СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Међу верницима и неверницима
 
Један народ не може постићи много само националним идејама, нити ми хришћани можемо говорити о националној религији или националној теологији. О националним црквама да, али свакако не и о националној религији. Појединци, чак и у наше хришћанско доба, мешају ова два појма. У свом шовинистичком настојању, они желе да оживе богове својих многобожачких предака, па макар то чинили и у машти. Јер национална религија не може бити другачија него безбожничка.
Први српски архиепископ је ово врло добро знао. Кад је он стварао Српску националну цркву, он није тиме желео да распламсава шовинизам међу Србима, а још мање да подгрева њихову бившу паганску веру. Он је само желео да кроз национално организовану цркву учини свој народ достојним чланом универзалне православне Христове породице. Он је лично био прожет духом хришћанског екуменизма. Као такав, он се осећа као код куће, у свакој православној заједници сваке расе и језика.
Из Јерусалима Сава оде у Александрију. Александријски патријарх, будући добро обавештен о српском архиепископу, његовом краљевском пореклу, његовом светом животу у Светој Гори и његовом хиротонисању у Никеји од стране патријарха цариградског, дочека га са братском љубављу. Што је више с њим разговарао, све га је више волео и поштовао. Сава је упознао патријарха и његово свештенство о Српској цркви и народу. Сви су га пажљиво слушали са великим интересовањем, јер је много шта од тога за њих било ново. Са своје стране, патријарх је одговарао на многа Савина питања о апостолској александријској цркви, о њеној организацији и уређењу. У међувремену, Сава је одлазио да служи у цркви Светога Марка, апостола и оснивача велике цркве у граду. Такође у великој цркви Светога Мине, као и у цркви Светога Кира и Јована, двојице мученика. У свакој од ових, он је оставио поклоне и, као и увек, делио сиротињи милостињу.
Пошто се налазио у Александрији, Сава је желео да посети места, где су живели свети оци – пустињаци, о чијем животу је он као млад монах читао и чији су невероватни аскетски подвизи били подршка њему на његовој монашкој подвижничкој стази. Патријарх се обрадовао овој његовој жељи и даде му искусне путовође и тумаче. Ишли су на камилама кроз пешчану и беспутну пустињу и посетили су манастире на граници Либије, Тиванду, Скитос и Нитреју. Сава је већ из књига знао имена свих прослављених подвижника у овим местима. У својим молитвама и мислима са њима разговарао је као са живима. Посетио је њихове гробнице и улазио у њихове уске ћелије и пећине. Павле, Антоније, Сисоје, Макарије, Памво, Онуфрије, Пафнутије, Сенобије, Пимен, Лот, Јефрем, Арсеније и цела армија Христових војника, сада је стајала пред Савиним духовним очима. Они су се борили не противу људи, већ противу демона и телесних пожуда, трудећи се неуморно да постигну чистоту срца које им је омогућило да опште са анђелима и духовима. Сава их је проучавао и посматрао са дивљењем као духовне горостасе, који су презирали уображење и заблуде света и због тога били од неких исмевани као „људи Христа ради„. Ипак, у њиховој „лудости“ они су били често тражени за учитеље краљева и патријараха. Племићи и кнежеви долазили су им из далеке Галије и Рима, да од њих што више сазнају о Богу и души.
Сава је хранио своју душу сећањем на ове „земне анђеле и небеске људе„. У њиховим упола разореним пребивалиштима, он је још увек налазио неке монахе ‘ пустињаке, са којима је дуго и срдачно разговарао. Они су говорили коптски или арапски. Били су то монаси достојни хвале, али неспокојни због честих бруталних насртаја мухамеданаца. Сава их је обрадовао и молио да се моле за српског краља, архиепископа и народ. Радостан што је видео кулу светиљу стародревног Светила у пустињи, да још увек трепери, Сава благослови ове свете људе и растаде се од њих.
Одатле караван са камилама продужи за Каиро. Савин долазак у престоницу муслиманских султана, изазвао је велику сензацију. Муслимани посматраху хришћанске монахе са љутитим питањем: „Ко су ови ђаури – они неверници који тако слободно улазе у град?“ Јер крв, коју су крсташи пролили, се није била још осушила. Сава је схватио да се сада налази у осињаку, али се ослањао на Бога непрекидном тајном молитвом. Велики Саладин, хуманији од многих крсташких кнезова, беше мртав. Иако Саладинов рођак, нови султан беше много непријатељскије расположен према хришћанима. Међутим, кад га обавестише да је Сава краљевског порекла и брат краљев, издаде наређење да се угледни посетилац прими са почастима. Шта више, нареди да се храна за Саву и његову пратњу, који су отсели у православној митрополији, шаље из султановог двора. Муслиманске масе, видећи необичну пажњу свога султана према Сави, променише своје држање, а они су често сретали Саву, јер се у овом граду више живи на улици него у кући. Ове масе почеше да се постепено окупљају око необичних српских великодостојника, које је њихов суверен поштовао више него иједног хришћанског представника. Убрзо су се одушевили Савиним пријатељским поздравима и осмесима, а још више његовом дарежљивошћу према сиротињи, нарочито према слепима, којих одувек беше много у Египту. Митрополија је била опкољена измешаном масом хришћана и муслимана, жељних да виде српског светитеља. Хришћани са задовољством, муслимани са дивљењем. Султан се радоваше, видећи како његов народ дели пријатељска осећања према Сави. Због тога нареди да се још више намирница и поклона шаље у Митрополију. Кад је сазнао да Сава жели да посети хришћанске светиње изван Каира, султан му даде своју гарду. Тако Сава посети место где је Света Дјева живела са дететом Исусом и Јосифом, када су се после бекства испред Иродовог гоњења, настанили у Египту. Посетио је, такође, неке коптске цркве и установе и даде свакој богате поклоне.
Вративши се у град, Сава се припреми да напусти Египат и крене за Синајску Гору. У Египту он постиже оно што је намеравао да учини. Личним везама он учврсти пријатељство између Српске цркве и Александријске патријаршије. Задобио је нове пријатеље за свој народ међу хришћанима и муслиманима. Он сам обогати своје знање новим искуствима стеченим у пустињи и градовима. Султан нареди својим официрима да Саву испрате све до Синајске Горе. Он даде Сави много ретких поклона, а Сава са своје стране дарова обилно новцем сиротињу и оне који су му додељени као пратња.
Најзад, Сава загрли свога драгог домаћина, митрополита и благослови његово свештенство и народ. Мноштво народа га је пратило све до каравана, поздрављајући га све док не уседе на камилу и крене даље.
По Савином одласку, народ је дуго причао о њему. „Никада пријатнији хришћанин није нас посетио, као што беше овај човек, који је заиста Божји човек„, каже прастари биограф.
 

   

3 коментар(а)

  1. Постоји ли ова књига на енглеском?

  2. Pingback: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ: ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *