НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

МНОГИ ЛАЖНИ ПРОРОЦИ ИЗИШЛИ СУ У СВЕТ!

Србија наших дана, као уосталом и сва источно-европска постатеистичка и посттоталитарна друштва, наликује земљи Гадаринској, у којој се зацарише легиони нечастивих сила, војске духова злобе и лажи што отпадоше од Христа Спаса и похулише на Свету, Саборну и Апостолску Цркву Православну, кријући се под маском „научног приступа религијском феномену“, „тежње ка верској толеранцији“, „миротворства и свеопштег уједињења људи и народа“, „модернизма и примерености новом добу“. Разноразне секте, окултистичка и магијска друштва, теософске асоцијације, покрети за екуменско деловање у духовно опустошеној и посуновраћеној Гадарији играју улогу фењерчића који својом, иако бледом светлошћу, привлаче ројеве хипнотисаних и немоћних мушица – бесловесних, некрштених или обесхристовљених душа које, пребивајући у тами небића, не виде или не желе да виде најсјајније светило у свим световима – Христа, Победитеља смрти и Искупитеља свега рода људскога и Цркву Његову, изван које нема спасења.
Свако супротстављање лажним месијама проглашава се за верски фанатизам и „православни фундаментализам“, за ратоборност којој нема места у модерном друштву које би, према „демократским“ и „научно утемељеним“ схватањима, требало да се темељи на „грађанској држави, лаичком (секуларном) типу регулације верскоцрквеног комплекса, истинском дијалогу, ангажованој толеранцији и практичном екуменском понашању“ (Драгољуб Д. Ђорђевић).
Свето Писмо и Свето Предање, целокупно Духом Светим надахнуто учење Отаца Цркве опомињу да нема заједнице између правде и безакоња, светлости и таме, православне благовести Распетога и Васкрслога Богочовека и душегубне проповеди лажних богова или изопаченог „хришћанства“. „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима“, поручује свети апостол Павле (2. Кор. 6:14). „Ако се неко моли, макар и у приватној кући, са особом која је изопштена из Цркве, нека такође и он буде изопштен“, наређује 10 канон Светих апостола. Канон 32 Лаодикијског помесног сабора сведочи: „Благослов јеретика је проклетство“. Свети Марко Ефески исповеда да „у стварима православне вере не може бити компромиса“. Ових се светоотачких завета ваља неодступно држати и данас, и сутра, и у све векове, докле год се води војна силна и борба непрестана са духовима злобе у поднебесју, у којој је свако ко се у Христа крстио и у свеоружје вере обукао призван да буде неустрашиви војник Господњи, „веран до саме смрти“ како би добио „вијенац живота“ (Откр. 2:10).
Православни хришћанин у тој страшној војни није инквизитор, погубитељ, већ, напротив, молитвеник за заблуделе душе људске и њихов васкрситељ. „Ми не тежимо победи, већ повратку браће од којих смо одвојени, што нас тишти“, писао је свети Григорије Богослов. Разуме се, сусрет са онима који отпадоше од православне вере могућ је само у крилу Свете, Саборне и Апостолске Цркве, никако у институцијама лажног јединства и неправославним конфесијама. Неправославни и антиправославни мисионари данас располажу великом финансијском базом за своју делатност, подршком светских центара моћи, простором у масмедијима. Секуларизована квази-интелигенција, новинари, уредници програма на радију и телевизији који су широм отворили врата проповедницима сатанизма, јеретицима, врачарама, гатарима, психички и духовно болесним самозванцима при славном другом доласку Христовом мораће да дају одговор за своју мрачну и душегубну делатност; јер „тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан“ (Мт. 18:7). Нама којима је суђено да живимо у земљи Гадаринској, сада и овде, више не вреди да пасивно испољавамо револт због деловања парарелигијских и псеудорелигијских покрета и организација, него да им се активно супротставимо речју истине Христове и благочестивим житијем, никако не општећи са њима (посебно не у молитви, јер њихови лажни богови су демони). Као, дакле, заштити себе и своје ближње од насртаја кривоверних?
Прво, ваља имати на уму да се иза речи „духовност“ крију најразличитија учења, која претендују на сопствеу „богооткривеност“ и „богонадахнутост“, али која су далека од Христа, Спаситеља и Искупитеља људскога рода, чију свепобедну истину чува једино Света, Саборна и Апостолска Православна црква. Постоји надахнуће добра, руковођено Духом Светим, али и надахнуће зла, којему је отац ђаво, „лажа и отац лажи“ (Јн. 8:44). Не води ка Богу се оно што говори о тобожњој „духовности“, напротив: лажна учења душу одводе далеко од светлости истине, и за њих Господ каза: „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10:10). Према томе, не верујте егзалтираним госпођама које хистерично разглашавају своју духовну надареност“ и „прозорљивост“ и које инсистирају на равноправности најразличитијих верских учења. Дарови духовни задобијају се једино учешћем у светотајинском животу Православне Цркве, по мери нашег узрастања у благочестивости и врлини и по Божијем промишљању о путевима свакога од нас. А равноправност неправославних учења је извесна – свима је њима место „у тами најкрајњој, тамо где је плач и шкргут зуба“ (Мт. 8:12).
Друго, ако још увек не налазите у себи одлучности и снаге да свим срцем и свом душом, и свим умом својим приступите Православној цркви, ако вам се чини да, иако нисте атеиста, жеља за вером у вама још није снажна у дубока, покушајте да макар часно дате себи одговор на питање: коју веру нипошто, и ни за шта на свету, не бисте желели да исповедате. Да ли сте заиста спремни да душу своју поверите следбеницима самозваних америчких „пророка“, ђавоиманих и психијатријских болесника, дрогираних источњака „миротвораца“ и „сиромаштвољубаца“? О томе како лажне месије налазе погодно тле у Америци, земљи без корена и традиције, међу људима обремењеним јармом техницистичке утопије и непрестаног стицања – говори и на наш језик преведен роман Џона Апдајка „С“, чија је главна јунакиња приступила једној душегубној источњачкој секти, да би убрзо почела да открива механизме манипулације, богаћења на невољи других, сексуалног злостављања итд. Ако у својим размишљањима дођете до сазнања да ипак немате ничега равног души и да зато не смете допустити да она буде уловљена од духовог вука, реците себи: „Ако у свом срцу осетим призив ка Богу, ка Вечности, ка Вери, желео бих да верујем, да се молим, да живим као православни хришћанин, а не као члан неке од душегубних секти“. Можда ће од тога момента до тренутка када се први пут причестите бесмртним и животворним тајнама Христовим проћи и више година, али ћете за то време ипак бити чврсти у намери да се клоните агресивних позива да „озбиљно истражите Библију“, „упознате име господа Јехове“, „поклоните се богу Кришни“, „кренете путем трансценденталне медитације“. Ако не због богословских аргумената, којих Црква Христова има у изобиљу, ако не због наше националне традиције и својих предака, онда се клоните самозваних месија и „усрећитеља“ макар ради очувања свога психичког здравља, заштите своје породице и свог с муком стеченог иметка, који је за секташе проповеднике – зашто то не рећи отворено? – и те како примамљив.
Треће, ако сте се са неким упустили у разговор о вери, немојте допустити да вас саговорник одмах импресионира обиљем цитата из Светог Писма, својом наглашеном „озбиљношћу“, „учтивошћу“, „истинском бригом за ваше спасење“. Одмах га замолите да се представи, и то тако што ће рећи је ли православан или није. Не задовољавајте се половичним одговорима типа: „Не припадам Православној Цркви, али проповедам Христа, ту нема велике разлике“. Напротив! У овом питању треба се држати еванђелског става израженог у Беседи на гори: „Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не; а што је више од овога од зла је“ (Мт. 5:37). Директно запитајте саговорника када се и где појавило учење које проповеда и ко је његов инспиратор (следи логично размишљање о томе откуд толика „благодат“ у кокаколичној хедонистичкој цивилизацији, како то да се „откровења“ јављају полуписменим фармерима и психијатријским болесницима, зар је могуће да је од Христовог доба до наших дана истина била скривена од очију људских, па се она тек сада обзнањује). Још једноставнији начин да установите са ким имате посла је молба саговорнику да се прекрсти или да целива православу икону. Свако ко одбије да то учини испољиће своју антиправославну настројеност, и то не треба да вас чуди: од часнога крста и светих икона, хранитеља душа и тела православних, ужасавају се нечастиви и беже војске демонске.
Четврто, секташи проповедници ретко већ у старту отворено показују своју одбојност према Православљу. Они обично инсистирају на „изворности“ тумачења Светога Писма, наводећи обиље цитата да би затим готово неприметно понудили своју интерпретацију, која се човеку неутврђеном у вери или слабије образованом може учинити сасвим прихватљивом, различитом од православног учења тек у понеком „небитном детаљу“. Ипак, запитајте се: ако у питању заиста „небитни детаљи“ (јер, по секташима, „битно“ је да и они тобоже исповедају Господа Христа), зашто су ова учења анатемисана и њихови протагонисти одлучени од Цркве? Сетите се француске пословице: „ђаво се скрива у ситницама“!
Пето, секташка делатност често се прикрива разним световним манифестацијама. Ако се одазовете на позив да присуствујете трибини, дођете у бесплатно саветовалиште или на курс „самоусавршавања“, највероватније ћете установити да се опет ради о некој секти или о секуларном, квазинаучном психотерапеутском методу, чије су последице исте – губитак душе, удаљавање од Православне цркве и формирање неправославног и анационалног идентитета. Нека вас не чуди и не саблазни то што је учешће у социјалним и културно-просветним манифестацијама у организацији неправославних мисионара бесплатно: иза тобожње штедрости и некористољубља крије се прост факат да већина ових асоцијација има моћне финансијске центре у Америци и западноевропским земљама. Зато ћете „Кулу стражару“, на пример, добити бесплато, али ћете касније платити најпре највећим и једним вечним благом – својом душом, а затим и својим иметком (код већине протестантских секти поштује се принцип издвајања десетине од свега што стекнете за „опште потребе“, а у далекоисточним сектама иде се још даље – чланови напуштају своје породице и живе у камповима „колхозног“ типа, где остатак живота проводе на најтежим пословима без икакве накнаде, а за добробит великих манипулатора – главешина ових псеудорелигијских асоцијација).
Шесто, немојте се поводити за причама о „грешницима“ унутар Православне цркве, разним интригама о нашим свештеницима и архијерејима. Православни себе и не издају за „савршене праведнике“ лишене свесних и несвесних сагрешења и људских слабости; они знају да је једино Богочовек Исус Христос без греха, и да се једино у устима његовим никада не нађе превара. Земна, „воинствујушча“ Црква сачињена је од живих људи са свим њиховим врлинама и слабостима, али су покров те Цркве војске Светитеља који су Господу од искони угодили и који су живот свој, и мисли своје, и речи, и дела своја обожили, охристовили, онебесили, као што је глава Црква сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос, који је својом крсном жртвом и славним васкрсењем занавек уништио смрт, поразио грех, оборио Кнеза овога света. Размислите и о другој страни медаље: да ли се иза пријатне спољашњости, чистог и углађеног одела, учтивог опхођења, љубазног осмеха проповедника који „разумно“ разобличава грехе и прегрешења православних клирика и мирјана заиста налази такав праведник који чиста срца можђе процењивати њихова дела? Или се ту ради о оном еванђељском: „Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега!“ (Мт. 7:5). Седмо, ако вам се неки од аргумената секташа учини прихватљивим, ипак немојте журити да се са њим сагласите и да прихватите учење које вас се намеће. Покушајте да се суочите и са аргументима „окривљене стране“ – Православне Цркве, тако што ћете се обратити свештенику или мирјанину богословски образованом и компетентном или наћи књигу православног аутора која ће вам понудити темељнији одговор.
Осмо, не либите се да у разговорима о вери отворено исповедите православно становиште и да се снажно супротставите секташким проповедницима контрааргументима који извиру из изворног Христовог, апостолског и светоотачког учења и који су посведочени животом и подвигом небројених знаних и незнаних светитеља, праведника, мученика, преподобних, свих који часно живот свој проживеше у нади на васкрсење и на живот вечни. Црква православна већ две хиљаде година обзнањује спасење рода људскога у Христу распетоме и васкрсломе, проповедајући еванђеље свакоме створењу, па и онима који отпадоше од вере отаца, који нас мрзе, прогоне и злостављају, како би се они обратили на пут покајања, правде и спасења. Зато смело посведочите велику истину православља, не плашећи се оптужби за верску нетрпељивост, нетолерантност и екстремизам, примитивизам и „затуцаност“, јер нас учи:
„Ријеч о крсту лудост је онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо“ (1. Кор. 1:18).

Мр Ксенија Кончаревић


Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *