НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

ЈУРИШ НА ЦРКВУ И НАРОД
(Поуке србске и руске прошлости)

Црква је вековима била нападана од стране јеретика и секташа, који су, напојени мржњом према свему светом и честитом, настојали да разоре православну веру у срцима и умовима, али и да завојевају државну власт, ради лакшег наметања својих јеретичких учења. Историја васеленских сабора довољно је позната управо као историја борбе за чистоту вере, која је у исто време била и борба за Богом благословено друштво и државу. После те епохе, када се Византијско царство учврстило у Православљу, светлост Цркве од Истока прихватили су многи народи, међу којима су били Срби у Руси. И они су имали својих искушења у одбрани духовно-моралног здравља, угроженог од стране учитеља лажи и смрти. Две јереси које ћемо укратко поменути биле су, по много чему, сличне тоталитарним верским сектама данашњице – како по догматици, тако и по етици; у нека срећнија времена, поуке које нам тим поводом пружа наша хришћанска прошлост, могле би се искористити у стварању трезвеног односа према рушитељима људског достојанства маскираним у јагњеће коже „верске толеранције“.

Срби и богумилска јерес

Богумилска јерес, која је пошла из Бугарске, а муњевито се ширила Балканом и продрла све до Западне Европе (италијански и француски катари и патарени имали су духовност врло сродну богумилској), у Србији је нарочито почела да букти у доба владавине Светог Стефана Немање (потоњег монаха Симеона). Период његове владавине (од 1168 до 1196) био је карактеристичан по борби Великог Жупана за јединство србског народно-државног простора, као и за ослобођење од потчињености Византији. Успевши да сузбије самовољу племића и да се, што борбом, што „усправним клечањем“ осамостали у односу на Византију, Стефан Немања је морао да постави здраве темеље духовног заједништва Срба којима је предстојала дуга и пуна опасности историјска одисеја на балканским ветрометинама… Богумилска јерес која се, као што рекосмо, из Бугарске пренела у Србију, томе је била једна од главних препрека.
Богумилска „догматика“ била је под јаким утицајем гностицизма и манихејских веровања древности, као и месалијанске јеретичке аскезе која се надасва уздала у човекову моћ самоспасења (данас би се то назвало „аутореализацијом“). Ево како су та учења, према поузданим сведочанствима бугарског презвитера Козме, у најкраћем изгледала (у згради ћемо додавати слична учења савремених секти, да бисмо видели како ђаво ни не може да „оригинално“ руши Цркву, него се из векове у векова понавља):
1. Хуле предања и устав светих Цркава (баптисти, адвентисти, јеховисти, тврдећи да се држе „само“ Библије, одбацују Свето Предање у потпуности, сматрајући га људском измислицом);
2. Не поштују часни крст (познати став јеховиста: „Зар да поштујемо средство којим је „Христ“ разапет?“, при чему заборављају да је Крст оруђе нашег спасења, обасјан и осмишљен Васкрсењем);
3. Не клањају се иконама и не поштују светитеље (тражите од адвентисте или јеховисте да пољуби икону, и видећете да он од ње бежи);
4. Хуле на Божија чудеса и веле да их ђаво чини (кад секташима наводите примере чуда православних Светаца, од Светог Николе до Светог Василија Острошког, они исто то кажу);
5. Бог није створио небо и земљу;
6. Презиру Причешће и кажу да га није Бог установио (за протестантске секташе, Причешће није стварно; то је пука „комеморација“ везана за Тајну Вечеру);
7. Презиру Свете Тајне црквене, Литургију, молитве, и томе слично;
8. Презиру свештенике и називају их фарисејима (јеховисти пропагирају мржњу према Цркви, тврдећи да ју је основао „ђаво“);
9. Хуле Мојсеја и остале пророке, не поштујући њихове књиге (учење о „злом Богу“ Старог Завета присутно је код кроулијевских сатаниста);
10. Не поштују у Светог Јована Крститеља, и називају га „антихристом“ (кроулијевци такође имају ритуал жртвовања петла, који символизује Светог Јована);
11. Не поштују Свету Богородицу и о њој ружно говоре (као и протестантски секташи, који је зову „Маријом“ и од којих неки веле да је, уз Исуса, имала „још деце“ с Јосифом);
12. Веле да је ђаво створио небо, земљу, сунце, звезде, ваздух, човека, цркве, и све што је на земљи;
13. Ђаво је дозволио женити се, јести месо и пити вино (кришнаисти брак сматрају „нужним злом“, а забрањују употребу меса и алкохолних напитака; против меса и алкохола су, такође, адвентисти, и њима слични, иако се зна да је сам Господ Христос јео пасхално јагње и пио вино.)
14. Одбацују свето Крштење и гнушају се деце која се крштавају (баптисти, адвентисти, јеховисти сматрају да се могу и смеју крштавати само одрасли јер деца, тобож, „не знају“ шта чине);
15. Не исповедају Христа Који је творио чудеса, говоре да Он није слепа прогледао, ни хрома исцелио, ни мртваца васкрснуо, и не верују у Његово чудо са пет хлебова (већина њу-ејџ секти, као богумили некад, сматра да је „Исус из Назарета“ био обичан човек који је имао тзв. „христосвест“, а ту „свест“ окултним техникама може задобити сваки човек);
16. Не светкују празнике ни успомена на мученике, нити верују у моћ светих моштију (као ни протестанти);
17. Уче да се не треба покоравати властели, презиру богаташе, ругају се старешинама, руже бољаре и оне који раде за цара (једном речју, не признају државу, попут јеховиста, који одбијају служење војске, а лојалност бруклинској централи у Њујорку сматрају важнијом од лојалности земљи у којој се налазе, и у којој одбијају ношење оружја и одбрану државе.)
Многе подробности богумилског учења износи „Номоканон“, који је Свети Сава превео и приредио ради заштите србског народа од духовног, моралног и правног безакоња и ради успостављања доброг и благодатног поретка у Цркви и држави. Богумили су сматрали да је човек поседнут ђаволима, и да му никакве Свете Тајне не помажу, осим молитвене формуле коју они изговарају (нешто слично индуистичкој мантри у кришнаизму или разним врстама ТМ-јоге)… Ова прелест имала је и своју сексуалну димензију: бабуни (друго име за богумиле) верују да душа приликом сједињења с Богом осећа задовољство које осећа жена при односу са мужем (тако кришнаисти тврде да се Кришном могу имати „сексуални односи“); с друге стране, презирали су брак, а неки су се и кастрирали, да би били „чисти“.
Бабуни су такође сматрали да не треба радити, јер то не доликује хришћанима, него се треба непрестано молити, док „ђаво не изађе из човека“. (Ово је слично секташком „испирању мозга“, заснованом на потреби за „апсолутном чистотом и духовношћу“ и искључивањем из радних процеса шире друштвена заједнице ради обитавања у секти.) Сматрали су да милостињу не треба давати сиротињи и болесницима, него само члановима секте. Данашњи гуруи код бабуна су називани „блажени и савршени“ („бакте“, рекли би кришнаисти; „оперативни тетани“ – рекли би сајентолози.) Њима су служили остали, и они су имали право да уживају у свим задовољствима, мада су многи касније упадали у скаредности, блуд и крађу злата (Раџиниш, „савршени“, имао је 96 ролс-ројсева, проповедајући својим следбеницима потребу сиромаштва као пута ка просветљењу.)
Занимљиво је да су бабуни негирали породицу, и да су њихови вођи позивали следбенике да напуштају своје брачне сапутнике, децу и старе родитеље, придружујући се секти. Људе су, без икаковог разбора, „ослобађали греха“ само ако понављају бабунске молитве. Трудили су се да своје људе убаце међу свештенике, да би на тај начин лакше деловали у Цркви, и придобијали нове чланове.
Код богумила је постојао концепт „небеске обмане“, присутан и у савременим сектама: наиме, бабунска вера је омогућавала лажну заклетву и одрицање од вере, јер се сматрало да „савршенима“ никакав грех не може наудити. (Зато су „савршенима“ допуштали да уживају у јелу и блудничењу, пошто то чине „бестрасно“.) Стога је било врло тешко открити јер су се, поготову ако су били из виших друштвених кругова, по праву „небеске обмане“ вешто прикривали.
Богумилство је, како вели Станоје Станојевић, имало „комунистичких и анархистичких примеса“ управо зато што је сматрало да је ђаво снажан попут Бога, и да су породица, Црква и држава – дело ђавоље. Да је ова јерес освојила Србију, она би је потпуно разрушила, и вратила је у прасловенско дивљаштво; било би то духовно, али и физичко, самоубиство читавог једног народа. Срећом, Бог је благословио да у то време на престолу Србије буде Свети Стефан Немања.
Богумилство је ширено тајно, и било га је врло тешко открити (видели смо зашто.) Свети Стефан Првовенчани, и сам заштитник правоверја, у житију свог оца вели да је велики жупан за секту сазнао од кћери једног православног велможе, која је била удата за богумила. Она је рекла да се за богумила удала јер је мислила да је и он правоверан и да у србској држави влада једна вера – православна, али се показало да није тако, и да се њен муж и његови истоверници клањају самом сатани (то није чудно, кад се зна да су га сматрали подједнако снажним као што је Бог.) Одмах после тога, Стефан Немања организује сабор, и излаже каква опасност прети Србији, пре свега од великаша – нововераца, који су, очито, имали намеру да преузму власт кад то буде могуће. На сабору је, по Првовенчаном, била велика препирка, јер су многи племићи или били секташи или су, из личних интереса, секту подржавали. Немања се саветовао са својим епископом Јефтимијем. Видевши да је богумилска моћ све већа и дејство њихово све разорније, он је против њих послао војску (и богумили су имали војску.) Грађански рат се завршио успешно: богумили су протерани из Србије, а њихова литература је била уништена, док је имовина негдашњих племића раздељена сиротињи и болесницима.
Многи „хуманистички интелектуалци“, Немању оптужују због „суровости“ у обрачуну с богумилима, а нарочито због одсецања језика јересијарху. Они сматрају да је све могло да се постигне мирним путем, без крвопролића; Православну Цркву оптужују за „инквизиторски дух“, чак сумњају у светост Немањину. Наравно, све ово показује елементарно непознавање сутшине богумилске секте, која је била све само не „пацифистички“ орјентисана. Немања је покушао да са богумилским вођима постигне договор, и да их врати у отачку веру, али они то нису желели. Напротив, настављали су своју пропаганду, а, истовремено, увлачили су се у Цркву и државне службе да би их разарали изнутра. Као што исправно примећује Будимир Алексић, „Немања их није прогонио због њихове вере као такве, већ због њихове намјере да ту вјеру наметну једном крштеном народу. Другим ријечима, Немања није ишао у Бугарску да одвраћа богумиле од њихове вјере (у том случају би стајала примједба да се он „недемократски“ односио према њима), већ су они дошли из Бугарске с намјером да један народ одврате од његове вјере“.
Православље је било друштвено и државно прихватљиво, због афирмативних и градилачких начела уложених у њега. Замислимо, још једном, да су Срби постали богумили, и да су поверовали да је породица ђавоља, да се у стању „савршенства“ може чинити зло јер се не чини „из страсти“, да је Црква демонска, исто као и држава, да треба себе кастрирати како би се избегло „демонско“ рађање деце… Зато није нимало случајно што је Немања, одлазећи у монаштво, на сабору поручио племићима и онима који ће владати после њега: „Бога се бојте, цара поштујте, цркве просвећујте да би и оне вас просветиле, епископе слушајте, јерејима част чините, и будите смирени према монашком чину, да би се молили за вас, а ви, имајући правду и љубав међу собом, не заборављајте милостиње“ (Свети Сава, „Студенички типик“). Све оно што су бабуни порицали, Немања је, у Христу Богу, благосиљао; то је био и остао темељ и кров србског духовно-државног дома.

Руси и јерес јудејствујућих

Ближила се година 1492 од рођења Христовог и 7000 од стварања света. Цариград, славни други Рим, пао је у руке Турака, и балканско Православље нашло се у агарјанском ропству. Далеки православни Исток Европе, Русија, стрепела је дрхтала, мислећи да ће 7000 година донети крај света, Страшни суд и „ново небо и нову земљу, где правда обитава“. Многа знамења, а нарочито пад хиљадугодишњег Константинопоља, уверавају Русе да је Господ „близу, крај двери.“
Таква, смутна и напета времена, одувек су одговарала појави јереси и секташтва. И таква времена донеше једну нову јерес у Русију, јерес чији је циљ био разарање срца руског човека – православне вере.
У Новгород, град близу границе са Литванијом, стигао је велики кнез Михаило Александрович; са пута на који је ишао довео је и свог лекара, Захарију Бен Арона Ха-Коена. Захарија је по оцу, Вићенцу де Гвизолфију, био потомак старе, традиционално римокатоличке ђеновљанске породице племића, која је од XIII века обитавала у Тамани. Од мајке Черкескиње усвојио је караимски јудаизам, а у Кијеву се упознао са Мојсејем Прогнаником, угледним представником рабинског јудаизма, који га је упутио у Талмуд. Захарија је био способан и учен: владао је италијанским, черкеским, руским, латинским, татарским, пољским, литванским и језиком иврит; био је упознат са Кабалом, магијом и астрологијом. Захваљујући брачној вези коју су успоставили његови преци, Захарија Гвизоли (који је узео јудаистичко презиме Ха-Коен), био је и кнез тамански. Новгорођани су га примили као угледног младог аристократу и човека чија се реч може слушати с пажњом.
Захарија се није толико бавио лечењем великог кнеза, колико разговорима са љубитељима библијских тема, свештеницима Денисом и Алексејем. Он им је нудио кабалистички приступ Библији, упућивао их у окултна знања и, мало по мало, преводио их на јудаизам, у чему су му помогли новопридошли јудејски теолози Јосиф Шмојло Скарјавеј и Мојсеј Хануш. Свештеници су прихватили јудаизам, и своје породице превели у нову веру. Хтели су и да се обрежу, али су им учитељи забранили, рекавши да би то изазвало нападе православних. „Тајно се држите јудејства, а јавно – Хришћанства!“, посаветовали су их. Алексеј је, ипак, променио име у Авраам, а његова жена је постала Сара (и та промена имена, међутим, била је тајна.)
Секта се ширила брзо, али скривајући своју мисију. Генадије Новгородски о томе пише овако: „Та се прелест није ширила само по граду, него и по селима. А све од попова, које су јеретици поставили… Где су православни, и они се да су такви праве. Ако ли виде неког припростог, на лов се спремају… Ко је слаб и ленив и греховноме јарму склон, они га, као слабог, одступником од вере учине и примају га у своју јерес. Ако је нешто сагрешио, лако му праштају (као и богумили, нап. аут.), не следујући црквеним канонима. А ако неко од православних хоће да их због јереси разобличи, и они бивају одметницима од своје јереси, па и проклињу оне који тако чине, и одричу се без страха“ (исти концепт као и код богумила – „небеска обмана“).

Основна учења секте су била:
1. Бог је један, али није Тројичан.
2. Прави месија још није дошао, него ће тек доћи. Кад дође, он ће бити Син Божји, али не по природи, него по благодати, попут Мојсеја и Давида.
3. Христос Који је дошао био је, тобож, обичан човек, Који је умро, распет и „није васкрсао“.
4. Хришћанство је лажна вера.
Очито, јудејствујући су били секта која је исповедала чист јудаизам, а одбацивала новозаветно Хришћанство. То се види и по литератури коју су најрадије читали: „Логичка слова“ Мојсеја Мајмонида, познатог јеврејског философа; „Тајна над тајнама“ Псевдо-Аристотела; астролошки уџбеник „Шестокрил“ Емануела бен Јакова Бонфиса, итд. Преводили су по талмудском обрасцу делове Библије Старог Завета: Данилова пророчанства, Трећу књигу Јездрину, Псалтир. Пустили су у јавност „Енохову апокалипсу“ и зборник јеврејских молитава за свакодневну употребу.
1480. године велики кнез Јован је посетио Новгород и упознао се са свештеницима Алексејем и Денисом. Свидела му се њихова начитаност и слаткоречивост, па је решио да их преведе у Москву, где је Алексеја поставио за старешину Успенског храма у Кремљу, а Дениса за настојатеља Светоархангелске цркве самог великог кнеза. У престоници јерес је имала свог моћног заштитника Фјодора Курицина, који је обављао значајне дипломатске послове; он и његов брат су били главни „спонзори“.
Секта јудејствујућих сматрала је својом обавезом ругање Христу и Хришћанству; многе ствари које су секташи чинили сасвим личе на савремене обреде сатанистичких групација. Они су, на пример, људима налагали да од плакун – дрвета праве крстове са изрезаним полним органима и да то носе око врата. Руски је народ плакун – траву сматрао светом, верујући да је она настала од Богородичиних суза на Голготи, док је гледала Распетог Сина; према томе, изрезивање „мушког и женског срама“ на крсту, било је ругање Мајци Божјој. Везивали су крстове око врата вранама и гаврановима, и пуштали их да лете. Бацали су иконе у септичке јаме, ломили их, кидали зубима, мокрили на њих. То је био саставни део иконоломачког ритуала. Шта су све чинили – не може се ни описати. Чак је и 1904 издање књиге Светог Јосифа Волоцког, борца против јудејствујућих, било лишено ових описа – да се читаоци не би саблазнили.
На крају, прешло се на „црне мисе“: у олтарима су се ругали Причешћу, играли по Светом Престолу, имали блудне односе са женама и једни са другим, пошто се међу секташима хомосексуални однос сматрао саставним делом иницијатичког процеса. (Треба се сетити да је ред „темплара“ упражњавао иницијатички обред у коме је љубљење магистровог фалуса значило „посвећење“; сличних обреда има и код кроулијеваца.)
Наравно, и јудејствујући су хтели моћ. У секту су увукли снаху Великог кнеза Јелену Стефановну и њеног сина Димитрија, будућег престолонаследника.
Постојање секте откривено је тек после 17 година, када је епископ новгородски Генадије, учен и уман човек, сазнао за четворицу пијаних јеретика, који су се јавно хвалисали својим делима. Епископ је одмах спровео истрагу, али су секташи успели да побегну у Москву. Владика Генадије је тражио помоћ великог кнеза и митрополита Геронтија, но узалуд. Схватио је да се јерес проширила више но што би се могло слутити, и кренуо у одлучну борбу против исте.
Међутим, секташи су успели да учине велики продор у окупацији духовног простора младе руске државе: 1490 године митрополит московски је постао Зосима, ревносни члан секте. Свети Јосиф Волоцки га овако описује: „Погани и злобесни вук у пастирску се одежду обуче, скрнавећи се содомским сквернима… преједајући се и препијајући и свињским животом живећи и свако безбожје непорочној хришћанској вери намећући… и говорећи: „А шта му је то Царство Небеско? А шта му је то Други долазак? А шта му је то васкрсење мртвих? Ништа од тога не постоји! – Умро неко, па умро, и шта с тим?“
Утицајни дипломата Курицин на двору је већ имао свој салон, у коме се расправљало о Светом Писму и о реформама у Цркви. Митрополит Зосима, желећи да компромитује владику Генадија, тражио је од њега да понови епископско исповедање вере, дато једном на заклетви при устоличењу. Генадије је успео да писмима и саветима увери многе епископе о потреби Архијерејског сабора на коме би било речи о јереси јудејствујућих. Сабор се састао 1490 године у Москви. Владика Генадије је молио да се ругачима под хитно стане на пут, да се њихова секта не би проширила тако да ју је после немогуће зауставити. Сам он се на сабору није појавио, али су епископи потврдили православно исповедање, и 27 људи, за које је утврђено да су секташи (од њих су 22 били свештена лица) – предати су анатеми. Велики кнез је неке секташе послао у Новгород, а неке заточио у манастире, да би се покајали. Па ипак, браћа Курицини суостали на слободи, а и сам владар је наставио да општи са јеретицима.
Сабор је донео одлуку да епископ Генадије у црквено општење прими све покајнике, што је он и учинио, мада нерадо, знајући да њихово покајање није искрено, јер им је вера омогућавала да лажу. Но, казна Божја није изостала. Летописац бележи: „Дијак Истома, пас паклени, би растргнут удицом гнева Божијег: нечисто му срце сатрули, и утроба му би предана гнијењу. И дозва себи неког лекара, а он, видевши, рече му да је то Божији гнев, и да се не може људским лековима излечити. И тако, много мучен, изврже погану своју душу… Денис, пак, поп, после проклетства и заточења би предан хулноме демону који се у њега усели, и пребуде време месечно, оглашавајући се зверским и скотским и разним гласовима птица и жгадије, и тако зло извргну погану и јеретичку душу своју. Такође и Захарије чрнац који им је слично мудровао“.
Епископ Генадије је наставио борбу с јересју: направо је пасхалију за године после 1492, пошто је постојала пасхалија само до те године (то је био један од разлога за сујеверни страх од „краја света“). Секташи су тврдили да они имају „праву“ пасхалију, која је била фалсификат чак и јудејске календарске традиције, а да православни исту немају, нити је могу имати, јер су „у заблуди“. Зато је епископ Генадије преузео на себе ову дужност, и успешно је обавио.
Ипак, јерес је наставила да постоји. Од 1483 до 1500 са Јеврејином Захаријом дописивао се сам велики кнез, зовући га себи на службу; Курицини су жарили и палили; московски митрополит Зосима је гонио православне, рашчињавајући писмене и у вери утврђене свештенике или их шаљући у забите манастире. Пошто је Таманска област пала у руке Турцима, Захарија Бен Арон Ха-Коен, преставши да буде тамошњи владар, одлази на Крим, Татарима, на двор хана Менгли – Гиреја, где покушава (и, изгледа, успева) да у јудаизам преведе руског изасланика Д. В. Шаина.
Епископ Генадије, видевши да нема помоћи из престоне Москве, од 1492. до 1500. године настоји да своју паству заштити од погубног јеретичког утицаја: служи молебане, предводи литије, проповеда, а да би превео недостајуће делове Библије позива доминиканског монаха источног обреда Венијамина (Хрвата – глагољаша) и руског учењака Димитрија Герасимова.
Од 1492, у борби учествује и Свети Јосиф, игуман волоколамски, подвижник и теолог. Видевши да епископ Генадије не успева да убеди врховну власт да је потребно помоћи Цркви. Свети Јосиф пише епископима, свештенству, побожним мирјанима, и упозорава их на оно што се збива у земљи, молећи све да, ако треба, „посрадају за Христа и Пречисту Богородицу.“ Било је тешко Светом Јосифу, јер је знао шта јеретици раде да би се наругали вери: после блудничења са женетинама у олтару, прали су се на лицу места, сипали погану воду у судове и слали је по црквама и манастирима. (Тако су, рецимо, следбеници Шока Асахаре пили воду у којој је он прао ноге и просипао своје излучевине). Код Зосиме у кући биле су оргије, где се пило и где су се упражњавале хомосексуалне гадости.
Епископи су чули глас Светог Јосифа, и 1494 су свргли Зосиму са московске катедре, пославши га на заточење у Симонов манастир. Па ипак, јерес наставља да буја: Курицини је штите упорно и систематски, надајући се да ће ускоро на престо доћи Димитрије, син припаднице секте Јелене Димитријевне.
Игуман волоцки не мирује, и ускоро излази његова књига „Просветитељ“, у којој разобличава јерес јудејствујућих. У писању књиге су учествовали многи монаси и мирјани, тако да је ово дело послужило као изврстан темељ за борбу против духовне лажи и смрти. Бог је благословио његов труд, и 1500 године велики кнез је казнио Фјодора Курицина, 1502 под стражу ставио кнегињу Јелену и Димитрија, потенцијалног наследника престола, а 1504 одржан је сабор на коме је јерес коначно разобличена и осуђена.
Зашто је ова јерес била опасна? Митрополит санкт-петербуршки и ладошки Јован пише о томе следеће: „Чудноватости“ јереси показивале су се од самог почетка. Њени приврженици уопште се нису бринули о ширењу новог учења у народу, што би било природно за људе који искрено верују да су у праву. Па ипак, не – јеретици су пажљиво бирали кандидате за врбовање међу припадницима вишег свештенства и административних структура. Организација јеретичког друштва чувана је у тајности, мада Русија никад није знала казнене религиозне органе типа римокатоличке Инквизиције. Оно што је најчудније, следбеницима јереси је саветовано да се „тајно држе јудејства, а јавно хришћанства“. Управо је показна побожност постала узрок напредовања многих од њих.
На тај начин, спољашња делатност јеретика била је усмерена на убацивање у апарат власти – световне и духовне, чији је коначни циљ био контрола деловања истих и одлучан утицај на њих. Простије речено, циљ јеретика у политичкој области био је заузимање власти. И они само што нису успели у томе.“
Срећом, другачија је била воља Божја, свеблага и свесавршена; и Русија је остала Дом Пресвете Богородице.

Уместо закључка

Оно што се у Србији збивало са богумилима и у Русији са јудејствујућима, дешава се у Србији и Русији данас са многобројним другим сектама, чији је циљ уништење духовно-националног идентитета православних словенских народа. Нажалост, ни у Србији, ни у Русији, више нема побожних владара који би свој народ заштитили од опасности. Зато Црква и све добронамерне друштвене снаге морају да се спрегну у борби за душу православних. Чињеница је, и даље, да секташи раде на продирању у државне, здравствене и школске установе Србије и Русије (Љубиша Ракић, министар без портфеља у влади Милана Панића је, по сведочењу госпође Славенке Андрејевић, никад неоповргнутом, био сарадник Мунове унификационе цркве; Министарство просвете Русије дало је Муну 2000 руских школа, да се у њима деца обучавају по секташком обрасцу; Олег Лобов, бивши секретар Савета безбедности Руске федерације, пустио је у Русију секту „АУМ Шинрикјо“, која је касније потровала путнике у токијском метроу, итд.) Методи сатанини су, видимо, вековима исти; али и православни, наследници благодати дате Апостолима, треба да покажу исту ревност и храброст у одбрани своје вере, угледајући се на витезове побожности какви су били Свети Симеон Мироточиви и Свети Јосиф Волоцки. И Господ, видећи ревност нашу, сигурно ће нам помоћи и благословити нас.

Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *