НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

О ДЕЛАТНОСТИ ИНОСТРАНИХ НЕПРАВОСЛАВНИХ МИСИЈА У ЗЕМЉАМА ЗАЈЕДНИЦЕ НЕЗАВИСНИХ ДРЖАВА

Покушаји да се наши верници одвоје од своје Мајке Цркве и да се у другу веру обрате људи који су напустили православну традицију по сили дугогодишње владавине атеистичког режима, сада попримају најразличитије форме. Међу њима је – отворена проповед преко средстава јавног информисања, наступи у концертним и биоскопским салама, домовима културе, на стадионима, ширење литературе и организовање издаваштва, покретање новина у разним градовима земаља Заједнице независних држава (ЗНД), отварање теолошких школа и курсева, финансирање образовања, широкогрудо давање хуманитарне помоћи пропраћено проповеђу инославних учења. Нарочито пажњу треба обратити на форме прикривене мисије преко организовања курсева рачуноводства, предавања менаџмента, основа бизниса, страних језика, као и преко указивања медицинске помоћи и такозваног „побољшавања квалификација“ лекара, учитеља, новинара, стваралачке интелигенције.
Често је проповед западних мисионара саздана у духу супериорности у културном, политичком и економском смислу и погодује отуђивању људи од рођене црквене и културне традиције, што наша Црква такође сматра формом прозелитизма и духовне агресије.
На жалост, људи који у нашим државама имају власт, често показују неразборитост у комуницирању са разноврсним мисионарима, дајући им трибине за наступање, могућност куповине земље и некретнина, као и подизања нових зграда ради ширења њихове делатности у областима Русије и других земаља ЗНД.
Од протестантских конфесија активним прозелитизмом се бави Уједињена методистичка црква САД, која је отпочела делатност у Русији 1990 преко своје агенције „Савет светске службе“, који је Русима понудио хуманитарну помоћ. Совјетски комитет за заштиту мира и председници два синодска оделења – архиепископ солнечногорски Сергије и игуман Јован (Економцев), понудили су овом савету помоћ. Ту помоћ су методисти приказали не само као одобравање њихових напора у области хуманитарне активности, што је било на месту и како треба, него као одобравање свих њихових делатности, укључујући мисионарски рад са становништвом и стварање парохија, што, наравно, није одобравано.
Жалосно је што се скупа са хуманитарном помоћи активирала мисионарска делатност Методистичке цркве, коју је на територији ЗНД водио пастор Рјудигер Минор; он је 1992 постао бискуп, поглавар методиста у Евроазији. Биле су формиране парохије у Москви и Јекатеринбургу, затим – у Самари, Волгограду, Вороњежу и другим градовима. У садашње време Уједињена методистичка црква у Русији има 27 парохија и богословију у Москви.
Руска Православна Црква исказала је своју забринутост поводом тих деловања методиста. У Москви су се два пута сретали представници Руске Цркве и методиста – у зиму 1993 и у септембру 1994 године. Оба сусрета нису дала афирмативан резултат. Методисти су изјавили да своју делатност не сматрају прозелитистичком.
Незванични мисионари из Финске без сагласности свог црквеног руководства „раде“ у Мордовији. Као што је познато, народ Мородовије етнички је близак Финцима. На тој основи фински проповедници позивају Мордовљане да приме заједничку веру – лутеранство. И то се дешава иако је познато да је Мордовија крштена од стране православних мисионара пре много векова. Па ипак, фински лутерани стварају парохију и културни центар у Саранску. То изазива активни протест са православне стране. Мисионари из Финске активно су помагали да се 1992. у Санкт-Петербургу обнови Евангеличко – Лутеранска Црква.
Одређену зебњу изазивају и нове тенденције у делатности Евангелистичко-Лутеранске цркве и Русији, Украјини, Казахстану и Средњој Азији (бивша Немачка Евангелистичка Црква у СССР), са којом је Руска Православна Црква имала традиционално добре односе. Немачка Лутеранска црква се, уз помоћ Евангелистичке цркве из Немачке, брзо обнавља, и ми ту чињеницу сматрамо афирмативном. Али, у исто време лутерани у Русији све активније постављају питање о увођењу богослужења и проповеди на руском језику, што собом може донети рад са традиционалним православним становништвом руског говорног подручја. Нарочито стога што је већина лутеранских заједница распоређена по Сибиру, Казахстану и у Средњој Азији, где православних парохија има мање него у Централној Русији.
Уз то, преко Немачке Лутеранске цркве у Русију су стигли и отворили мисионарске центре („Лутеранске домове“) у Санкт-Петербургу лутерани из САД, који су подвлашћени Мисури-синоду.
Активна је и Презбитеријанска црква САД, која је још 1991 израдила програм мисионарског рада у земљама Централне Европе и у Русији. Амерички презбитеријанци се баве прозелитизмом на руском Далеком Истоку, нарочито у области Чукотке, шаљући мисионаре који припадају истим етничким групама као и народи Севера. У садашњем тренутку Презбитеријанска црква САД има намеру да прошири зону своје делатности у земљама ЗНД, ослањајући се на Средњу Азију и Казахстан. Тако, на пример, у Алма-Ати, амерички презбитерајанци руководе Казахстанско-америчким институтом бизниса.
Шире се зоне прозелитске делатности корејских цркава, углавном методистичких и презбитеријанских, које имају центре како у Јужној Кореји, тако и у САД. Могу као пример да наведем да само у Москви делује око 150 разних корејанских групација, које од 1991 остварују „Московски пројекат“ ради организовања својих општина.
Руска Православна Црква није једном посведочила о свом односу према сличним делатностима на различитим сусретима у Екуменском савету цркава, Конференцији европских цркава, Националном савету цркава Христових САД, као и у другим међухришћанским организацијама, подвлачећи да прозелитизам нарушава добре односе са неким хришћанским конфесијама, отежава вођење богословског дијалога, лишава нас наде на сарадњу.
У Оделењу спољних црквених односа председник Оделења митрополит смоленски и калињинградски Кирил сретао се са представницима презбитеријанске цркве САД и руководством Савета националних цркава Кореје. У току сусрета било је речено да Руска Православна Црква нипошто не прихвата прозелитску активност са стране протестантских цркава.
Својом размахнутошћу делатност тзв. евангелизатора просто запањује. Они своју конфесионалну припадност означавају као „неденоминацијску“.
У земљама ЗНД тренутно раде око 1500 проповедника – евангелизатора, углавном из САД. Многи од њих повезани су са мисионарским организацијама, које у Русији спроводе своје акције широког замаха. Једна од најпознатијих је – „Крсташки поход за Христа“, која у Русији делује као „Нови живот – Евразија“. Она је 1992 спровела мисију „Урал“, у 17 градова Уралске области, а за 1995-96 припремају мисију „Сибир“. Уз то, „Нови живот“ је припремио 2000 предавача хришћанске етике за школе и организовао службе за студенте на 14 универзитета – од Санкт – Петербурга до Алма – Ате.
У сарадњи са „Новим животом“ своју делатност је развио савез мисионарских организација „Комишн“, који у Русији делује под називом „Порука“, и назива себе „стратешким савезом мисионарских организација, уједињених општим виђењем ЗНД, преображене путем поучавања Речи Божијој“. Они имају петогодишњи план делатности којим се предвиђа обучавање предавача за свих 120000 школа ЗНД, за програм „Хришћанска етика и морал“. Као што видимо, основни ударац мисионари су наменили омладини, настојећи да нова поколења лише патриотског осећања и исконских православних традиција.
Мисионари настоје да продру у све крајеве Русије и других земаља ЗНД, пре свега тамо где је мање православних храмова, где постоји недостатак православних свештеника и православне литературе. То су нарочито Сибир, Далеки Исток, Средња Азија. На пример, организација „Хришћански мостови преко Аљаске“ припрема пилоте за мисионарске акције.
На читавој територији ЗНД емитују програме на десетине мисионарских радио-станица. Проповедници се нашим суграђанима обраћају са екрана државне телевизије, а мисионарска организација „Међународна служба за цео свет“ чак је отворила телевизијски студио у Санкт-Петербургу.
Сталну пажњу мисионари посвећују успостављању контаката са државним органима. Тако је, на пример, у програму немачке хришћанске организација „Међународна служба“ записано: „…Радити са званичним властима у области увођења хришћанског образовања у државне школе“. Мисионари раде и у армији. На пример, „Светска мисија реформисаних хришћана“ учи у Москви официре Руске Армије енглеском језику. Треба рећи да су према армији усмерени погледи десетина мисионарских организација, и то не може а да не изазове забринутост.
Западни мисионари настоје да својим утицајем обухвате све стране нашег живота. Нарочито је раширена „евангелизација“ путем професионалне делатности. Земље ЗНД пуне су организација типа „Хришћанског правног друштва“, „Хришћанског медицинског братства“, „Хришћанског друштва медицинара и стоматолога“, „Инжењерске службе“ итд. Сви они користе професионална знања као платформу за мисију.
Извесне организације делају у неколико праваца истовремено: тако, на пример, „Међународне бригаде – САД“ остварују програме учења бизниса, енглеског језика, рада са младима, избеглицама, националним мањинама, организују семинаре рачуноводства, баве се етиком бизниса и питањима здравствене заштите.
Нарочито место у раду мисионара заузима брига о најубогијим и најосиромашенијим слојевима становништва. „Војска спаса“ свакодневно бесплатно храни многе људе, њени „војници“ по цео дан дежурају на станицама, указују помоћ болеснцима и бескућној деци, мисионари упорно проповедају, отворено се баве прозелитизмом.
Инострани проповедници раде и по затворима.
Подвлачећи овај део излагања, хоћу да кажем да све те чињенице прозелитске делатности страних мисионара нас побуђују не само на разоткривање њихове праве суштине, него и на појачање евангелизаторске и добротворне делатности Руске Православне Цркве, коју не спроводимо довољно широко. Те нас чињенице принуђавају да активније учествујемо у животу друштва, које сад више има потребу за брижним лекаром са православним крстом у рукама него за мисионарском „Лигом џепног Еванђеља“, која води радио-програме, организује библијске курсеве и ради у затворима.

Делатност у земљама ЗНД „нових религиозних покрета“ и секти

Нарочиту узнемиреност изазива делатност на територији ЗНД такозваних „нових религиозних покрета“ и секти. Међу њима су како иностране, тако и оне поникле на територији бившег СССРа.
Пре свега, треба рећи коју реч о погубној делатности следбеника учења која настоје да наизглед укључе елементе хришћанства у систем представа које тобож надилазе учење Цркве на нивоу „универзалности“, савршенства религиозног искуства, итд, а у ствари очито неспојивих са верношћу Христу Спаситељу. Међу њима су – учење бахајаца, „агнијога“ Рериха, погледи Блавацке и Штајнера, валдорфска педагогија, учење Порфирија Иванова итд. Нарочито запрепашћује што проповедници таквих учења без препрека продиру у државне школе које постављаљају препреку за улазак православне педагогије. Резултат је да у стотинама школа деци намећу све могуће култове, при чему се проповед истих маскира „часовима живе духовности“, „часовима духовне културе“, „науке разума“ и томе слично.
На територији Русије сада делује преко 50 секти различитих праваца. Међу њима су најраширеније: „Сабор нове Свете Русије“ („Богородичин центар“), „Велико бело братство“, „Црква последњег завета“ (следбеници „Христа“ – Висариона), које су рођене у Русији и на Украјини, као и „Јеховини сведоци“, „Асоцијација Светога Духа за уједињење светског хришћанства“ (Мунова унификациона црква), „Новоапостолска црква“, „Црква Христа“, „Међународно друштво за свесност Кришне“, „Аум Шинрикјо“, „Сајентолошка црква“, „Црква Исуса Христа светаца последњих дана“ (мормони), „Помесна црква“ Сведока Лија, као и псевдорелигије Новог Доба, које су стигле са Запада и Истока.
Наша Црква је одлучно осудила делатност „Белог братства“ и „Богородичиног центра“: у марту 1993 године Свети Синод је издао саопштење усмерено против антихришћанске делатности тих секти. Руководиоци „Белог братства“ били су похапшени на Украјини, па ипак, секта није престала да постоји, њени чланови су развили широку проповедничку делатност и основали псевдотеолошке образовне установе, а стварају и милитаризовану организацију „Маријин легион“.
Све већи аудиторијум скупља новојављени „Христ“ – Висарион из Минусинска (Сергеј Тороп). Њега оркужују „апостоли“, „доброразумни разбојник“, „Марија Магдалина“. Висарионова проповед не може се оценити другачије но као богохуљење, коме нема места у хришћанском свету. Па ипак, следбеници Висариона продају сву своју имовину, дају паре свом идолу, и упућују се у Минусинск – да попуне редове робова још једног лажног христа.
Не тако отворено, али веома ефектно делују представници тоталитарних секти са Запада. Поменућу само три, најкарактеристичније.
Огромну делатност у Русији су развили следбеници Мунове „Унификационе цркве“. Они се не рекламирају нашироко, раде углавном по школама и вишим образовним установама, сарађују са званичним органима, нарочито са министарством образовања. Уз подршку тог министарства муновци организују семинаре за наставнике у излетиштима Подмосковља и Крима, плаћајући све расходе за исхрану и превоз. Они су такође организовали посебан семинар за раднике органа унутрашњих послова, посебно су скупљали ректоре виших образовних установа. Младим људима муновци нуде могућност бесплатног учења у САД.
Сада је „Унификациона црква“ издала уџбеник из историје религије у свом кључу, и шири тај уџбеник по средњим школама и факултетима. Такав успех се пре свега може објаснити потпуним непознавањем код наших суграђана шта је то мунизам, и зашто је опасан. Наравно, најспремнији и најразумнији учитељи ће сами схватити о чему је реч, али ће, у исто време, психа и нормалне представе и свету код многих људи, нарочито младих, већ бити разорени.
Године 1994 муновци су остварили „десант“ на Сибир.
Не мању забринутост изазива делатност секте „Деца Бога“. Сада је та секта изменила име и назива се „Породица“. Чланови секте проповедају у домовима културе и клубовима, између осталог и у московском киноцентру. Слушаоци углавном не подозревају шта је прави садржај њиховог учења и начина живота. „Деца Бога“ живе у комунама, у којима се збивају неморалне ствари. У многим земљама света, где такве комуне постоје, трају судски процеси на којима су „Деца Бога“ оптужена за коришћење деце у аморалне сврхе. Деца се не васпитавају, нити их шаљу у школе. Слични процеси су окончани у Сиднеју, Лисабону, недавно је један завршен у Паризу. У Русији још нема комуна, али мисија „Породице“ ради у неколико градова и већ су сабрали групе младежи која их следи.
Треба поменути и „Сајентолошку цркву“, која проповеда учење „дијанетике“. Следбеници сајентологије, који су добили салу за предавања на новинарском факултету Московског државног универзитета, организују велику рекламну кампању за своје семинаре, који тобож помажу човеку да се излечи од свих болести, као и да открије неограничене унутрашње потенцијале. У самој ствари, сајентологија се служи прикривеним хипнотичким методама, као и техникама контроле ума. Код човека се јавља осећање потпуне зависности од секте, због које оне бива спреман да учини било шта. Стотине и хиљаде здравих људи давали су сајентолозима сву своју уштеђевину, а душевно и духовно здравље многих је као непоправиво срушено. Сајентологија је врло богата међународна корпорација мафијашког типа, са својом „полицијом“, „шпијунажом“, „судским системом“. Свакоме ко се супротставља њеном ширењу бива објављен беспоштедан рат, при чему се сајентолози не либе никаквих метода: нарочиту узнемиреност изазива њихов продор у управну структуру неколико крупних руских индустријских предузећа и у органе месне самоуправе.
Овде треба нагласити особеност ситуације у земљама ЗНД и Прибалтика, где десетинама година није било религиозног образовања. Људи нису кадри да правилно оцене религиозне појаве са којима се сусрећу. Ако на Западу човек бира неку секту да би у њој робовао у великом броју случајева он то чини свесно, имајући пред собом представу о Хришћанству и традицијама разних цркава, у бившем Савезу људи иду за овим или оним проповедником случајно, видевши плакат или чувши рекламу. Они немају знања да би те појаве оценили. На то секте и рачунају. И ако се њихова делатност разумно не ограничи, земља може бити уведена у духовни хаос. Секташтво се нарочито развија у доба кризних појава у животу Цркве, која има одговорност за своје чланове и делимично за друштво и државу. Али ту одговорност не треба апсолутизовати, зато што човек има слободу и, на крају крајева, сам одговара за свој избор. Апостол Павле је пророчки предсказао време „кад здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима, и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (2. Тим. 4, 3-4).
Проблем секташтва често заоштрава друштвена ситуација, и питање се од религијског претвара у политичко. Политичке околности се користе као средство притиска на Цркву и борбе против ње путем експлоатације религиозних стремљења човекових.
Стварање и инфилтрација алтернативних псевдо-религиозних група и токова има за циљ обликовање не само религиозних, него и културних вредности. То значи да секте не раде само против Руске Православне Цркве, него и против културног идентитета наших народа, носећи собом опасност њихове духовне дезорјентације. Познато је какву нам је огромну штету нанело револуционарно разарање наших традиција и покушај стварања „новог совјетског човека“. Делатност секти, као и многих страних мисионара, усмерена да на то да прекине онај кончић који, чудом сачуван, повезује људе, васпитане у условима тоталитарне идеологије, са вером и културом њихових предака, са ризницом националне религиозне традиције. Управо та веза храни здраво патриотско осећање, љубав према својој Отаџбини.

Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *