НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

ПРОМЕНА ПАРАДИГМЕ“:
Нови религиозни покрети XX века и хришћанска цивилизација

„Ко контролише језик човечанства, контролише његове мисли“, рекао је човек који је написао, по мом мишљењу, најбољу књигу о тоталитаризму – Џорџ Орвел. Домаћи комунисти, који су на власт дошли 1917, одлично су то схватили. Они су постали свесни да ако, желе да се „озбиљно и дуго“ зацаре у Русији, ако желе да завладају умовима наших суграђана, морају да из њихове свести искорене руски језик, језик, који је обликовала Православна вера, и који је по природи својој хришћански. И они су одмах почели да намећу свој совјетски новоговор, којим је, кроз деценију, почео да говори већи део земље.
Сећам се песмице, чини ми се Маршакове, у којој радознали пионир пита свог седокосог деду за значење њему непознатих речи какве су „жандарм“, „слуга“, „чиновник“, „цар“, „Бог“ (како ли је, јадниче, певало „Интернационалу“ не знајући значење тих речи?), итд. А дедица се сећа да су, ето, биле такве ружне речи у његовој младости, и радује се што их унук већ може не знати. Заиста, поколење Павлика Морозових никад није слушало такве речи, и сасвим се сналазило без њих. Међутим, они нису знали ни многе друге речи. Сећам се да се у књизи о Зоји Космодемјанској писало како она, као ученица десетог разреда средње школе у Москви, никад није чула реч „омлет“. Зато су сви они знали друге речи: „рабкрин“, „примкамера“, „пролеткулт“, „рабфак“ (раднички факултет, нап. прев), „канало-армејац“, „медсестра“, „лич(ни)доходак“, итд. Руска класика избачена је из употребе – Пушкина и Достојевског су брзо збацили са брода савремености – а сви нови пролетерски писци служили су се само новим пролетерским језиком, у коме су наједном недостајале „застареле“ речи. А са променом језика збила се и фалсификација појмова. Уместо хришћанске културе, у земљи, а затим и у умовима људи, зацарила се нова марксистичко-лењинистичка идеологија, заснована на религији која је стремила уништењу хришћанства.
Сад већ никоме не треба доказивати да је марксизам – лењинизам религија са својим вероучењем, догматиком, катихизисом, моралношћу, ритуалима и церемонијама. Чак и више од тога: поседујући садашње искуство, у потпуности га можемо класификовати као апокалиптичку тоталитарну секту, упоредиву са данас нам тако познатим сектама какве су јеховизам, мунизам, „Аум Шинрикјо“ или кришнаизам. Уз то секту која има несумњиво хришћанске корене. Кад се загледаш у марксистички катихизис и ону историософску схему која је пре свега десетак година била једино дозвољена у нашој земљи, примећујеш мноштво паралела између њега и хришћанског погледа на свет и историју. Само се мора одмах приметити да у тој, споља сличној, имитацији Хришћанства нема места за Самог Христа.
Та схема је заснована на већ поменутом фалсификовању појмова или, да то кажемо тренутно модерним језиком, промени парадигми. Бог је замењен историјском нужношћу, која, путем класне борбе, одређује смену друштвено – економских формација. Како и доликује, историја човечанства почиње од раја, али од раја колективнога – од такозаног „првобитног комунизма“, у коме живе пећински људи. Врата рата се људима затварају после грехопада – тај грехопад је појава личне својине. Као што је, сећам се, било записано у једном школском уџбенику, пад се збио кад је први човек рекао: „То је моје“. Рај је био затворен, комунизам се завршио, почела су страдања, почела је експлоатација човека по човеку.
Па ипак, као што знамо, после пада мора бити дато обећање будућег избављења. Оно се појављује у учењу и раду праотаца и пророка: философа – материјалиста и вођа народних устанака. Главосеча – гладијатор, пљачкаш, одбегли робијаш – сви они, водећи неку од побуна, постајали су најплеменитији и најсамопожртвованији људи, идеалисти – маштари, витезови без страха и мане, и обезбеђивали су себи место у совјетском пантеону славе. Без обзира на невероватне почетне успехе, њихови устанци су, на крају крајева, на неки начин бивали угушени, и све се враћало на своја полазишта.
Један од твораца новог језика – пролетерски песник Мајаковски, у својој поеми „В. И. Лењин“ је на изврстан начин описао то постепено кретање историје. Он пре свега описује нечовечна страдања и као тамна ноћ мрачни живот радног народа. Једино што људима помаже да живе – то је нада на будуће избављење и свету освету која га прати. „Дођи, заступниче и наплатитељу“, стењао је несрећни, измучени народ. „Он ће доћи“, одговараху пророци – материјалисти. Додуше, појава њих самих, као и смена формација, била је предодређена том самом непоткупивом и неумоливом историјском нужношћу. Јер свака формација је осуђена на то да прође највишу тачку свог развоја и да, под притиском класне борбе, уступи место следећој – прогресивнијој него што је њена претходница. Феудализам је прогресивнији него робовласничко уређење, капитализам – него феудализам, и тако даље.
Дела и пророчанства философа – материјалиста и вођа устанака кулминирају у личности и стваралаштву Карла Маркса, који је, слично Мојсеју, склопио Стари Завет и створио старозаветну заједницу. „Време је родило брата Карла“, пише класик Мајаковски. А нераздвојни пријатељ Карла Маркса Фридрих Енгелс, који је тако волео да размишља на религијске, философске и природно – научне теме, крај њега игра улогу првосвештеника Арона.
Први од свих на земљи живећих пророка који је рекао име Бога – историјска нужност – био је Маркс; одредио је и њен инструменат – класну борбу, а дефинисао је и корен зла и патњи човечанства. „Маркс је разоткрио историје законе“, формулише његову улогу Мајаковски. Као што се и могло очекивати, показало се да је носилац метафизичког зла у историји и узрок свих несрећа – лична својина. Маркс разрађује учење о најнапреднијој класи – читај, богоизабраном народу – пролетаријату и оснива институцију свештенства, која се састојала (макар теоријски) из најнапреднијих представника пролетаријата – прву Интернационалу.
У њој је било и издајника и бунтовника. Као што су међу Јеврејима Датан и Авирон устали против Мојсеја и Арона и били избачени из земље живих, тако је и Бакуњин устао против Маркса и Енгелса и био избачен из прве Интернационале.
Почео је да настаје канон марксистичког светог писма. Али ако у Мојсејевим заповестима прва реченица говори о Богу: „Ја Сам Господ, Бог твој, Који те је извео из земље египатске, из куће ропске“ (Исход 20, 2), заповести новог Израила – пролетаријата – сабране у Манифест комунистичке партије – почињу од речи о привиђењу: „Авет кружи Европом, авет комунизма.“ Према учењу совјетског катихизиса, Маркс је, одлазећи, предсказао појаву будућег месије – ослободиоца. „Он ће доћи, доћи ће велики практичар“, такве речи му у уста ставља већ поменути Мајаковски.
После смрти Маркса и Енгелса руководство радничког покрета полако прелази у руке опортуниста – фарисеја. Њему је неопходна радикална обнова. Храм комунизма мора бити очишћен од ситнобуржоаских трговаца и мењача. И, на крају, историјска нужност свету дарује избавитеља – месију. Ево шта о томе пише тајновидац Мајаковски: „Привид комунизма је по Европи касао, одлазио, и поново светлуцао у даљини. И после свега тога, у забити Симбирска родио се обични дечарац Лењин“.
Изгледа да Мајаковски наговештава да је Лењин био зачет од духа комунизма. Историјска нужност је послала исту ону авет, која је надахнула Маркса и Енгелса и распалила спасоносни пожар класне борбе, да се ваплоти у телу провинцијског дечака Волође Уљанова. И тако, Лењин је месијанска фигура која је призвана на то да заузме место Христово. Утолико уколико је Владимир Иљич живо ваплоћење духа комунизма, у њему не може бити ништа што је туђе најнапреднијем учењу. Право Лењиново да мења марксизам по својој вољи и да, уз све то, остане једини до краја доследан следбеник и истински марксиста не може бити доведено у сумњу: јер Лењин је био живи марксизам и комунизам. Одатле проистиче и извесна недовршеност његовог иконографског лика. Крајњи аскетизам у начину живота, бескућност, одсуство било каквог личног живота, осим револуционарне делатности – све су то знаци преовладавања аветно – комунистичког начела у његовом животу над начелом физичким. Одатле његово духовно сродство са свим његовим следбеницима – лењинистима. Није случајно што је он свим комунистима отац, а за пионире и омладинце – дедица Лењин.
После смрти Лењинове учињен је покушај да се дух комунизма усели у тело његовог верног ученика и следбеника: „Стаљин – то је Лењин сада.“ Кад је дух, на крају, напустио тело Стаљина, Хрушчов се постарао да себе прогласи његовим носиоцем. Па ипак, он је био последњи претендент на ту почаст. После њега, макар у СССРу, такви покушаји нису предузимани. Јер месија, ако је прави, може бити само један. Његови наследници могу претендовати једино на назив највернијег лењинисте. На тај начин, идеја реинкарнације се у комунистичкој пракси показала као погрешна.
Већ од детињства Волође Уљанова пројављују се његова непогрешивост и генијалност. Од најранијих дана он је свестан свог нарочитог призива и своје велике историјске мисије. Ниједног сличног детета није било на земљи. Није га ни могло бити.
„Он је од детињих дана маштао о томе да на родној земљи човек живи од свог рада и да не буде у ропству“, објашњава дечици угледи песник Михалков. Нараво, не можемо а да не поменемо оно из читанке, оно лењинско „Поћи ћемо другим путем.“ Занимљиво је да седамнаестогодишњи младић, који још није члан ниједне партије и ниједног кружока, већ не мисли о себи ван колектива: „Поћи ћемо…“ Михалков подвлачи надљудску природу симбирског младића: „Седамнаест му је година, седамнаест му је лета свега. Али је он борац – и зато га се цар боји“. Исто онако како се цар Ирод бојао детета – Христа, тако се испоставља да цар огромне руске империје дрхти од седамнаестогодишњег провинцијалног младића! Credo, quia absurdum est!
Лењин доноси избављење радничкој класи у једној земљи и обећава избављење читавом човечанству. Он закључује „нови завет“ и учвршћује га крвљу – додуше, не својом, него туђом. Он ствара новозаветну цркву – партију новог типа. Кратке године своје земаљске службе тај „најчовечнији човек“ живи аскетским животом, непрекидно ради и целог себе, без остатка, даје на службу радничкој класи.
По речима Мајаковског: „Свакодневни подвиг на своја плећа натоварио је Лењин“. Лењинова смрт је – релативан појам. „Лењин је умро, али му дело живи и живеће; „Лењин је увек жив; Лењин је и сада живљи од свих живих“, и ко зна колико још лозинки – заклетви! И шта може бити карактеристичније од чињенице да труп месије није би био сахрањен, и да су све нове вође своју легитимност потврђивале стојећи у време масовних комунистичких ритуалних чинова на крову главне култне грађевина система – маузолеја његовог оснивача!
Борба са опортунистима коју је Лењин водио читавог живота, као и борба, отпочета после његове смрти, а вођена против троцкизма, зиновјевштине, левих и десних скретања, врло нас подсећа на борбу Цркве првих векова за чистоту православног учења. Као и Црква, компартија има своје мученике, који су дали животе за ствар радничке класе и долазаћег комунизма, и своје свеце, који су му служили.
Сетимо се оних представника комунистичког „мартирологијума“ и „светаца“ чија смо „житија“ изучавали у дечијим вртићима и школама, а за које су нас позивали да им подржавамо. Додуше, главне особине због којих су увршћени у „свеце“, потпуно су нехришћанске – на пример, такви као што су џелат Ђержински,* цинкарош Павлик Морозов,** пљачкаш и убица Комо – али их је зато у личном животу све одликовала скромност, часност, аскетизам, као и потпуна преданост идеји – најпохвалнија својства. И, попут Цркве, комунистичка партија је била проглашена безгрешном, без обзира на појединачне грешке појединих њених руководилаца.
Комунистичка партија је некакав делић будућег царства у овом свету. То будуће царство – или је, можда, боље рећи будућа свенародна совјетска социјалистичка република – јесте комунизам. Комунистичка есхатологија опет је саздана по хришћанском обрасцу. У комунизму круг ће се затворити, историја ће окончати свој ток и престаће смена формација. Људи ће бити срећни и савршени, наука ће сасвим покорити природу и овладати свим њеним процесима. Неће бити патње, неће бити болести, живот ће бити много, много дужи него сада, и трајаће док га се човек не насити, и тада ће, уморни и срећни, људи одлазити у ништавило, од кога је све почело…
Такве су основне поставке популарног катихизиса совјетског комунизма, споља моделованог према хришћанском погледу на свет и историју. Ђаво је – мајмун који мајмунише Бога. Тако је и комунизам – мајмун Хришћанства. Хришћанство без Христа… Али, пошто је Христос Истина, Живот, Добро, Лепота, Премудрост, Слобода и Љубав, то, кад се Њега ослободи, марксистичко – лењинистичка утопија себе лишава и свега што Христос јесте, и постаје убоги и јадни сурогат вере, заснован на мржњи, лажи, насиљу и борби свих против свакога. То је религија која је заменила живог личног Бога историјском нужношћу, која одређује смену некаквих фиктивних друштвено – историјских формација. То је религија која људску личност проглашава за ништавну, а пажњу обраћа само на апстрактне класе. То је религија која је почела од јурњаве за утваром и заснована на некролатрији – поклонењу лешу (Лењиновом, нап. прев.). То је религија чији су жреци потоцима крви залили и до дна беде довели најбогатију земљу на свету. То је религија која од својих следбеника тражи слепу, потпуну и беспоговорну веру, покоравање без примедби и без размишљања, религија заснована на гвозденом предодређењу, ропству и неслободи. То је религија лажи и ми, хришћани, знамо кога Спаситељ назива оцем лажи – човекоубицу ђавола.
Управо се демонским пореклом може и објаснити тај беспоштедни рат који је комунистичка секта објавила свакој другој религији, али на првом месту – хришћанству. Управо тиме се и објашњава та ђаволски лукава суптилност у избору метода којима су се вође секте служиле у борби против Цркве Христове.
Не можемо да не признамо да је та борба умногоме била успешна. Наравно, Црква, којој ни врата адова неће одолети, опстала је, укрепила се и украсила као никад у претходној својој историји невиђеним збором мученика и исповедника. Али у совјетском друштву она се нашла потиснута на његову периферију, поставши за већину грађана, који су поверовали космонауту и његовој изјави да „он тамо никаквог Бога није видео“, маргинална појава и остатак прошлости. Црква је била потиснута у својеврсни гето, окружена зидом несхватања, презира, подозривости и страха. Па ипак, она је опстала, преживела и, чак и више од тога, умела да пробије пукотине у том зиду. Чини се да је то и предодредило рушење комунизма.
Али, што је природно, непријатељ рода људског није престао са својом борбом, него се само „престројио“. Изгледа да је схватио да схема – спочетка узети власт, а затим наметати власт над умовима – неефективна. Треба прво освојити умове, а затим ће власт сама пасти у потребне руке. Не треба све утеривати у један систем: боље је деловати преко сада толико модерних различитости, плурализма и толеранције. Материјализам је такође показао своју неоснованост – значи, све треба призивати духовности, али таквој каква се пројављује у мноштву традиција и приступа.
Управо таква је, док дланом о длан, постала позиција свих школованих и културних људи – елите нашег друштва. Управо на то позивају сва респектабилна средства масовне информације. Управо у том смеру раде наши државни органи. Хришћанство сада критикују „меки“, културни, толерантни људи, који га окривљују за нетрпељивост, догматизам, духовну искључивост. Изгледа да већина њих себи ни не полаже рачуна о чињеници да одскочне даске јавног мнења које су они освојили користе већ други људи и организације, чијој би ефективности контроле могли да позавиде Стаљин и Хитлер, Пол Пот и Енвер Хоџа.
Нови глобални јуриш на хришћанство сада води нова духовност, нова менталност, нова религија. То је – јединствени религијско – окултни покрет. Наравно, феномен окултизма пратио је читаву религијску историју хришћанства. Па ипак, управо сада, у другој половини XX века, окултизам је по први пут у себе упио најразличитије групе и учења пројављујући се у мноштву најразличитијих модуса, и заиста поставши глобална појава. Тај феномен се, чешће од свих других, назива енглеским појмом „New Age“ (Ново доба, нап. прев.). По мом дубоком уверењу, све нове секте и покрети с којима се сада суочавамо у нашој земљи и у свету, јесу гране једног окултног дрвета, органски делови те јединствене антихришћанске окултистичке религије „Новог доба“. И та нова религија такође има свој речник. Ево само неколико речи, насумце одабраних из једне њуејџерске књиге: промена парадигме; „Ера Водолије“; међузависан или међузависност; холистички (целовит, целостан – на пример, медицина); трансформација; инцијација и иницирани; древна мудрост (која је била изгубљена, а сад је траже и налазе); космички брод земља; глобално село; пренасељена планета; трансцендентни или трансцендентални; духовни учитељи; небеска хијерархија; нова свест; планетарна визија; глобална визија; паранормалне појаве; космички разум; психички силе; глобална веза; унутрашње енергије и енергетика; нови светски поредак; сценарио: трансперсонални (то јест, директно одрицање од хришћанског схватања личности и личног Бога), итд.
Све је то лагано продирало у нашу свест – одавно. Њуејџерска литература типа романа „епске фантастике“ појавила се у нашој земљи много пре перестројке. Хороскопи, различита далекоисточна учења и књиге које рехабилитују паганизам штампани су у државним издавачким кућама још од почетка осамдесетих година. Сетимо се да је такво њуејџерско, псевдоисточњачко учење какво је кришнаизам у потпуно изоловани СССР стигло још 1971 године.
И кад је перестројка почела, сва та брижљиво посејана семена стала су да бујно расту. Нови чланови било које секте спремно су примали њен нови језик: „херблајфовци“ говоре на русификованом „пиџн инглиш“, кришнаисти и тантристи размишљају само у категоријама позајмљеним из санскрта, сајентолози „умују“ над многотомним реченицама новоговора које је саставио Хабард, муновци прелазе на англо-корејанску мешавину. Али сви ови секташки жаргони – само су дијалекти једног јединственог светског њуејџ језика, заједничког свим језицима и народима.
Још нисмо успели ни да заборавимо совјетски новоговор, а већ смо, ни не приметивши то, прешли на нови, поново нехришћански, језик. Сад, чим укључиш телевизор, с малог екрана слушаш размишљања о реинкарнацији, енергетици, аури, космичком разуму, отварању чакри, трећем оку, екстрасензорици и буђењу кундалини. Сад сви тај окултно-пагански жаргон имају на језику, и, самим тим, на уму. Сад наш народ већ размишља у новим категоријама.
Та мутно-окултна атмосфера постала је хранљива подлога за јављање, растење и размножавање свих врста чудовишних празноверица, секти и учења. Они говоре на схватљивом и за све прихватљивом језику, за разлику од Православне Цркве, која говори и мисли у категоријама што их се већи део нашег народа више ни не сећа: грех, јерес, догмат, одговорност, покајање, благодат, светотајински, спасење, светост. Промена парадигме већ се збила, и у светлости нове глобалне визије за те „старомодне“ речи и појмове више нема места.
Сада, уочи двехиљадугодишњице хришћанске ере, пред нашим очима се збива процес препорода паганизма. Он није заобишао ни нашу земљу. При чему, треба приметити, он хвата залет корацима од седам миља, авај, много брже него што се препорађа Православље. И, за разлику од Цркве, савремени неопаганизам има посвудашњу и безрезервну подршку свих огранака власти, на свим нивоима и у свм партијама. Православној култури прети смрт, а да се није успела ни поново родити. У Думи на зиду виси рериховска застава. Рерихови* су постали, одлуком Думе, руско национално наслеђе. Држава финансира антропозофске валдорфске школе. Министарство образовања неке школе даје муновцима. Секретар председниковог Савета безбедности Олег Лобов пружао је широку подршку секти „Аум Шинрикјо“, а затим, после њеног неславног краја, пошто се, рекло би се, заувек компромитовао, не само да не подноси оставку, него добија нови одговорни положај. Његов заменик Владимир Рубанов на официјелном скупу изјављује да у пост-православој Русији национална свест треба да се гради на идеологији „руског космизма“. Конзул Руске федерације у Италији отворено говори о својој припадности паганству. Председник Руске федерације пре изласка за говорницу ради предизборне беседе отворено, пред ТВ-камерама, узима „благослов“ од Џуне. Председнички кандидат Комунистичке партије Руске федерације Генадиј Зјуганов у објављеном интервјуу исповеда своју веру у космички разум, у то да земља улази у доба Водолије, што са собом доноси глобалне цивилизацијске промене, и одакле сазнајемо да му његова кћи редовно ради хороскопе. Жена другог председничког кандидата – С. Фјодорова прича о вери свог мужа који „лечи“ људе помоћу космичке енергије што струји кроз његове руке. Трећи председнички кандидат, Владимир Жириновски, још пре неколико година давао је „Богородичином центру“ свог личног адвоката који је водио њихов спор против представника Руске Православне Цркве.
Јављају се и нове паганске политичке партије. Неке су отворено паганске, неке привремено користе православну символику, додуше увек повезану са паганским символима, и дајући јој окултну обојеност. И то нису само маргиналци попут разних групација „Памјати“, неонациста, итд. То је и од недавно у скупштини присутна Републиканска партија. То је и некаква општенародна партија „Руски савез“, која има моћне материјалне ресурсе и разгранату мрежу испостава по целој земљи. Они стално наглашавају своју рускост, оданост Православљу, па чак и неприхватање „иностране духовне агресије“. Па ипак, у њиховом програму, послатом у Оделење катихизације и верског образовања Московске патријаршије опет смо се суочили са променом парадигме: то је био чист окултизам, саздан на националистичким сентиментима, који говори о надилажењу хришћанства и замени истог новом, чисто научном идеологијом. Изгледа да ћемо на следећим изборима на гласачком листићу срести „Руски савез“, само ће они наступити боље него Џунин блок на протеклим изборима.
И, на крају, треба поменути још једну организацију маскирног типа. То је „Светски руски сабор“ (не треба га мешати са „Светским руским народним сабором“, у чијем раду учествује и наша Црква.) Међу многобројним оснивачима истог налазе се најразличитије секте и покрети, међу којима је и „Друштво за свесност Кришне“, разне тантристичке групице, низ нових религиозних покрета и паганских савеза. Шта може да буде заједничко између руских шовинистичких група, индуских секти и окултно-нацистичких удружења, и то још на бази патриотизма, народности и државотворства на коју се позивају? Ту заједничку идеју боље од свих изразио је у разговору са мном један од руководилаца домаћег кришнаистичког покрета. Буквално је рекао ово:
„Зашто говорите о хришћанској руској култури? Русија за хришћанство зна свега неких хиљаду година уназад. А пре тога у њој је царевала вишемиленијумска ведска традиција“.
И тако, круг се затворио. Уместо претходног, неуспелог ујединења интернационалиста свих земаља, почео је процес светског ујединења национал-шовиниста, који су нашли заједничку основу – древно, окултно ведско знање. Није важно кроз шта се оно пројављује – било да је реч о друидизму или шаманизму, о поштовању махатми из Шамбале, о кланању богињи смрти Кали, Перуну, Кришни, космичком разуму или о отвореном сатанизму – битно је да је то древно – окултно знање и да је реч о неизбежном, из њега проистеклом, одбацивању јудео-хришћанске традиције (по њиховој терминологији, јудеомасоно-хришћанство) онај темељ чијим признавањем нови господари умова проналазе своје сродство.
Нисам пророк, али изгледа да ће овај савез бити јачи од оног првог, и да ће нова сила, која јуриша на хришћанство, постићи много више успеха. Није случајно да су комунисти, који су увек осећали где је моћ, у тренутку реаговали на ту промену парадигми и усвојили нову паганско-националистичку реторику. Сетимо се да у близини бившег Лењиновог музеја стално траје заједничка комунистичка, неонацистичка и неопаганска пропаганда, а да се на њиховим књижарским полицама мирно башкаре књиге Лењина и Рериха, Хитлера и Блавацке, Алисе Бејли и Алистера Кроулија, Бхагавана Раџниша и Рона Хабарда. Да не говорим о таквим „ремек – делима“ каква су „Надилажење хришћанства“, или „Леш назорејске претње“, итд.
Зато тешко да је случајно то што огромна већина руководилаца нових секти себе ставља на место Христа или се отворено проглашава Антихристом. Не знамо хоће ли нови светски поредак постати царство Антихристово или ће само припремити тле за његов долазак. Спаситељ је недвосмислено рекао да није наше знати времена и рокове. Али ми знамо да Његово Царство није од овога света, и да никакве земаљске везаности, чак и најдраже међу њима, какве су љубав према завичају, свом граду, својој земљи не смеју да нам заклањају Самога Христа и Цркву Његову. У противном, ми неизбежно деградирамо до обоготворења твари, то јест – паганизма и његовог основног метода – окултизма. Знамо да свет „у злу лежи“, и знамо да сав тај свет, у оквиру кога су и најдраже и најмилије наше реалије, мора проћи кроз смрт и васкрсење.
Али такође, сећамо се и речи Спаситељевих:
„У свету ћете имати невољу. Но, не бојте се: Ја победих свет“.

Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *