СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Заштитник
 
Историја нуди човечанству многе лекције и то више онима који воле да науче, него онима који желе друге да уче. Једна од оваквих лекција јесте, да је много теже сачувати него освојити. Ово се не односи само на империје које су створене освајањем, већ и са народом исте крви, вере и језика, када су уједињени у једну националну државу, после дугих борби и разједињености. Модерни пример овога су Немачка и Италија, а раније примере показаше Велика Британија, Русија и Француска. Тешкоћа да се очува национално јединство увек је била проузрокована центрифугалном силом (вучом од центра ка периферији) надувене и себичне аристократије. Народне масе, ако нису погрешно упућене, увек су, помоћу природног интелигентног испита, центрипеталне (теже од периферије ка центру).
Немања је успео, не без икаквих тешкоћа, да оствари, иако не у потпуности – јединство српског народа у једној држави. Али ускоро по његовој смрти, народна држава коју је он створио, била би разбијена у парампарчад, да није било од Бога послатог заштитника. Тај заштитник био је најмлађи син Немањин, кнез Растко, касније монах Сава. Својом снажном логичном и духовном снагом, Сава је успео да умири Вукана, свога старијег брата, да га доведе до покајања и да га замонаши. После овога, он учаше и упућиваше Великог жупана Стефана, како пре тако и после његовог крунисања за краља, дакле до краја његовог живота. Сада, уместо са браћом, Сава имаше посла са својим синовцима што је било много теже.
Сава је имао седам синоваца: три су била Вуканова сина, а четворица Стефанови. Вуканови беху: Ђорђе, Стефан и Дмитар. Ђорђе се одрече своје титуле „краља„, највероватније на инсистирање свога стрица Саве, признао је Стефана за правог законитог краља, а себе назва „велики жипан„. Сва тројица браће била су цркви одана и подражавала су деду Немању, те су и сами зидали цркве. Чак су двојица од њих постали монаси. У својој области, Ђорђе обнови неколико старих цркава. Стефан подиже велики манастир Морачу у Црној Гори, који јеш увек постоји као велика народна светиња. Дмитар, такође, сазида цркву која се звала и још увек зове, Давидовица, по његовом монашком имену Давид.
Краљ Стефан је имао четири сина: Радослава, Владислава, Уроша и Предислава. Прва тројица владаху један за другим као краљеви Србије, док је Предислав, инспирисан од свога стрица, узео монашки завет и касније постао архиепископ Сава ИИ. По смрти краља Стефана, Вуканови синови нису полагали право на српски краљевски престо, највероватније захваљујући мудром утицају Савином. Сава је желео да утврди поредак наследног права по линији Стефана Првовенчаног, дајући увек првенство најстаријем сину умрлог оца. Због тога он круниса Радослава за краља у Жичи. Учинивши ово, Сава напусти Србију, као што смо видели и оде на поклоничко путовање у Свету Земљу.
Краљ Радослав је био човек благог карактера. Миран као човек, али слаб као владар. Он је био школован од своје мајке Евдокије, грчке царске принцезе и беше ожењен, такође, грчком принцезом Аном Дуком, ћерком најмоћнијег балканског владара Теодора Анђела, кога смо раније поменули, као крунисаног грчког цара. Ова краљица беше врло лепа жена, али и јако уображена дама. Тако краљ Радослав, будући под грчким утицајем како своје мајке тако и своје жене, беше сматран од Срба више Грком него Србином. Његов свадбени прстен имаше грчки натпис. Његови званични папири били су, такође, на грчком, а исто тако и печат и потпис. Сматрало се да његов таст управља спољном политиком српске земље. И, што је још тачније, откривена је његова тајна преписка са Савиним великим противником Хоматијаном охридским. Све ове чињенице изазиваше велико незадовољество против Радослава међу српским великашима. Они су мрзели његову жену, а њега су презирали.
Такве су прилике дочекале Саву по повратку са Истока. Знајући интимно свога синовца, Сава га је волео и покушавао све што је могао да сачува краљевство од расула. Али, ускоро дође до промене у одмеравању снага на Балкану. Године 1230. бугарски краљ Асен потуче цара Теодора Анђела код Клокотнице, зароби га и ослепи. Овим догађајем Радослављев положај постаде неодржив. Он са својом женом побеже преко њему наклоњеног Дубровника у Дурацо, у Албанији, где је са породицом своје жене нашао склониште. Али тамо беше лоше среће. Његова жена, као нова Далила, заљуби се у француског војводу и бестидно побеже од свога мужа. Тако, несрећни краљ Радослав, напуштен од свих и остављен без ичије помоћи, без новца и пријатеља, у туђој земљи, у страху чак и за свој голи живот, није знао шта да чини. Његов отац беше мртав, његов брат беше му непријатељ, његов таст слепи заробљеник у Бугарској, а његова жена, сада жена некога другог. Његова једина нада остала му је у његовог светог стрица. Због тога он одлучи да се врати у Србију и затражи заштиту свог јединог пријатеља. Сава га заштити од непријатеља и одмах потом га замонаши са именом Јован. Овим чином, у најмању руку, његов живот је постао сигуран.
Његова жена, бивша краљица Ана, убрзо се разочара у свог новог такозваног мужа, напусти га и повуче се у православни манастир, где је живела и завршила свој живот као монахоња.
Политичка група, међутим, која је прогласила Радослављевог млађег брата Владислава за краља, очекивала је Архиепископову сагласност. Људи из те групе су врло добро знали да Сава има за собом народ и да без Саве и народа, нови краљ не би могао седети на своме престолу, већ би лебдео у ваздуху. Сава беше јако огорчен овим насилним поступком. Ипак, његов циљ је био да сачува народ и државу од распада. Пошто је спасао Радослављев живот, он се онда успротиви ономе што се већ догодило и што се није могло исправити. Он мудро удеси женидбу Владислава са Бјелославом, ћерком бугарског краља Асена. Сада беху отворена и трећа врата у Жичи и Владислав беше задњи краљ кога је Сава лично крунисао, упутио, посаветовао и благословио.
После свега овога, уморан и разочаран, Сава се повуче у своју Испосницу у Студеници. Имао је предосећање да је то био његов последњи пут. Тамо, у самоћи, он се обрати Богу чудном молитвом, да му дозволи да умре у туђој земљи. Зашто, ми то не знамо. Можда, као добар психолог, он је мислио да ће његова смрт изван Србије бити најснажнији протест против српске неслоге. Иако је, можда, мислио, да би његова смрт у туђини могла да буде бољи чистач савести српског народа и приволети га да боље чува његове законе и учење, као што су неки ранији вођи Балкана чинили. Или, можда, пошто је био спречен да оствари све оно што је желео да учини за свој народ, он се молио Богу да му дозволи да иде изван Србије и да отуда ради за свој народ. Највероватније, сва ова три разлога условила су његову чудну одлуку. Јер, просветљени ум Савин увек је знао шта је најпотребније да чини за Србе.
 

   

3 коментар(а)

  1. Постоји ли ова књига на енглеском?

  2. Pingback: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ: ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *