УВОДНО СЛОВО О МОЛИТВИ
БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ПАРИЈАРХА СРПСКОГ ПАВЛА
Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег – ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште које таласи не могу обурвати, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину. Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је Свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци (Јак. 5, 17). Кад ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: Овај се род изгони само молитвом и постом (Мат. 17, 21).
Нема ничег драгоценијег од молитве у животу човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је сувом, неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мат. 7, 19).
Несрећа за слепца јесте што не види светлост, но већа је несрећа за хришћанина кад изгуби расположење за молитву, јер лишава душу своје божанске светлости. У таквој души зацари се тама, а по изласку из тела она одлази у таму вечну.
„Кад идемо да говоримо са Богом кроз молитву“, вели Свети Јован Лествичник, „не идимо неприправни, да не би Цар, видећи нас издалека без оружја и одеће која доликује царском достојанству, заповедио својим слугама да нас вежу и баце далеко од лица Његова. Према томе, ступајући у разговор са Богом, одбацуј све земаљске помисли, које за време молитве нарочито јако устају на свакога.“
„Када управљаш ум и мисли ка небу“, вели Свети Макарије Велики, „и хоћеш да се сјединиш са Господом, тада велико мноштво злих духова као црни облак надноси се над тобом да би ти спречили пут небу. Но, као што су стари зидови Јерихона пали од силе Божје, тако ће и сада стене зла, које спречавају ум твој, бити оборене силом Божјом. Кад си на молитви, сети се пред ким стојиш. Буди глув и нем за све што те окружава, призивај Господа у помоћ и Он ће ти помоћи. Потребно је из корена ишчупати свако осећање гнева и потпуно очистити убиствено осећање телесне жеље, ма чему она била управљена.“
Велики је у борби човек који се моли Богу. То је време борбе, то је драгоцено време духовне бање за онога који се противи ђаволу, чува се од његових саветовања, и усиљава се у мољењу.
Многобројна су искушења ђаволска у време молитве: ђаво у то време убацује у разум такве послове и догађаје које нипошто не треба одложити, већ одмах испуњавати, јер ако се не изврше одмах, ђаво улива мисли да ће бити велика штета. Ако хоћеш да молитва твоја буде услишена, не обазири се ни на шта, јер о томе шта ти је потребно благодат Божја напоменуће ти и после молитве. Буди у молитви глув и слеп и нем према свему осим према Богу.
Учитељи Цркве и Свети Оци саветују да за време молитве свако има смирење и скрушеност у срцу због својих грехова. Јер, ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву. То се види и из молитве фарисеја и цариника. Молитва орошена сузама смирења и покајања одмах бива услишана. Изливајући се из смирене душе, она, по речима премудрог Соломона, пробија облаке и не задржава се док не дође до Господа.
Помислимо, вели Златоуст, коме приступамо и зашто? Шта желимо да добијемо? Ми приступамо Богу, пред којим Серафими покривају лице своје (Исаија 6, 2) не могући да издрже Његов сјај, и молимо се да нас избави од вечних паклених мука.
Када је време молитви, не бави се никаквим послом, јер се ђаволи о томе и старају да нас у време молитве забаве каквим било послом. Ако се каквим речима молитве услади твоја душа, продужуј молитву, јер се тада твој Анђео Хранитељ моли заједно са тобом. Свети Нифонт виде једанпут једног монаха како идући чита молитву. Његова молитва, као пламен огњени, излазећи из уста, дохватала је небо. Монах је ишао, но и анђео Божји ишао је, спроводећи монаха са огњеним копљем у руци, којим је ђаволе одгонио од монаха.
„Непрестано молите се“ рекао је Свети апостол, „да не паднете у напаст”. Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку са, на пример: Боже, помози! Господе, благослови! На крају: Слава Ти, Господе! Благодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе, спаси! Боже, милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! Пресвета Богородице, спаси нас!
Ако ми на кога у срцу имамо злобу, све дотле док се не измиримо, узалудна је молитва наша. Ако у каквом спору мислиш да си прав, ипак треба ти први да тражиш измирење. Ако ближњи наши при свему томе не желе да се помире са нама, ми нећемо одговарати пред Богом, јер смо искрено тражили мир и у срцу нисмо имали према њима гнева или злобе.
Потребно је молити се не само онда када се осећамо расположени за молитву, него молити се и онда када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамљену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спушта двострука благодат Божја. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божја умножава ради духовне помоћи.
По општем мишљењу Светих Отаца, молитва, као кћи испуњавања заповести Светог Јеванђеља, у исто време је и мати свију врлина.
Да бисмо се сачували од расејаности ума у молитви, Свети Оци поручују да се ум – разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у православној Цркви све што се чита или пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Чак ако би нам се претпостављало ма шта у молитви, ваља враћати ум на речи светих молитава. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи Светих Отаца, онда треба тихо читати наглас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се молиш насамо.
У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они који се стварно осећају грешни пред Богом. У оваквом ставу молитвеном најпре ћемо моћи умолити Господа за наше грехове.
У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да ничију молитву не би реметила.
Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитвене. Ипак, таква молитва неће остати без плода, мада и није сва чиста.
Често се треба вежбати умној молитви: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!
Болести и остале несреће наше последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам опрости грехове, да би заједно са тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских. Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и остало, то долази од греха народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет, јавља се потреба да се молимо Богу за опроштај греха, да бисмо, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих природних зала, која на нас долазе у виду страшних природних појава.
Ако и бива да понеки проси од Бога штогод, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту молитву, но по увиђавности Својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење до краја, онда у већој мери добија од Бога оно што је тражио; или значи да богомољац није добио оно за што се молио због тога што би му то послужило на зло. Неки се моле а не добијају од Бога оно за шта се моле зато што се моле па охладне – посустану у молитви, а може бити, да су они занемарили молитву баш онда када је Господ био близу, када би им Господ, да су се још мало потрудили, испунио оно за шта се моле.
За човека у тузи нема бољега утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу (Јак. 5, 13). Када разговор са другим ублажава тугу и разгони жалост, утолико више то ће се постићи у разговору са самим Творцем, правим утешитељем душе. Свети Макарије Велики личним примером дошао је до утехе следујући за молитвом, те о томе говори: „Некада се пламен молитвени разгорева и распламсава јаче, а некада слабије. Свећњак овај од благодати Божје, свагда горећи и светлећи по времену, постаје јаснији и добија јачу светлост, појављујући се у срцу, отвара унутрашњи, најдубљи и сакривени свет, па зато човек, потпуно обузет овом радошћу и гледањем невидљивога, не влада собом. Описати потпуно тако блажено, молитвено стање није могуће појмовима људи који се мало или нимало не труде у молитви. Ко се ревносно и смирено труди у овом светом послу, њему се отварају духовне очи и откривају му се тајна непозната дела Божја.“
Но молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој (Мат. 6, 6), не треба сматрати да је то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома, сетви, поласку на дужи пут, болести итд. , поред личне молитве, треба се обраћати благодатној и молитвеној помоћи Цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује (Јак. 5, 14). Уз то не заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у светом храму, што су вршили апостоли и сви Свети (Д. ап. 1, 14; 12, 12), јер је и то воља Божја (Мат. 18, 20).
Не можемо да пропустимо без пажње ни то да се при молитви треба ограђивати крсним знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који као да се стиде крста Господњега, па мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, ни метнувши их где је одређено. Немарно стављање крста на себе ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав крст не само да нема никакве силе но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против њих. Грешник се не плаши толико места казне колико ђаво дрхти од крста и у страху бежи, не смејући ни да погледа на његову силу (јер је сила крста сам Господ Исус Христос) која га пече као огањ.
Зар није крајње безумље и велико душевно слепило стидети се Господа и Творца свога, стидети се Часног и Животворног Крста Његовог, тога Крста којим смо спасени и на коме је проливена најсветија Крв нашега Искупитеља? Удубимо се у ово поучно опажање о сили крста. Када се прекрстимо, тада између нас и Бога Оца, тако рећи, виси на крсту распети Спаситељ наш. Тада се пред погледом Свевишњега не појављује наше прљаво чело, покривено греховним унижењем, него трњем увенчана глава Богочовека Христа; не наше преварљиво срце, пуно сваких нечистота, него прободена ребра Искупитеља нашега; не наше нечисте руке, које непрестано чине безакоње, него на крсту прикуцани дланови Свеправеднога и Свесветога Господа Исуса Христа. Наоружавши се светим крстом, мученици су ишли без страха на најужасније муке. Један од старих хришћанских писаца, из првих векова хришћанске Цркве, сведочи да су ондашњи хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу, при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута, једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. Светитељи су силом крста Христовога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, без опасности испијали отров, пролазили кроз огањ и воду, а садашњи хришћани, обузети некаквим стидом, улазећи у кућу, долазећи пријатељу на Славу и седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не знају шта је рекао Господ: „Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и грешном, и Син Човечји постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима!” (Мк. 8, 38).
