СВЕТИ САВА

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Неимар
 
Из Раса је у Ватопед стигла нова кеса златника, са неколико златних и сребрних сасуда и других предмета, рад познатих златара из Раса, Призрена и Скопља. Ту су биле још и трубе свиле, броката и прекривача за употребу у цркви. Ту је била и велика количина тканог платна за мантије монасима, па чак и коња потребних за вучу и јахање у тој земљи без путева. Родитељи су све то послали своме драгом чеду, иако су добро знали, да он неће ништа од тога задржати за себе.
Сава је мудро употребио краљевске поклоне. Пре свега, раздели нешто материјала за мантије усамљеним испосницама, нешто је и дао манастирском храму, што је и било намењено. Затим игуману и осталој братији, што је њима намењено. Добар део новца задржа за зидање, које је намеравао да отпочне у Ватопеду. Ватопедски игуман мора да је био послован човек, јер је врло добро знао зашто је звао сина богатог жупана, да дође и настани се у манастиру. Да, не узимајући ситне човечије планове, Бог има у виду свој велики, одређени план за своје изабранике.
Требало је још нових зграда у манастиру за монахе чији се број стално повећавао. Сава подиже неколико таквих са два или три спрата. Једну је резервисао за себе и свога оца рекавши: “Ако Бог да, ја и мој господин отац ћемо овде становати у нашој сопственој кући.” Свакако, није мислио да ће њему и оцу требати цео конак, већ да ће конак бити српска кућа, за Србе монахе у будућности. Затим отпоче зидати три цркве зване помоћне као три драга камена. Прву, иза Велике цркве, посвети Пресветој Дјеви, другу Светом Јовану Златоусту и трећу Преображењу Господњем. Ова последња је била сазидана на врху највеће од укупно десет кула. Све три су озидане од камена и цигле, а покривене каменим плочицама, којих има у изобиљу у светој Гори. Прекрио је и Велику цркву оловом. Осим тога, обнови и многе друге споредне зграде. “И многе друге потребе у манастиру подмири, што је тешко све набројати.” Због тога Саву Управа манастира одликова титулом “Други оснивач Ватопеда.” Први оснивач био је цар Теодосије Велики (346-395).
Изгледа да је Сава имао унутрашњу покретну силу да гради. Ту особину је наследио од оца. Приликом извођења радова он није само давао упутства и водио надзор, већ је и лично радио као обичан радник. Поред свега овога он је обављао своје свакодневне дужности у цркви, кухињи и Фандарику. Возио је чамце са товаром, ловио рибу, пекао хлеб, радио у пољу и виноградима, брао маслине и смокве, секао дрва, путовао као курир до Прота и у друге манастире, читао на богослужењима и певао у хору. Он је увек био спреман да свакоме помогне. Био је увек насмејан, никад уморан, никада се није жалио на умор. Из његових изразито плавих очију сијали су искреност и пријатељство. Као што је био најомиљенији принц на двору свога оца, тако је постао и највољенији монах у Ватопеду.
Упоредо са свима овим спољашњим и унутрашњим активностима, Сава је непрекидно радио на свом духовном усавршавању. Зидајући видљиве цркве, он је истовремено градио невидљиви храм у својој души. Посматрајући створене ствари, размишљао је о њиховом Творцу. Гледајући своју сабраћу монахе, мислио је о анђелима. Његове су усне стално биле у покрету, обичај код свих правих монаха. То је непрекидно изговарање “умне молитве”, коју је научио од великих испосника. Молитва је кратка: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!” Вредност ове умне молитве је веома велика, уверавају нас они који је стално упражњавају. Она је била позната оцима у Египту и на Синајској Гори пре Свете Горе. Монах који је изговара заштићен је од непожељних мисли, срце је сачувано у чистоти, зли дуси су отерани, а слабост и страх ишчезавају. Доказано је да су они, који су се усавршили кроз ову унутрашњу активност, у стању да наставе са молитвом чак и у сну. И Сава се трудио много да постигне духовно савршенство.
Оваквим напорним животом, унутрашњим и спољашњим, Сава је живео свих десет година у Ватопеду, све док није поново срео свога седог оца. Ово послушање било је за младог човека као што је он, веома тешко, скоро равно распињању. Али, Божјом помоћу он је јуначки издржао и успео да покори све зле и непотребне жеље свога тела, и да их замени светим, чистим и узвишеним. На крају његово тело није имало више власти над душом, као што кола немају над возачем.
За време ових десет година, Сава и Немања су измењивали много писама, молећи један другога да дође у посету. Отац је желео да пре своје смрти још једном види сина. Сава, пак, мољаше оца да дође у Свету Гору, да ту проведе своје последње дане у припремању за други свет. Његово последње писмо упућено Немањи било је врло строго и скоро претеће. “Ако се ти оглушиш о моје речи (позив)”, писао је Сава, “напусти наду да ћеш ме видети у другом животу.” Истовремено, предложио је својој мајци Ани да се повуче у женски манастир и да тамо прими монашки завет.
Ово писмо уродило је жељеним плодом. Оно је припремило пут за састанак оца и сина, иако не у родној земљи Великог жупана, већ у страној, коју је Сава направио духовним домом за обојицу; па чак и за генерације Срба у будућности.