СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Архиепископ у Жичи
 
Мисао изражена у камену или насликана оставља дубљи утисак него када је само усмено исказана. Историјска је чињеница да је христијанизирању Русије највише допринела чувена и велељепна црква Свете Софије у Цариграду, конкретно: њена фантастична архитектонска грандиозност и унутрашња лепота. Њен оснивач, цар Јустинијан, земљак Светог Саве, може, дакле бити називан апостолом Русије, са не мање части него Свети кнез Владимир.
Сава је добро знао велику корист хришћанске уметности у учвршћивању вере. Но, пре Саве, Немања је то, такође, знао. Он подиже поносну Студеницу, а пре тога Ђурђеве Стубове. Има прича о упадљивости ове последње, а о Студеници и да не говоримо. Дође неки турски паша са војницима да разори цркву, али кад уђе у њу и виде њену импозантну архитектуру и фреске анђела и светитеља насликаних живим бојама, као и хармоничну куполу, он се толико уплаши, па повика: “Бежимо брзо одавде, јер пазите, овде станује сам Бог!
Чак и мухамеданци су свесни велике вредности црквене уметности, али богумили нису то знали. Богумили су мрзели и избегавали, а муслимани су волели велике џамије и такмичили се са хришћанским црквама. Због тога се нису устручавали да најлепше цркве претварају у џамије, као што су то учинили са Светом Софијом и многим другим црквама на Балкану, укључујући и Србију.
Када Сава дође у Жичу као Архиепископ, установио је да су грађевински радови били завршени. Снажни торањ се пробијао, надвисујући све и доминирајући околином. Црква је имала дугачак нови средњи део, велики олтар и врло пространо предворје, која су држала два стуба. Била је једна велика и две мање куполе, две лепе капелице с обе стране лађе и трећа, врло мала, у торњу, коју је Сава касније користио за молитву у самоћи. Цела црква беше сазидана од камена, изнутра омалтерисана и обојена у црвено са златним пругама на свим угловима, хоризонтално и вертикално. Црква је била заштићена правоугаоним, високим и дебелим зидовима, са много кула и пушкарница намењених за одбрану од непријатеља. Унутар зидова и око велике, као и мале цркве Светих Апостола, биле су сазидане ћелије за монахе, са великом пријемном собом и салама, као и просторијама за Архиепископа, краља и госте.
Све је ово Стефан саградио по Савином плану и упутствима и разуме се, Сава је овим био веома задовољан. Али, украшавање цркве, као што је фреско-сликање купола и зидова, уметнички камен, метални и дрвени радови, као и црквени намештај за уобичајене потребе, све је то чекало Саву. Сава је намерно са собом довео већи број уметника из Азије, Солуна и оних који су побегли из Цариграда. Неки од њих су већ радили код Саве у Хиландару. Били су то најбољи мајстори византијске уметности. Сава не хтеде да подражава мешани стил Студенице, задужбине свога оца, већ је желео да у Жичи покаже најчистији византијски стил, као савршени израз Православља.
Увек “врео у духу” (Рим.12,4), Сава је тражио од уметника да пожуре што је могуће више, премда је знао врло добро да је журба непријатељски расположена према уметности. Иако је био свестан свега овога, плашио се времена које је брзо летело. Желео је да ограничено време испуни неограниченим делима. Очекивало га је свечано освећење велике цркве, хиротонисање нових епископа, његово лично устоличење као првог српског Архиепископа, састанак великог народног сабора и проглас о крунисању српског краља. Имајући све ово у виду, Сава је био у великој журби око довршења Жиче. И успе да је ипак заврши. Мање важне ствари одложио је за после ових свечаности, јер је журио да ове важне ствари обави у времену од Васкрса до Духова 1220. године.
Велика маса света присуствовала је освећењу Жиче. И после освећења, по правилима, Сава је служио свету литургију свакодневно. На девет литургија он је хиротонисао девет нових српских епископа. Неуморно је проповедао на свакој служби. Он је честитао српском народу и позвао га да заблагодари Богу што сада има своје епископе, епископе своје крви и свога језика. На другој страни, нове епископе је упућивао да буду достојни наследници Христа и апостола, како личним животом тако и у вршењу своје јавне службе. “Ваш живот“, каже он, “треба да буде тако дисциплинован, да би могли да служите за пример свима онима, који су вам поверени на старање. Јер, будите сигурни, да ћете морати дати одговор Исусу Христу чак и за најнезнатнију овцу свога духовног стада, главном Архипастиру свих свештеника, кад се појавите на страшном суду.” После ових и сличних упутстава и упозорења, Сава им раздели књиге на српском језику Србуље, које је са собом донео из Свете Горе, наређујући им да те књиге препишу и умноже и да их употребљавају у сваком манастиру и свакој парохијској цркви у својим епархијама. Онда их благослови и посла у њихове епархије као нове апостоле.
Сава је посветио Жичу Христу Сведржитељу, чија је огромна фреска била живописана у великој куполи, а храмовна слава одређена за дан Христовог вазнесења, четрдесети дан по васкрсењу. После тога, Архиепископ посла поруку Великом жупану да дође у Жичу на дан Вазнесења, са својим војводама, племством и државним чиновницима, вишим и нижим. Позва, такође, и све епископе и свештенство да дођу у Жичу. Сви су се одазвали и дошли на време. Са поносом и радошћу све су очи биле упрте у Жичу, дивећи се њеној лепоти.