НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

ВАСИОНСКА МАЈКА – ЦРКВА
Величанствена и прогоњена

„1. И знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце, и месец под ногама њеним, и на глави њеној венац од дванаест звезда.
2. И беше трудна, и викаше од муке, и мучаше се да роди.
3. И показа се други знак на небу, и гле, велика црвена аждаха, која имаше седам глава, и десет рогова; и на главама њеним седам круна;
4. И реп њен одвуче трећину звезда небеских, и баци их на земљу. И аждаха стајаше пред женом која шћаше да се породи, да јој прождере дете кад роди.
5. И роди мушко, сина, који ће пасти све народе с палицом гвозденом, и дете њено би узето к Богу и престолу његову.
6. А жена утече у пустињу где имаше место приправљен од Бога, да се онамо храни хиљаду и двеста и шездесет дана.
7. И поста рат на небу. Михаило и анђели његови ударише на аждаху, и би се аждаха и анђели њени.
8. И не надвладаше, и више им се не нађе места на небу.
9. И збачена би аждаха велика, стара змија, која се зове ђаво и сотона, који вара сав васиони свет, и збачена би на земљу, и анђели њени збачени бише с њом.
10. И чух глас велики на небу који говори: сад поста спасеније и сила и царство Бога нашега, и власт Христа његова; јер се збаци опадач браће наше, који их опадаше пред Богом нашим дан и ноћ.
11. И они га победише крвљу Јагњетовом и речју сведочанства свога, и не марише за живот свој до саме смрти.
12. Зато веселите се небеса и ви који живите на њима. Тешко вама који живите на земљи и мору, јер ђаво сиђе к вама, и врло се расрдио, знајући да времена мало има.
13. И кад виде аждаха да збачена би на земљу, гоњаше жену која роди мушко.
14. И жени дана бише крила орла великога да лети у пустињу на своје место, где ће се хранити време и времена и по времена, сакривена од лица змијина.
15. И спусти змија за женом из уста својих воду као реку, да је утопи у реци.
16. И поможе земља жени, и отвори земља уста своја, и прождре реку.
17. И разгневи се змија на жену, и отиде да се побије с осталим семеном њеним, које држи заповести Божије и има сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12, 1-17).

Визија жене обучене у сунце, величанствене и прогоњене, и црвене аждахе, грдобне и крволочне, у њиховој драматичној и грандиозној супростављености, садржи, на симболичан начин, основни конфликт између Бога и моћи зла у овоме свету, односно између Цркве и сатане, у одлучујућој оштрини. У макетама нечувене снаге и раскошних боја стављене су дубоке мисли и поруке, збијена епифанија оштрих антитеза. Саопштења су, као и иначе у Откривењу, изнета помоћу прастарих митова и на основу старозаветних пророчанстава, живописним стилом који је био одомаћен у апокалиптичкој литератури онога времена и био разумљив онима којима је ова реч била најпре упућена, тј. члановима прве Цркве Христове, док је данас та лексика јако страна и неразумљива, па се мора преводити у наше језике и мисаоне категорије, али са свешћу да се ни на који начин не може достићи блистава лепота и снага оригиналног израза, због чега се, колико је год могуће, мора остајати при аутентичној изражајној версификацији.
Ову тему, збијену у фабуларним назнакама, приказаћемо, саобразно тексту и ради боље рашчлањености, у три одговарајућа круга:
1. Црква и сатана,
2. рат на небу и
3. Црква у прогонству (са напоменом да је ово само део (уводник) црквене апокалипсе, о којој се, у разним аспектима говори у читавој Књизи, а нарочито директно и као наставак у 17-ој и 19-ој глави, што се, премда је овде представљено као посебна целина, мора узети у обзир при комплектирању апокалиптичке еклезиологије).

Црква и сатана

(1-6)

Први знак: „Жена обучена у сунце, и месец под ногама њеним, и на глави њеној венац од дванаест звезда“ – кога означава? О томе у светоотачкој литургији (а и у новијој теолошкој науци) има неколико (углавном три), на први поглед различних тумачења. Обично се мислило да су та тумачења супротна једна другима, али – нису: не ради се о супротности, већ, због дубине и ширине садржаја, о вишеструкости (у ствари: трострукости) значења истога знака.
По првом, скоро доследно-буквалном, метафори најближем тумачењу то је Богородица, Марија – мајка Господа Исуса Христа. Жена је Богородица као мајка Сина Божијег. Ово заступају нарочито неки римокатолички егзегети, по којима је Марија та светлоносна „небеска царица“, која рађа дете Месију. Призор Марије као Богомајке је, мисли се, представљен овде у неупоредивом мајестету, на основу чега је један шпански сликар (али не једини међу сликарима), Мурило, израдио много варијација инспирисан овим тумачењем и описом. Ту је оличена историја Исусовог рођења и бежање у Египат пред претњом цара Ирода да погуби Богомладенца. У томе тумачењу, значи, има историјске фактографије. По мишљењу руског теолога Сергија Булгакова тај смисао је допустив као историјска подлога и паралела, али, и по његовом мишљењу (који је, иначе, проширио појам мариологије до веома широких размера), не може да обухвати целокупно еклисиолошко значење овога знака. Пре свега, као што је у тексту наведено, жена овде није жена, но „знак“. Ова жена није само мајка Месије, него, према директном указању у 17-ом стиху, и мајка хришћана, персонификација оне заједнице (домовине), о којој Св. Ап. Павле каже да је небеска творевина, „горњи Јерусалим“, који је мати свима нама“ (Гал. 4, 26; ср. Јевр. 12, 22).
По другом тумачењу, које претежно заступају протестантски тумачи, под јаким утицајем тзв. историјске теолошке школе Харнака и Ричла, ово се односи на Израиљски народ, који из своје средине (оквира) „рађа“ Месију Христа. То мишљење, али са знатним модалитетом, заступа и један велики ауторитет, Блажени Августин, по коме је жена Изабрани Народ Божији како је то означено у И Мојс. 37, 9-10. И ово тумачење може да се прихвати уколико се пред Народом Божијим, Израиљем, подразумева и старозаветни и новозаветни Изабрани Народ као једна целина. У Откривењу то и јесте увек целина.
По трећем схватању, које у многоме синтетише претходна и као такво има већу димензију дубине, под женом обученом у сунце треба разумети Цркву Божију, која, како каже Св. Иполит, „обучена у Христа сија као сунце; месец под њеним ногама представља небеску славу, а дванаест звезда означавају 12 апостола на којима је Црква основана“. То је, дакле, символ савршеног јединства у Христу, Цркве (треба одмах приметити да ова слика жене као Цркве стоји изнад чисто земаљске сфере: у сјају и савршенству такве и небеске просветљености не постоји ниједна Црква на земљи, него, као што се види из прве и друге главе, земаљске Цркве имају разне недостатке и сенке, те је ово, премда обухвата и земаљско учешће, лик и образац њеног вечног бића и јавља се као циљ и норма за сваку земаљску помесну Цркву). Ово тумачење, које поред других Светих Отаца нарочито истакнуто заступа Андреј Кесаријски и неки новији православни тумачи, не негира она два, него проширује и осмишљава; ово је, значи, целовито и свеобухватно, а она су то делимично, што, скупа, доприноси бољем разумевању ове слике – знака: да је „жена“ Црква.
Да други знак: „Велика црвена аждаха, која имаше седам глава, и десет рогова – и на главама њеним седам круна“ – представља сатану као највећег непријатеља Цркве – сви се тумачи слажу. Аждаха, тај фантастични и бесформни цртеж животиње, чија је делатност бого-човеко-противна, позната је од искони као утеловљење злих снага. О сличним створовима – страшилима говоре и старе митологије (египатски Тифон, грчки Питон Лето и др.) као и Ст. Завет (Ис. 11, 9-10; Пс. 88, Књ. о Јову 1, 10 и др.). То је сатана чије име у преводу значи непријатељ. Непријатељ Божији и народа Божијег, Цркве. У трећој гл. Прве књ. Мојсијеве говори се драматично о том непријатељству, где се та зла сила појављује у својеврсном облику змије у рају и наводи Адама и Еву на преступ. Сама жуто-огњена, риђа боја (у нашем преводу: црвена) указује на злу ревност и крволочност. Седам глава на којима су круне и рогови, поред зле узвишености, симболишу лукавства и светске моћи којима се сатана служи у својим богоборним акцијама. Сами бројеви седам и десет представљају пуноту (највећу могућу меру) тога деловања. Њена моћ је некад била велика и на небу, јер, како је наведено, „реп њезин одвуче трећину звезда небеских и баци их на земљу“, тј. низвргну их под своју земаљску власт и садејство.
Жена и аждаха су, са свом пунотом својих особина и дејстава, дијаметрално супротни и супростављени. „И аждаха стајаше пред женом која шћаше да се породи, да јој прождере дете кад роди“. Треба сад видети о чему се дотично ради, које је то дете које гони и хоће да прождере аждаха.
Најпре би се могло рећи, према напред наведеној егзегетској паралели, да је то младенац Исус кога рађа Пресвета Богородица, а сатана, преко цара Ирода, хоће да га погуби, због чега она, по Божијем налогу, са Дететом бежи у Египат, о чему, поред познате еванђелско-историјске епизоде, говоре следећа два стиха, пети и шести, да је рођени син, Син Божији, Христос, „Који ће пасти све народе палицом гвозденом“ и да је то дете напокон „било узето к Богу и престолу његову“, чиме је, у збијеној скици, означена сва земаљска историја Исуса Христа од рођења до Вазнесења, али права жена је, у тој персонификацији, као што смо већ видели, Црква која рађа дете. Црква је та жена која носи дете под срцем и са великом чежњом очекује час рођења. Црква као мајка непрестано рађа Христа као Реч Божију (1. Јн. 1, 1). Св. Иполит каже: „Црква не престаје рађати Реч коју гоне неверни у свету“. Проповедање речи Божије у Цркви јесте сам пневматички Христос у Своме искупитељском делу (1. Кор. 14, 36; 2. Кор. 2, 17).
Аждаха, тј. сатана, гони ту реч, односно Христа у тој речи, Христа као Реч. Читава историја Цркве испуњена је тим прогоњењем. Сатана је усмерио своју делатност првенствено на потирање, „прождирање“, речи Божије, коју у својој мисији производи Црква. То је основна сатанска преокупација. Што год ради, то, у основи, ради: да се реч спасења потре и уништи. Сатана се као страшна звер устремљује на светлу Жену-Цркву, која хоће да буде, и увек бива, мајка у реченом смислу. То Дете-Реч стално долази у свет као свемоћни владар над и у душама људским „са гвозденом палицом“, а тиме, по повезаности човека и природе, и у свету као космосу (Пс. 2, 9). Баш због те моћи прети јој од стране сатане-аждахе смртна опасност. Али од те опасности Дете-Реч бива увек чудесно избављено преношењем – „бежањем“ у „пустињу“, тј. као што ћемо још ближе видети, у близину Божију, односно концентрацију на своју суштину, на чисто божанско у себи.
Бежање жене-Цркве у пустињу „где имаше место приправљено од Бога“, не треба, дакле, схватити буквално као одлажење у неке ненасељене, пусте, безљудне и изоловане просторе (премда је било, и још понегде има, и таквих интерпретација), него, како каже Митрополит Филарет Московски, „Све даље од греха а све ближе Богу, јер „своје место“ је за Цркву близост Богу и сједињење с Њим“.
Важно је имати на уму да је ово, као и све у Књизи, најпре било упућено првој Цркви у време њеог гоњења од стране незнабожачких власти, римских царева, и тада је, у постојећим условима, имало сасвим конкрету примену. Те власти цареви су тада били изразито оруђе сатане у борби против речи спасења у Цркви. Али ово, као пророчка реч која се односи на сва времена, и сада је, наравно, јако актуелно. Аждаха – сатана и сада, као и увек, стално јуриша на жену-Цркву и њен пород-реч. То је главно против чега сатана устаје. Реч је најважнија мета гоњења у Цркви. Не прогања се толико сама црквена институција, него Реч која је конституише. Могу постојати храмови – претвориће их, како мисли, у музеје; могу деловати надлештва и конзисторије – изврћи ће их, како мисли, у мртву црквену бирократију; могу се вршити богослужења – изродиће се, како мисли, у пуки церемонијал; али Реч, тај у мукама донесени плод Цркве, не треба да постоји. Наука спасења, уколико је права и чиста, не може се изродити, зато је треба уништити. Јер у Речи је, као што смо видели, Логос (Христос) у своме испољавању према свету ради његовог спасења. Дете-Реч, ма како се то камуфлирало, мета је сваког прогоњења жене-Цркве. Гони се, дакле, Реч као Реч Божија у Цркви.
Дијастаза аждаха-жена (сатана – Црква) има поред историјско-есхатолошког и сотириолошко-антрополошки аспект и смисао. Ту, реч хоће да се у теби усели и донесе плодове спасења, као што је наведено у Христовој причи о сејачу и семену. Семе речи се у Цркви стално сеје, али она пада на разне подлоге – душе, неродне и родне (више неуспеле него успеле). Пази да твоја душа буде приправљена за род. Та сетва је перманентно дело Цркве, она је њиме увек бременита. Црква се мучи ради тебе и тобом у порођајним мукама. Али све сатанско је уперено против чина да те речју осветли Христос и спасе. Чим реч допре до твојих ушију, аждаха – сатана хоће да је прогута служећи се при том свим лукавствима и моћима које јој стоје на располагању (у овој визији представљене у мајестетичним круговима и роговима). Нпр. лукавством: што ће ти то, без науке се може, немаш времена, остави касније, одмори се, иди на забаве, кафане, друштво, гледај телевизију, бави се неком другом науком, која је егзактнија и кориснија од науке Божије, итд…; Моћју (насиљем): не смеш се бавити науком Господњом и ради ње похађати храм – бићеш отпушен са посла, пашћеш у очи надлежним безбожним чиниоцима, пази на последице које ти прете, итд… Ласка се људским слабостима и прети казнама. Лукавства и моћи, те испреплетене замке за неуслишеност речи, стално се комбинују. Постао си монада притиска сатанских сила, од којих би се могао спасавати „бежањем“, како је овде речено (у квалификованом смислу термина) у „пустињу“, тј., како је наведно, близину Божију, под окриљем благодати, где се склања Црква чији си члан. (Тај сатански уплив на душу људску дубоко и психолошки продорно описао је Достојевскиу својим романима, а нарочито у „Злим дусима“ и „Браћи Карамазовима“).

Рат на небу

(7-12)

Апокалиптик, сад, управља поглед према небу на коме се обелодањује ново збивање, које, стојећи са овим у тесној вези, има далекосежне земаљске последице и дејства. Тиме се, очигледно, није отступило од централне теме ове главе (сукобљеност поларних сила у историјском драмату Цркве), јер су небеске и земаљске стварности, по богооткривеној истини о њима, тесно повезане. Што се догађа на небу има реперкусија на земљи, као и обратно. Све је дано у небоземној (или: земнонебној) перспективи.
На небу Јован види рат: „И поста рат на небу . Дакле, сасвим одређено. Полемика, жустро и тотално супротстављање, поларно сукобљавање, а не нека чарка, споредно сучељавање, дијалогос. Полемика, не дијалогика. Тиме некадашња хармонија духовног света бива поремећена. Нису тамо више само анђелски хорови који славе Творца, него и демонске хорде који му опонирају. (Бог је, наиме, првобитно створио анђеле као духови свет, али се један њихов део, на челу са Луцифером, отпадио од Бога и повукао са собом Легионе истопреступника, који су му (у злој активности) постали слуге. Сад је та, још раније отпочета, супротстављеност постала оштрија и акутнија, достигла ступањ рата. Сазрео је небески полемос. (Неке рецидиве тих сукобљености у духовном свету налазимо у Његошевој „Лучи микрокозма“, а још више у Милтоновом „Изгубљеном рају“).
Као протагониста тога рата појављују се арханђел Михаил, с једне, и аждаха-сатана, с друге стране.
Арханђел Михаил је предводник антисатанског рата на небу. Стегоноша, заточник. Он је, изгледа, искрсао у тој борби у високо анђелској величини. Можда пре ове борбе није био тако истакнут. Само његово име говори доста о значају те његове војствујуће Службе. Назив „арханђел“ значи врхови весник (буквално преведено: првовесник), а име Михаил = ко је као Бог, тј., краће речено, Божије славље, богославље. Прва ознака, весништво, указује да је његова борба духовног карактера, путем објављивања истине Божије, а друга, слављење Бога, истиче понизност у тој служби. (Онај ко слави другога понизује се на одређени начин пред њим). Значи, он се бори и предводи небески рат против сатанске лажи и гордости речју (весништвом) и понизношћу (слављење) као средствима силе Божије.
Таквим је он означен и у другим текстовима Библије (Јудина посл. 1, 9; 1. Сол. 4, 16; Дан. 10, 13; 12, 1; Зах. 3, 1-2), а слично и у богослужбеним текстовима (службе 8 новембра и 6 септембра). Он је у тој улози такорећи свештеноисторијски познат као поборник завета и заштитник Цркве, народа Божијег од сатанских пошасти.
Сатана (дракон) је такође духовни борац, али негативни, антибожији (а тиме и антиљудски). То је персона и персонификација уништавања. И његово име казује доста о његовом дејству. Сатана у преводу буквално значи: противник-опадач, оговарач, онај који пропагира лаж и искривљује истину, чини зло (књ. о Јову 1, 6-11; 2, 1-8). Он је, пре свега, велики и вешти заводник речима, памфлетиста, препирач и денунцијатор. Искрсао је у богоборству, истакао се у томе. Док се је Арханђел Михаил уздигао у заштити добра, дотле се је сатана уздигао (у ствари: стропоштао) у заштити и инаугурацији зла. Његово истицање је у стропоштовању. Велики у злу. Некада је, док је био у чину ангелском, имао приступ к Богу и био становник неба, али је отуда збачен и то не само у току овога откривењског виђења, него је потискиван и много раније, што се види из редоследа тих његових збацивања. Прво је збачен са тзв. трећег неба (најнебеснијег) неба. о чему налазимо записано код пророка Исаије: „Како паде с неба, звездо Данице, кћери зорина? Како се обори (на земљу)?“. Други му је пад овај о коме се овде говори; а трећи, кад Христов поново дође, биће суновраћен у бездан (ад). Стално, дакле, падање и пропадање, али и увлачење многих у пропаст.
Сатана је, дејством Арханђела Михаила и његових анђела, збачен заједно са својим слугама (злим дусима) на земљу: „И збачена би аждаха велика, стара змија, која се зове ђаво и сотона, који вара сав васиони свет, и збачена би на земљу, и анђели њени збачени беше с њом“. Земља је сад постала поприште сатанске злокобне делатности. Земаљски живот, поред многих других невоља, имаће и ову (сигурно најтежу), да се боре са сатаном и његовим мрачним војскама. У земаљским и иначе јако замршеним, збивањима, уплео се, на разне начине, сатана и чини та збивања веома компликованим и замршеним. То су не само макрокосмички рушилачки процеси, као на пт. ратови и револуције, природне катастрофе и катаклизме, пошасти и свеопште беде, него и микрокосмичка негативна животна ткања, као на пр. рушење здравља и потстицање немоћи душе и тела, растурање породице и кварење међуљудских односа, посуновраћење воље и емоција, раздирање срца, мућење економских прилика, хушкање на зло и грех, одвраћање од богопознања и замрачавање умних видика. Итд… У овоме свету греха сатана је као код своје куће, одомаћио се и легализовао. Тај зли, и као што смо видели, онострани дошљак овде се устоличио и, као што се у тексту каже, вара васиони свет“. Вара, вара. Никога не изоставља. Свакоме у томе поклања пажњу. Има у виду све. образоване и необразоване, богате и сиромашне, мушкарце и жене, децу и одрасле. Његова варања и обмане тичу се непосредно пута Божијег и ствари спасења (из чега, у виду последица, проистичу и све остале манифестације живота). Ту он првенствено чека и вреба, саблажњава и заробљава. У овоме тексту је представљен, због тих својстава, као аждаха која прождире. То је, значи, веома јака енергија са којом се, после његовог изгнанства с неба, мора озбиљно рачунати. Овај злотвор, конструктор лажи и обмана, специјалиста варања, има на земљи много посла. Хоће, а донекле и може, да овде учврсти своје царство, подигне трон богоотступништва, а у томе у многоме успева, због чеа га је Христос назвао „кнезом овога света“ и „оцем“ оних који робују „телесној жељи, жељи очију и гордости живота“ (тј. телесним, саркичким, замкама) (1. Јн. 2, 16), што и јесте, антрополошки гледано, та земља на којој је сада тако активан (јер тело, грчки саркс, није просто тело, само материја, него греховно тело, плот, подлога сатанске манипулације). У таквом сарксу-телу је могућност сатанског уплива.
На небу, међутим, због свргнућа са њега сатане, „спасеније и сила и царство Бога нашега, и област Христа његова“. Ратом поремећена хармонија на небу сада је поново успостављена. У тој високој биосфери царује Христос. Небеска позиција сатане је изгубљена, а Христова успостављена. Небо је језгро свеобухватности. Ко изгуби небо, изгубиће и земљу, јер, више нема темеља за опстанак. Егзистираће у провизоријуму, привремености од данас до сутра, бавити се лажима и обманама, у њима се, без перспективе, каменити док се не стропошта у бездан ништавила и јада. Царство Христово ће се, напротив, проширити (односно ојачати) које је Христовим доласком на земљу већ настало, јер је, сад, извојевало, сатанском побуном привремено пољуљану, позицију у небу. Само, наравно, као што ће се у даљем излагању опширније видети, и то ће се збивати и збити кроз борбу на земљи против интегралне заразе и злобе сатанизма. Сатана ће бити низвргнут и са земље Христовим царством, посредством анђеоско-мисијских сила. Сам сатана неће да се повуче, да капитулира, већ се мора збацити, изагнати као што је Христос, лечећи бесомучне, из њих изгонио демоне. Тај брутални потискивач биће силом потиснут. Сад ће небо бити отворено и са земље приступачно и видно, као што га је, пре улажења у њега, видео Свети Архиђакон и Првомученик Стефан сведочећи о томе: „Ево видим небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Богу“ (Дела ап. 7, 56), што отвара перспективу есхатолошког стања, панораму „трећег неба“, о коме говори Св. ап. Павле (2. Кор. 12, 2). Биће, значи, омогућено узлетање, етичко-духовно, кроз панораму небеса.
Сатана је, посредством Арханђела Михаила и његових бестелесних сила, побеђен и отеран са неба, а овде се, даље, каже да га верници, које је сатана „опадао пред Богом“, „победише крвљу Јагњетовом и речју сведочанства, не марећи за живот свој“. Победио га је, значи, Арханђел, али и верници. То изгледа противречно, али није. Нема ту противречности.
Арханђел Михаил, наиме, предводи све силе добра против свих сила зла, не само небеско-црквене него и земаљско-црквене. Све је ту органски повезано. Ради се о учешћу верника у тој арханђелској победи. Читава небо-земна Црква је мобилна. Погрешно је, дакле, неко фаталистичко очекивање, које се и данас понегде може чути, да би се успон и процват Цркве у овоме свету могао очекивати од неког магичког божанског захвата у њене историјске токове, чиме се, у ствари, оправдава пасивност и учмалост таквих њених чланова у тим токовима, а сама црквена институција би се сводила на апсурдни вид постојања. Таква очекивања нису вера негоо сујеверје, које одговара баш сатанским замагљивањима, али и лажним, од сатане корумпираним, црквеним припадницима, који мисле да се може „живети“ од саме обичајне идиосинкразије, без личног напора и садејства са божанском акцијом у ствари спасења човека и света. Али – не: овај текст, који је отсев самог бића Цркве, такво схватање оштро демантује. Живот хришћана, а нарочито њеног хијерархијског језгра, јесте борба, војевање. Управо: са-борба, са-војевање. Зато Апостол слика црквеног припадника као ратника наоружаног против злих сила: „Обуците се у све оружије Божије да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога: јер наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварима и властима, и управитељима таме овога света, с духовима пакости испод неба“ (Фил. 6, 11-12). Овде су, чак, наведена и оруђа те борбе, што иницира њену конкретност и неопходност, и то: крв Јагњетова (Христова) као учешће у жртви Христовој кроз Причешће и састрадање (1. Јн. 1, 7), сведочанство као објављивање спасења у Христу речју и делом (егзистенцијалним саопштавањем); самоодрицање (самопрекор) као преданост Христу до саме смрти, јер „живот је (у томе односу) Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1, 21).
Настала је једна, на први поглед, парадоксална ситуација. Небеса се, због протеривања Сатане са њих, веселе, а они који живе на земљи пребивају у тузи сатанске најезде, како што је изрично наведено:
„Зато се веселите небеса и ви који живите на њима, а тешко вама који живите на земљи и мору, јер ђаво сиђе к вама, и врло се расрдио, знајући да времена мало има“. Зашто се то небеса веселе кад је на земљи туга? Не би ли требало да и небо, због повезаности са земљом, тиме буде ојађено? Да није то неки небески егоизам? Зашто, дакле? Зато што је, као што смо видели, освојена она позиција са које ће се и земља ослободити демонске бруталности. На небу се збио и почетак ослобођења земље. Нема себичности, већ се ослобођење види у перспективи коначне победе у органској повезаности неба и земље. На земљи (земљи у означеном смислу те речи: простору географском, али и психо-физичком) сада је тешко стање, о коме Господ Христос, чак, каже: „Јер ће бити невоља велика каква није била од постања света нити ће бити. И да се они (ти) дани не скрате нико не би остао; али због изабраних скратиће се (ти) дани“ (Мт. 24, 21-22). Скратиће се, тј. престати, кад Христос као глава духовног тела Цркве (а то значи и посредством анђелских сила и учешћем верујућих жртвом, сведочанством и самопрегором) коначно победи.

Црква у прогонству (начини гоњења и одбране)

(13-17)

Из даљег текста (13-17) видимо рељефније и ближе да је главна усмереност сатанизма гоњење активне Цркве, тј. оне која производи („рађа“) реч Божију. (Нека друкчија констелација, која би се огледала у евентуалној пасивизацији у овој делатности, могао би, због опортунизма, да у новонасталој атмосфери привремено, чак, и просперира, као што је оштро наведено у 17-ој гл.). Земља је за праву (православну, право-славећу) Цркву Исуса Христа постала поприште тога гоњења. Сатанске силе у овоме свету тиме се баве: да се мисионарећа Црква потисне из људског живота и, тиме, онемогући. И све остале, многобројне и многоразличне, сатанске делатности имају, у глобали, тај један једини циљ: одстрањење (ако је могуће и уништење) проповедајуће Цркве Божије (оне која рађа Реч Божију). Простор тога гоњења, после губљења неба, постао је ограничен (на земљу), али је антицрквеност, баш због тога, појачана и ожесточена. Сад се сатана концентрише на тај крајњи циљ своје борбе: стоји непосредно пред Женом-Црквом и хоће да је, у њеној рађајућој функцији, погуби, разруши, као што је директно назначено: „И кад виде аждаха да збачена би на земљу, гоњаше жену која роди мушко“.
Али Жена-Црква, под притиском гоњења, бежи у пустињу, тј. отискује се у прогонство, на како се описује, крилима два орла. „Жени дана бише два крила орла великога да лети у пустињу на своје место, где ће се хранити време и времена и по времена сакривена од лица змијина“. Шта, у овома контексту, значе, пре свега, орловска крила? У сваком случају не значе физичка крила познате птице, нити, како би се можда из упоређења и са нешто смеле маште могло извести, крила неке модерне техничке птице – летилице (авиона или хеликоптера), како то данас неки панични тумачи произвољно дочаравају, него у њима треба видети (не улазећи у детаље) симбол чуда Божијег којим се Црква на земљи, под условима прогона, спасава: за указивање на то дејство слика орловских крила је упечатљива алегорија. Орао има јака крила (крила су му главно што има) и може да лети далеко и високо. Значи, импозантно кретање и измицање сатанском виду и докучивости. Бог штити Цркву и одваја је од опасности на тако брзи и ефикасни начин као што орао брзо одлеће са једног места на друго. Ради се, у крајњој линији, о необичној, за обична људска устаљена мишљења, Божијој интервенцији којом се, као непосредним инструментом, може послужити. То могу бити и разни стицаји околности који се употребљавају за ову сврху. Могу то, чак, бити и саме по себи негативне прилике, које се преокрећу у позитивне за постизање овога циља. У том смислу код пророка Језекиља зли незнабожачки цареви, египатски и вавилонски, названи су орловима (17, 3-17), а код пророка Данила, у истом смислу, сам крволочни цар Навуходоносор описан је као лав са орловим крилима (7, 4). Такве су могле бити, у време писања ове Књиге, и државне власти Римске империје, али то могу бити власти и у сваком времену и простору. Орао је, значи, слика земаљских прилика, које, иако по себи зле, могу се, Божијом интервенцијом, преокренути да буду благополучне за Цркву. У сваком случају ради се, посредством погодних околности, о извођењу из опасности Цркве као што је Господ извео Изабрани народ Божији из Египта, о чему је у 2. Мојс. 19, 4 забележено: „Видели сте шта сам учинио Мисирцима и како сам вас као на крилима орла носио и довео к себи“.
Питање пустиње као места прогнане Цркве, поред онога што је већ речено, мора се овде ближе објаснити. Пустиња је, као што смо видели, симбол духовне стварности. Пустиња, као предео природне лепоте а нарочито чистоте, указује на духовну лепоту и чистоту. Нетакнут и земаљским отровима незагађени простор, али са тешким спољашњим условима живота – праобраз је духовне ситуације. То је специфично стање Цркве у греховном свету. Не ради се, дакле, о физичком странствовању из света, него о одвојености од његове греховности. Неко физичко бежање, буквално напуштање, не би одговарало појму и својствима Цркве као делујуће силе у свету (Св. Иполит) и противуречило би њеном мисионарском бићу. Црква је, наиме, својом мисијом упућена „сваком створењу“ (Лк. 16, 15) Булгаков прецизира да би то могла бити „духовна сабраност, молитвено-аскетски подвиг“ и по тој преокупацији одвајање. То, свакако, јесте духовна сконцентрисаност на оно што је суштаствено у бићу Цркве, чисто и свето, благодатно и божанско. Високи степен одуховљености, чиста духовност (Филарет Московски). Дакле, не мисионарско искључивање, него удаљење из непосредног уплитања у токове спољашњег живота. У таквој пустињи Црква је мање докучива за прогоне од стране злих сила. Избрање које се је у Христу догодило одводи Цркву у ексклузивну (али не езотеричну) заједницу с Богом. Догађа се као са Аврамом, оцем вере, који, кад га је Бог позвао у своју заједницу, отишао је и одвојио се од породице и отаџбине (1. Мојс. 13, 4; Јер, 29, 9), из посрнулог света (из симбиозе с њим), али се није удаљио да се изгуби из њега, већ да се ваш нађе у њему и буде „отац многим народима“ (1. Мојс. 17, 4). Пустињаштво је у ствари различност, екстериторијални статус у „туђој“ држави. Непотпадање под форме и формалности овога света. Али Црква се ради света одстранила из света. Јер само као чиста и од зла у свету одвојена, апсолутно света, може како треба добру и спасењу света послужити. У томе је њена чудесна дијалектика избављења од сатанских дејстава. Па ипак ово странствовање у пустињи, без обзира колико узвишено и за основне сврхе целисходно, биће привремено. Црква ће се тамо „хранити“, (тј. активистички, у наведеном смислу) пребивати „време и времена и по времена“ (по достоверним тумачењима: једна година и две године и пола године, свега три и по године (наравно у символичком значењу тих термина). Мера симболичког времена, које се овим терминима приказује, није много кратко, али ни сувише (у апокалиптичким релацијама) дуго, релативно је и ограничено. (За илустрацију трајања могла би, донекле, послужити прва епоха љутог гоњења Цркве, њеног странствовања, у првих триста година, после чега се „вратила“ из прогонства у матицу живота, али само као прототип есхатолошког прогонства и повратка, које ће, са мањим или већим осцилацијама, тећи до Другог Христовог Доласка). У таквом временском оквиру зрију плодови светости и славе (1. Петр. 1, 17; 2. Кор. 5, 6-7; 1. Јн. 5, 2). Период гоњења и насиља постао је за Цркву важан у њеној глобалној стратегији: да се, у своме емпиријском виду, накупља енергије за, увек изнова, ефикаснији поновни улазак у сферу животне конкретности.
Пошто је Жена-Црква премештена у „пустињу“ и тиме, својом најспиритуалнијом страном, престала бити непосредна мета сатанског дохвата, змијасатана служи се једним (условно) посредним начином да је докучи и, по могућности, савлада: водом као реком. „И испусти змија за женом из уста својих воду као реку да је утопи у реци“. Нећемо се упуштати у навођење разних прихватљивих или неприхватљивих тумачења овога исказа, јер би нас то далеко одвело а не би много допринело расветљењу ствари, него ћемо, сасвим уопштено, обратити пажњу на главни, основни и интенционални, смер исказа. Вода по себи, а нарочито као река, јесте у овоме праобразу, лажна наука. Библија се водом као метафором често служи да означи науку уопште, лажну или истиниту, због њених особина утољавања духовне жеђи и потребитости за егзистенцију људског духа (духовности), а река је хипербола тога процеса: брзо захватање духовних простора, хучни проток, можда поплава. Тако Господ Христос, у разговору са Самарјанком на извору, због наведених особина, своју је науку назвао „водом живом која тече у живот вечни“ (Јн. 4, 10). Вода као наука фигурира доста често и у Откривењу (маркантно на пр. у 8, 10-11). Овде вода означава науку у негативном смеру, у оном како ју је употребио и пророк Јеремија, кад говори: „Ко је то што се диже као поток; и воде му се колебају као реке? Египат се диже као поток и његове се воде колебају као реке; и вели: идем покорићу земљу, затрћу град и оне који живе у њему“ (Јер. 46, 7-8). Египат овде фигурира као типос безбожне и лажне (свака безбожна наука је лажна, јер је само Бог, Христос, истина) науке, реке лажи. Сатана ће за прогнаном Црквом, слично египатском Фараону за Израиљем послати војску лажи као реку да је потопи. Томе значењу директно одговара и наведена чињенице да ова вода излази из уста змијиних као говорно-мисаоног органа. Послаће, значи, за Црквом, која је побегла у пустињу, науку (у извесном смислу, пропаганду), јер друга средства сатирања, у таквој ситуацији, нису успешна. Црква је, претежно, у пустињи-духовности, и њу, такву, није могуће посећи физичким мачем, уморити физичком глађу, устрашити физичком претњом. Лажном науком, међутим, мисли се, да то може. Сковано је, чини се, подесно оружје за рушење Цркве у срцу и души, и човеку као слици Божијој.
Али „поможе земља жени, и отвори уста своја, и прождрије реку коју испусти змија из уста својих“. Шта је (односно: ко је) та „земља“ која поможе Цркви? И о овоме код разних тумача постоје различна тумачења од тога да су то тешкоће које се јављају и на путу гоњења до посезања у чисто психолошко-етичке области (на пр. смиреномудрије, светост и др.), о чему се може видети напр. код архимандрита Павла у његовим „Сабраним делима“. Главно је, мислим, утврдити да се ни овде не ради буквално о земљи, ферменту, геолошкој структури, него, као и у многим другим сликовитим изразима, о знаку који она означава. Не, дакле, земља, него као земља, нешто друго. Нешто што ће деловати као што делује земља која упија, прождире, воду. Хоће да се каже: да ће ова сатанска вода – наука лажи, која је изашла из змијиних (сатаниних) уста бити прогутана, прождерана од земље, слично, у преносном смислу, као што је, у своје време, земља прогутала Корејеве људе, о чему је у 4. Мој. 16, 31-32, записано: „А кад изговори ове речи, раседе се земља под њима, и отворивши земља уста своја прождрије их, и домове њихове и све људе Корејеве и све благо њихово“. Можда је најприкладније, и интенцији текста највише одговарајуће, под земљом разумети нижи слој и сферу у самом човеку, стихију телесности и анималности. То ниско и тмоло у људима опире се не само правој науци, већ, у великој мери, и лажној; просто потире сваки неутилитарни порив. И, ево, то ниско и тупо, у основи као такво антибожно, бива, по оној, у паралели са крилима орла, чудесној дијалектици, искоришћено у служби заштите Цркве од сатанског гоњења. Та индоленција и отпор према свакој науци-идеологији, па и према лажној, претвара се привремено у позитиван одбрамбени фактор. Земаљски, односно земљани, човек упропаштава и сатанску науку. Такав човек је паралисан за сваку науку. (Неке антихришћанске идеологије и науке данас су неуспешне не само по себи као антихришћанске или због снаге супротних наука, него, много више, због равнодушности и апатији оних којима се упућује, због тупе саможивости и неспособности за било који идејни покрет). Гротло земљаности у човеку прождире, потапа у своје депое, све што му се као наука, било која, упути. То је онај, могло би се рећи, потрошачко-хедонистички менталитет, који је, по Апостолу, карактерисао неке ондашње Крићане, за које каже, због таквог психолошко-етичког стања, да су „свагда лажљиви, зли зверови, беспослени трбуси“ (Титу, 1, 12). Наравно, таква индоленција не делује потпуно, него претежно. Сатанина ће, кад дође време, успети да своју науку прилагоди тој „земљи“, тој земљаности у човеку, и онда ће се његова наука појавити више успелом и више убитачном: тада „земља“ неће више бити заштита за Цркву, али тада, у то време, неће бити, више, ни потребна Црква, јер ће наступити нови еон у коме је Христова наука победни „пут, истина и живот“, односно Он сам у Својој науци Господар и Господ.
Драма гоњења, после већ употребљених антицрквених метода, још није завршена. Због неуспеха сатане да наведеним средствима уништи Цркву, настају даља и још суптилнија, али и бруталнија, усиљавања да се овај циљ постигне, нова јаросна модификација, која се, како је наведено, састоји у томе што „разгневи се змија на жену, и отиде да се побије са осталим семеном, које држи заповести Божије и сведочанство Исуса Христа“. Семе је, и у овоме контексту као и у општој библијској употреби тога појма, реч Божија у којој делује супстанца Цркве, која се спојила са оним који ју је примио, тако да се може рећи да је и он семе као носилац и остваритељ речи: реч је његов прави идентитет. Али неке разлике, наравно, има како између Цркве и семена тако и међу семењем по себи, што је, поред осталог, наглашено исказом „са осталим семеном“. Ово „осталим“ не значи другим и друкчијим, него само по степену оцрковљења већим у односу са оним које је у том погледу мање. Црква, наиме, сеје свуда у свету саме речи Божије у душе људске (Прича о сејачу и семену“, Мт. 13, 1-9), али то семе даје, уколико их даје, по Причи, различне плодове по квалитету и квантитету („једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет“). Сем тога семе није још плод, мада садржи, мање или више, ембриолошки, клице (степене) плода у себи; оно мора да расте. Количинска разлика у односу на пуноту још је уочивија. Оно семе које доноси, обзиром на тле, обилате плодове, је, као и код природног семена, једна мањина, „остатак“ (Ис. 11, 11), што значи да је већи део испод нивоа овога семена (чланства). Наглашавањем да се борба сада уперава према „осталом семену“, тј. ономе које је по преимућству остало у држању заповести Божијих, подвлачи се, као супротност, димензија градуелног отпадништва, тј. означава да већи део није остао у високој мери веран Господу, него се нашао у декаденцији, некој врсти неупотребивости, у сваком случају духовно недовољне ефикасности. Без обзира што је Црква вечна и непобедива у Христу, не значи да је у свим својим члановима неповредива и безбедна. Већи део сад бива у степеновитом посрнућу. Зато се сатана устремио сада против онога „остатка“, против оних који имају „сведочанство Исуса Христа“, који своју веру сведоче речју и делом. Ти ће морати, из наведених разлога, да се још искушавају, прекаљују, усавршавају, као што о томе прориче пророк Захарије: „И ту ћу трећину („остатак“) метнути у огањ, и претопићу их како се претапа сербро и искушаћу их како се куша злато; они ће признати име моје и ја ћу им се одазвати, и рећи ћу: то је мој народ; а они ће рећи: Господ је Бог наш“ (Зах. 13, 8-9). Биће, значи, за семе – одабрано чланство Цркве потребно искушење – да би се доказало (постало добар плод) или недоказало (постало рђав плод). Нико није у правом следовању Христу сасвим готов. У томе је тајна страдања у њој. Семе као деца своје Вечне Мајке Цркве представља хришћане на земљи, земаљску пројекцију њене оностраности у овостраном свету, које, својим састрадалним учешћем, носи нешто од живота и бића своје Мајке у себи; оно је земаљска појава Небеске Цркве Божије, војујуће, чије сатанско потискивање чини последњи, али узалудни, атак на Цркву Божију у њеној земаљској димензији. Тај „остатак“ се сад бори док се Црква у пуноти своје духовности, заступљене у своме чланству, из „пустиње“ врати у свет и у њему успостави „ново небо и нову земљу“ (Откр. 21, 1).
Црква, дакле, претежно (дубином свога бића) непрестано је у прогонству („пустињи“). Она сада странствује, туђинује у односу на структуре света, јер је, како каже Апостол, „наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа свога Исуса Христа“ (Фил. 3, 20). За овај еон (време између Првог и Другог Христовог Доласка) карактеристично је бежање из (симболичког) Египта у (симболички) Ханаан. У видокругу је небески узор, како се у овоме тексту представља, али се и на земљи одражава његов лик који је учесник у отсјај небеске тајне. Црква, Васионска Мајка (величанствена и прогоњена), је небоземна стварност. Она, у напору према своме коначном савршенству и циљу, стално болује рађањем Речи, коју Сатана, у различитим видовима и на разне начине, непрестано гони, али се она стално, бежећи као на крилима орла од сатане, приближава Богу да се, сасвим и у своме емпиријском виду, обожи и врати ради успостављања себе као Царства Божијег на земљи. Цела епоха Цркве је епоха тока странствовања, бежања, али и повратка, при чему ће онај крајњи бити само плод онога што већ и стално (у неким размерама) бива. Неки периоди, као на пр. познати византијски у коме је Црква била, како се мисли, одомаћенија, били су у том погледу, како је то одлично запазио и изнео руски теолог Г. Флоровски, „пуста илузија“. Њен „Свети град“, тј. свет као Божију творевину, сад газе незнабошци, као што је то сликовито описано у 11, 2 ове Књиге. Где је Црква у овоме свету као код своје куће? Шта Црква овде има? Нема ничега до тајну и силу речи која, преда гоњена, егзистира у свету као њено свето семе. Црква је Изабрани народ Божији који дубином свога бића пребива у „пустињи“ хранећи се маном, чудесном храном, и пијући воду из чудесне стене живота, Христа, оскудева спољашње, а богати се унутарње (1. Кор. 4, 11-12). Али није побегла у пустињу да остане, већ да се, пречишћена благодаћу, врати, тј. оствари. Постојаће стање је само провизорни тријумф сатане, јер се Црква реализује у пуноти свога дејства пронићи ће све Логосом (Речју). Тада ће све новим створити. Настаће нови свет Божији кад се „све састави у Христу, оно што је на небу и на земљи у Њему“ (Еф. 1, 10). А дотле, док апокалиптичка драма Цркве и света траје, поред егзистенцијалног урастања у њен триумфални крај кроз семенскост, молитвеном контемплацијом, литургијски, већ и сад досежемо то ново стање и већ, као предујам онога што настаје, бивамо у њему, јер, по речима Псалмиста имамо, усред животних невоља и искушења, прибежиште у светој „пустињи“ Цркве:
„Господ је видело моје и спасење моје; кога да се страшим? Ако навале на ме зликовци да поједу тело моје, противници и непријатељи, спотаћи ће се и пашће. Ако војска у око стане, неће се уплашити срце моје; ако се на ме рат дигне, ја се ни онда нећу бојати. За једно само молим Господа, само то иштем: да живим у дому Господњем све дане живота свога, да гледам красоту Господњу, и раним у Цркву његову“ (Пс. 27. 1-4).

Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *