СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Подручје Свете Дјеве
 
Планина Атос или Света Гора је необично подручје, најчудније на целом Балкану и у целом православном свету уопште. Налази се двеста километара источно од Солуна и триста километара западно од Цариграда. На мапи се види острво Халкидик са три узана истурена полуострва, као три руке испружене према Белом мору. Први се зове Лангос, други Касандра, а трећи најисточнији Атос или Света Гора. Док су прва два гола и без воде, Света Гора је покривена зеленилом и врло је богата водом. Кестење и борови дају грађевинско дрво и гориво у великим количинама. Плодне падине, висоравни и долине су погодне за винограде, воћњаке и баште, има пуно маслина и смокава, ораха и лешника, као и разног жбуња и оструга са слатким плодовима. Путовање пешице или на мазгама је једини начин комуникација. Требало би три до четири часа пешачења да би се прешло попреко и око три дана уздуж. Према историјским подацима, Атос је био у прастаро доба паганско прибежиште. Прво је био Аполоново поклоничко место, одакле је дошло најстарије име земље Аполонијада. Касније, ту је било пророчиште Атоса, замишљеног божанства чувеног по претсказању будућности. Земља је била насељена народима разних раса са општим грчким језиком. Живели су у девет градова. Имена неких историјских личности из Азије и Европе везана су за ово земљиште као што су: персијски краљ Дарије, Херкес, Филип и Александар Македонски, философ Аристотел и други. По хришћанском предању, Дјева Марија посетила је планину 44. године после Христа. Када је допутовала у пристаниште, демон Атос викао је мноштву народа: „Идите брзо до мора, да сретнете мајку Бога Исуса!“ И ово бејаху његове последње речи, после којих заувек поста нем. Народ радосно дочека Свету Дјеву и пажљиво слушаше радосне вести о њеном Сину. Тада она изјави: „Нека ова земља буде моја заувек као поклон мога Сина и Бога!“ Том приликом, неки су пагани били крштени од Лазара, кога је Христос подигао из мртвих у Витанији, а који је после тога био епископ на Кипру. Он је пратио Свету Дјеву од Кипра до Атоса.
Број крштених особа на Атосу се толико повећавао, да је у време владавине Константина Великог било помена о епископу на тој територији. Његово име је било Макариос, са седиштем у Аполонији. Сада се зове Јерисос. То место је посетио и Апостол Павле (Дела Ап. 17, 1.). Цар Теодосије је ставио ову епархију под надзор више власти архиепископа Асколија Солунског, као знак захвалности Асколију што га је крстио. Теодосијева ћерка Пласида посетила је Атос. Њена је посета у народу побудила још веће интересовање за ову планину, те је народ из престонице и других народа Азије и Европе, који су желели миран живот и склониште од света, узнемиремог и поцепаног јеретичким сукобима, кренуо на Атос.
Од како су цареви постали заштитници планине Атоса, многи су похрлили у ово место изузетно погодно за неузнемиравани аскетски живот. И један за другим, подизани су манастири, поред колиба и пећина. Петар Атонски, пређашњи аристократа и ратник, а касније пустињак, живео је овде педесет и три године (681-734) и својим подвизима и чудима још више прочуо ово место. Многи дођоше да следују његов начин живота. Неки међу њима били су и рођаци познатих царева, као Свети Атанасије, оснивач Ларве. Најзад, у Кареји је организована централна управа, Синод са Протом на челу . Тако је успостављена монашка република, Света Гора са великим манастирима, као независним јединицама. Присуство жена и једење меса било је строго забрањено на том подручју Свете Дјеве. Морална чистота, послушање, лично сиромаштво, молитвеност и братска љубав били су основни услови. Манастирска правила Светог Василија Великог су углавном била основ жића у већим манастирима. Поред тога, све друге форме православног аскетског живота биле су такође практиковане у скитовима, ћелијама и пустињама Свете Горе и одатле редом преношене у православне земље. И тако Атос, бивше паганско светилиште, постаде по Божјем промислу Агион Орос – Света Гора за цело хришћанство. Она је била духовни наследник и огњиште египатских пустињака, и светих отаца кад су муслимани завладали тим крајевима. Природно је да су Грци били први монаси на Светој Гори. После њих дошли су Ђурђијанци, потом Срби, Албанци, Бугари, Румуни и Руси. У време српских жупана пре Немање, било је помена о српским монасима у 12. веку који су били већ добро устаљени и имали неколико мањих манастира и ћелија. Већи српски манастир беше Русик. Није чудо да је руски монах био тамо поменут у вези са Растком. Било је правило Свете Горе да не прави националну разлику, већ да има у братству и монахе других народности. Ове традиције се још увек придржавају. Тако се Растко, бегунац из Раса, заветовао за доживотни целибат и нађе духовно уточиште у српском манастиру једне стране земље зване Света Гора, подручје Свете Богородице.
 

   

3 коментар(а)

  1. Постоји ли ова књига на енглеском?

  2. Pingback: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ: ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *