НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

СЕКТЕ: ОКУПАЦИЈА СРБСКЕ ДУШЕ

Без икакве жеље да се створи призвук апокалиптичности, намера је да се овим текстом посведочи реална опасност од једног вида рата, по свом карактеру изазито перфидног, подмуклог и надасве ефикасног. Реч је о рату који се (за разлику од рата који сада води један део србског народа) води испод површине видљивог и који за разлику од „босанског“ и „хрватског“ на невидљивом бојном пољу оставља живе лешеве, људе измасакриране душе и личности, људе, речено језиком оца Јустина претворене у „гомиле крваве иловаче“. Ратници који су своју ратну машинерију устремили на српску душу, поред многобројних, сврстани су и у секташке легионе свих родова, служби и специјалности: почев од отворено сатанистичких, преко далекоисточних, псеудохришћанских; оденути у маскирне униформе друштвене мимикрије (удружења грађана, групе за „рад на себи“, школе јоге, трансценденталне медитације). Да у питању ни из далека није незнатан број говоре подаци које пружају два извора; по једном стоји да само у Београду постоји и делује око 200 различитих верских организација од којих је само 35 и званично регистровано. (Према другом извору у Србији је регистровано око 60 различитих секташких удружења). Такође постоји и податак да је секташким прозелитизмом заврбовано 30.000 људи.
Наравно, оно што је циљна тачка псеудохришћанским сектама циљна тачка је и свим осталим сектама које код нас долазе из иноверних традиција и култура, поглавито са Далеког Истока и Индије. Оне посебно (у свим својим варијантама) треба да потпомогну у доказивању насушене потреба уједињавања света на „духовним“ основама кроз религијски синкретизам попут, у великом степену, оствареног политичког уоквиравања „светског села“ чији израз идентификујемо у лику Уједињених нација.
Све ове верске секте било да подстичу на пацифизам или брутални милитаризам (на масовна или појединачна убиства и самоубиства) доприносе, генерално гледајући, ентропији друштва, разарању институција државе и Цркве и у крајњој последици слабљењу одбрамбене моћи државе. Стога се с правом може рећи да су верске секте, поред осталог, у функцији специјалног рата који се води против СРЈ. Нови светски поредак, са којим Срби воде рат од када су освојили свест и савест своје православности, чини се, пронашао је ону добитну формулу којом тежи да истисне из те исте православне свести и савести онај његошевски позив: „Ђе је зрно клицу заметнуло, онда нека и плодом почине“. Треба, дакле, направити инверзни облик светолазаревског одабира: из царства небеског у царство земаљско, из слободе у нужност уз помоћ мимикријско-алхемијско-црномагијске формуле која нуди „скок из царства нужности у царство слободе“. Применом ове формуле Нови светски поредак се у свој својој наказности појављује као, како каже др Миодраг М. Петровић: „… поредак великих обједињавања у којима мора да доминира централизована власт са циљем да се потисне и потпуно занемари свест о припадању одређеном народу, вери па и породици, тако да све буде помешано и апсолутно покорно“.
Зашто су планерима Новог светског поретка потребни баш Срби (али и други словенски православни народи: Руси и Бугари на пример)? Сигурно не због војне силе којом располажемо. Нешто је друго у питању. Најпре крепкост, духовна снага и свеукупни национални потенцијали који својим здрављем обећавају освежавање крви Западу у кризи. Истина оличена у вери и уобличена у Цркви Христовој православној, којој ногом треба стати за врат да би се „свежи умови“ одлили на Запад. Можда истинитост овог аргумента можемо валоризовати користећи се једном тезом коју је, још у прошлом веку, исписао у својој посланици католички надбискуп Јосип Јурај Штросмајер (познат као аустрофилски панслависта): „…Славени су позвани да преобразе западни свет, који је остарио и пао на најтежи ступањ егоизма…“
Ове крепкости словенских народа свестан је и Достојевски, али, за разлику од алхемичара Новог светског поретка, он промишља овако: „… хришћанство јесте и мора остати заувек најглавнијом животном основом посвећења наших народа… уједињење је могуће само у име Христове истине… Словенство ће казати свету једу нову здраву и досад нечувену реч. Реч та биће казана на добро целога човечанства. Она ће се односити на братски, свесветски савез, начело кога лежи у генију Словена… Будите браћа али не једино због економске користи, него због пуноће животне радости и због пуноће љубави.“ Но, знајући и у каквом окружењу „проповеда“, Достојевски упозорава: „Науку и занате можемо примити од Запада, но веру не, јер је ни Запад нема…“
Ипак, нуђење онога што се нема на просторима словенских православних народа поприма катастрофалне размере. Источноевропске земље бившег комунистичког блока подвргнуте су невиђеном притиску секти са Запада у такозваном процесу „евангелизације“. Русија, и данас једна од највећих светских војних сила (а засигурно највећа хришћанска православна – „Трећи Рим“) – бива проглашена за Терра мисионис (као да ту живе дивља племена канибала и антропоида) што, истини за вољу и није никаква препрека да буде примљена у „братски“ савез „Партнерства за мир“. „Партнерству за мир“ у бившем непријатељу, дакле, све прија и одговара осим православља које ће процесом „евангелизације“ већ бити избрушено у духовно пожељно стање „цивилизованости“.
„Партнерство за мир“ као и њему слични пројекти попут мировних конференција о Босни, контактгрупа, институција Плавих шлемова (који не намећу већ само „одржавају мир“), разни политички покрети за мир или пацифистичке организације, само су појавне манифестације у основи којих стоји једна суптилно дефинисана „духовна надградња“ проистекла из учења мноштва верских секти. Оне имају за циљ да у народима стварају климу пасивности и равнодушности према злу управо темељећи мир као идеал Новог доба. Отуда се и многе од њих и крију, конкретно код нас, под именима у чијем суфиксу фигурира реч мир, тај нови идол, бог коме се треба привести људски род без обзира на то да ли је тај мир праведан и да ли у његовој основи лежи истина. Поменућемо овде „Професорску академију за светски мир“ као испоставу Мунове унификационе цркве, па „Центар за мир“ који у себи крије следбенике трансценденталне медитације под „духовним“ вођством Шри Ћинмоја (гуруа који шири идеје мира организујући „трке мира“ које стартују са платоа испред зграде Уједињених нација у Њујорку); Yу-Саи Бабин центар који у предлошку види Југославију као земљу хармоније, љубави, слоге и мира али и као локацију за изградњу великог „храма мира“ који ће градити цео свет и у којем ће молитве за мир бити узношене великом светском „миродавцу“, Саи Баби.
Да не помињемо овде и остале псеудохришћанске секте које у свом основном исказу вере садрже пацифизам као најузвишенију тековину; адвентисти, Јеховини сведоци, наравно подразумевајући и њихове еманације. Главни исповедни садржај ових „верника“ је у њиховом одбијаљу да носе оружје. Уз чињеницу да оваква држава каква је наша (грађанска) у којој је основни квалиет загарантовано право човека на слободу мишљења и „верског“ опредељења (Уставом, дакле, санкционисано) можемо закључити да Генералштаб Војске Југославије ужива уставно право да на ове делије не рачуна када је у питању одбрана државе и народа.
Они, пак, на које наш Генералштаб не рачуна брижљиво су евидентирани на списковима неких других „генерал-штабова“; само, они се не налазе у Немањиној улици у Београду већ у Бруклину, Пентагону, ЦИА-и и куд све не.
Стратегија „лова на људске душе“ разрађивана је у лабораторијама ЦИА-е још 1952 године, да би, према подацима службеног гласила америчке војске „Војна ревија“ из 1980 године и „Пентагон“ од 1972 године, била укључена у значајан пројекат. Тачније, врши се подела послова у складу са доктрином Новог светског поретка на основу којих ЦИА продукује мировњачке покрете шездесетих, а седамдесетих организује расправе на бројним универзитетима о проблему људских права и реформације спољне политике, из чега проистичу различити покрети и организације за заштиту људских права. (Право је „чудо“ како ни једна од тих организација не показа никакво занимање за геноцид над српским народом у најновијем рату). Осим ових „активности“ Пентагон у истраживачком институту у Стенфорду тестира могућности менталног утицаја на даљину, а након течајева на Стенфорду, Бостон Колеџу, Браун, Принстону и другим, преузима на себе формулисање доктрине „психотронског вођења ратова“ и организацију како милитаристичких тако и екстремно пацифистичких верских секти.
Наравно, обавезног „пратиоца“ ових секти чини новац који пристиже из, углавном, САД на рачуне вођа секти (како иначе објаснити њихово галантно „поклањање“ литературе, организовање предавања, семинара, концерата „духовне“ музике… Како разумети „куповање“ вере за вечеру дељењем намирница – брашна, шећера, уља… – избеглицама од стране евангелиста у Врњачкој Бањи пре пар година; како разумети и недавну „ревност“ агенције АДРА која је организовала помоћ „свим грађанима Сарајева који су за њом имали потребе“ у условима под којима Српска Православна Црква о томе није могла ни да размишља; како разумети експанзионизам адвентиста усред Херцеговине – у православном Требињу – њихово „миловање“ Херцеговаца пацифизмом у тренутку када се ови боре за голи биолошки опстанак – поводом чега се јавно огласио и епископ захумско-херцеговачки др Атанасије Јевтић.
Поред новца, другу половину овог сатанског замешатељства чини значајан осећај следбеништва, или верности, или лојалности чланства вођству чврсто уткан у учењима секти. Уосталом, секта у преводу и не значи ништа друго до слеђење, следба (како је иначе Хрвати преводе). Један од најтемељнијих догмата секташких организација је догмат о непогрешивости вође која израста из апсолутизованог ауторитета истог (гуруа, проповедника, духовног учитеља…) и који се испољава у слепој послушности њему. Ево како то дословно изгледа на примеру индијске секте „Харе Кришна“; црпећи своје „духовно надахнуће“ из Бхагавад Гите и других верских текстова аутентичне индијске традиције, Бактиведанта Свами Прабупада (родоначелник секте и њен врховни ауторитет) каже: „Ако задовољиш Божјег представника, онда ће Бог самим тим постати задовољан и тако ћемо га моћи изравно видети. Како можемо задовољити Божјег представника? Мораш извршавати његове наредбе, то је све. Божји представник је гуру. Он од тебе тражи да урадиш ово, да урадиш оно – ако то урадиш, то му пружа задовољство. Ми због тога обожавамо гуруа. Гуру се треба прихватити као Бог“. У случају Шри Ћинмоја, његови следбеници ће морати да медитирају искључиво уз музику коју он компонује и пред његовом фотографијом. Суштина је да кроз наводну љубав према Богу и, посебно, неприкосновену оданост учитељу у новом следбенику буде уништен емотивни код и да се на тај начин изврши његово одвајање од свих њему драгих (чланова породице, пријатеља, другова, сарадника на радном месту, сународника…) и везивање за сатану (скривеног у „неприкосновености“ гуруа). Наравно, жртва то вољно прихвата чврсто верујући да иде Богу. Узгред да напоменемо да Шри Ћинмој у седишту Уједињених нација води медитацију за амбасадоре светске организације, а за узврат му је дозвољено да, под паролом ширења мира и љубави, уз „благослов“ светске организације, почев од 1991 године организује светску „трку мира“ која већ неколико година уназад не мимоилази ни нашу Србију, чак ни под санкцијама.
Чиме у крајњем случају резултира оваква зомбираност „пастве“? Напоменимо: оданост псевдо-религијском лудаку Џонсу одвела је у смрт око девет стотина људи у џунгли Гвајане (они који су се у последњем тренутку „опасуљили“ били су изрешетани мецима из аутоматских пушака), прошлогодишње самоспаљивање припадника „Реда сунчевог храма“ у Швајцарској; овогодишње просипање нервног отрова сарина у токијском метроу осим монструозности намере и делимичног „успеха“ открива и низ ангажмана демонизованог вође секте.
У основи свих секти стоји један свеобухватни сатански план; било да се оне појављују као отворено сатанистичке (Сатанини следбеници, „Ордо Темпли Ориентис“, „Ананда Марга“) које усисавају све већи број младих, преко других тоталитарних секти („Харе Кришна“, „Унификациона црква“, „Бело братство“ у Русији…) закључно са „традиционалним сектама псеудохришћанске провинијенције. Тај план онтолошки израста из бића и личности сатане, чије име у преводу значи непријатељ Божији, непријатељ Божијег народа, у крајњој инстанци – непријатељ рода људскога. Он је у правом смислу речи противник, опадач, оговарач, онај који пропагира лаж а посредством медијума (различитих секти и њихових учења) он само изражава шаренило и мноштво начина на који то и чини у реалном животу. Главни циљ сатанизма је гоњење Цркве као мајке и неподмитљивог чувара Истине те са тог аспекта, најшире гледано, и све оне верске секте без обзира на учење, према онтолошком одређењу, – јесу сатанске.
Вршењем обреда, учењем, образовањем према догматима и програмима секти не чини се ништа друго него то да се припаднику секте „уграђује“ програм секте, „бришу“ његова осећања и прошлост, чиме се ствара особа погодна за манипулацију, злоупотребе или извршење појединих дела.
У широком простору потиштених, дезоријентисаних, резигнираних, духовно осиромашених, ментално разорених људи, психички лабилних, наркомана, криминалу подложних младих људи из болесних породица (у новије време избеглица и на све начине ојађених људи) секташи виде најширу регрутну базу за своје следбенике. Општи морални пад, неверовање и презир ауторитета почев од породице, државних институција, школског система, закона, права и правде, уприличио је шансу „ловцима на душе“.
Како се врши „програмирање“ – велика је непознаница чак и стручњацима. Мун, рецимо, сваке године организује конгресе врхунских стручњака из области неурологије, психијатрије, неуропсихијатрије, психологије, неурофизиологије са темом (основном): „Механизми менталне контроле мозга“. Врхунски стручњаци за огроман новац и „славу“ рецептирају „бриљантне“ начине брисања емоционалног кода после кога родитељ више није родитељ, дете више није дете, већ неко ко у структури секте (у крајњој инстанци у структури друштва) има статус апсолутног роба.
Давиду Корешу, једном од оснивача и господара тзв. „Лозе Давидијанаца“, прилазиле су читаве породице залажући у секту буквално све што су имале. Чак је било случајева да су овом монструму приводили и своју децу на сексуално злостављање и присуствовали том чину. Нестварно звучи случај његовог сексуалног злостављања дванаестогодишњих девојчица пред њиховим родитељима: том приликом им је објашњавао како је вагинални секрет девојчица уствари „помазање“ за његов полни орган! Рођено дете секташу постаје обична крпа након што му је уграђен „програм“. Успешност ових програмирања психијатри траже у чињеници да се њима захвата база личности: поготову је ефикасна код бивших наркомана с обзиром да су они у потпуности разорени дрогом.
Ваља истаћи и још једну драстичну чињеницу. Програмери су јако избирљиви када су гласоноше или, библијским језиком речено, сејачи семена у питању. Њих траже у професорима, банкарима, чиновницима у државној управи, новинарима, лекарима, дакле, међу људима чије професије условљавају контакте са пуно људи. Илустративан може бити податак да је извесна професорка (разредна старешина) у једној београдској средњој школи, без зазора својим ученицима апологирала „Харе Кришну“, чак им је нудила карте за концерт сектиног бенда „Нитја-нанда“. Шта ли би се догодило професору да своје ученике насред часа позива у недељу на литургију у неки од православних храмова?
Ипак, оно што из свега овога проистиче јесте не само поражавајућа слика стања духа у је народу, него у крајњем садржају опасност по опстанак једног организованог државног ентитета. Усмерене и у почетној фази ка уништавању Цркве Христове, секте се на крају појављују као разоритељи државних институција: војске, полиције, судства, школства, здравства. Да размотримо ову тврдњу. У Србији на отворен начин делује секта отворених сатаниста „Ордо Темпли Ориентис“, која је организована у шест „кампова“ (камп – поред „оазе“ мања организацијска форма сатаниса). Изванредно је занимљив распоред кампова: два се налазе у Београду, два у Вршцу, један у Нишу и један у Трстенику. Да ли су случајно баш у овим градовима? Ако изузмемо Београд као највећи привредни центар, наравно и административни, шта нам поручују остали градови?
Трстеник: фабрика „Прва петољетка“ која у свом производном садржи и програме „наменске“ производње а ту је и аеродром; Вршац: војни аеродром и школа за пилоте; Ниш: војни аеродром и специјалне војне јединице (63 падобранска). Сатанизам код нас улази преко западних република бивше Југославије (од Србије је на „бољем“ гласу само Хрватска са седам кампова) а линија инструисања се креће: САД, Љубљана или Белгија. У Србију улазе посредовањем амбасаде једне стране земље. У повратном смеру, то је линија којом се одливају обавештајни подаци. Док наши „администратори“ и намештеници безбрижно седе у својим фотељама дотле у центре програмирања распада државе пристижу комплетни психопортрети и градоначелника, и директора значајних система, начелника државне безбедности, судија, командног кадра већих војних јединица и, уопште, свих значајнијих личности.
Иако дрогом и развратом унакажене, личности сатаниста и њихових вођа, постају врло луцидне у реализацији паклених планоа својих наредбодаваца. Сатаниста Јожеф Менедер је у касарни ВЈ у Врању на спавању убио шесторицу војника. Док је нама било битно да све буде „мирно“ у оном смислу у којем мир подразумева одсуство међупартијских трвења (наравно и неизбежних националних) Мендеру је заиста било свеједно кога убија. Једино на шта је обраћао пажњу јесте да не запуца на „брата“. За разлику од секти које програмирају своје чланове ка пацифизму и одбијању оружја, сатанисти врло радо одлазе у војску и радују се оружју. Но, да се не заваравамо. Циљ оних који инструишу сатанисте није убиство шесторице војника само по себи. Знају они да шест погинулих војника неће ни за длаку ослабити одбрамбену моћ војске. Нити им је циљ стварање хаоса (какав је био у случају просипања сарина у токијском метроу). Да су то хтели учинили би, али је нешто друго њихова циљна тачка: циљ им је да сондирају терен и уоче реаговање у једној специфичној средини, затвореној организацији у којој владају строга правила субординације каква је – војска. Тек на тај начин креатори глобалне политике имају релевантне информације о функционисању једног организованог државног бића.
Подсетићу на коментар посланика Радована Раке Радовића (који у Народну скупштину републике Србије долази из Трстеника – града у се налазе припадници „Ордо Темпли Ориентиса“) из којег избија злурада констатација и порука српској Цркви о томе како и она (Црква) има своју опозицију оличену у ДСС (Демократске секте Србије), желећи ваљда тиме да да одушка својој озлојеђености због, како каже, „сврставања“ Цркве на страну опозиције. Но, ако бисмо се потрудили да овом коментару закинемо на злурадости па и сами му пришли без малициозности у тумачењу, доћи ћемо до једног, не мање значајног промишљања. Њега ћемо сместити у оквире једне приче коју је њен аутор, руски писац Леонид Андрејев, насловио са „Бен Товит“. Прича „Бен Товит“ говори о Јеврејину, кога је у тренутку када су Христа гонили са крстом на плећима ка Голготи где ће Га распети, мучила зубобоља. Зубобоља је била тако „страшна“ да га ни сва мољакања и позиви укућана да види призор нису ни за трен успела да одвуку од његовог занимања својим проблемом. Тако, ни највеће страдање највећег Праведника „који прими на се грехе света“ није било довољно да потресе његово срце, нити да у њему изазове саосећање.
Ова прича би требало да послужи као један метафорички оквир у који морамо ставити, осим секуларизованог и обезбоженог ткива државних институција, поготову један део српског православног свештенства. И једнима и другима је заједничко исто: самодовољно занимање сопственим „егзистенцијалним“ проблемима. Ако се то код ових првих и може разумети, код дела православне јерархије нити може нити сме. Јер, пастир „стада словеснога“ није у православној духовности поиман као најамник коме за чобановање следује и обавезна најамнина, већ као ревнитељ који се за сваку овцу мора и са вуковима клати.

*

Свакако да један од разлога овакве позиције треба тражити и у расцепу на линији Црква – држава. Раздвајање Цркве од државе такође је код нас (и у друге православне народе) дошло са Запада. Нарушавање симфоније Цркве и државе као ефикасног и, надасве, врлинског модела управљања народима и државама који је из себе изнедрила православна византијска цивилизација, створило је плодно тле за бујање семена које сеју сатански сејачи. Његош то врло јасно сублимише у једном стиху „Горског вијенца“: „Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови…“ Још је илустративнији у својим представама духовник Руске Цркве старац Анатолије Оптински. Он је говорио: „… ако се радује Цар, радоваће се и Русија. Заплаче ли Цар, заплакаће и Русија. Шта је тело без главе? Смрдљиви леш, Тако ће и Русија, ако остане без своје главе, Цара, остати смрдљиви леш.“ И заиста, када су мачем расечена крила и главе византијском орлу у православних народа и када је у братоубилачким крвавим оргијама спаљена симфонија Цркве и државе, наше су државе постале смрдљиве лешине нагризене црвима безбожништва и човекомрзитељства. Из такве лешине уздижу се паклени духови лажне „демократије“, која у име идола мира навлаче на трулу даску државе које праве законе којима поравнавају добро и зло, деструкцију и конструкцију, светлост и таму, истину и лаж. И што је најгоре, везују себи очи шареним сликама слооде и права не видећи од њих и сопствену пропаст. Након што су успели да нас поделе на четнике и партизане, монархисте и републиканце, националисте и грађане, леве и десне, сада нам нагризају и изнутра разарају најживотније органе државног организма.
На крају ваља рећи још и ово. Секте иако су настале као опозиција Цркви и својом делатношћу теже да разоре најпре Цркву, за Цркву Христову ни издалека нису толико опасне колико за државу. Црква је кадра (а то је показала и њена историја у доба највећих и најкрвавијих прогона у време Римске империје током три века, и у време њеног распињања од стране бољшевизма током деценија после октобарске револуције) да се повуче у „пустињу“ и катакомбе и поново изникне из згаришта и крви. Али, држава нема ту способност. Уколико јој се догоди да дозволи да буде уништена унутар себе саме – тада мора знати да више нема никаквих шанси да се избави. Та смрт биће вечна.

Братислав Николић
1995.


Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *