NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

BITI PRAVOSLAVNI HRIŠĆANIN DANAS

A. Hristos – jedini Spasitelj

Hrišćanstvo nije filosofija koja se zasniva na ljudskom razumu. Šta više, ono nije ni mudrost ili plod opita kakvoga učitelja duhovnosti. Nije čak i neko otkriveno učenje ili skup istina o Bogu i čoveku, predanih nekim prorokom ili vidovnjakom.
U suštini, hrišćanstvo je „Blaga Vest“ o spasenju (što i znači reč Evangelije), blagovest, dakle, o odlučnom mešanju Boga u povest čovečansku, spasenja radi od greha i od smrti. Ono se zasniva na jednom određenom događaju koji se u vremenu može tačno opredeliti u odnosu na ostala zbivanja u ljudskoj povesti. Taj događaj je Ovaploćenje večnoga Logosa Božijega, rođenoga od Djeve Marije u Vitlejemu.
Hrišćanska poruka najpre budi u nama svest o dramatičnosti greha i sveprisutnosti njegovoj. Odvajkada, čovek je želeo da bude sebi dovoljan, da sobom utvrdi svoju sudbu i blagostanje nezavisno od Boga, ne određujući se pri tome Bićem koje mu je transcendentno.
Makar se i činilo da ga ta želja za samodovoljnošću privremeno ohrabruje u njegovome prirodnome uzrastanju kao i u izvesnoj sreći življenja, upravo je ona za njega izvor krajnjih nedaća i očajanja. A smrt je, pak, konačni rezultat greha – narušenoga oštenja sa Bogom koji je jedini Istočnik života. I kada opsene i priviđenja krhke i prolazne sreće iščeznu, čoveku koji je sve založio u njih, ne ostaje drugo do potpuna bespomoćnost.
Sam pakao nije samovoljno Božje kažnjavanje za greh: po suštini svojoj, on je izoštrena samosvest čoveka, koji izbravši samodovoljstvo nije prihvatio da brigu o svome spasenju preda beskrajnom milosrđu Božjem, onda kada su iščezle sve obmane postojanja.
Nije slučajno što po prvi put u istoriji čovečanstva, baš u XX stoleću, uzima maha i do planetarnih razmera se širi jedna civilizacija koja čoveku nudi isključivo zemaljska blaga i uzvodi proizvodnju, dobit i potrošnju na nivo vrhunskih vrednosti; istovremeno, to je i vek atomske bombe, logora smrti, gulaga i masovnih istrebljivanja naroda. Reč je o civilizaciji koja se hoće bez Boga, ili Ga izgoni u sferu pojedinačnih filosofskih opredelenja, uskraćujući Mu time uticaj na ponašanje zajednica ljudskih; drugim rečima – civilizaciji koja raskida sa Istočnikom života. Zadovoljenja koja je ona kadra da ponudi samo su drugo lice smrti.
Međutim, Evangelije nam okriva da je Bog stupio u svet da spase čoveka od greha i od smrti. I svakome od nas ono se objavljuje kao i pastirima vitlejemskim:
„Ne bojte se; jer vam evo, javljam radost veliku koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu“ (Lk. 2, 10-11).
Za ljude „koji sjede u tami i sjeni smrti“ (Lk. 1, 79), nema drugoga Spasitelja osim Isusa Hrista, kako i apostol Petar, ispunivši se Duha, pred sinedrionom reče: „Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti“ (Dap. 4, 12)
Sveti Grigorije Nisijski bogomudro je izrazio tu tajnu našega spasenja Hristom: „Bilo je potrebo da se celokupna naša priroda izvede iz smrti u život. Bog se, dakle, nadvio nad našim usmrćenim telom da bi pružio ruku, da tako kažemo, biću koje počivaše u ovome; On se približio smrti dotle, dok se nije dotakao naših ostataka, vrativši prirodi preko svojega vlastitoga tela načelo vaskrsenja, podižući celoga čoveka svojom silom“ (Sv. Grigorije Nisijski, Veliki Katihizis, 32).
Mimo hrišćanstva postoje takve mudrosti, tehnike i metode duhovnog života, posredstvom kojih se dospeva do stanja unutarnje budnosti i značajnog sklada sa samim sobom, sa drugima i sa vaseljenom, ili jošte, posredstvom kojih se dobija nadnormalna moć. Međutim, jedino Hristos može da oprosti grehe. Jedino je On pobedio smrt. I samo verujući u Njega, čovek može da stupi u istinski život, koji je Život večni, učestvovanje u samome životu Boga, Njegovih božanskih energija, u ljubavnoj zajednici sa Njim na zemlji i u večnosti, s onu stranu smrti. „Jer i Judejci ištu znake, i Jelini traže mudrost. A mi propovijedamo Hrista raspetoga, Juedjcima sablazan, a Jelinima ludost; Onima pak pozvanima, i Judejcima i Jelinima, Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“ (1. Kor 1, 22-24).
Tako, hrišćanin može samo da ponovi za Svetim Petrom: „Gospode, kome ćemo otići? Ti imaš riječi života vječnoga“ (Jn. 6, 68).

B. Duhovni život hrišćanina

Temelj našega života u Hristu jeste Krštenje. Ovom svetom tajnom mi primamo blagodat Duha Svetoga, koja izliva u nas svetlost i silu unutarnju, blagodareći kojoj mi možemo da raskinemo sa zlom, da odbacimo iskušenja samoljublja, duha naslade i premoći. I u tome smislu, krštenjem mi umiremo za greh i vaskrsavamo sa Hristom za jedan novi život.
Pa ipak, krštenje nam ne predaje taj novi život u njegovome već konačnome vidu i punoti njegove zrelosti. Ono nam samo daje klicu, a to seme, založeno u srca naša, može da klija i da uzrasta samo ukoliko i mi slobodo saučestvujemo u tome.
Krštenje ne briše potpuno u nama sklonost ka uživanju i samoljubivim zadovoljstvima. Trebalo bi, dakle, da slušajući Reč Božju onako, kako nam je predana u Crkvi i molitveno prizivajući Gospoda da nam pomogne, popiremo naše rđave sklonosti, da bismo ugodili Bogu u onome što On traži od nas, čak i kad nam to i ne odgovara, niti želimo.
Zaista, na tome stupnju duhovnoga života mi još ne možemo da imamo svest o tom novom životu kojije u nama, ne možemo još da čulno ispitamo ukus dobra ili privlačnost za uzvišene stvari. Buđenje te „duhovne osetljivosti“ je dar koji Bog obično podaje onima koji su podugo vodili tu „nevidivu borbu“. Dotle, samo vera u Reč Božju dozvoljava nam da sa uverenošću poznamo šta je dobro, a šta zlo, a blagodat nam dolazi u pomoć na jedan stvarni način, a da mi toga nismo „svesni“.
Štaviše, u našem poimanju Reči Božje mi nismo prepušteni samima sebi. Tako, ono što sami shvatamo i osećamo nije obavezno istinito ili dobro. Istina se otkriva jedino onima koji su sjedinjeni u ljubavi, onima koji zajednički imaju jedno srce i jedan duh u Hristu. Drugim rečima, jedino Crkva može u svetlosti Duha Svetoga da razume Reč Gospodnju. Onda kada su hrišćani tokom vekova i na najrazličitijim mestima shvatali Reč Božju i protumačili na pouzdani način ono što se traži, to jedinomislije je znak da Duh Sveti dela i da to shvatanje Reči koja je data Crkvi od Njega dolazi. Udaljiti se od takvoga poimanja radi svog ličnog mišljenja ili mišljenja neke posebne grupe, bilo bi sagrešiti protiv ljubavi i bilo bi jednako onome što se zove „duhovno bratoubistvo“.
Nemojmo poverovati da u krilu naroda Božijega može da postoji ma kakva „evolucija moralnih navika“ koja bi sve ono, čega su se držali „svi, svagda i svugde“ u Crkvi, svela na nešto zastarelo i prevaziđeno. Kada je reč o tako temeljnim datostima kao što su, na primer, revnost u molitvi, smisao posta, hrišćansko shvatanje braka i seksualnog života, potpuno poštovanje i ljubav prema svakome ljudskom biću (ne izuzimajući dete od njegovoga začeća, duševne ili neizlečive bolesnike…) – postoji, jednostavno, ponašanje koje je hrišćansko ili ono koje to nije, makar ovo i preraslo u vladanje manjega ili većega broja ljudi koji drže ili pak misle da su hrišćani. Pa tako, postoji jedan način življenja koji odgovara dobijenoj na krštenju klici božanstvenoga života, iz koje taj način života proishodi, uzrasta pomoću nje, kao što postoji i način života koji je ubija.
Izvesno je da hrišćanin ostaje grešnik. Međutim, grehu je lek – pokajanje. Ukoliko priznamo svoj greh, ukoliko se kajemo iz dna srca i molimo Boga za oproštaj, ukoliko činimo iskreni napor da se preobratimo, Bog će nam pomoći i oprostiće nam. Ali, ako pokušavamo da se opravdamo, ako zlo nazivamo „dobro“, a dobro „zlo“, mi se time ograđujemo od pokajanja i sagrešujemo Duhu.
U Crkvi nema razlike između „morala“ i „duhovnosti“. Ne postoji ni neki minimum, svima nametnut, niti pak uzvišena trebovanja koja bi bila povlastica nekih izbranih. Gospod se svima obratio, rekavši: „Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski“. Puni razvoj života u nama kao sinovima Božijim i udovima Hristovim, koji se začeo krštenjem, zakon je za svaki hrišćanski život. Nije ovde reč o zakonu koji bi bio nametnut spolja, zakonu pisanom na pločama kamenim koje behu dane Mojseju; reč je o datom nam zakonu koji je Duhom ljubavi upisan u srca naša.
U izvesnoj meri, sposobnosti koje bi trebalo podsticati za ovo delo različite su za svakoga, zavisno od načina življenja i naročitih uslova; ali cilj ostaje isti za sve: preobraziti se po liku Sina Jedinorodnoga silom Duha Svetoga.

V. Tajna Crkve

Tajna Crkve predstavlja, reklo bi se, onu tačku hrišćanskoga nauka koji današnji čovek ponajteže shvata i usvaja. Mnogi naši savremenici, izvesno je, uspevaju da umaknu bezbožništvu i prihvataju – više ili manje neodređeno – postojanje Boga. Mnogo im je već teže da u Hristu vide više od učitelja mudrosti, više od neke naročito uzorne ličnosti. Danas je odveć malo onih koji mogu zajedno sa Svetim Petrom da potvrde: „Ti si Hristos, Sin Boga Živoga!“ (Mt. 16, 16), ili jošte: „Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti“ (Dap. 4. 12). Međutim, čak i kada ispovedaju Hrista kao Sina Božijega po prirodi jedinoga Spasitelja, još teže im pada da prihvate neophodnost Crkve.
Mnogima je Crkva nesavladiva prepreka. Čak i među pravoslavnim hrišćanima, pobožnima, bogomoljcima, verovatno ima više od jednoga koji ne shvataju važnost Crkve, koji joj ne podaju pravo mesto u svome duhovnome životu.
Zašto ne bismo prišli Bogu na neposredan način, zašto se ne bismo obratili Hristu direktno, bez posredništva i ikakvog ljudskoga mešanja? Zašto je neophodno pripojiti se nekom društvenom telu, nekom narodu, pa bio to i „narod Božiji“? Zašto je potrebno da se potčinimo avtoritetu neke jerarhije ili Predanja? Zašto uopšte Crkva?
Odgovor je, po sebi, jednostavan: zato što Hristos izvole da to tako bude. Kada je apostol Petar ispovedio veru u Njegovo mesijanstvo, Hristos mu objavi: „A ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt. 16, 18). Gospod Isus je tako izrazio svoju volju da utvrdi Crkvu, da sabere ljude oko Sebe da joj budu temelj u Njemu. U svojoj prvoj poslanici, sam apostol Petar će reći hrišćanima da u svom odnosu prema Bogu oni nisu izdvojene jedinke, već su udovi jednoga naroda čiji je nagoveštaj i obećanje – drevni Izrailj: „A vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, da objavite vrline Onoga Koji vas dozva iz tame na čudesnu svjetlost svoju“ (1. Pt 2, 9) A u poslanici Efescima, apostol Pavle će se poslužiti slikom kamena temeljca, koju je Hristos upotrebio u Kesariji Filipovoj, da ukaže na značaj apostolskoga služenja u Crkvi: „Vi ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju apostola i proroka, gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos“ (Ef. 2, 19-20).
Ta Hristova volja da utvrdi Crkvu, da nas u Crkvi i Crkvom spase, nije od proizvoljnosti ili bezrazložnosti. Utemeljenje Crkve se poistovećuje sa samim ciljem sveukupnoga Njegovoga dela spasenja. Greh je u suštini, delo podele. Odelivši se od Boga, čovek raskida vezu koja ga sjedinjuje sa drugim ljudima. Nakon prestuplenja našega praoca Adama, od Kainovog ubistva Avelja, preko Vavilonske kule pa sve do ratova, rodomorstva i gulaga našega vremena, svekolika povest čovečanstva o tome svedoči. Suprotno ovome, tajna spasenja ispunjena kroz Hrista jeste, u suštini, delo sabiranja. On se sjedinio sa našom ljudskom prirodom beživotnom i skrhanom, da bi joj predao životvornu silu Duha Svetoga i vaspostavio je, sabravši je, učinivši da učestvuje u Njegovome božanstvenome životu. Taj jedini cilj svekolikoga svojega dela iskupljenja, Hristos upravo i izražava u molitvi Ocu, posle Tajne Večere: „I slavu koju si mi dao (što znači silu Duha Svetoga) ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo mi jedno. Ja u njima i Ti u meni, da budu usavršeni u jedno…“ (Jn. 17, 22-23).
Gospod Isus izvole tako da budemo loze istinskoga Vinograda, čiji je On Čokot, da budemo udovi Njegovoga Tela, a On Glava. Upravo to znači biti član Crkve. To nije biti samo deo jednog društvenog organizma, sličnog mnogim drugim, niti pak uzeti udela u kakvoj ljudskoj uredbi. To znači podražavati Hristu, postati deo Njegovih udova, potčiniti se ujedinjujućoj moći Duha koji želi da nas otme iz našega samotnoga postojanja, individualizma, samoljublja, da bismo kao rani hrišćani u Jerusalimu, imali jedno srce i jednu dušu.
Neko će sigurno prigovoriti: „Ali Crkva je podeljena! Gde naći tu sliku jedinstva na koju se pozivate?“ Treba odlučno odgovoriti: Ne, Crkva nije podeljena, ona ne može biti podeljena. Naša vera to tvrdi. „Verujem u jednu Crkvu.“
Hrišćani, po neki put i značajne grupe hrišćana, mogu da se udalje od Crkve, da se odvoje delimično ili potpuno. Međutim, Crkva nije podeljena, ona ne može biti podeljena. Naša vera to tvrdi: „Verujem u jednu Crkvu.“
Hrišćani, po neki put i značajne grupe hrišćana, mogu da se udalje od Crkve, da se odvoje delimično ili potpuno. Međutim, Crkva nije podeljena. Ona ostaje jedna i pretstavljena je svim pomesnim Crkvama, eparhijama koje ostaju u međusobnom opštenju sa Patrijaršijama i sa ostalim crkvenim središtima odanim veri pravoslavnoj. Zato treba da očuvamo to crkveno zajedništvo kao zenicu oka svoga, treba da žudimo za tim jedinstvom u Crkvi. Neka nas od njega nikada ne odvaja neizbežno raznomislije po pitanjima koja se ne dotiču same vere.
Kao Telo Hristovo, Crkva je jerarhijski ustrojeni organizam gde svi nemaju istu ulogu. Doista, od Patrijarha pa do najprostijih hrišćana, svi vernici su, ponajpre, pozvani da se „trude oko svojega spasenja“ i da prime Božiji dar Duha Svetoga „oproštenje grehova i života večnoga radi“. Za svakoga je ovo najvažnije i najosnovnije. Ali, unutar Tela, a ujedinjeni sa svima, neki su primili od Hrista naročitu ulogu.
To je bio slučaj Apostola koji bejahu udostojeni da budu temelji Crkve, kamen na kojemu se zasniva svekoliko zdanje. U tom pogledu, njihova je uloga bila jedinstvena, nesaopštiva i neprenosiva sledbenicima. Međutim, ozareni Duhom Hristovim, na svakome mestu gde bi utemeljili Crkvu, Apostoli su postavljali episkope koji će posvuda u svetu stolećima da održavaju jedan drugi vid služenja, koji je prenosiv: da na svakome mestu, putem propovedanja Reči Božije i tajanstvom bogosluženja Svetih Tajni Crkve, ukažu na živo prisustvo Hrista i Njegovoga spasonosnoga dela. Episkopi i sveštenici, koje su oni sebi izabrali za pomoćnike, tako su, u Crkvi, kao žive ikone Hrista u kojima treba da poštujemo samo njihov božanski pralik, ne ograničavajući se na tvar od koje su te ikone sazdane, pri čemu ne treba da nam smeta ili da nas sablažnjava njihovo ljudsko nesavršenstvo, koje je neizbežno sve dok Crkva ne stupi u period svoje slave koji će otkriti ponovno dolazak Hristov, na kraju vremena.
Još ovde, svedoci smo jedne izričite volje Hristove. Episkopi i svi oni koji imaju učešće u njihovome služenju, poslanici su Njegovi i On želi da se svi prema njima odnose kao i prema Njemu samome ili, u krajnjoj meri, kao prema Njegovom Ocu: „Ko vas sluša Mene sluša; i ko se vas odriče, Mene se odriče, a ko se Mene odriče, odriče se Onoga Koji je Mene poslao“ (Lk. 10, 16); „Koji vas prima, Mene prima, a koji prima Mene, prima Onoga Koji Me je poslao.“ (Mt. 10, 40); „Kao što je Otac poslao Mene, i Ja šaljem vas… Primite Duh Sveti! Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zdržani su“ (Jn. 21, 22-23).
Treba da dobro odmerimo svu moć ovih reči Gospodnjih i prozremo šta se zahteva. O, kako nam je sada shvativo kada jedan sveti Ignatije Bogonosac poziva u svojim čudesnim poslanicama: „Da svi poštuju đakone kao Isusa Hrista, i episkopa koji je obraz Oca, i prezvitere kao skup Božiji i kao sabor Apostola; bez njih, ne može se govoriti o Crkvi“ (Tralijanima, 3, 1); „Neka vas ništa iznutra ne deli, već se prisajedinite episkopu i onima koji su postavljeni da budu lik i nauk neporočnosti, kao što ni Gospod nije ništa činio sobom ili preko Apostola, i bez Oca Njegovoga, sa kojim je jedno, tako ni vi ne činite ništa bez episkopa i sveštenika, i nemojte da mudrujete u onome što pojedinačno tvorite, već činite sve u sabornosti“ (Magnežanima 6, 2-7, 1).
Smisao Crkve je ponajpre blagodat, dar Duha Svetoga. Ali, tome daru mi treba da smo saodgovorni i da usrdno zajedničarimo sa Njim. Ljubimo iznad svega jedinstvo takve Crkve. Klonimo se svakog duha deobe, podele i raskola. „Ljubimo jedni druge da bismo jednodušno ispovedali Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojicu Jednosuštnu i Nerazdelivu, Kojoj neka je slava u vekove vekova.“

Zaključak – nekoliko zahteva hrišćanskoga života

Onaj ko je primljen u Pravoslavnu Crkvu, obavezuje se „da prihvati sve ono što Crkva i Sveti Vaselenski Sabori uče“. Nije ovde reč tek o kakvoj formalnosti. Zapravo, to učenje Crkve samo objašnjava životna iziskivanja dara Duha Svetoga, kao i novi način rasuđivanja i življenja, što je plod Njegovoga prisustva u našim dušama. Ne usaglasiti se sa takvim načinom življenja, značilo bi obesploditi blagodat Duha Svetoga i sprečiti u nama rast novoga života koji smo primili krštenjem.
Pravoslavni hrišćanin treba naročito da ispoveda sledeće:
a) Hristos je jedini Spasitelj poslan ljudima od Boga. Hrišćanstvo nije duhovni put kraj drugih puteva i religija koji bi bili podjednako istiniti, pravdopodobni i vodili bi spasenju. Zbog toga, ljudima koji ne znaju za Hrista ne može biti spasa izvan Njega, čak i kada ne znaju da Ga naslove ili, pak, naslućuju Boga tek kroza svetlost koju On projavljuje u svačijoj savesti. Nikakvo spasenje nije moguće čoveku koji bi sve svoje pouzdanje vezao za ljudske sposobnosti i moći, ili za šta drugo, osim za Hrista.
b) Pravoslavna Crkva, to jest, zajednica pomesnih Crkava koje ispovedaju veru pravoslavnu bez izmena i u potpunome svetotajinskome opštenju prebivaju među sobom, jeste Hristova Crkva u svojoj punoti. Ne pripada nama da sudimo u kojoj meri i na koji način grupe hrišćana koje nisu više u svetotajinskome opštenju sa Pravoslavnom Crkvom, održavaju veze sa njom i imaju blagodat Duha Svetoga. To u tajnosti drži Bog koji ispituje srce svakog od nas. Mi treba da se radujemo svemu što postoji kod tih hrišćana kao istinska ljubav prema Hristu i prema bližnjemu, svemu što su oni sačuvali od nasleđa koje nam je bilo zajedničko do odvajanja. Treba da im pomognemo da ponovo otkriju blago toga Predanja nerazdelive Crkve prvih vekova.
Međutim, u sadašnjim uslovima, treba da ostanemo poslušni Svetim Kanonima Crkve: pravoslavac sme da primi Tajnu Pričešća jedino u Crkvi Pravoslavnoj; i treba da se uzdržava od svakoga živoga učešća na nepravoslavnim liturgijskim zborovima (od uloge čteca, kuma…). Isto tako, pravoslavni sveštenik ne sme da pričešćuje nepravoslavne.
v) Sadašnji život dat nam je od Boga kao jedinstveni vremenski period u kojemu možemo da satrudništvom naše slobode sa blagodaću Božijom ostvarimo naše večno spasenje. Svako verovanje u reinkarnaciju (prevaploćenje), u višesledstvenost života ili u prepostojanje duša do njihovoga silaska u tela, nije u saglasnosti sa verom hrišćanskom.
U celokupnome svojemu vladanju, hrišćanin treba u pregalaštvu da ljubav prema Bogu i prema bližnjemu upražnjava u svim njenim vidovima, čak i do opraštanja dužnicima svojim ili ljubavi prema neprijateljima. Treba da ispunjava deset Božijih zapovesti, odrekne da čini dela koja su svojstvena grehom povređenoj prirodi ljudskoj: „A poznata su dijela tijela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstvo, svađe, pakosti, gnev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti, i slično ovima.“ (Gal. 5, 19-21) Naprotiv, treba da se prepusti vođstvu Duha Svetoga: „A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje.“ (Gal 5, 22-23)

Hrišćanin treba naročito da se pridržava sledećeg:
1) Samo ako nije sprečen ozbiljnim razlogom, da učestvuje na Božanstvenoj Liturgiji svake nedelje i o velikim godišnjim praznicima. Doista, na svetotajinskome i liturgijskome planu, učešće na nedeljnoj Evharistiji, sedmičnome sećanju na Vaskrsenje Hristovo, znak je prepoznavanja hrišćanina. Povrh toga, svake nedelje i praznikom, bogougodno je učestvovati, uvek kada je to moguće, na svenoćome bdeniju: te službe su namenjene svima, a ne samo monasima, i neophodne su da bi se istinski stupilo u molitvu i u duh Crkve, ne bi li se čovek prožeo njenim učenjem.
2) Treba da drži sve postove koji su propisani Predanjem Crkve. U slučaju poteškoća, izazvanim slabim zdravljem ili kakvim drugim okolnostima, da postupi po savetima svoga duhovnoga oca.
3) Da svakoga dana, koliko je to moguće ujutru i uveče, posveti određeno vreme molitvi, po pravilu dobijenom od svoga duhovnoga oca. Da se uzdržava od svakoga upražnjavanja duhovnoga života koji je nadahnut budističkom meditacijom, zenom ili jogom. Hrišćanska molitva, to znači stajati pred Bogom i obraćati Mu se – kao i Materi Božijoj i Svetima – sa pobožnom uverenošću da nas On čuje, beskrajno voli, da je uvek gotov da nam oprosti svaki put kada mu se pokajnički vraćamo.
4) Da se uzdržava od svakoga upražnjavanja i verovanja koja ishode iz okultizma, vidovnjaštva, vračanja, čaranja, čitanja u karte, astrologije i alhemije: „Neka se ne nađe u tebi koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvijezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlijem duhovima, ni opsjenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za takve gadove tjera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe.“ (Peta knjiga Mojsejeva 18, 10-12)
5) Da se uzdržava od svih vanbračnih veza (preljube, bezbračne zajednice, povremenih ljubavnih pustolovina, seksualnog odnosa sa osobama istoga pola). Ko želi da stupi u Pravoslavnu Crkvu, a nevenčano živi sa suprugom, treba što skorije ili da tu vezu preobrazi u brak, blagosloven Crkvom, ili je prekine.
Sigurno je da prema svakome treba da se postupa milostivo, uz poštovanje njegove slobode i razumevanje njegovih poteškoća. Međutim, ljubav prema bližnjemu ne sme da ide nauštrb zapovesti Hristovih; ma ko se nalazio u nekom nepriličnom položaju, treba da se uzdrži od Svetoga Pričešća i Svetih Tajni Crkve, sve dok se kroz pokajanje ne povrati u normalni hrišćanski život. Te zapovesti koje su nam od Hrista i od Apostola, oduvek su bile vaseljenski prihvaćene od strane hrišćana. U tom smislu hrišćanstvo je uvelo u svet pravu novinu, kao posledicu dara Duha Svetoga krštenima: hrišćanska zajedica je jedna preobražena zajednica silom bračne vernosti, veličijem braka, zasnovanoga na neporočnoj ljubavi po slici jedinstva Hrista sa Crkvom, kao i smislom lepote blagoslovene devstvenosti kao najsavršenijega ostvarenja hrišćanskoga života.
6) Treba da se odrekne svakog vida zanimanja koje bi od njega zahtevalo da čini dela protivna Hristovome zakonu (za one iz oblasti medicine, naprimer: čedomorstvo, evtanzija – pospešivanje smrti kod neizlečivih bolesti, zloupotrebe genetičkih istraživanja koje ne idu uzdrug sa hrišćanskom savešću).
Sveštenik ili onaj koji se sprema za sveštenstvo, da se uzdržava od svake one dužnosti koja bi ga izložila prolivanju krvi (u vojsci ili miliciji).
7) Povrh svega, da uz najveću pažnju izbegava sve ono što može da naruši bratsku međusobnu ljubav i, naročito, saborno jedinstvo svih u Crkvi. Da se kloni osuđivanja bližnjega, pronošenja nepriličnih i štetnih glasina i uplitanja u crkvene sporove, i u sve drugo što uznemiruje duhove.
Sva ova načela vladanja ne treba držati za negativna pravila koja bi mogla da uguše slobodu ličnosti i unište radost življenja. Po njima može da se živi kao što priliči jedino ako su ona nadahnuta revnosnom ljubavlju prema Hristu, potpunim poverenjem u Njegovu Reč, jednim trezvenim, ali dubokim ushićenjem za „neistraživim bogatstvom“ (Ef 2, 7; 3, 8) koje nam je On podario.
A onda ćemo u tome načinu življenja videti izraz onoga hrišćanskoga života koji je pun uverenja, plamenosti, sile i radosti, kao što beše život ranih hristijana i mučenika.

sa francuskog:
Ljubiša Pantić i Milan J. Radulović


Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *