НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

УВОДНА РЕЧ

Једна од највећих опасности са којом се православна свест данас суочава је опасност кукавичког бежања пред стварношћу, а стварност је стравна, и зато кукавичлук може бити „природна“ (по палој природи) реакција – у тзв. „теорију завере“. Основна идеја те теорије, агресивно редукционистичке, могле би се свести на тврдњу да је стање у коме се налазимо као православни Хришћани последица деловања свемогућих завереника из политичког и окултног подземља, и да смо осуђени на то да заверу гледамо и да њима, заверницима, ништа не можемо, и да ће они, због наше немоћи, победити. Овакво становиште коментарисао је велики руски религиозни мислилац Иван Александрович Иљин у свом огледу „Светски узроци бољшевичке револуције“, анализирајући „теорију завере“ у руској емигрантској публицистици која је повремено била преплављена „завереничким“ књигама и памфлетима. Преносимо један део његовог чланка да бисмо боље видели о каквој кривотворини је реч ако се све припише „свемоћној завери“:
„Малограђанства и дилетантизма морамо се апсолутно клонити: јер оно не отвара очи за спасоносно разумевање и, самим тим, за лечење, него, напротив, завезује нам очи; оно умирује ум и распирује страст, умирује не путем схватања, него путем лошег сурогата. Управо су такви сви уобичајени емигрантски разговори о томе да је револуција просто резултат ЗАВЕРЕ, свеједно чије (једни веле енглеске, други немачке, трећи јеврејске; масони кажу католичке, католици кажу масонске.) Одатле: светом управљају завереници, свесилни, свемогући, који све вуку за нос. А нама остаје да јурцамо за последицама њихових поступака и да их, разобличавајући их, региструјемо – свуда подозревајући језуиту, масона, Јеврејина, Енглеза или Немца.
Тог вулгарног и демагошког приступа ја се сасвим одричем. Уопште не због тога што мислим да језуити и масони не утичу на догађаје; не, они несумњиво утичу – једни на једну, други на другу страну, најчешће сасвим супротну. Него се одричем зато што то није објашњење, него тобожње објашњење; то није позивање на узрок, него на једну од пројава узрока. Оно човека онесвешћује ударцем по његовој манији гоњења (а она, у заметку, постоји у сваком од нас); она вара човека, сугеришући му да је он тобож нешто схватио, мада је, у самој ствари, он одведен у мрачно ћоше и онесвешћен ударцем по темену. И ако је икад постао неспособан да схвата било шта о узроцима, то му се десило управо после ове операције која га је помутила. То би било исто као када би се болест тумачила бактеријама које су се покварено договориле (да је изазову), а уз то су свемоћне (након чега остаје само да се све дезинфикује и да се дрхти да можда на столњаку, шпорету, бунди који нису дезинфиковани има на милијарде бактерија). Али бактерије нису узрок болести, оне су само њени изазивачи; разлог је у организму, његовој слабости, његовом функционалном растројству; бактериолошка анализа није дијагноза, дијагноза је дијагноза болесног организма. То је лажан задатак – јурити свуда са лупом и микроскопом и претварати физиологију и терапеутику у лов на бактерије (за то је неопходна санитарија – и уз то учена и искусна санитарија, то јест суптилан рад полиције, а не дилетантска и незналачка граја о свемоћи бактерија).
Речју: позивање на свемоћне, тајне и покварене организације – ништа не објашњава; оно прецењује снагу завера човечанских, и сугерише страх, не дајући познање. Јер – а то је главно – стихија живота је ирационална и невероватно сложена, а деловање завереника је ипак – људско деловање, деловање људске намере и самовоље. Живот се креће по тајанственим и сложеним законима природе – материјалне, психолошке, социјалне, привредне. Ако су језуита, масон, Јеврејин и Енглез у нечему јаки, они су јаки пре свега по томе што су проучили те законе и зато их могу успешно користити на своју корист – они знају законе људских страсти и слабости, законе власти, берзе и тржишта. Ти закони су заложени у природу; они су доступни свима, па и нама; зашто их ми не користимо тако вешто? Управо зато што или уопште ништа не мислимо или мислимо о томе да је сав проблем у туђој завери. Ми смо као покварени и лени пастири, који нити умеју да пасу овце, нити умеју да их шишају; и све несреће своје непостојаности, сопственог незнања, сопствене неумешности, бескарактерности и нечасности – сваљујемо на заверу вукова из шуме. И сваки пут кад се деси несрећа због наше колебивости – потежемо објашњење о злој интризи подлих завереника. Сваки пут кад се појави опасност да ће људи видети нашу ружну њушку – почињемо да беснимо против огледала, које је зло, магијско и тајанствено. Стари сељачки метод – на ђавола све сваљивати: „Ја сам вам – зналац, искусан, поштен, трезвен – али ми ђаво везује руке и ноге“. „Ђавоља работа“. „Везује“, „води“. То демагошко позивање на Ђавољу Силу ја категорички одбијам: то није објашњење, него збуњивање; то није пут према снази и победи, није кретање по линији највећег отпора, него пут према слабости и поразу, кретање по линији најмањег отпора.
И, на крају, још једна реч: значи ли то да је поричем деловање и утицај језуита, масона, Енглеза и Јевреја – у току рата и револуције? Не значи. Значи ли то да ја поричем сврсисходност и неопходност научног истраживања њихове делатности? Не, не значи. Шта је поричем?
1. Компилаторско брбљање о томе из друге и треће руке, ненаучно и демагошко;
2. могућност да се тиме објасне узроци светске и руске револуције;
3. корист за руску националну ствар ако било ко почне да саморазобличавање замењује – тобожњим разобличавањима туђег злочинаштва, почиње да замењује озбиљну дијагнозу – бактериолошком манијом гонења (ти си бактерија, он је микроб, свуда су бацили; ти си језуита, он је масон, они су илуминати – и после свега тога: само сам ја праведник, који све то разобличава).“
Иљинове речи се могу применити и на остале проблеме са којима се Православна Црква данас суочава: од религијских до политичких. Хришћани не живе као тужиоци, него као оптужени; они су дужни да себе преиспитују кад виде да се зло шири око њих. Ако је Христу, по Његовим речима, дата сва власт на небу и на земљи (Мт. 28, 18), а Христос је у Цркви Својој, откуд то да власт имају „језуити, масони и Јевреји“? Имају је и могу је имати само ако се узме у обзир чињеница да се со која обљутави (со су, одлично то знамо, Хришћани), зато што није низашта, избацује напоље да људи погазе (Мт. 5, 13). То јест, погажени смо зато што смо обљутавили, зато што у нама нема Духа Божијег, свесилног Утешитеља, којим свака душа живи и чистотом се узвисује.
Секте, кажемо, харају. Зашто харају? Зашто ми не стигнемо пре секташа са благовешћу Васкрслога? Зашто наше парохије немају истинску топлину хришћанских заједница коју бисмо понудили уместо лажне топлине секташких групица, које уместо љубави Христове нуде тзв. „Лове-бомбинг“ (бомбардовање пропагандном љубављу)? Зашто наше образовне установе не дају теологе и свештенике који одлично познају Православље, али и замке секташтва и окултизма да би објаснили онима који питају? Зашто су нам манастири празни, а кришнаисти по Београду и Србији имају све више „брамаћарја“, који су дали завете девствености, послушности и сиромаштва Кришни, а не Христу? Још пуно реторичких „зашто“ би се могло исписати, али од тога нема много користи. Потребно је делати да се стварност окрене Христу, а не да се ми окренемо од стварности у удобну „теорију завере“.
Двадесетих година овога века, кад смо имали мање мука него данас, отац Јустин Поповић је вапијао: „Подвижници су једини мисионари Православља; подвижништво је једина мисионарска школа Православља. Православље је подвиг и живот, зато се само подвигом и животом проповеда и мисионира. Развити подвижништво лично и саборно, – то треба да буде унутрашња мисија наше Цркве у нашем народу“. Његове речи и данас су од исте, можда још веће, важности. Крајње је време да их почнемо остваривати, па ће и снага „завере“ бити много слабија. Јер, пред Лицем Божјим непријатељи се Његови развејавају као прах пред ветром и топе се као восак од огња. Ако Васкрсли обитава у васкрслима, зар ће смрт и смртопоклоници побеђивати?
Дакле, основна теза аутора ове књиге је – најдубља кривица за ширење секти и лажне духовности лежи на православнима. Они су изгубили вољу са Савршеним и Свештеним; они су постали млаки и бљутави. С друге пак, стране, постоје чињенице које указују на то да, како рече Шекспиров Полоније, „у том лудилу има система“. И тај систем се назива „завером“ од стране оних који га стварају.
Глобални покрет „промене парадигме“ који се популарно зове „Ново Доба“ („The New Age „) уопште не крије да је он својеврсна завера. У свом „Арканином речнику нових перспектива“ (код нас преведено као „Речник езотерије“) Стјуарт Холројд пише следеће: „Акваријанска завера. Термин је сковала Мерилин Фергасон да означи лабаво повезану групу, или мрежу, људи најразличитијих професија и активности чији је рад смислено оријентисан ка будућности и у складу са неколико помака парадигми које се дешавају у нашем времену. Ови људи нису заверници попут идеолога или терориста; њима није толико стало до рушења старог колико до стварања новог.“ С друге стране, у свету је све уочљивија узајамна сарадња секти, без обзира на учење, кад је потребно рушити традиционалну, а већ „одживелу“, хришћанску парадигму. Тако, према писању немачког часописа „Берлински дијалог“, једне од најугледнијих стручних публикација посвећених питању нових религијских покрета, адвентисти у Русији остварају веома добру сарадњу са вођом руских будиста ламом Дашином, исламским муфтијом Равилом Гаинутидином, римокатоличким надбискупом Кондрушевичем… Са Сергејем Зујевим, председником Извршног комитета секте Харе Кришна, су у најприснијим везама. 22 фебруара 1996 донели су одлуку о сарадњи са бахајцима и сајентолозима („Берлински дијалог“ бр. 1/96.). Ко познаје учење адвентиста, зна да су они ексклузивисти кад је њихова догматика у питању – мухамеданце сматрају људима који не припадају свету Христовог спасења, римокатоличког поглавара, папу, оптужују да је претеча антихриста, боре се против источњачког окултизма којим Харе Кришна обилује, тврде да нису тоталитарна секта (попут сајентолога), против су „новог светског поретка“ који бахајци сматрају својим религијским циљем – али у пракси, кад је Русија у питању, сарађују са будистима, мухамеданцима, римокатолицима, евангелистима, кришнаистима, сајентолозима, бахајцима. Ова „непринципијелна коалиција“ искључује, изгледа, само Руску Православну Цркву, која је још увек чуварка преживеле „православне парадигме“. Дакле – по старом војничком правилу! – марширати одвојено, тући заједно (кад смо већ код марширања, новопротестантске секте извеле су 3 јуна 1995 године у Санкт-Петербургу „Исусов марш“; заједно су били јеховисти, адвентисти, мормони и муновци, као и низ мањих групација („Берлински дијалог“ 2/95). Свака од ових секти сматра да она друга погрешно тумачи Библију – али, кад треба наступати на Православље, библијске размирице са забораве – и маршира се скупа. Код нас, на пример, пентекосталци и баптисти сарађују кад је у питању хуманитарна активност, и баптисти школују свештенство пентекосталцима.)
У овој књизи, дакле, мора бити речи и о повезаности разних група и догађаја у једну целину, целину која ће донети „промену парадигме“. Како би Милош Форман у „Коси“ рекао, „The Age of Aquarius“ (Доба водолије)…
Пред нама је део књиге који се бави глобалном стратегијом мондијализма и локалним тактикама у разарању традиционалних духовно-националних целина негда хришћанских народа. Пре свега, ту је сажет приказ књиге Пета Робертсона „Нови светски поредак“; Робертсон, оснивач мреже хришћанских телевизија САД, својевремено амерички дипломата, у својој студији је дао историјски преглед глобалистичких пројеката, и размишљања о фази у којој се тај пројекат налази сада. Чланак Светомира Пауновића „Секте у служби Новог светског поретка“ сведочи да у секташком „лудилу има система“, и то подробно осмишљеног. Др Александар Дворкин, стручњак Московске патријаршије за питање нових религијских покрета, понудио је уверљиву анализу комунистичко-окултистичке револуције чији је циљ сламање руског Православља. Потврду његових речи налазимо у извештају патријарха московског и све Русије Алексеја II, поднетог на Светом Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве 1994 године. Текст покојног митрополита санкт-петербуршког и ладошког господина Јована „Молим вас: уразумите се!“ је уверљиво сведочење о правцима духовне агресије Запада на Русију, а ђакон Андреј Курајев нам је понудио најшири преглед друштвене опасности коју собом носи тријумф секташке пропаганде у друштву прелазног периода, то јест у пост-комунистичкој Русији (Србији, Бугарској, Румунији). Братислав Николић, новинар из Крушевца, сличну анализу даје кад је у питању наш терен, а др Вукадин Цветановић, оснивач „Центра за заштиту духовног здравља породице“ при Светосавској омладинској заједници Митрополије београдско-карловачке уопштава своја психијатријска искуства у лечењу бивших чланова секти, показујући нам ширу слику овог феномена.
Али, шта мондијализам, који има економске, политичке и духовне циљеве, у својој суштини јесте?
Руски философ Владимир Симански каже следеће:
„Под мондијализмом треба поимати успостављање у стварности једне једине владе на планетарном нивоу, која ће бити израз власти најмоћнијих кланова Највишег Међународног Капитала. Подразумева се да је чињеница да су економија, политика и култура у огромној мери под упливом лобија најбогатијих капиталиста – позната свима, и да је већина обичних људи прихвата чак као „нормалну“ појаву. Али мондијализам – то је нешто и значајније и сложеније од обичног капитализма. Мондијализам, који постепено намеће своју власт над свим народима земље, коначно стреми према глобалној, апсолутној и – по својој идеји – вечној власти над читавим човечанством. Било који народ, било који део планете, сваки човек појединачно – актуелна су или потенцијална жртва те хоботнице, која је својим пипцима шчепала читаву земаљску куглу. Он (Највиши Међународни Капитал, нап. прир.) у исти мах господари привредно, политички, социјално, културно, претендује на то да мења начине понашања и морал и да управља друштвеним и личним животом свих људи, све до контролисања мишљења. Ова тотална власт настоји да буде вечна и непроменива и већ намеће теорију тзв. „краја историје“. /…/ Треба поменути да су представници Највишег Капитала – космополити: то јест они се неће колебати да напусте државу склону паду – пошто су из ње исисали сву крв – и да своју стратешку базу преместе у државу која је у успону. До јуче је таква база међународне касте банкара била Британска империја; сада су то – САД, а сутра се све поново може изменити“. У чему се, дакле, састоји идеологија мондијализма? Симански пише:
„Мондијалистичка идеологија је – директна наследница „демократског“ просветитељства масонске обојености, плус интернационализам.
Коначни циљ је – стварање једне државе на целој планети; још 1950 године Џејмс Вартбург је рекао: „Свиђало вам се то или не – имаћемо једну светску владу – или на основу општег споразума, или применом силе.“ То претпоставља уништење свега што може да буде препрека замисли хомогенизације, сведене на унификацију читавог човечанства. Као резултат, настаје Нови Светски Поредак, то јест режим нарочите врсте:
– Космополитски: народи и нације се морају помешати, заборавити на своје расне и културне посебности, одрећи се сваке стварне независности.
– Ванрелигиозни: све велике религије морају бити ослабљене, сјаловљене, одбачене на историјску маргину. Ниједна Вера и никакво Учење од сада се не смеју супротстављати „истинама“ које Мондијализам припрема за своје поданике.
– Демократски: количински фактор, који се да лако контролисати од стране оних који манипулишу средствима масовног информисања, од сада мора постати највиша мера добра и зла, мора заменити традиционалне изворе ауторитета: народне обичаје, духовна начела, мудрост стараца, породицу.
– Плутократски: тотална слобода тржишта биће свеопште правило. Треба напоменути да пројекти мондијализма сада више уопште нису тајна: познате је, на пример, књига Керола Киглија „Трагедија и нада“ – прави манифест програмског карактера мондијалиста.
Управо у тај се контекст уклапају Уједињене нације, које су створили победници Другог светског рата, и у чијем је стварању првостепену улогу играо Федерални резервни фонд и нарочито клан Рокфелера.
Као што је изјавио Клод Мајер из Фонда, Једна Светска Влада са монополом на нуклеарно оружје у случају устанка неке нације „могла би ту нацију да збрише са лица земље“.
По Симанском технички циљеви мондијалистичке стратегије су:
1. Успостављање, у што је могуће више земаља, таквог политичког система који би омогућавао постојање нестабилних, бесперспективних влада и установа – с тим да се политичка власт увек може подвргнути уцени или манипулацији, и да иста никад не би могла бити снажнија од економске власти. Због тога су моћни међународни финансијски магнати у последња два века подржавали режиме тзв. „демократског парламентаризма“.
2. Јединствена и свемоћна светска војна сила, коју гарантује политичко – стратешка интеграција две супердржаве (САД и СССР, нап. прир.) На почетку, политичко-идеолошка, а затим и војна интеграција две суперсиле, показује се као неминовност, пре свега због немогућности да се издрже расходи даље трке у наоружавању (како обичном, тако и нуклеарним оружјем), расходи које диктира потреба суштинске равнотеже.
У светлости овде реченог јасно се схвата финансијска, техничка, па чак и помоћ у храни коју је Запад указивао Совјетском Савезу, почев од бољшевичке револуције и чак у периодима највеће напрегнутости тзв. „хладног рата“, скупа са многим непојамним и необјаснивим уступцима Стаљиновом Совјетском Савезу.
3. Снижавање војничког духа и дискредитовање оружаних снага, које – у земљама што их контролише Систем – морају бити технички ефективне, али обавезно слабог угледа, лишене духа касте, да никад не би могле постати извор или инструмент побуне.Тиме се могу објаснити бескрајне антимилитаристичке кампање на Западу последњих деценија, и нарочито – програмирани војни порази у Вијетнаму на једној и Авганистану на другој страни – намењени лишавању Оружаних снага две суперсиле, путем преживљавања понижења поразом, било какве способности мешања у игре високе политике.
4. Светска економска интеграција, која се остварује путем међусобне зависности у технологији, прехрамбреној индустрији, изворима сировина и радне снаге између свих држава света – да ниједна од њих не би могла да достигне положај автархије, то јест самодовољности.
Тиме се може објаснити садашња политика Мултинационалних компанија – нарочито фармацеутских и прехрамбене на југу планете – које настоје да „избаце“ огромне масе људи у богате земље где благостање, смањење рађања и „нови морал“ отварају врата бескрајном дотоку „јефтине радне снаге“ и исти мах стратезима мондијализма нуде ефектна средства за уништење националног осећања.
5. Суштинска културна и психолошка истоветност, хомогеност, унификација светских маса; које су одређене да сачињавају јединствено неограничено тржиште, с тим да разлике у укусима не смеју да буду препрека за претерано диференцирану производњу и дугоречене инвестиције и програме.
Најопасније разлике, које су највећа препрека, јесу религијске, обичајне, и пре свега, етничке. За сада је само „церебрална“ и у најближој будућности чак ни као хипотеза немогућа замисао, то јест мрачна маштарија мондијализма о „лонцу за топљење“ („мелтинг пот“), свеопшем мешању раса, тоталној хибридизацији људског рода – заједно са наметањем општег језика.
6. Револуција морала, која одбацује социјалне улоге које су хиљадама година одређивале живот било ког људског друштва путем традиционалних и природних узајамних односа између поколења и између два пола, са наклоношћу према моралној попустљивости и масовном хедонизму – као средству отуђења и насилног одвајања појединца од његове заједнице, почињући од породице и завршавајући Отаџбином. Тиме се може објаснити пропаганда рок-музике, порнографије, сексуално васпитање у школама, одрицање очевог ауторитета и митологизација женске сексуалне слободе, уз понижавање и исмевање таквих традицијских вредности какве су чистота, девственост, верност и банализације љубави, као трагедијске и песничке компоненте постојања.
7. Свеопшта демографска контрола, све до достизања нулте стопе рађања. У суштини, немогућа на сиромашном Југу, та се контрола фактички остварује путем измене морала и легализације абортуса у развијеним земљама Запада – то погодује масовним миграционим мешањима, чији је резултат постојање друштава вишерасним и, самим тим, све сиромашнијим у националном духу и осећању заједништва – што представља најупорније тачке отпора мондијалистичком притиску.
8. Максимална експлоатација свих земаљских ресурса у безумној јурњави за моделом потрошачког благостања – истинског савременог „опијума за народ“ – што служи анестезирању маса у богатијим земљама и хипнотисању становништва сиромашних земаља.
9. Све суптилније продирање у школске васпитне структуре и наметање васпитног модела нео-просветитељског типа чији је крајњи исход секуларизација (обезбожење) друштва и банализација постојања. У оквиру тога се може објаснити стална и непрекидна кампања против религиозности, Свештеног, Трансцендентног, трагедијског смисла живота, и против саме научне концепције непроменивости људске природе.
10. Денационализација народа – сатирање њиховог историјског Памћења – посредством насилне и масовне имитације америчких модела и образаца“.
Једини начин супротстављања свим „новим светским поретцима“ је – живот у Христу, у Цркви Његовој. Не треба заборавити да су се два „нова светска поретка“, Наполеонов и Хитлеров, сломили у судару са Русијом, којој је Господ помогао да одоли духу безбожне Француске револуције (рат против Наполеона) и Хитлеровом сну о „хиљадугодишњем Рајху“.
Опет и опет морамо се клонити сваљивања своје одговорности на „свемоћне заверенике“. Митрополит санкт-петербуршки и ладошки Јован нас трезвено опомиње: „Здраво схватање историјског развоја без сумње ничег заједничког нема са концепцијом „светске завере“, која скоро читаву историју човечанства разматра као резултат свесне и ка циљу усмерене делатности некаквих „јудео-масонских завереника“. Такво упрошћено тумачење историје, по правилу својствено врло агресивним и примитивним идеологијама расистичког усмерења ако се практично примени, може да доведе до трагичних и непоправивих последица.
Не, зло, у ком год виду настојало да себе оствари, колико год уплива и власти имало у човечанству, никада није одређивало нити ће одређивати живот људи. Промисао свемогућег, непостижног, непознативог Божанства и слободна воља човекова – то су две силе које покрећу светски историјски процес!
Да, има људи, друштава, религијских система и целих држава које злоупотребљавају слободу моралног избора и приклањају се – свесно или несвесно – злу као свом духовном и делатном извору. Да, њихова политичка, социјална и религијска пракса је историјски континуирана и ретроспективно се може пратити до дубоке прошлости. Постоје и вековима разрађиване тактике те разорне праксе. Али – не постоје, нити могу постајати силе у свету које могу да управљају током друштвених збивања.
Силе зла у савременом свету стичу све већу власт. Али се то не збива зато што су њихови носиоци на неки нарочит начин умни и кадри да предвиђају. Не, зло расте у оној мери у којој ми сами (!) одступамо од Заповести Божјих, добровољно одсецајући себе од Извора добра и правде, праведности и љубави. То није разултат „завере“, него жалосна последица светске отпадије и може се правилно схватити само у оквирима хришћанске есхатологије, а не у примитивној потрази за „завереницима“ који су свему криви.
Међутим, то нас не лишава обавеза да се, по мери својих снага, боримо са злом у сивим његовим формама, између осталог и социјално-организованим-политички, економски или религиозно…“.

Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *