НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

ДОСИЈЕ „РЕД СУНЧЕВОГ ХРАМА“

1994.

Као предавач у Канади, Француској и Швајцарској, Лик Жирес, четрдесет шестогодишњи лекар који лечи хомеопатском методом и духовни истраживач, подржавао је њу ејџ теорије о одгајању деце и исхрани. Али, у неким другим приликама, његова публика могла је да види и једног другог Жиреса, тобожњег месију који је проповедао о скором крају света, што ће доћи у облику еколошке катастрофе, и који ће преживети неколицина одабраних. Жирес је волео да говори о трансформацији моћи ватре: „Ми живимо у краљевству ватре. Све ће бити уништено!“, говорио је на швајцарском радију 1987 године.
У среду, 12 октобра, 1994 негде око поноћи, за педесет троје његових следбеника у Швајцарској и Канади, тај крај је стварно дошао. У регионалном ватрогасном центру у Фрајбургу, те вечери све је одзвањало од сирена. Ватрогасна кола упућена су ка селу Шеири, које има 270 становника. Након три сата ватрогасци су успоставили контролу над пожаром који је захватио једну кућу и претио да се прошири даље.
У једном делу куће нашли су њеној власника, Алберта Ђакобина. Лежао је мртав у свом кревету, пластична кеса била му је омотана око главе, скривајући ране од метка испаљеног из пиштоља. Прошавши кроз подземну гаражу, полицајци и ватрогасци открили су врата која су водила ка соби за састанке и под препун крви. Иза дрвене облоге, главни истражитељ Анде Пилер открио је скривена врата, која су водила у малу, у црвено обојену собу.
У тој соби, на поду, поређане у круг, са стопалима окренутим ка центру, пронашао је осамнаест тела: мушкараца, жена, чак и једног дечака од десет година. Већина је носила црвено-црну или бело-златну церемонијалну одећу, а некима су руке биле завезане иза леђа. Такође, већина је била прострељена, кроз главу или врат, десеторо је имало пластичне вреће преко главе. На поду су нађене и празне боце од шампањца. На зиду је висила велика слика особе попут Христа, са црвеном ружом изнад главе. Још једно тело нађено је у соби иза ове. У малој капели полиција је пронашла још три леша и нескладну колекцију религиозних предмета: олтар са ружом и крстом и златни путир.
Место је било „минирано“ са 100 боца бензина које су биле повезане жицом и спојене са телефоном. На звук звона, биле су спремне да однесу у ваздух целу кућу. „Да је овај систем прорадио, све би експлодирало“, изјавио је један човек из полиције.
Само сат касније, тај систем је експлодирао. Око три сата после поноћи, три скијашке колибе у Гранж сир Салвану, алпском селу око 80 километара удаљеном од првог села, изгореле су у пожару. Биланс ватрене стихије био је двадесет петоро настрадалих људи, укључујући и четири детета и десет особа којима није могао да се утврди идентитет. На спрату једне од кућа, полиција је пронашла тела два тинејџера, у приземљу дечака и још млађу девојчицу у црвеној хаљини која је изгледала као да се смеши, како су касније описали полицајци.
У исто време, полиција у Канади налазила се на терену, у колиби чији је власник био Жозеф ди Мамбро (Жиресов пријатељ и истомишљеник), а која се налази у Морин Хејтсу, месту удаљеном 80 километара од Монтреала. Тамо су пронашли пет лешева. Два су носила црвено-златне медаљоне са двоглавм орлом и иницијалима ТС (Сунчев храм) што је једно од имена Жиресове групе. Три друга тела (Швајцарац, његова жена, Британка и тромесечни син) имали су ране од бодежа.
Швајцарске власти су веома брзо имале прелиминарне закључке о догађају. Трагедије које су се десиле готово истовремено изгледале су као колективно самоубиство чланова секте Ред сунчевог храма, опскурног култа који проповеда блиски долазак страшног суда. Овај култ има корене у Швајцарској и своје огранке у Канади.
Али, да ли је то било ритуално самоубиство или убиство? Полиција је ускоро била ближа теорији о убиству. Сви знакови наводили су на то да су можда неки људи и извршили самоубиство, слично оном које су вршили верски фанатици и припадници култова у Гвајани, у Џоунстауну или они у месту Вако у Тексасу. Код једне жртве нађемо је писмо, упућено породици у коме објашњава да је дошла у Швајцарску да умре. Жан Франсоа Мајер, швајцарски стручњак за култове, обелоданио је три писма, која је добио пре овог догађаја. „Напуштамо овај свет да бисмо, свесно и слободно, поново открили истину и апсолутност“, писало је у једном.
Многи други знаци, међутим, указивали су да се ради о убиству. Пиштољ којим је пуцано у Шеириу је нестао. Једна од жртава била је под дејством јаке дроге. Швајцарска полиција је претпостављала да су Жирес и Ди Мамбро руководили смртоносним ритуалом у Шеирију, а да су се затим одвезли у Салван, да би и тамо урадили исто. „Ако је ово самоубиство, неко је морао да им помогне“, каже Андре Тијерен, ватрогасац. У Салвану су пронађене пуне кесе у апартману који су изнајмиле жртве, што може да сугерише да су некога очекивали.
Постојао је и мотив за убиство: новац. Документи из банке, који су достављени полицији, показују да је унутар секте било свађе због новца. Нови чланови су морали да плате чланарину и да се одрекну великог дела својих прихода. Секта је поседовала фарме и раскошне куће у Женеви, на југу Француске и у Квебеку. Незадовољна бивша следбеница Роуз Мери Клаус изјавила је новинарима у Квебеку прошле године да су она и муж дали Шуеу око 500.000 долара и никада га после нису видели. Ђакобино, власник фарме у Шеирију се жалио пријатељима да га Ди Мамбро тера да повуче своје инвестиције. Такође, он је секти дао милионе швајцарских франака и очекивао је да му се то надокнади. Локална штампа је објавила и случај једног од следбеника, Бруна Калуса, који је испричао како је продао своју фарму и дао 300.000 долара вођама култа.
Све је указивало на Жиреса и Ди Мамбра. Ко је Жирес? Харизматични хомеопата и клеветник. Рођен је у месту Китвит у Белгијском Конгу, данашњем Заиру. Студирао је медицину на Слободном универзитету у Бриселу, седамдесетих година, а затим је путовао по свету и изучавао акупунктуру и хомеопатију, систем лечења са минималном дозом лекова. Док је био на универзиету површно се бавио маоизмом. „Морали се бити брзи да бисте избегли његове интелектуалистичке замке“, сећа се Марк Брунсон, белгијски ветеринар и бивши колега. „Говорио је да ће да се пријави да ради као лекар у падобранским јединицама, јер је то најбољи начин да инфилтрира комунизам у војску.“ Након пута на Филипине, Жирес је одбацио политику и посветио се медитацији и алтернативним техникама лечења. Постао је ученик Кришна Махарија, индијског гуруа. Предајући о „радости живљења“ кроз хомеопатију, отворио је ординацију у Анемсау, у Француској, близу границе са Швајцарском.
Како је тако бизаран култ могао да се укорени у рационалној земљи попут Швајцарске? Швајцарци, по традицији, толеришу религиозне отпаднике – Калвин је овде нашао свој дом. Овде су одувек постојали различити култови. По речима Ричарда Нола, докторанта са Харварда, са историјског одсека, многе фракције су овде избегле током реформације. Крајем 19 века, постојао је толики број секти и њихових следбеника, да су они пописани одвојено од протестаната и католика. Између 1900 и 1920 многе нове групе су се сместиле около села Асконе. „Било је то место за сакупљање обожавалаца сунца, нудиста, вегетеријанаца, прахипика“, каже Нол. Било је то и место где су се окупљали Кафка, Хесе, Исидора Данкан. Карл Јунг је проповедао својим следбеницима о трансценденталној визији Бога као унутрашњег сунца, 1916. „Звучао је као Дејвид Кореш“, истиче Нол. Али, многи швајцарски и немачки мислиоци тога времена сматрали су обожавање сунца најнаучнијим прилазом религији.
Нове европске секте наставиле су континуиет старих. „Оне нису само за људе са маргина друштва“, објашњава, Жан – Пјер Буске, експерт за секте и оснивач Асоцијације за одбрану породица и појединаца, антикултне саветодавне групације чији је центар у Лозани. Ето и доказа: градоначелник Ришељеа, града јужно од Монтреала један је од четворо Квебечана који су пронађени мртви у Шеирију. Роберт Остигај био је успешни предузимач, пре него штоје прошле године продао своју радњу за продају хардвера, јер је постао један од изабраних. У августу је стигао у Швајцарску. Пријатељи и пословни сарадници били су шокирани његовом смрћу, и изненађени јер нису знали да је припадао реду. А у њега се учланио крајем осамдесетих. Троје осталих жртава такође су били угледни грађани.
Жирсов култ је бројао неколико стотина чланова. Већину су чинили његови пацијенти, други су слушали његова предавања. Били су из Швајцарске, Француске и Канаде, у којој је 1987 основао Ред сунчевог храма. „Хидро – Квебек“, компанија вредна 5,2 милијарде долара, платила му је да својим говорима мотивише раднике. „Др Жирес је био добар говорник и предавач на тему самореализације и о томе како бити срећан на раду“, каже Бертран Уеле, генерални диектор Центра за информације о новим религиозим групама у Монтреалу. Други су видели и његову тамну страну: „Пре годину дана, неколико чланова реда ми је рекло да су дискутовали о селективном убијању неких политичара“, каже Пјер Туранго, новинар Радио-Канаде који покрива сектор економије Квебека. „Не кажем да су припремали селективна убиства, већ само да су разговарали о томе, неформално. Надали су се да ће створити критични сценарио.“
Нека врста кризе десила се у марту 1993, када су два члана култа (један од њих менаџер у „Хидро Квебеку“) ухапшена и оптужена да су покушали да купе пиштоље и пригушиваче. Жирес и његови сарадници избегли су затвор и сложили су се да плате извесну своту долара Црвеном крсту. Жирес је онда отпутовао у Швајцарску. Култ је био субјект неколико полицијских истрага, под сумњом да су одатле дошле претње смрћу четворици чланова Народне скупштине Квебека, као и серија експлозија у близини важних постројења „Хидро Квебека“.
Жирес је, по свему судећи, купио 50 до 60 пластичних кеса за ђубре у радњи у Гранж сир Салвану. Локални бравар се куне да га је пустио у своју колибу око 12 сати пре пожара, и сећа се јаког мириса бензина.
Лидер култа је био у друштву Ди Мамбра, седамдесетогодишњег Канађанина француског порекла, који је 1972 године шест месеци провео у затвору у Француској, јер се издавао за психолога и варао људе. Ди Мамбро је имао функцију финансијског директора култа и сматран његовим великим умом. „Жирес је био инструмент. Он је имао пророчке квалитете и зато је био користан. Стварна моћ била је у Ди Мамбровим рукама“, изјавио је бивши припадник култа.
Могуће је да је он изазвао проблеме унутар култа. Неколико чланова култа бунило се против њега, тражећи увид у то како је потрошио новац који су му дали. Истрага у његовој луксузној кући у Женеви показала је да поседује четири црвена „ферарија“ и један „Ламборџини“. Непотврђен извештај који је објавио Радио-Канада каже да је Ди Мамбро био умешан у прање 95 милиона „прљавих“ долара. Канадска полиција је потврдила да истражује троугао „перача“ новца. А онда је, крајем недеље у којој су се догодили пожари и (само)убиства; швајцарски радио јавио да је идентификован леш Жозефа ди Мамброа и његове супруге, међу жртвама у Гранж сир Салвану. Власти су одбиле да потврде његову смрт.
Шта се стварно десило следбеницима култа? Да ли је дошло до фаталне конфронтације између две супротстављене струје, Жиресове и Ди Мамброве? Пошто је Жирес још увек на слободи, одговор се не зна. Жртве из Швајцарске и Канаде можда су настрадале без разлога, од руке онога који је страшни суд претворио у профит.

Самоспаљивање у режији мафије
(1995.)

Први резултати истраге указују да методологија којом су припадници секте „Сунчев храм“ предухитрили „предстојећи неизбежни смак света“, и домогли се обећаног блаженства, представља индиго копију ритуала изведеног у Швајцарској почетком октобра прошле године. Тада је уз велики труд експерата од угљенисаних остатака „реконструисано“ 48 самоубијених.
На висоравни Веркор у близини Гренобла, пронађено је шеснаест угљенисаних тела (три су дечија) поређаних у облику сунчевих зрака који воде у свим правцима симетрично од епицентра, ломаче. У ткиву жртава регистровано је присуство јаког средства за успављивање, а већина је била прострељена са неколико метака у главу, преко које је, накнадно, пошто је већ пламен прогутао тело, навучена најлон кеса.
Идентични хорор са четрдесет осам већином потпуно сагорелих тела затекла је швајцарска полиција у рушевинама изгорелих летњиковаца у кантону Вале крај засеока Гранж и Шери.
Није било преживелих, као ни тада у Веркору. А вешта, за сада непозната рука сценариста, просто је гурала истрагу ка закључку да су режисери култног колективног самоубиства и помагачи у његовој реализацији оним неодлучнима, и сами на крају извршили самоубиство.
Управо тај крајње проблематични сегмент сторије о наводном добровољном одласку са овог света групе угледних добростојећих грађана, чланова верске секте „Сунчани храм“ пробни је камен за француску полицију, на коме су се, чини се без много женирања, добровољно оклизнуле њихове швајцарске колеге.
Швајцарска полиција, која иначе прислушкује сваког иоле сумњивог грађанина, а придошлици одмах по уласку у земљу отвара досије у компјутеру, изјављује да „до сада није позитивно утврђено да ли је секта повезана са криминалним активностима.“
После четрнаест месеци истраге, једино што се може сазнати у Женеви је да „још није утврђено да ли су жртве давале отпор или су добровољно пристале да буду устрељене, а потом спаљене“.
Верзија да се ради о добровољној смрти, дакле, самоубиству, опстаје и то преко доста проблематичних и не до краја изведених доказа (снимци зуба) и сугерише да су духовни вођ секте Жозеф Ди Мамбро и његова десна рука Лик Жирес, по обављеном послу у Гранжу и Шерију – пресудили сами себи.
Веровало се на самом старту да ће резултати истраге бити брзи и поуздани. Остаци лешева, али и све што је нађено у полуизгорелим храмовима, смештеним у подрумским просторијама летњиковаца, где су се окупили чланови секте, педантно како то Швајцарци већ умеју, запаковано је у најлонске кесе и у присуству неколико стотина новинара и десетина телевизијских екипа, које су данима опседале Гранж и Салвен, однеле у Лозану, а потом у Женеву.
Полиција је, међутим, на опште изненађење упорно ћутала или се изговарала „на недостатак било каквих релевантних доказа“, а у међувремену јављено је о пет истоветних ликвидација у Квебеку, где је коцем у груди усмрћена и једна шестомесечна беба (пронађена поред мртвих родитеља). Штампа је тада започела своју истрагу.
Неки од трагова на које су уз помоћ неколико индискретних полицајаца налетели новинари, водили су према извесном броју највећих и најугледнијих швајцарских монетарних институција, као што је и УБС банка.
После тога почело се отворено шпекулисати да је секта била само параван за мафијашке активности њених оснивача. У телевизијским исповестима неколицина чланова секте, која је иначе веома раширена у Швајцарској, јавност је сазнала да су два бонвивана и авантуриста, Ди Мамбро и Жирес, од својих претежно имућних чланова изнуђивали новац, а да су са тим капиталом организовали међународни бизнис шверца оружја и наркотика, чије су пословне везе функционисале у троуглу Канада, Швајцарска, Аустралија.
Новац је према овим изворима пран преко швајцарских банака. Тврди се да су у питању стотине милиона долара, и то је управо онај сегмент приче о коме званична Швајцарска не жели да се помене ни реч. Мада није никаква тајна да је у овој земљи регистровано од стране новопечених руских црвених милионера, око 10.000 фирми, које искључиво служе за успешно прање прљавог капитала.
Из исповести оних који су решили да напусте секту, сазнало се да су Ди Мамбро и Жирес остварили уз комбиновање дроге и сугестивне моћи, тако велики утицај на своје жртве да су се оне препустиле манипулацијама најгоре врсте. Не само да су сва своја лична богатства чланови пренели у власништво ова два овејана криминалца, већ су послушно учествовали у сеансама секте, у којима су вође исказивале невероватно богатство маште.
Тако је једна од чланица, која није скривала лице пред камером швајцарске телевизије испричала да је као и друге супруге учлањених била робиња у харему Жиреса излагана свакојаком малтретирању, често садистичким прохтевима. Била је на крају суочена са чињеницом да је њен супруг, повинујући се вођи ступио с њим у хомосексуални однос. На њене очи, приликом једне од колективних оргија чланова секте, која проповеда са успехом визију: „биће скоро пропаст света најкасније крајем века“.
Јавност, иначе, сматра да око 30.000 Швајцараца и Швајцаркиња, окупљених у око двеста разних секти, имају право да се опредељују (уз пуну приватност) за свакојака учења и активности што их прате, све док се не докаже да крше закон. А то је, како случај афере „Сунчаног храма“ доказује, веома тешко, поготово ако за то из одређених разлога не постоји интерес закона.
Судија Данијел Думтареј у Женеви строго брани ту приватност, укључујући и право бројних преосталих припадника да крену у сусрет апокалипси, изјавом да „још не постоји доказ о криминалној активности секте. Ми у Швајцарској ваљда се то зна, имамо довољно легалних средстава да надзиремо рад религијских организација“ каже судија, очито противник дизања велике прашине око спаљених, полуугљенисаних лешева светилишта „Сунчевог храма“.
Таква изјава даје се јавности Швајцарске и после нових „самоубистава“ у Француској, мада су поједини швајцарски листови на основу изјава сведока који се нису заклањали иза анонимности, писали отворено о продаји чудотворних пилула члановима секте које су тврдиле су вође продавци требало да заштите чланство „од патњи апокалипсе.“ А ради се заправо о обичном сахарину са додацима.
Сада је лопта убачена у француско двориште. Занимљиво је како ће даље истрагу водити Париз, према коме су у првим налазима започете, али недовршене истраге водили извесни конци, после колективних „самоубистава“у Швајцарској.
Наиме, Ди Мамбро, као врховни жрец секте, писмом послатим преко специјалног гласника уочи смртоносног ритуала, о предстојећем сценарију обавестио је тадашњег шефа француске полиције у влади Франсоа Митерана Шарл Пасква. Тај гласник нађен је међу жртвама на висоравни Веркор.
У Француској, као прво реаговање јавности, јача захтев да се забрани рад свих секти које злоупотребљавају слободу вероисповести и чија мистична активност, као код „Сунчевог храма“, рецимо, проповеда спасење у добровољној смрти, за коју вође одређују тренутак. У Паризу, тврди АФП, „засада постоји документација о око 30 секти које се баве прљавим пословима, злостављањем својих припадика и дрогирањем.“
Оно што остаје тајна уз непостојање конкретних налаза о „књиговодству секте“ и о поузданим доказима о судбини њених вођа је питање: шта тера имућне швајцарске и француске грађане, несклоне иначе расипању, да слепо прате харизматске личности типа Ди Мамброа и Жиреса. Да ли је то засићеност животом, разочарење у поједине институције и у водећа религијска учења?
Има наговештаја да сектама манипулишу и моћне обавештајне организације на Западу, а има и мишљења да оне сасвим свесно и подстичу у појединим земљама њихово стварање и ширење.
У таквом случају, како су спремни да тврде боље упућени аналитичари колективна самоубиства у Гвајани, у Швајцарској, сада у Француској могла би бити експериментални полигон организација и пројеката већ уграђених у животни простор у коме нема одбране од добро смишљеног испирања мозга.
Нека од сведочења говоре о огромној моћи те колективне психозе која влада у сектама типа „Сунчев храм“. Бивши олимпијски шампион Француске у скијању. Верне, чија су жена и син жртве пронађене крај Гренобла изјавио је: „Моја супруга је била позвана и одмах је отишла на последње путовање, оставивши и божићне поклоне“.
Остаци храмова пронађени у Швајцарској, што такође збуњује социологе и психологе, откривају да се ради о крајње кичерајској сценографији декорисања храма плишем и бројним огледалима, братимљењу приказаном на иконама бога и сатане, а све то гуруи успевају да продају за велике паре. И на крају по цену живота следбеника који припадају високим друштвеним слојевима, а не мањка им образовање.
Изгледа да ће та социолошка димензија прераног одласка у смрт појединих чланова друштва обиља и демократије и то после „радосног боравка“ у својеврсним сексуалним гулазима, заиста остати још дуго истинска загонетка.

Храм проклетих

Тијери Игенен је мршав мушкарац са симпатичним осмехом. Изгледа младолико за својих четрдесет и пет година и срећан је што је остао жив – шездесет и девет његових пријатеља, чланова реда Сунчевог Храма нису имали ту срећу.
Четвртог октобра 1994, Тијерију је један од вођа секте, Жозеф Ди Мамбро, рекао да дође у село Салван у Швајцарској. Када је стигао до планинске кућице, у власништву секте, осетио је да нешто није у реду. Нањушио је мирис бензина.
Ди Мамбро га је наговарао да уђе у кућу, чији су шалони били спуштени иако је било поподне. „Нешто ми је говорило да се налазим у опасности“, прича Тијери Игенен. Одбио је да уђе унутра и, након препирке са Ди Мамбром, сео је у свој аутомобил и одвезао се кући. Уверен је да би и он сад био мртав да је ушао у кућу.
Те ноћи, Игенену је телефонирао један бивши припадник секте који је слушао радио. Вести су биле ужасавајуће. Пријављени су пожари у планинској кући у Салвану и на фарми у засеоку Шиери, у кантону Фрибург.
Следећег јутра, пет лешева је пронађено у планинској кући, такође власништво секте, у Морин Хајтсу, близу Монтреала у Канади. До краја дана, било је јасно да се догодила велика трагедија. Педесет и троје људи нађено је мртво у Салвану, Шиериу и у Канади. Међу њима је било и деветоро деце.
Међутим, то није било све. Прошлог децембра, шеснаест мртвих припадника „Сунчевог Храма“ нађено је у шумама код Веркумса, близу Гренобла. У трећој недељи марта ове године, француска полиција је притворила тридесеторо људи. Они нису били под сумњом, али се верује да им је живот у опасности због повезаности са мистериозним смртима. Тијери каже да је у августу 1995 упозорио швајцарску полицију на могућност нових трагедија, али га нико није схватао озбиљно.
Када је 1979 приступио „Реду Сунчевог Храма“ – а и касније – Игенен је веровао да је Жозеф Ди Мамбро спиритуални геније. Вођа, ди Мамбро, тврдио је да је у контакту са мистериозним ентитетима званим „Мајстори из Цириха“, који су оваплотили дух средњовековних Витезова Темплара. Вође Сунчевог „Храма“ су дозвољавали унапређеним члановима реда да виде свети Граал и друге авети, укључујући Озириса и светог Бернара, у специјално изграђеним светилиштима.
Није чудно што је Игенен трагао за таквим редом. Он потиче из поремећене породице; његов отац је стално мењао љубавнице и запостављао свог сина. Од своје четрнаесте године, Тијери је имао полумистична искуства. Желео је да буде мисионар, али му то није пошло за руком. Након што се оженио, запослио се као партнер у зубарској ординацији. Али, желео је нешто више од тога.
Убрзо после упознавања са Ди Мамбром, Тијери се са женом преселио у комуну, која је једно била и седиште „Сунчевог Храма“. Он је у Ди Мамбру видео учитеља, свештеника и очинску фигуру, која му је толико недостајала читавог живота.
Када је Ди Мамбро рекао Тијерију да треба да се разведе зато што се исувише негативне енергије нагомилало између њега и његове супруге, он је без поговора пристао. Тада је вођа послао свог сина да живи са Тијеријевом женом. А када је нашао Тијерију нову жену, он је и то ћутке прихватио. Из историје мистичних редова, види се да је у сваком круцијални елеменат – вођа. У време масовних смрти, Ди Мамбро је имао седамдесет година и био је на самрти.
Рођен у Воклизу 1924, Жозеф Ди Мамбро је био златар, који је у својој осамнаестој години открио да поседује хипнотичке моћи. Једно време је живео у Израелу, а Тијерију је поверио да је имао проблема са израелском обавештајном службом. Вративши се у Француску, ухапшен је 1972 због преваре. Некако у то време, упознао је богатог Италијана по имену Ђакобино, који је био повезан са познатом масонском ложом П-2.
Порекло секте „Сунчевог Храма“ је прилично магловито. Витезови Темплари били су хероји крсташких ратова. Исусови војници, чувари Светог Граала, који су 1307. оптужени као обожаваоци ђавола у облику мачке. Суђено им је за порицање Бога, Христа, Дјеве Марија и Светаца и клањање Бафомету, затим за ритуални хомосексуализам, парење са демонима који су на себе узимали облик лепих девојака…
Темпларе су мучили, физички и психички, да би признали истинитост оптужби, иако су многи од њх касније порицали своја признања. Било како, стотине Темплара спаљено је на ломачама у Паризу, а њихово заплењено богатство прешло је у руке краља Филипа Лепог…
Међутим, у осамнаестом и деветнаестом веку појавили су се многобројни редови који су тврдили да вуку порекло управо од Темплара. После Другог светског рата, настала је помама за стварањем секти у Француској, Швајцарској и Италији. Седамдесетих година, било их је на стотине и све су наводно, на овај или онај начин, доказивале да су наследници Темплара.
Један од дубоко уплетених у стварање „Реда Сунчевог Храма“ је Џулијен Оригас, нацистички агент у Брести за време окупације. Он је представљао важну фигуру за Немце, који су га евакуисали из Бресте подморницом у време искрцавања савезника.
Након трагедије, постојала је сумња да је секта повезана са радикалном десницом. Непосредно пред смрт, Оригас је ритуално предао такозвани „свети пламен“ Темплара доктору по имену Лик Жирес. Он је бивши комуниста, који је студирао у Кини и у чије се подвиге укључује учешће у групи елитних паравојних формација које су спасле таоце у Колвезију.
Жирес и Ди Мамбро су својим следбеницима пружали осећај да припадају спиритуалној елити. Они су изабрани, мада је само онима за које би вође утврдиле да су у стању прочишћености, било дозвољено да присуствују спиритуалним манифестацијама.
Игенен је био сведок – и жртва – разних психолошких манипулација, које су укључивале изоловање људи од својих породица, приморавање на тежак физички рад, што је знало да потраје недељама, или су им изненада ласкали.
Једном приликом, Тијери је помишљао да напусти секту, али је ди Мамбро успео да га убеди да је он, Игенен, заправо реинкарнација једног виталног египатског божанства.
Чланове су подстицали да шпијунирају једни друге и да „грехове“ пријављују Ди Мамбру. Морали су да се придржавају ригорозне дијете да би се, по Тијерију, осећали малаксало. Храна је морала да се опере седам пута.
Тијери је једно време био задужен да чува Ди Мамброву ћеркицу, за коју се говорило да треба да утре пут у нови миленијум. Чување бебе је између осталог, подразумевало да је морао да скупља њен свети измет и да га закопава испод једног дрвета које је требало да роди задивљујуће плодове.
До 1992 Игенен је схватио да визије које су се појављивале у светилиштима не потичу од Бога или божанства, већ да их ствара холограм. Упркос томе, требало му је још пуних осамнаест месеци да се дефинитивно одлучи да напусти ред.
Тијери је сав свој новац предао секти и годинама је радио без икакве накнаде. Међутим, одлучио је да од свог вође затражи ноац да започне нов живот. Ди Мамбро му је давао чекове без покрића, али му је обећао да ће га исплатити ако увече четвртог октобра 1994 дође у Салван…
Историја секти повезана је са скандалима и смрћу… Подсетимо се на трагедију у Џоунстауну када је отровано девет стотина тринаест особа. Или несрећне интервенције ФБИ-а у логору Дејвида Кореша.
Припадници Сунчевог Храма су имали проблема са законом почетком деведесетих година, када је Лик Жирес изведен на суд зато што је наредио двојици својих следбеника да купе револвер са пригушивачем. Полиција се прибојавала да је у питању припрема за убиство премијера Квебека. Међутим, све се завршило тако што су Жирес и његова два помоћника морали да уплате Црвеном крсту по хиљаду долара.
Постоји још једна загонетка. Док многе ексцентричне религиозне секте привлаче друштвени талог, чланови „Сунчевог Храма“ су већином били успешни људи. Међу педесет и троје мртвих 1994 био је један нуклеарни физичар и више богатих дама, док је међу преживелима диригент Мишел Табачник.
Догађаји у Салвану и Шиерију отварају још једно круцијално питање. Ако су, како се веровало, вође реда били међу мртвима 1994, ко је организовао нови талас самоубистава?
Међу преживелима 1994 била су двојица француских полицајаца. Они су нађени мртви прошлог децембра у Веркуру. Полиција је истраживала у Француској, Квебеку, Швајцарској и у Аустралији, али још увек није утврђено да ли су у питању била самоубиства, убиства или комбинација и једног и другог.
Швајцарска истрага је утврдила да је од педесет и троје људи, двадесет и троје добровољно извршило самоубиство, седморо је убијено, а осталима су „помогли“ да се убију. Оваква интерпретација је веома спорна, поготово што се због стања у којем су се лешеви налазили није могло утврдити тачно време њихове смрти.
Сумње да се секта „Сунчев Храм“ бавила кријумчарењем дроге, трговином оружја и прањем новца још нису доказане.
У почетку је швајцарска полиција мислила да су посреди класична убиства. Кружиле су приче да су два мушкарца виђена како напуштају место несреће. Издате су потернице за Ди Мамбром и Жиресом. Игенен је био осумњичен зато што је преживео; уз то, био је у Салвану само неколико сати пре трагедије. Међутим, Тијери је имао савршен алиби – био је у вечерњој школи у коју се уписао када је одлучио да почне нов живот.
Када је утврђено да се ди Мамбро и Жирес налазе међу мртвима, полиција је закључила да је Сунчев Храм група религиозних, ментално поремећених људи који су веровали да се приближава апокалипса, па су извршили самоубиство.
Тијери Игенен је сада сигуран, али је био суочен са тоталним очајањем. Он је приступио „Реду Сунчевог Храма“ зато што је нагињао духовности. И, без обзира колико нама то изгледало чудно, још увек му недостаје пуно тога везаног за „Сунчев Храм“.

Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *