НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

О ЈЕРЕСИ

Јерес је реч грчкога порекла која означава било какво посебно, оделито учење. Тако се и Хришћанско учење у доба своје појаве понекад називало јерес (уп. Дјела апостолска 28, 22). Касније се овај назив примењивао искључиво на произвољно и лажно учење о Хришћанству, одвојено и различито од учења Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве.
Хришћанство је Божије учење, Откровење Божије; оно, као Познање које је човеку подарио Бог, мора бити прихваћено и чувано са највећим поштовањем и покорношћу који приличе тој Највишој Светињи. Хришћанство се може прихватити и очувати једино смиреном вером, пошто оно надалеко превасходи људски разум. То је она Духовна, Тајанствена Књига (Откр. 22, 18, 19), Књига Знања Божијег, коју је написао и издао сам Бог и којој се ништа не да додати, нити одузети. Отуда је јасно колико је јерес тежак грех: јерес је огорчење и побуна твари против Творца, побуна и огорчење ништавног, ограниченог бића – човека према свесавршеном Богу. То је грех ума, грех духа, хула на Бога, непријатељство против Бога. Јерес је плод гордости – тога узрока пада палих ангела. И последице пада кроз јерес веома наликују последицама пада одбачених духова: помрачење разума, окорелост срца, разливање отрова по телу и уношење вечне смрти у душу. Јерес није способна за смирење (св. Јован Лествичник). Она чини човека потпуно отуђеним од Бога. Она представља смртни грех. Као плод гордости, јерес држи у гвозденим ланцима онога који се њоме заробио, и ретко ко се њених окова ослобађа. Упорно истрајавање у јереси својство је јеретика…
…Човечанство је падало у јерес масовно, то показује историја многих народа, док се обраћење од јереси у Православље може запазити у малом броју појединачних случајева, и то ретко. О, како је страшан отров јерес! Отров од кога се тешко може исцелити – то је јерес!

*

Јерес је грех ума.
Суштина тога греха јесте богохуљење.
Како се ради о греху ума, јерес не само што омрачава ум, него и срце заробљава окамењеношћу, убијајући га вечном смрћу.
Кроз овај грех човек се највише уподобљава палим дусима, чији је главни грех противљење Богу и хула на Бога.
Гордост је суштинска одлика палих духова; суштинска одлика јеретика такође јесте гордост, која се најочигледније пројављује кроз презрив однос и осуђивање свију који не припадају одређеној секти, непријатељство и снажну мржњу према њима. Али најзначајније пројављење гордости у јеретика и расколника састоји се у томе што они, одбацивши Богопознање и Богослужење, откривене и саопштене људима од Самога Бога, настоје да их замене самовољним, богохулним и богопротивним богопознањем и богослужењима. Онога ко је побеђен грехом јереси и раскола, ђаво не куша другим страстима и очигледним гресима. И зашто би, уосталом, ђаво кушао и борио се са оним ко је смртним грехом јереси већ убијен вечном смрћу и ко је већ доспео у стање демонско?
Баш напротив, ђаво подржава јеретика и расколника у уздржању и другим спољашњим подвизима и облицима добродјетељи, да бига на тај начин држао у самозадовољству и заблуди и да би том маском светости којом се покрива јеретик привукао правоверне или макар задобио од њих признање, оправдање и извесно одобравање јереси, сумњу у праву веру и равнодушност према њој.
Онај ко поседује благо бива нападна од разбојника, а ономе ко ничега нема неће досађивати разбојници. Ко поседује благо праве вере жестоко је нападан од непријатеља! Непријатељ свим силама напада правоверне, покушавајући да их пред светом представи као поражене са истим циљем са којим настоји да јеретика покаже као човека врлинског живота и достојног сваког поштовања. Са каквим, дакле, лукавством које људски ум не може често прозрети делује зли дух у корист јереси и на штету истинитог хришћанства! Нажалост, ова његова подвала даје веома поразне резултате: њоме бивају уловљене и на пут погибљеи поведене хиљаде и хиљаде душа!
Многи јеретици и расколници живели су у строгом подвижништву, а када су прихватили Православље, почели су испољавати различите слабости. До каквог нас закључка ово може довести? У првобитном њиховом стању непријатељ није војевао против њих, држећи их за своје, док је у другом устао на њих, објавивши им страшну војну јер су јавно признали и исповедили да су непријатељи његови. Свето Писмо злог духа назива не само непријатељем него и осветником. Лукави не само што се бори против човека него, будући пун најљуће зависти против човека, не може да равнодушно посматра како се човек испуњава врлином и како угађа Богу, па се свети због његових богоугодних дела, наводећи на њега безбројна искушења и споља – од злих људи – и, изнутра, распирујући у човеку пламене најразличитијих страсти.
Страшан утицај има раскол и јерес на тело човеково! Окамењеност духа преноси се и на тело. Нису сви способни да ту појаву запазе за живота јеретиковог, али после смрти тело богоотступника у трену бива скамењено и од њега се одмах почиње осећати страшно злосмрадије. Тако бива нарочито са телима оних јеретика који су водили строги аскетски живот и који су били знаменити учитељи својих секти, заслуживши свеопште уважавање онога света што у тами ходи; од њихових тела после смрти осећа се страшан, језив задах, и из тих исушених лешева почињу тећи реке смрдљивог гноја, тако да је тешко припремати их за сахрану и присуствовати укопу њиховом. На гробовима њиховим појављују се демони, приказујући се људима у разним обличјима да би их устрашили или преластили.
Јеретику је недоступно покајање и познање Истина. Лакше је прељубочинцу и криминалцу покајати се и Бога познати него јеретику и расколнику, нарочито уколико је реч о ученом човеку или подвижнику. То доказују грешници и учени секташи, савременици Христови, који се спомињу у Еванђељу: грешници прихватају Господа и Претечу Његовог, док књижевници, фарисеји и садукеји одбацују и Исуса и Јована.
Далеко је покајање од онога ко је собом потпуно задовољан, док око себе уочава све саме недостатке и саблазни. Ономе ко држи да је разумнији од свију, глад и жеђ за бесконачном Божанственом Истином која храни и засићује, изазивајући тиме само још већу глад и жеђ за благодатном истином, сувише су далеки и неприступачни. Тешко је одбацити своје богохулство ономе ко то богохулство сматра за „свету Истину“; и тешко му је да позна „свету Истину“ пошто му је само чуло вида, душевно око, ум заслепљен лажима. Обраћење јеретика и расколника, њихово приступање правој вери велика је милост Божија која се по особитом Промислу Божијем пројављује само на изабранима, познатим Јединоме Богу. Људска, пак, средства за обраћење расколника и јеретика су немоћна. Тако, иако су на првом Никејском Сабору против Арија и његових истомишљеника стајали велики учитељи Цркве, светила Васељене Атанасије Велики, Николај Чудтоворац, Јаков Низибијски (по Инокентију: Низибије Чудотворац), Спиридон Тримифунтски, и иако су они деловали не само снагом своје речи, него и снагом знамења, нису успели да смекшају отврдла срца острашћеног скупа јеретика и јересијарха Арија, који је до краја живота остао упоран и веран својој заблуди, као што сведочи Историја Цркве.
Сучељавање, расправљање представља најслабије оружје против јеретика, оружје које доноси више штете него користи, што је последица самог карактера јереси. Горда јерес не трпи оптужбе, изобличавања, не подноси да буде побеђена. Оптужбе је чине још суровијом, победе исправног учења је доводе до беса. То су показала бројна искуства.
Јерес се да победити само кротким саветовањем; још боље – ћутљивим поздравом, смирењем, љубављу, трпљењем и дуготрпљењем, усрдном молитвом, испуњеном саучешћем према ближњем и милосрђем. Човек није у стању да победи јерес, пошто је она изум демонски. Победити је може само Бог, кога човек, смирен пред Богом и испуњен љубављу према ближњем, призива на борбу са њом и победу над њом.
Онај ко жели да се успешно супротставља јереси мора бити потпуно слободан од таштине и непријатељства према ближњима, како не би иронијом, заједљивом или оштром речју изазвао јеретика, узбуркавши страсти у његовој гордој души. Красте и гнојне ране ближњега помазуј, као лековитим уљем, само речима љубави и смирења, како би погледао милостиви Господ на љубав твоју и смирење које имаш, да се дотакну срца ближњега твога, и да се ти удостојиш великог Божијег дара – спасења ближњега твога. Гордост, дрскост, инат, занос јеретика само су наизглед енергија; у бити својој то је немоћ која вапије за благоразумним саучешћем. Та се немоћ само умножава и постаје свирепа уколико се против ње поступа са непромишљеном ревношћу, израженом у нападном изобличавању.

Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *