СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Пламен ломаче
 
Турска инвазија Балкана захватила је и Србију и ако су се Срби одупирали притиску дуже него и један балкански народ. Смедерево, задња престоница умањене Србије, пало је шест година после пада Цариграда. Једино Црна Гора оста неосвојена. Турска инвазија докрајчила је народне државе и династије и уништила људска права, развитак и напредак балканских народа. У таквим приликама, Црква постаде једини извор снаге и уточиште хришћанским народима, уз плаћања завојевачима високе цене у крви. Неке од најлепших цркава бејаху претворене у џамије, многе разорене, а скоро све беху опљачкане и оштећене. Жича је, такође, била упола разрушена и опустошена. Милешево беше опљачкано и оштећено, али на срећу, не и разрушено. Саркофаг са Савиним нетрулежним телом није био узнемирен ни обесвећен чак ни после сто педесет година турске окупације. Пошто је Савино тело лежало у њему и више од две стотине година српске слободе и независности, Милешево је постало поклоничко место, равно Жичи и Студеници. Њега су помагали и украшавали босански банови, херцеговачки кнежеви, поморски жупани, краљеви и цареви Србије. Мали господари да себе начине великим, а велики да постану још већи неком везом са Савиним именом или његовим грбом. Тако, Твртко први изабра Милешево да се у њему крунише за босанског краља, на гробу Светог Саве, 1377. године, иако је био заштитник богумила. Кнез Стеван Косача, јавни богумил, узе титулу „војвода Светога Саве„. Наравно, не треба ни спомињати чисто православне владаре који су се такмичили да што више учине за ову светињу, у којој је почивало тело Светога Саве. У оним светлим данима слободе, Милешево беше истинско срце дубоке побожности, просвете и преписивачко-издавачке активности. Савин дух и његов пример многобројних успешно извршених задатака и напорног рада који је следио иза тога, стално беше тамо присутан.
У мрачно доба турске тираније, међутим, Милешево постаде за хришћане уточиште и место дубоког покајања са небеском утехом и надом. Оно је остављено без ичије заштите, на милост и немилост муслимана. Чудно звучи, али је истина да су Милешево дуго времена штитили и сами муслимани, као и Срби насилно преведени у ислам. А ови муслимани су то чинили. пошто су и сами били сведоци безбројних чудеса на гробу Светога Саве. Хисаџик, велико село мухамеданаца – потурица у близини самог манастира, превазишло је све остале у заштити и оданости према манастиру Милешеву. Неки од храбрих европских путника из доба османлијске страховладе у Србији видели су у Милешеву саркофаг Светога Саве „са гомилама поклона на њему, дарованих од муслимана„. Неки су од њих посведочили, да су чак и неки римокатолици из Далмације и Јевреји долазили на поклоњење гробу Светога Саве. Тако је трајало све до пред крај шеснаестог века. Но, у то време Турци, османлије постадоше јако љути на Србе ради њихових честих побуна и устанака. Чињеница је да се Срби нису никада помирили са својом тешком судбином робовања. Шумски герилци: ускоци и хајдуци у земљи са једне стране и избеглице из Срема, Славоније и Баната са друге, непрекидно су узнемиравали отоманску владавину. Ови непослушни поданици и борци су се напајали баш у старим српским манастирима, тако су Турци мислили. Култ и поштовање Светога Саве беше тада јако велико, као никада раније. Шта више, и повећавало се све више из дана у дан због бројних чудеса.
Суочавајући се са све чешћим побунама, тадашњи турски султани нису били довољно мудри да употребе разумна средства за смиривање народа. Уместо да гасе ватру водом, они је напротив појачаваху дрвима и сламом. Почеше слати све више и више обесних тирана, да би мучењима и разарањима и крвопролићем угушивали побуне.
У почетку 1595. године, дошло је до промене на турском престолу, у Истамбулу. Нови султан Мухамед трећи постаде турски владар. Он беше сто друго дете свога оца. Његов отац, Мурат трећи био је „слабо створење, који је препустио улизицама да владају државом и пактирају са онима који су плаћали највише, а њиме су управљале његове жене„. Син његов не бејаше бољи од свога оца. Обично су блудници велики тирани. Султан Мухамед нареди Синан-паши, да једном заувек угуши побуну код Срба, не бирајући средства. Овај крволочни паша био је обавештен да су српски манастири места у којима је подгрејаван дух побуне против турака. Он би обавештен са доказима да је Милешево постало поклоничко место – ћаба чак и за мухамеданце, и да су многи од ових прешли у хришћанску веру, гледајући многобројна исцељења њихових болесника, као и друга чуда на гробу Светога Саве. Стога, Синан-паша нареди да се тело Светога Саве пренесе у Београд и да се тамо спали.
Извршилац овог пашиног наређења беше неки Ахмед бег Окузи. Овај брутални слуга још бруталнијег господара, веран својој окрутној природи, учини све то на зверски начин. Он прво начини војни обруч око самог манастира Милешева. Онда примора монахе да изваде дрвени ковчег из саркофага са телом светитељевим. Ковчег ставише на коње, које су терали сами монаси, јер су се турци плашили да се и дотакну самог ковчега. И тако крену тужна поворка. Уз плач и ридање, монаси беху малтретирани и сваки Србин или Српкиња, које су успут срели били су убијани или насилно одведени, како би били онемогућени да о овоме јаве хајдуцима у шуми. Тако је ради свега овога, поворка силно нарасла док је стигла до Београда. На месту званом Врачар, на периферији Београда, беше припремљена ломача. На њу ставише дрвени ковчег са светим телом. И ту 27. априла 1595. године, тело Светога Саве би спаљено и претворено у пепео. Необично велики пламен подиже се према небу и осветли цео град и могао се видети далеко преко Дунава. И док су турци урлали од задовољства, а поробљени Срби у Београду плакали и молили се, дотле слободни Срби преко Саве и Дунава, хајдуци и ускоци по планинама, спремаше своје мачеве за освету светитеља.
Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову славу и утицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из кога је голуб већ давно, давно излетео. Али, радост турака беше краткотрајна, јер док се пламен стишавао, њих ухвати изненадни страх и сви се разбежаше својим кућама, закључавши врата за собом. На Врачару пак, неколико монаха клечећи из даљине посматраху пламен и чекаху да узму прегршт светог пепела и однесу натраг у Милешево. Међутим, живи дух светитеља посматрао је победнички из невидљивог света доле на ватру. Јер, Савина жеља за живота беше да буде мученик из љубави према Христу. Сада му се и та жеља испунила. Тако, са осмехом победника, Сава опрости Синан-паши и благослови свој српски народ.
Господ је на мојој страни,
Ја се нећу плашити,
Шта човек може мени да учини?
(Пс.118,6)
 

   

3 коментар(а)

  1. Постоји ли ова књига на енглеском?

  2. Pingback: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ: ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *