НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

ЗАКОН О СЛОБОДИ САВЕСТИ: СТРЕЉАНЕ ИСПРАВКЕ

Средином јула Врхови Совјет је усвојио исправке закона „О слободи вероисповести“. На њих је стављен председнички вето. Официјелне протесте упутили су Министарство иностраних послова Велике Британије, конгресмени САД . Демократска руска штампа је сложно наступила против исправки. Али оно што још више запањује – руска штампа није саопштила да је Председник испунио жељу америчких конгресмена. Показало се да је једна ствар исказивати своју подршку традиционалној конфесији у Русији и са свећом се знојити у храму за Васкрс, а друга – учинити било шта конкретно за заштиту традиционалне духовне културе Русије.
Други пут се разматрању тих исправки парламент вратио крајем септембра, пошто је већ био стављен ван закона. Природно је да је нови законски пројекат који је потписао Руцкој само одгодио могућност његовог остварења. Али уклањање овог или оног политичара не уклања саме проблеме. Зато треба рећи нешто о оном значењу предложених исправки које превазилази оквире тадашњег политичког конекста.
У свом претходном виду руски Закон религијским организацијама постојао је само три године. Усвојен на таласу скоро општеобавезне потраге за „путем ка храму“, он је поделио судбину многих чеда „перестројке“. Леп на папиру, поносан на своју подведеност под „општељудске вредности“, он се, као и свака утопија, показао мало применивим на реални живот Русије. По правди одузевши комунистичкој држави дизгине управљања животом руских религиозних организација, он се није постарао око тога да власт над тим дизгинама не пређе у руке иностраних религијских центара.
Резултат тога је био да је Русија за три године постала зона истинског религиозног хохштаплераја. Било који инострани проповедник, чак и онај, чији су послови у домовини кренули лоше, могао је уз улагања минималних средстава да у Русији покрене по обиму нечувене кампање. На пример, Џими Свагер, изопштен због својих грехова из сопствене заједнице у САД, у Русији води ТВ-емисије.
Можда не би ни било никакве потребе да се усвоје поправке закона (исто као ни потребе за мојим чланцима, који полемишу са протестантизмом) кад би страни проповедници пазили на елемантарно правило учтивости: улазећи у кућу, представити се, гласно објављујући да се људи позивају на предавање антиправославног усмерења.
Суштина исправки у закону – јесте у поновном увођењу 14 члана, који забрањује страним проповедницима да воде религиозну – мисионарску делатност на територији Русије. У тумачењу критичара исправки новог Закона то даје православљу статус државне религије, а протестанте доводи у положај гоњене мањине.
У самој ствари, без обзира на строго формулисање члана, инострани мисионари би, по жељи, могли да наставе своју делатност у Русији. Њима се предлагало само једно: забрана самосталног деловања, без ослонца на већ постојеће и регистроване руске религиозне организације и без њиховог позива. Према Закону, московски баптисти би имали пуно право да позову Билија Грејема у госте. Имали би право да за своје скупове користе исти олимпијски стадион. И, на крају, имали би право да у току скупа дају реч свом америчком истоверцу. Права руских баптиста, на тај начин, ничим нису била ограничена. Напротив, она су се јако увећавала (увећавала би се…): нови Закон је руском Савезу баптиста давао право цензуре. Ако би исти желео да позове неког страног проповедника, он би могао доћи, ако из неких разлога не би желео – он не би моао да покрене активну делатност у Русији.
Две околности чине нову верзију Закона јако погодном за руске протестанте. Прво, већ поменуто право цензуре би им давало у руке средство за борбу са својим директним конкурентима. Баптисти, пентекосталци, адвентисти веома су озбиљно забринути због делатности свих могућих „харизматичких проповедника“ и „еванђелских исцелитеља“. Чак и за њихове појмове, то су – секташи, који компромитују Еванђеље Христово. На пример, на питање како се односе протестанти према делатности „Мунове унификационе цркве“, Фирисјук, председник Савеза баптиста, на брифингу издавачке куће „Протестант“ у Централном дому новинара 2 фебруара 1993 изјавио је: „Мун – није хришћанство, и ширење тога Русији неће донети ништа осим штете.“ Сада, ако се брату Фирисјуку не свиђа делатност било ког околопротестантског проповедника, он на законској основи може поставити питање: у име какве организације наступа тај агитатор, ако га ми, руски баптисти, нисмо позвали?
Друго, нови закон могао је јако успешно да утиче на финансијско благостање руских протестаната. Ствар је у томе што, да је закон усвојен, њихови једноверци из иностранства не би могли да финансирају своје добротворне и мисионарске делатности у Русији заобилазећи руководство руских протестаната. Акција већ поменутог Грејема морала би се остваривати овако: фирма Грејема пребацује новац на рачун руског Савеза баптиста, а они позивају Грејема. После тога са свог рачуна Савез плаћа рекламну кампању Грејема, јер Грејем више нема права на самосталну рекламу. На тај начин сав новац, који су западни религиозни центри усмерили на измену религиозне историје Русије, сада би ишао кроз руке руских религиозних организација. Западу се то није свиђало, и радије су бирали да праве самосталне акције.
Зашто је руководство руских протестаната изразило свој протест против усвајања тог члана? То може да се објасни само двама разлозима – то је или непромишљеност, или лукавство. Ако лидери протестантских конфесија нису у стању да виде какве погодности и њима лично и њиховим заједницама нуди нови Закон, значи остаје нам само да изразимо своје саучешће руским протестантима који су себи за пастире изабрали људе лишене сваке аналитичке способности. Ако (што више личи на истину) протестантски пастири схватају предности нове редакције Закона, то значи да се они понашају врло лукаво. То је јако згодно – заузети положај „прогоњеног“, добивши у самој ствари права цензора. Испада да су своје америчке конкуренте руски протестанти одстранили рукама Руске Православне Цркве, чије је руководство на себе примило сав гнев светске демократске штам пе за своје директо и нескривено лобирање и у корист усвајања исправки.
Уз већ речено, у конкурентској бори америчких секти једне против друге, пренетој у Русији, нови закон је давао преимућство оним протестантима који су већ успели да се региструју до октобра 1990. Осталима је нуђено да чекају још годину дана. Што је још успешније – ту фору су руски протестанти добијали од Руске Православне Цркве. И тако су, са једне стране, они чисте савести могли говорити својој америчкој браћи – конкурентима, одстрањеним са руске арене, да „ми бисмо вас радо овде видели, али су се православци са овима из парламента договорили“, а са друге – у очима Запада и у руских медијима стекли би згодан положај „прогоњених“.
У тугованкама поводом усвајања исправки главна је теза – „нарушавају се права човека“. Пропаганда је пропаганда – која права и ког човека, није неопходно рећи.
Права руских протестаната Законом се нису сужавала, него, напротив, ширила.
Католици су протестовали утолико уколико их је могао закачити пункт о усложњавању поступка постављања епископа, које шаљу инострани центри. Али су они то радили више надајући се да ће ефекат постићи дизањем галаме, него по законима логике: јер се односи Ватикана са сваком великом земљом света регулишу (осим Русије) посебним „конкордатима“, у којима се са различитим степенима строгости уговара поредак пристизања бискупа који из Рима стижу у ту земљу. У Француској, на пример, све до сада париског надбискупа мора да у дужност уведе Председник Француске (што је нарочито дирљиво ако је председник социјалиста) – без тога ватиканско постављење није пуноважно.
Највеће религиозне заједнице Русије – православни и муслимани – исказали су своју једнодушну подршку закону. Штавише, само питање о неопходности законског регулисања делатности страних мисионара у Русији први пут су поставили муслимански верски вођи приликом сусрета поглавара религиозних конфесија Русије са Председником уочи априлског референдума.
Што се тиче права неверујућих, управо је њих узимао под заштиту фамозни 14-и члан*. Човек мора имати слободу избора. Али да би избор био слободан, минимум је да га човек уочи. Онај који бира мора постати свестан да стоји на раскршћу, да су пред њим два различита пута. Управо то право на слободу не желе да дају Русима новопристигли проповедници. Они сами одлично схватају да онај који уђе у њихову заједницу мора да напусти Православну Цркву. Они Православље сматрају „паганским застрањењем“: Православље, са своје стране, у њима види јеретичке секте. Систем оцена свако мора сам да изабере, али се сада протестанти пречесто представљају као „православни“ и никад приликом првог познанства себе не називају протестантима или адвентистима. „Ми смо – хришћани“, кажу они, схватајући да у свести просечног Руса реч „хришћанин“ не захтева даља тумачења, пошто је синоним за реч „православац“.
Човек има право да зна ко му се обраћа са проповеђу. Он има право да зна где га зову. У складу са новим чланом, на Финлијеве проповеди више не би могли да позивају као на „Библијски пут у нови живот“. Морало би се отворено рећи: „Московска адвентистичка заједница позива нас на службу уз учешће нашег брата Марка Финлија“. И у том случају човек би могао да схвати: зову ме да постанем адвентиста. И тада би, по својој слободи, могао да реши да ли то жели или не.
А ако неко буде тврдио да се, без сусрета са још једним харизматичарем из Америке или Кореје, не може направити слободни избор религије, можемо га питати: шта он мисли, колико је слободан избор руског протестанта који је примио веру америчких пентекосталаца не упознавши се са религијом афричког племена Мукумба?
Међутим, ако би било какав нови „месија“ који се одвојио од америчких протестаната пожелео да самостално донесе своје „откривење“ Русији, он би и то моао, да је закон усвојен. Прво би за почетак морао да дође без рекламе и буке, да у собно-кухињским преговорима нађе десет ако не истовераца, а оно бар људи који су спремни да изјаве да су то (то није скупо). После тога његових десет нових другара упућује захтев за регистрацију. Не дуже од 12 месеци (ако они у свом уставу не буду имали отворене позиве на канибализам) регистроваће их, а даље ће прорадити механизам о коме је било речи у вези са могућим позивањем Билија Грејема…
Пошто ја уопште нисам склон да мислим да у Ватикану и Капитол-брду Вашингтона седе људи који не схватају те очите ствари, морам да закључим да је за „међународну заједницу“ кажњив сваки покушај да се помогне препород Русије на традиционалним духовним начелима. Да ли то председник Русије схвата или не? Оба одговора су подједнако жалосна…

Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *