СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Прво поклоничко путовање
 
Сава не беше у дугој жалости за преминулим братом. А ако је мало и жалио, то не беше због његове смрти – он је знао да је његов брат наставио да живи – већ због растанка од тако племенитог и јаког сарадника у свима његовим плановима око привођења Срба Богу као свете нације.
После сахране краља Стефана, Сава позва у Жичу најстаријег Стефановог сина Радослава да би га крунисао. На зиду Велике цркве беху отворена нова врата, кроз која је нови краљ требао да уђе. Радослав дође и прође кроз нова врата и би примљен са љубављу од свога вољеног стрица. Сава га поучи да следи свога деду и оца, закле га да буде доследан хришћанин у вери и владању, и круниса га у присуству српских великодостојника и мноштва народа. После крунисања, краљ Радослав изиђе кроз иста новоотворена врата. После тога та врата се закључаше заувек. Симболично значење овога је у томе: краљевска заклетва треба да буде затворена и сачувана у цркви пред Господом. Никада не сме бити измењена или изневерена.
Тада се Сава поче спремати за одлазак у Свету Земљу. То беше његова давнашња жеља. Пошто је Србији осигурао новог законитог краља и видео устаљен мир и поредак, он осети да је настао прави тренутак да оствари своју давнашњу побожну жељу. Краљ Радослав пак, са свима својим великодостојницима, преклињао га је да их не остави. Они су страховали да се Сава неће вратити, што би за њих био велики недостатак. Сава их охрабри, благослови и крену према јадранској обали, где је владао његов синовац, велики жупан Ђорђе, син Вуканов. Ђорђе је већ био припремио лађу у Будви за свога стрица. Благословивши народ, Сава се укрца у лађу и окрену лице према Јерусалиму.
Догодило се, да је баш у то време немачки цар Фридрих II повео шести крсташки рат. Овај цар беше унук Фридриха Барбаросе, пријатеља Немањиног, он беше једини од крсташа кога папа није благословио. И поред тога, он је једини успео да ослободи Јерусалим и Свету Земљу без проливања капи крви. Склопио је уговор са арабијским султаном те су Јерусалим и Света Земља били пуних петнаест година слободни. Овај рат је познат као бескрвни крсташки рат.
Тако, Сава није имао никаквих потешкоћа да стигне у Јерусалим и да путује по Светој Земљи. У Јерусалиму га прими са братском љубављу патријарх Атанасије. Он указа Сави и његовој пратњи гостопримство у својој резиденцији за све време боравка у Светој Земљи. Сава је служио свете литургије у храму Васкрсења некад са патријархом, а некад сам. Потом оде на Сион, где је Господ имао задњу Вечеру и где је опрао ноге својим ученицима. Посетио је Гетсиманију, где се Исус у агонији молио своме небеском Оцу. Ту, у истом маслиновом воћњаку, Сава је, пун туге, падајући ничице, славио ожалошћеног Спаситеља света. Он је пратио својим мислима тако живо, као у стварности свога изданог Господа до куће Кајафине, где је Праведник био осуђен од непријатеља правде, понижаван, тучен и пљуван. Он га пратио и у градску дворану, где Га је гувернер Пилат прогласио невиним, али је ипак дозволио да буде шибан и понижаван од стране римских војника и на крају разапет. Сава се пењао и стазом Бола, у правцу Долорозе, до Голготе. Тамо, клекну пред Распећем и својим топлим сузама накваси земљу. Онда сиђе доле у Гробницу, где је замислио мртво Исусово тело како лежи у гробу, док му је душа била у Аду. Он проживљаваше, исто тако, Његово васкрсење, блиставу белину анђела и потресну радост жена мироносица. После тога, попе се на Гору Сионску, одакле се васкрсли Господ, у присуству својих ученика, узнео на небо, праћен светим анђелима. У својој души Сава је цео овај догађај јасно преживљавао и чуо велико пророштво анђела: “Овај исти Исус, који се узноси на небо, доћи ће на исти начин, како сте га видели да одлази на небо“, (Дела.Ап.1,11). Представљајући видљиво Христово узношење на небо као круну Његове мисије на земљи, Сава осећаше велику радост што је баш велељепну Жичу посветио Христовом Вазнесењу. Тако, свом својом устрептаном душом, Сава прође кроз најдубљи понор Христовог страшног мучења и понижења, све до највишег врха Његове славе. И најзад, испуњен радошћу, врати се са места Вазнесења у олтар Васкрсења.
И овде, иако обузет силним утисцима и визијама, наш светитељ показа свој практични разум. Користио је сваку згодну прилику да чини милостињу и добра дела у име свога Господа. У два таква случаја само Провиђење му је помогло: једном у Акри, а дуги пут у Јерусалиму. За време минулих крсташких ратова, латини су насилно преузели православну цркву у Акри, која је раније припадала манастиру Светог Саве Освећеног и где су поклоници вековима били прихватани. Сава одмах откупи ту цркву од латина и врати је правом, законском власнику. Због те Савине пажње према манастиру, који је његов имењак пре више векова основао, монаси те свете обитељи и данас примају српске поклонике са посебном пажњом и братском љубављу.
Други случај је следећи. Мухамеданци држаху у свом власништву кућу са Горњом Собом, у којој је Господ са својим ученицима прослављао своју Последњу Вечеру. Сава је био ожалошћен и изненађен сазнањем, да је једно од најсветијих хришћанских места у рукама нехришћана, Посаветовавши се са патријархом, он без одлагања откупи то место за велику суму злата и завешта српској Православној Цркви.
После дужег боравка у Јерусалиму, Сава замоли патријарха за дозволу и благослов да може посетити и остала места у Палестини. Патријарх му са радошћу даде писмо са препоруком и пожеле му срећан пут. Са овим писмом, наш светитељ напусти зидове Јерусалима.