СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Сава Архиепископ
 
Живот нашег светитеља је показао да је он био мудар у планирању и истрајан у извршавању. После скоро две године мољења и планирања у тишини Свете Горе, он се укрца у лађу и, са неколико одабраних монаха, отплови из Хиландара према Истоку, али не у Цариград, већ у Азију. У Цариграду су још увек владали латински краљ и римокатолички патријарх. Православни патријарх и цар су живели у Никеји, у Азији.
Цар бејаше Теодор Ласкар, а патријарх Манојло Сарантен. Овај Теодор не беше члан ни једне од византијских династија, сем што је био зет бившег цара Алексија III. Дакле, он није наследио царску круну, већ ју је зарадио храброшћу у одбрани Цариграда противу латина као војсковођа за време владавине двојице царева: свога таста и Алексија Дуке. Борио се као лав до последњег тренутка. Чак и када је видео да цареви, један за другим напуштају град, он настави сам борбу. Али дошао је крај, како борби тако и слободи Цариграда. Он се мораде повући испред надмоћнијег непријатеља и оде у Азију да би наставио борбу противу дуплог непријатеља, латина на једној и мухамеданаца на другој страни. Једном приликом, пође му за руком да у Бруси тако снажно победи латинску војску којом је командовао Хенрих Фландерс, да се латини никад више не усудише прећи Црвено море док је он био у животу. Потом, потуче у битци турке под султаном Каркхосруом. Кад овај султан изазиваше хришћане на двобој, Ласкар храбро изађе лично и у двобоју уби изазивача. После оваквих величанствених победа, Теодор Ласкар беше крунисан за цара Византије у Никеји 1206. године. Држао је високо у слави заставу цара Константина Великог и владао неузнемиравано до краја свога живота.
Цар се обрадова јако што ће видети Саву. Делимично стога, што су били неки даљи рођаци (јер царица и Стефанова жена биле су рођене сестре). Много, пак, више због тога, што је чуо о Савином и Симеоновом светом животу. Патријарх Манојло се радоваше још и више сусрету краљевића монаха, о коме је слушао многе легенде. Тако, дочек у Никеји беше заиста достојанствен и присан.
Сава се такође осећао срећним, што је у Никеји. Не због велике лепоте града, који се са два друга града у Малој Азији, Никомидији и Брусу такмичио за првенство, већ због велике важности овог града у историји хришћанства. Овде је одржан Први Басељенски Сабор, на коме су оци Цркве, победивши јеретике, саставили наш Симбол Вере, то јест, ставили у неколико реченица необориву истину, да Бог није послао свету великог човека у личности Исуса Назарећанина, већ свога јединог Сина, „Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог„, рођеног у личности Исуса Христа, Спаситеља света. После неколико дана гошћења, Божјих служби у храмовима, разговора и разгледања града Сава изађе пред цара и патријарха и изложи им духовне потребе српског народа. Он им објасни напоре свога оца и брата у настојањима да зауставе зверске нападе од стране Рима, директне или индиректне противу православне Србије, као и о разорном дејству богумилске јереси. Објаснио им је да ће обе ове организације имати разорно дејство све дотле, док српски народ, као истурена брана Православља према западу, буде био без своје, народне хијерархије. Према томе, хитно је и важно, ојачати и охрабрити Српску цркву, дајући јој сопственог архиепископа. Само добро организована и оснажена Српска црква, била би у стању да такође снажно помогне нормализовање стања у Бугарској цркви, која је тада била жалосно потчињена римокатолицизму.
Дубоко импресионирани Савиним излагањима, обојица, и цар и патријарх, радо прихватише његов предлог као врло разуман и хитан. Они затражише од Саве да наименује кандидата за положај српског архиепископа. Он им одговори да изаберу једног из његове хиландарске пратње, пошто је сваки од њих достојан тако високог положаја и одговорности. На то цар рече: „Сви ови оци и браћа су часни и свети људи, али моја душа хоће тебе од Бога, јер твој живот од раног детињства је познат свима нама.“ Сава покуша да убеди свога славног домаћина о својим слабостима и недостојности за такав положај, али без успеха. Часни пратиоци се једногласно сагласише са царем. И патријарх је одушевљено инсистирао на томе, рекавши Сави: „Твој народ тебе треба, јер ти имаш мудрост везану са ауторитетом. Биће, уз Божју помоћ, теби много лакше него ма коме другом. И помосли даље: каква је корист да човек спаси самог себе кроз пустињску усамљеност, док цео народ очекује спасење.“ Сава се бранио толико дуго, да је чак и цар почео да негодује. Најзад, Сава попусти и рече: „Нека буде воља Божја кроз вас на мени грешнику.“ И тако васељенски патријарх Манојло, уз саслужење грчких епископа и многобројног грчког и српског свештенства и ђакона, а у присуству цара Теодора и његових цивилних и војних великодостојника, хиротониса архимандрита Саву Немањића за првог српског Архиепископа. Овај историјски догађај десио се 1219. године, осам стотина деведесет четири године после Првог Васељенског Сабора у Никеји. Тога дана, обезглављени организам Српске цркве по први пут је добио духовног поглавара.
После Савиног посвећења, цар је приредио велики пријем за почасне госте и радоваше се толико, да су његови људи били зачуђени толиким царевим одушевљењем. Шта више, цар даде богате поклоне патријарху, епископима и свештеницима, који су узели учешћа у Савином посвећењу. Толико он беше одушевљен Савином појавом.
Али тада, нови српски Архиепископ изненади цара и патријарха новом молбом. Наиме, он затражи да у будућности српски Архиепископ треба да буде биран од стране српских епископа. Као објашњење за ову своју молбу, он напомену да је раздаљина између Србије и Азије веома велика, несигурни услови путовања и, углавном, узнемиреност у свету у овом времену. Како цар, тако исто и патријарх беху одлучно противу оваквог предлога. Али, после Савиних аргумената и, пошто се уверише да је веома забринут за јединство и снагу целе Православне цркве, најзад се сложише. Патријарх написа грамату са следећим текстом:
Ја, Манојло, васељенски патријарх града Константинопоља, новог Рима, у име Господа нашег Исуса Христа, посветио сам Саву, Ахиепископа свих српских земаља, и дао му у име Божје власт да посвећује епископе, свештенике и ђаконе на територији његове земље; да веже и опрашта грехе људи и да учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа. Према томе, сви ви православни хришћани слушајте њега, као што сте слушали мене.
Примајући грамату, Сава се захвали патријарху и у дугом разговору постави патријарху многа практична питања у вези управљања Црквом. Искусни патријарх је мудро и врло радо одговарао. Неколико пута је и служио свету литургију са Архиепископом Савом. Саву су молили да и сам служи свете службе у разним црквама, што је он радо чинио. Народ се тискао да прими његов благослов. Јер, овај „варварин“ је говорио боље грчки него многи Грци. Он је одушевљавао и учене и неуке својим дубоко духовним беседама, префињеним манирима и добродушношћу. За време богослужења или идући улицама Никеје, Сава је мислио на велике оце Никејског Сабора, као што су: Свети Никола, Атанасије, Александар, Спиридон, Јевсевије, Ахилије, Јаков нисибирски, Пафнутије и други, који су у оно историјско доба служили у истом граду и у присуству Константина Великог. Са најсрдачнијом благодарношћу Богу, он је понављао заклетву, да ће се верно држати Симбола вере који су ови оци, учени Духом Светим саставили ту, у Никеји, по којој се он сада креће, праћен мноштвом веселог хришћанског света.
Најзад, Сава се опрости од цара јунака и, са благословом патријарха, крену на пут. И цар и патријарх су са дивљењем и љубављу гледали на српског Архиепископа пуног енергије и елана. Да ли је Сава тада, посматрајући са захвалношћу своје племените домаћине, могао предвидети, да ће приликом своје друге посете Никеји затећи другог цара и другог патријарха? Заиста, овај свет је место састанака и растанака.
 

   

3 коментар(а)

  1. Постоји ли ова књига на енглеском?

  2. Pingback: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ: ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *