СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Дела и речи
 
У Србији, као и у Византији, цареви и краљеви који су подигли манастир, ако тако желе, имају право да наименују старешину тога манастира. Немања је то своје право користио у Студеници, својој главној задужбини. А записано је у повељи Студенице, да то право припада и његовом наследнику. Користећи ово право, Стефан наименова архимандрита Саву за старешину Студенице, не само зато што је он био најдостојнији за тај положај, већ вероватно, што је тиме желео да га што више веже за Србију. Сава преболевши носталгију за Светом Гором баци се свом снагом на посао. Нова околина постаде му врло брзо домаћа и присна.
Пре свега, мора да је био одушевљен ненадмашном лепотом беле мраморне цркве у вечито зеленој јеловој шуми. Он је ту цркву сада први пут видео, јер ју је Немања подигао неколико година по његовом одласку из Србије, а у Светој Гори таква црква није постојала. Студеница је била већа и виша од Хиландара, мешавина византијско-далматинског стила. Поред тога, Немања је завештао многа имања, што је омогућавало духовни и економски развој манастира и издржавање великог братства. И најзад, што је најважније, ту са њим беше и његов свети отац, духовно живи, који је чинио чуда, и са љубављу пратио Савин рад, упућивао га и помагао из другога света. Бела црква стајаше пред њим као прекрасно живо тело, које је дисало духом и светошћу светог Симеона. Присуство оца, дочараваше му присуство целе Свете Горе.
Сава одмах заведе у Студеници хиландарски Типик са малим изменама. Он привуче велики број искушеника, како српских племића, тако и оних из сељачког сталежа, који су желели да живе монашким животом. Задржао је у Студеници неколико угледних светогорских отаца, да би му помагали у припреми нових генерација монаха, да поучавају, исповедају, пишу и преписују књиге, да живопишу цркве и сликају иконе. Прописао је, такође, правило живота за све становнике манастира, госте и посетиоце. То није дисциплина касарне, већ поредак праве Божје духовне породице. Средио је манастирску економију и развио производњу. Вина, меда, рибе и стоке било је довољно не само да би се храниле стотине монаха, него и за хиљаде поклоника, ученика, посетилаца и болесника. Тако Студеница постаде најчувенија светиња целе нације. Ништа на свету не може да тако неодољиво привуче људске душе као истинска светиња. Народ је из свих крајева државе хрлио Студеници да се Богу моли, да учи, да тражи опроштај грехова и лека болестима, да види монаха-принца Саву, да присуствује његовим продуховљеним литургијама, да чује његове речи, да прими свето причешће и благослов из његових руку и да буду помазани миром светог Симеона. Многи додјоше, такође, да виде нешто што је сасвим необично, како чек и богати могу да уђу у царство небеско.
Сава је морао да обезбеди храну и преноћиште свима посетиоцима, поред духовне хране коју је морао да им припрема и даје. Ово је он чинио тихо као монах, а послушно као слуга.
Дозидао је још зграда око манастира за монахе и њихове радионице, као и за смештај народа. Подиже, такође и неколико мањих цркава у брдима и виноградима удаљеним од манастира, за потребе монаха који ту раде као и за оближње становништво. Уз ове црквице биле су и зграде за становање монаха, за смештај и оставу. Нажалост, највећи део ових зграда је данас у рушевинама, услед вековне тиранске владавине.
Тако Сава прво обнови своју резиденцију, уредивши је пристојно, по апостолском савету (1. Тим. 3,45), па онда одатле, из Студенице као зрачног центра, он разви делатност кроз целу земњу, до најудаљенијих крајева Србије. Ишао је као сејач који сеје добро семе по душама људским. Проповедао је јевандјеље Христово. Другим речима, учио је правој вери, правим осећањима, правилном делању. Једном речју, учио је правом путу који води у царство небеско. Позвао је људе на покајање. Објашњавао је да је грех једини зид између човека и Бога, између човека и његове среће. Опомињао је свакога да уклони тај зид да би могао видети светлост и да ужива у срећи. Он је учио народ како да се моли и како да пости, како да се чисти и буде дарежљив. Наглашавао је важност крштења, светог причешћа и других великих тајни, потребних за очишћење, исхрану и учвршћивање душе и тела. Упозоравао је на јеретике (богумиле), који су ускраћивали, и латине, који су нејеванђелски давали ове свете тајне. Неке паганске обичаје заменио је лепим хришћанским, проширио законе и одредбе Православне цркве, тумачио народу Свето Писмо кроз библијске приче и износио учење и дивне примере хришћанских светитеља и мученика. Он је описивао народу живот светогорских монаха и њихове надчовечанске напоре ради спасења душе и задобијање Христове љубави. Никада није пропустио да помене свога оца, Светог Симеона и Божје чудо кроз њега. Он је наставио да гради цркве од камена и дрвета. На неким местима поставио је дрвене крстове уместо цркава.
У Савиној личности народ је осећао свога правог и истинског пријатеља и пастира. Он га је слушао и следио без поговора, јер је видео да он живи онако како проповеда. „Народ се хранио његовим речима као медом.“ Свет је волео његову скромност и искреност. Он је залазио у прост народ као међу своје, али са апостолским ауторитетом. Шта више, Бог га је, као свога изасланика обдарио даром чудотворства које он чињаше над болеснима, кроз молитву за њих. За Саву се заиста може рећи: „Појавио се велики светионик у српској земљи пуној таме, незнања и сметености„.
 

   

3 коментар(а)

  1. Постоји ли ова књига на енглеском?

  2. Pingback: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ: ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *