ŽIVOT SVETOG SAVE
Područje Svete Djeve
Planina Atos ili Sveta Gora je neobično područje, najčudnije na celom Balkanu i u celom pravoslavnom svetu uopšte. Nalazi se dvesta kilometara istočno od Soluna i trista kilometara zapadno od Carigrada. Na mapi se vidi ostrvo Halkidik sa tri uzana isturena poluostrva, kao tri ruke ispružene prema Belom moru. Prvi se zove Langos, drugi Kasandra, a treći najistočniji Atos ili Sveta Gora. Dok su prva dva gola i bez vode, Sveta Gora je pokrivena zelenilom i vrlo je bogata vodom. Kestenje i borovi daju građevinsko drvo i gorivo u velikim količinama. Plodne padine, visoravni i doline su pogodne za vinograde, voćnjake i bašte, ima puno maslina i smokava, oraha i lešnika, kao i raznog žbunja i ostruga sa slatkim plodovima. Putovanje pešice ili na mazgama je jedini način komunikacija. Trebalo bi tri do četiri časa pešačenja da bi se prešlo popreko i oko tri dana uzduž. Prema istorijskim podacima, Atos je bio u prastaro doba pagansko pribežište. Prvo je bio Apolonovo pokloničko mesto, odakle je došlo najstarije ime zemlje Apolonijada. Kasnije, tu je bilo proročište Atosa, zamišljenog božanstva čuvenog po pretskazanju budućnosti. Zemlja je bila naseljena narodima raznih rasa sa opštim grčkim jezikom. Živeli su u devet gradova. Imena nekih istorijskih ličnosti iz Azije i Evrope vezana su za ovo zemljište kao što su: persijski kralj Darije, Herkes, Filip i Aleksandar Makedonski, filosof Aristotel i drugi. Po hrišćanskom predanju, Djeva Marija posetila je planinu 44. godine posle Hrista. Kada je doputovala u pristanište, demon Atos vikao je mnoštvu naroda: „Idite brzo do mora, da sretnete majku Boga Isusa!“ I ovo bejahu njegove poslednje reči, posle kojih zauvek posta nem. Narod radosno dočeka Svetu Djevu i pažljivo slušaše radosne vesti o njenom Sinu. Tada ona izjavi: „Neka ova zemlja bude moja zauvek kao poklon moga Sina i Boga!“ Tom prilikom, neki su pagani bili kršteni od Lazara, koga je Hristos podigao iz mrtvih u Vitaniji, a koji je posle toga bio episkop na Kipru. On je pratio Svetu Djevu od Kipra do Atosa.
Broj krštenih osoba na Atosu se toliko povećavao, da je u vreme vladavine Konstantina Velikog bilo pomena o episkopu na toj teritoriji. Njegovo ime je bilo Makarios, sa sedištem u Apoloniji. Sada se zove Jerisos. To mesto je posetio i Apostol Pavle (Dela Ap. 17, 1.). Car Teodosije je stavio ovu eparhiju pod nadzor više vlasti arhiepiskopa Askolija Solunskog, kao znak zahvalnosti Askoliju što ga je krstio. Teodosijeva ćerka Plasida posetila je Atos. Njena je poseta u narodu pobudila još veće interesovanje za ovu planinu, te je narod iz prestonice i drugih naroda Azije i Evrope, koji su želeli miran život i sklonište od sveta, uznemiremog i pocepanog jeretičkim sukobima, krenuo na Atos.
Od kako su carevi postali zaštitnici planine Atosa, mnogi su pohrlili u ovo mesto izuzetno pogodno za neuznemiravani asketski život. I jedan za drugim, podizani su manastiri, pored koliba i pećina. Petar Atonski, pređašnji aristokrata i ratnik, a kasnije pustinjak, živeo je ovde pedeset i tri godine (681-734) i svojim podvizima i čudima još više pročuo ovo mesto. Mnogi dođoše da sleduju njegov način života. Neki među njima bili su i rođaci poznatih careva, kao Sveti Atanasije, osnivač Larve. Najzad, u Kareji je organizovana centralna uprava, Sinod sa Protom na čelu . Tako je uspostavljena monaška republika, Sveta Gora sa velikim manastirima, kao nezavisnim jedinicama. Prisustvo žena i jedenje mesa bilo je strogo zabranjeno na tom području Svete Djeve. Moralna čistota, poslušanje, lično siromaštvo, molitvenost i bratska ljubav bili su osnovni uslovi. Manastirska pravila Svetog Vasilija Velikog su uglavnom bila osnov žića u većim manastirima. Pored toga, sve druge forme pravoslavnog asketskog života bile su takođe praktikovane u skitovima, ćelijama i pustinjama Svete Gore i odatle redom prenošene u pravoslavne zemlje. I tako Atos, bivše pagansko svetilište, postade po Božjem promislu Agion Oros – Sveta Gora za celo hrišćanstvo. Ona je bila duhovni naslednik i ognjište egipatskih pustinjaka, i svetih otaca kad su muslimani zavladali tim krajevima. Prirodno je da su Grci bili prvi monasi na Svetoj Gori. Posle njih došli su Đurđijanci, potom Srbi, Albanci, Bugari, Rumuni i Rusi. U vreme srpskih župana pre Nemanje, bilo je pomena o srpskim monasima u 12. veku koji su bili već dobro ustaljeni i imali nekoliko manjih manastira i ćelija. Veći srpski manastir beše Rusik. Nije čudo da je ruski monah bio tamo pomenut u vezi sa Rastkom. Bilo je pravilo Svete Gore da ne pravi nacionalnu razliku, već da ima u bratstvu i monahe drugih narodnosti. Ove tradicije se još uvek pridržavaju. Tako se Rastko, begunac iz Rasa, zavetovao za doživotni celibat i nađe duhovno utočište u srpskom manastiru jedne strane zemlje zvane Sveta Gora, područje Svete Bogorodice.
PRAVILO POSTA
