НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

НОВАЦ И ХРАМ

Чланци који подржавају обнову Храма Христа Спаса обично се пишу одвећ високим стилом који обичан човек – становник света „шок-терапије“ напросто не може да прими: кажу, храм треба обновити зато што је то „симбол покајања“ и „национална светиња“. Нема сумње да су знатно бројнији чланци супротне оријентације наводили аргументе кудикамо прагматичније и мање узвишене, али зато у наше време неупоредиво делотворније: нема пара и, једноставно, није нам до Храма.
Управо стога покушао сам да без богословских аргумената, на нивоу једноставног практичног расуђивања размотрим аргументе прагматичара-храмобораца. Потрудићу се да не анализирам питање „треба ли поново подизати Храм“. Противници храма наводе аргументе уско прагматичне, ситничарске, којима покушавају чак и православцима да сугерирају како им Храм и није потребан. То је одавно познато: „сићушни злодух“, као и „ситан грех“ понекад сигурније одводи људску душу у ропство од личног јављања Кнеза таме.
Нараво, аргументима се ни „сићушни злодух“ не може отерати. Али ако алергија на Храм још није сувише дубоко продрла у нечију душу, може се и на потпуно апстрактном нивоу поразговарати о аргументима храмобораца.
Стога је питање о томе због чега треба градити тај Храм корисније оставити за крај расправе, а отпочети је питањем много приземнијим и разумљивијим: „Може ли се тај Храм поново подићи?“.
Али прво – о чему се заправо ради, о каквом објекту је реч. Ако је то Храм, онда – чему или Коме је посвећен?
Један од прилично бројних митова, везаних за тај Храм каже да је Храм Христа Спаса у Москви подигнут у част победе руске армије над Наполеоном.
То није сасвим тачно. Тај храм је посвећен Христовом Рођењу. Споменик војничке славе и моћи Русије ваплотио се у храму који је посвећен најсмернијем догађају Свете историје. Рат против Наполеона су водили хусари, коњица, артиљерија. А овде – дете у пештери, повијено у пелене. Може или ишта бити слабије од тек рођеног детета? И да ли је још икада Русија била толико јака као у време одбијања општеевропског похода на Москву, „најезде дванаест језика“?
Упадљива разлика између државника прошлог века и оних који су нам ближи по времену своје владавине је управо у томе што они споменик нису подигли себи, нити својим заслугама, него – Богу. „Не нама, не нама, него имену Твоме“ – било је уклесано на медаљи у част победе и на натпису на камену-темељцу Храма Христа Спаса.
О Отаџбинском рату тога времена велики роман је написао Лав Толстој. Његов уметнички геније је често бивао много православнији и чистији од оног демона који је Лава Николајевича узнемиравао богословско-дисидентским сврабом, приморавајући га да преправља Јеванђеље у псевдо-будистичком маниру1. Стога ћу, говоречи о значају вере и молитве у Отаџбинском рату 1812. године, подсетити на Толстојев опис молепствија уочи Бородинске битке:
„Испод брда од Бородина примицала се битка. Испред свију ишла је прашљивим друмом постројена пешадија са скинутим капама и пушкама окренутим наниже. Иза пешадије се чуло црквено појање.
Војници и ополченци трчали су гологлави, престижући Пјера, насусрет битији.
– Носе Матушку! Заштитницу!… Иверску!…
– Смоленску Матушку – поправи други…
То беше икона која је изнесена из Смоленска и отада ношена за војском. За иконом, око ње, пред њом, са свих страна ишле су, трчале и клањале се до земље гомиле гологлавих војника… Појање се тихо разлегало под отвореним небом… Један ћелави генерал с крстом св. Ђорђа о врату стајао је управо за леђима свештенику и не крстећи се (очевидно Немац) стрпљиво чекао да се сврши молепствије, које је он сматрао да треба саслушати свакако да би се распалио патриотизам рускога народа.
…Пјер, који је стајао у гомили мужика, виде у оној гомилици људи са чиновима неколико познаника, али није гледао у њих, сву његову пажњу привукао је озбиљан израз на лицима оне гомиле војника и ополченаца, који су подједнако жудно гледали у икону. Чим уморни појци (који певаху већ на двадесетом молепствију) почну лено и по навици да певају: „Спаси от бјед, раби твоја, Богородице*“, а свештеник и ђакон прихвате: „Јако вси по Бозје к Тебе прибјегајем, јако нерушимој стене и предстатељству**“, на сваком лицу блесну опет онај израз сазнања колико је свечан тренутак што настаје, израз који је Пјер видео под брдом у Можајску у овде-онде на многим и многим лицима која је сретао тог јутра; и чешће су се обарале главе, стресала се коса и чули се уздаси и ударање крстова на грудима… Кутузов стаде иза свештеника. Прекрсти се уобичајеним гестом, домаши руком до земље и, уздахнувши дубоко, обори своју седу главу… Иако ту беше главнокомандујући, који привуче на себе пажњу свих виших чинова, ополченци и војници наставише молитву, не гледајући у њега“.
Лав Толстој описује молепствије уз једну малу грешку: у њему почињу да певају свештеник и ђакон, а прихватају појци и народ. Међутим, он се тачно изразио о ономе што је најважније: војска није очекивала победу од генерала, него од Христа и Његове Мајке-Заштитнице. Смоленска икона је пратила руску армију током читавог рата. А празновање Божића управо и јесте дан када се истовремено славе и Христос, и Његова Мајка.
У част Христовог Рођења и био је подигнут Храм Спаса. Управо Храм, а не, напросто, споменик. У храму можемо не само да оживимо сећање на људе који су живели у прошлости, него и да се помолимо за њих. Христу су сви живи. За „војнике и добровољце“ који су погинули у Смоленску, на Бородинском пољу или недалеко од Лајпцига, Христос је постао Спаситељ њихових душа.
У свести народа Христос се назива Спаситељем не само зато што он спасава земљу или град од несрећа, „од најезде иноплеменика и од братоубилачког рата“. Он је „Спаситељ“ пре свега зато што дарује вечни живот човеку који је закорачио с ону страну прага земаљске смрти у нади на сусрет са Христом. И ето, с таквом молитвом, с молитвом за спас душа погинулих ратника и долазили су људи у Храм Христа Спаса.
Нажалост, многи Руси данас гледају на Храм очима оног немачког генерала, кога јетко описује Толстој: „Па, ако је због патриотизма, можда и вреди поново подизати тај Храм“… Не – то није храм у част патриотизма, него у славу Христа. И није нам потребанда бисмо се сећали подвига наших предака: за то нам је довољна Бородинска панорама. Храм нам је потребан да бисмо се молитвено сећали и војника из 1812 године, и ратника из 1914 и оних који из послушности заклетви и данас корачају по ивици живота и смрти…
Човеков поглед, његов уздах, молитву, храм, као и икона, управља Богу. „Грех је кружити око златоглаве црквице и не молити се у њој!“ (Марина Цветајева).
У Божићним химнама које се певају на дан славе Храма Христа Спаса Син Божији се назива „Сунце правде“. Ето, вредело би упоредити правду са оним измишљотинама које се препричавају о започетој изградњи.
Дакле, први аргумент противника обнављања Храма гласи: то ће бити „новоградња“, а не рестаурирани споменик. Као прво, с духовне тачке гледишта, то уопште нема значаја. Храм се не освећује старином, него аутентичношћу молитве која се у њему твори. Као друго, са културно-историјске тачке гледишта тај аргумент је такође сасвим слаб. Французи су поново подигли катедралу у Ремсу, коју је порушила немачка артиљерија 1914 године. У самој Немачкој многе цркве су порушене за време бомбардовања 1945 године. Ипак, готово све су поново подигнуте. У Хамбургу сам, на пример, видео цркве које су до висине од метар и по до два биле саграђене од поцрнеле старе опеке, а изнад тог нивоа настављала се очигледна новоградња. Па ипак, те цркве понављају енергичне форме средњовековне готике и немогуће је замислити Хамбург без тих шиљака. Французи и Немци су обновили своје светиње. Зашто онда Руси немају право на то?
Храмовне украсе биће, наравно, врло тешко обновити, јер су материјали, коришћени у прошлом веку, веома скупи и ретки. Храм је био украшен ретким врстама камена, од којих су многе наручиване из иностранства. Али понављам – уопште није обавезно одмах враћати Храму сву његову пређашњу раскош. Тако је и Исакијевска црква у Петербургу много година била украшена јефтиним фрескама, које су постепено замењиване мозаицима. У цркви Св. Тројице лавре Александра Невског и данас се могу видети сликарске копије тих мозаика, донете из Исакијевске цркве након обављених радова у мозаику. Тако се и у новом Храму Христа Спаса постепено, током десетина година, поједини детаљи интеријера с првобитних копија, урађених у релативно јефтино материјалу (на пример, у обичном белом камену или обичном мермеру) могу замењивати скупоценијим врстама камена.
Осим тога, историчари уметности нас уверавају да је немогуће обновити Храм, јер у наше време више нема уметника таквог нивоа. Они, међутим, заборављају да се таленат развија у складу са тежином постављеног задатка. Техника савремених уметника нипошто није на нижем нивоу од технике уметника у прошлом веку. Уметност рестаурације и копирања такође се знатно развила током протеклог столећа. Дакле, уколико буде одлучено да се ураде копије, то неће бити сувише тешко.
Друго је питање да ли је у унутрашњој декорацији потребно копирати све пређашње детаље?
У већ поменутој катедрали у Ремсу нису обновљени сви ранији витражи. И данас су старе форме те цркве украшене наглашено савременим витражима Марка Шагала. Министарство културе Русије очито не би допустило тако ниподаштавајући однос према „културно-историјским споменицима“.
Не мислим да би витражи у Шагаловом стилу били умесни у Храму Христа Спаса (мада ми се чини да се антихрамовна бука подигла углавном због тога: „Зар осликавање храма неће поверити нашима, априлцима? Зар ће га поверити Глазунову и његовим патриотама?“).
Штавише, не видим смисао у копирању фреско-сликарства прошлог века. Очувани фрагменти слика могу се изложити у музеју при Храму (у његовом приземљу). Најзначајнији руски храм више бих волео да видим осликан у стилу староруских фресака него италијанских имитација.
У сваком случају, храм треба прво поново саградити, а затим, док се током низа година његови зидови буду сушили, биће довољно времена да се поразмисли на који начин да се ослика. Главно је да ће се чак и испод једноставно окречених сводова узносити молитва.
Други аргумент анулира први. Ако први каже да је Храм толико генијалан да га је немогуће обновити, онда други изјављује да је Храм био урађен толико неталентовано, да га једноставно и не вреди обнављати. Напросто, на огољеном месту треба дозволити да се распростре читава бригада Шагала.
Часопис „Престоница“ („Столица“) је писао о Храму у најбољој традицији фројдовске поруге свих туђих светиња: „Када човек нешто не може да постигне памећу или талентом, постиже – зна се чиме. И та сочна руска реч је, можда, оно најтачније у разговорима о Храму Христа Спаса. Москва га је изнудила, с муком излегла, исцедила из себе“, тако Н. Малинин пише у чланку о архитекти Храма К. Тону.2
То је већ сасвим у стилу Бориса Парамонова који преко радија „Слобода“ објашњава како „патриотизам јесте „болесна везаност за тле“, а тле јесте „хумус“, а „хумус“ је „ђубриво“, док је „ђубриво“ оно што се „леже“. После таквих теорија Парамонов сматра да је доказао како је патриотизам последица елементарне инфантилности и фиксираности психичког и сексуалног развоја за „анални стадијум“. Човек који се зауставио на тако раном стадијуму развитка, страхује од реалног живота, плаши се одговорности и слободе и због тога машта о спокојном животу у мајчиној утроби која му изгледа као рај. Отуда се рађа митологема о „Мајци-Домовини“ и на тај начин постаје јасно да је патриотизам страх од живота, дакле – „некрофилија“. И ето вам леша (тако А. Босарт назива Храм у истом броју „Престонице“).
Парамоновљеве емисије носиле су назив „Руска идеја“, и, као што се да приметити, „психоанализа руске идеје“ има успеха међу руским интелектуалцима.
Али зашто су Руси дужни да заједно са парамоновима блате сопствену светињу? Узгред, јесу ли израелски младићи који гину у сукобима с Арапима за земљу коју сматрају својом светињом „некрофили“?
Што се тиче лепоте и хармоније пропорција Тоновог храма, с једне стране, „укуси су различити“, а с друге стране – туђа светиња увек делује чудно и сувишно. Стога, приликом анализе мишљења о уметничкој и духовној вредности, није на одмет запитати се: ко, заправо, говори? Храм су градили православци и он се поново подиже ради њих – тако да ће на крају крајева они и одлучивати: хоће ли се молити у таквом храму или не. Они – а не циници из редакција нашег главног града.
Људи пак који су током десетина година брижљиво чували фотографије уништеног Храма, решили су за себе то питање. И они људи који су неколико година долазили на молитве код „Базена Москва“ ради читања акатиста Државној Мајци Божијој – такође су направили свој избор. Ја сам у време својих богословских студија често водио групе туриста и поклоника у обилазак академског музеја. Тамо се чува мала макета Храма Христа Спаса и неколико његових фотографија. Видео сам реакцију стотина људи који су први пут у животу имали прилике да виде Храм о коме су до тада тек понешто чули, и нико га није називао „наказним“ или „недаровитим“.
Трећи аргумент – изградња ће створити огроман „бетонски оклоп“ који уопште неће дозволити никаквим фрескама да дишу и опстају унутар Храма. Заиста, четрдесет милиона цигала, од којих је Храм био подигнут у прошлом веку, данас би било одвећ тешко и стога превише скупо слагати ручно.
Ипак, тешко је замислити како је сликарство уопште могло да „дише“ кроз зид пређашње цркве, дебео три, а понегде и читавих седам метара. У сваком случају, К. Тон је осмислио и реализовао специјалне начине за причвршћивање малтера и слика на њима, исто као и систем вентилације у Храму. Савремене технологије омогућавају не само да се обнови Тонова замисао, него да се она и усаврши.
Како исправно сматра архитекта – пројектант обновљеног Храма И. А. Покровски, „не треба заборавити да је то објекат трећег миленијума. Храм ће имати природну и вештачку вентилацију, клима-уређаје, огромне отворе у зиду за прозоре и врата који ће омогућити стално струјање ваздуха“.3
Носеће конструкције Храма ће заиста бити израђене од армираног бетона. Али конструкције од савремених материјала биће с обе стране прекривене традиционалном циглом, а цигла – малтером. Фасада Храма биће оплаћена природним доломитом, као и раније.
Колико ја разумем, то значи да ће зидови од цигле заправо носити једино сами себе и фреске. Тежина сводова и купола ће се одржати на конструкцијама од армираног бетона. У простору између њих и танких међузидова од цигле струјаће ваздух, неопходан за нормалан опстанак фресака.
Четврти аргумент – „ризикујемо да створимо још једне јасле за крадљивце државне имовине“4. Ако су претходни аргументи били сувише слаби, овај је превише јак. Под таквим изговором може се одустати од било које изградње. Зашто се баш он наводи када је реч о изградњи Храма Христа Спаса, а не против планова о изградњи московског „Дизниленда?“. „У поље нас злодух води…“
Пети аргумент – зар није боље да, уместо обнављања Храма из прошлог века, на том месту подигнемо споменик Ру-сији, који су бољшевици оскрнавили? Уметник Ј. Селиверстов је предложио да се поново подигну (у стварној висини Храма) само метална ребра која чине костур цркве, а да се испод тих прозрачних сводова подигне само мала права капела на месту олтара. Тако би „скелет“ Храма, лебдећи на московском небу, подсећао на трагедију која је задесила Русију и Храм. Идеја коју предлаже Селиверстов је заиста лепа. Ипак, она је лепа само на цртежу. Гледано изблиза, то би био страшан гвоздени монструм. Осим тога, тај монструм би се са својим наглашеним модернизмом уплитао у историјски део града и надносио би се над Кремљом. А што је најважније – он би провоцирао пре негативне емоције („какву су лепоту срушили, зликовци“), него емоције које заиста исцељују. Испод те решетке умесно би било организовати антикомунистичке митинге, али тешко да би та макета постала „молитвени дом“.
Шести аргумент – у Москви не живе само православни верници. То је јасно. Али опет се питам – где су ти протести неправославних верника – Московљана, у чије име са пуно узрујаности говори штампа? Ако пак таквих изјава нема – зашто се онда световни људи и атеисти одважују да говоре у име верника, и то такве речи које рађају непријатељство, а не мир?
Седми аргумент: држава не треба да учествује у изградњи Храма, јер нам је држава световна. Наводно, тај Храм није потребан свима. То је тачно. Али наведите бар један државни програм који је потребан свим грађанима без изузетка. Мени, на пример, уопште нису биле потребне петербуршке „Игре добре воље“ на које је утрошена не баш мала сума у милијардама, и то не само из градског, него и из буџета федерације.
И ја, на пример, немам ништа против оснивача Државне јеврејске Академије „Мајмонид“5 у Москви и десетина верских јеврејских школа које постоје на рачун државног буџета. Сећајући се таквих установа, желео бих само да Руси у Москви имају иста права као Јевреји – тј. да се упоредо с јудејским, у Москви појаве и Православне Академије, Универзитети и гимназије, према којима би се руска држава односила као према својима.
Држава је узнемирена због поновног успостављања историјске правде према хасидима. У суседству Храма Христа Спаса, у Државној руској библиотеци, њима се враћа библиотека љубавичког рабина. А зар према православцима руска држава не осећа никакав дуг?
Говорим баналности – али од честог понављања (нажалост, са слабим ефектом) истина не престаје да буде истина: држава је дужна да помогне обнављање Храма Христа Спаса – зато што је држава и срушила тај Храм, као и хиљаде других.
И ако је нова руска влада наследила имовину СССР-а у иностранству и његово место у ОУН, зар она није наследила и дугове ранијих владара према свом народу?
Осми аргумент – боље би било новац, утрошен на изградњу новог храма, дати на рестаурацију других полуразрушених цркава. То је тачно. Када би постојала могућност избора, тако би и требало урадити. Али тај избор би био могућ само у случају да тим новцем црква већ располаже. Заправо, новац се још увек налази у рукама потенцијалних ктитора, а у какве сврхе ће га они употребити, ако га не дају на изградњу Храма Спаса, врло је тешко рећи. Ако им се обрати обичан парохијски свештеник, највероватније је да ће га се отарасити готово симболичном сумом. Нажалост, имућни људи нису свети. Многи од њих више воле да улажу новац у сензационалне пројекте, који их рекламирају, чине познатим њихово име и фирму. Обнављање обичне цркве не подиже на тако висок ниво њихов „имиџ“ као учешће у обнављању највећег Храма у Русији. Стога ће предлог да се учествује у изградњи Храма Христа Спаса омогућити да се средства, која би иначе била уложена у финансирање још једног „Поља чуда“, искористе за потребе Цркве. Уствари, Црква ће искористити грешну људску сујету у благородне сврхе, показујући како на делу изгледа примена једне од најзагонетнијих прича Спаситељевих: „И ја вама кажем: начините себи пријатеље богатством неправедним“ (Лк. 16, 9).
Девети аргумент – ако се новац узима из државног буџета, то може да закочи обнову других културних споменика, других цркава и манастира, који се растаурирају на рачун државе. Само по себи гледано, и то је тачно. Издвајати новац за Храм из буџетне ставке намењене рестаурацији културних споменика значи бити саучесник у уништењу стотина руских цркава.
Али зар је мало других ставки буџета? Довољно је да се сетимо да се и апарат владе и председника данас развио више него у време совјетске власти. Последица тога је да Русија по ко зна који пут изненађује свет и своје грађане загонетком: зашто је у планском друштву, где је Државни план регулисао расподелу сваког клинца, тих истих чиновника било мање него у „демократском“ друштву, у коме ће, како су обећали, „господин тржиште“ сам себе регулисати?
И онда, ако је наша држава заиста тако сиромашна, као што причају, зашто је требало оглашавати нерадним дан када је донет Устав? Такав празник (право говорећи – не баш општенародни и нимало неопходан) јесте застој хиљада фабрика, дакле, губитак од неколико милијарди.
А колико новца из државног буџета одлази на издржавање телевизије, данас не толико градитељске, колико заглупљујуће снаге?
И, на крају крајева, зар ће одустајање од изградње Храма решити проблем буџетског дефицита?
Осим тога, кажу да живимо сувише сиромашно да бисмо себи дозволили градњу таквог Храма. А зар је у 19 веку руски народ живео богатије? Када би се људи увек руководили само таквом логиком – из прошлих векова до нас не би дошла никаква култура: ни храмови, ни поезија, нити други „луксуз“. Најмолитвеније цркве нису подизане због луксуза, већ из преке потребе.
Пораст потреба у савременом „потрошачком друштву“ не зна за границе. Стога нема никакве гаранције да после стабилизације руске економије та иста штампа неће рећи: док се у свакој руској породици не појави други аутомобил, нехумано је говорити о издвајању новца за Храм. У Русији је странце увек (па и сада) запањивао контраст између сељачких домова и раскоши цркава. Напросто, људи су се заиста чешће сећали речи из Јеванђеља: „Где је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лупежи поткопавају и краду“ (Мт. 6, 19-21).
То пулсирање руске душе (које се у стварности, наравно, одвећ често гушило државном и другом плоти) сјајно је изразио Владимир Висоцки: „Кубета у Русији покривају чистим златом – да Господ чешће обрати поглед“.
Ако штампа тврди да је Храм у данашњој немаштини сувишан – значи да она уопште не жели препород Русије, него, напросто, тежи експанзији америчког погледа на свет на територију Евроазије. Тако је питање о поновном подизању Храма Христа Спаса постало место видног супротстављања двеју замислио будућности нашег народа. Питање се у суштини састоји у следећем: хоће ли „руска идеја 21 века“ наћи своје извориште у хиљадугодишњој историји саме Русије или у америчком „либерализму – материјализму“.
Ако се народ сложи с новинарима и каже да због данашњих ниских плата Храм заиста не треба подизати – значи да је то стварно тако. Таквом народу и нису потребни Храмови, него обор. Уосталом, такав објекат је и много примеренији „години свиње“ (у кинеском хороскопу, нап. прир.). Ја ипак не мислим да је руски народ деградирао до тог степена. Међутим, инсистирање штампе на финансијско-пензионом аргументу против Храма означава заправо покушај да се руском народу наметне један врло одређени систем вредности. А то више није политичко, нити финансијско, већ искључиво верско питање. Шта човек више цени? Шта је најважније у његовом животу? Питање о смислу живота јесте религијско питање. И зато се човек, који се противи изградњи Храма Христа Спаса, заправо залаже за „приземљивање“ Руса, за трагични унижавање идеје људског живота. И чак ако то ради свештеник (на пример, игуман Инокентије Павлов) – он, у суштини, богохули. Није проблем у каменом Храму. Проблем је у храму душе. „Где је благо ваше?“
Ако Московљани и, уопште Руси, одустану од изградње Храма – то ће значити да су се православци у Русији већ претворили у маргиналну мањину. То ће значити да се већ догодила видљива подела: на малобројне, заиста верујуће православне људе, и већину која ништа не жели да жртвује ни за земљу, ни за Бога. Подела на оне који живе у Русији и на оне који су се коначно настанили у „години плаве свиње“.
Да, програме државне социјалне подршке треба интензивирати. Али њима не може ништа да засмета ни изградња Храма. Изградња Храма захтева негде око 80 милијарди рубаља (150 милиона долара). Изградња се планира на три године. Значи, годишње треба трошити 50 милиона долара. У Русији има 150 милиона становника. Али чак и ако тај новац буде узет из државног буџета, то ће значити да ће сваки грађанин давати 33 цента годишње за Храм. То значи: две хиљаде рубаља годишње. Двеста рубаља месечно. Зар ћемо стварно осиромашити, ако месечно жртвујемо за Храм шести део од вредности аутобуске карте?
Чак и ако не буде помоћи од читаве Русије – ако Храм буде градила само Москва (уосталом, пре свега управо Московљани и треба да се моле у том Храму), та градња неће имати деструктивне последице. Поново рачунам: Москва има 7 милиона становника. Годишњи улог сваког Московљанина износи, значи, 7 долара. Зар је то бреме које премашује наше снаге? А колико просечан Московљанин утроши месечно на новине? Колико на цигарете? На вотку?…
Осим тога, уметност руковођења у тржишном друштву састоји се у томе да се преко еластичне пореске политике узме новац од оних чијем животу не прети толико недостатак, колико вишак новца, и да се сувишним убирањем не озлојеђује одиста најсиромашнији друштвени слој.
Десети аргумент каже да изградња смета музеју ликовних уметности „А. С. Пушкин“. Изгледа да је с тачке гледишта новинара базен, заувек остављен на угару, био најбољи сусед музеју. Да, први циклус радова, везан за прераде у темељу, стварао је вибрације које су се осећале у музеју. Ипак, музеј је ћутао када су испод њега градили линију метроа или боровицку станицу. А вибрације од кретања подземних возова су сталне. А тек су сада, откако су новинари поднели молбу, сарадници музеја одлучили да се укључе у борбу са „вибрацијама“. Осим тога, довољно је очигледно да би свака изградња на волхонској пустари била везана за такве вибрације. Али како се темељ Храма сачувао и чак био утврђен у време радова на обнављању Дворца Совјета – циклуис радова у вези са изменама у темељу, био је убрзо завршен. Цигле пак, које су радници низали у зидове, тешко да могу бити узрок погубних вибрација у суседном музеју.
Једанаести аргумент заслужује да буде поменут као пример запањујуће лакомислености. Представник савета за стручне консултације, главни московски архитекта В. И. Шевегда, наводи следећи аргумент против изградње Храма: московски канализациони канали неће издржати оптерећење ако се на Волхонки буде окупљало по хиљаду људи на црквене конференције у приземљу Храма.6 Када је на месту Храма био огроман безен у коме је стално требало мењати воду – канали су могли да издрже. Али, како сматра стручни консултант, они ће одбити да служе Храму… Узгред, г-дин Шевегда сматра да Храм не треба градити још и стога што кроз излаз из метро-станице. „Кропоткинска“ не може да прође 10.000 људи, колико може да прими Храм. Таквим аргументом са лица земље се може избрисати читава надземна Москва. Треба почети од изложбеног комплекса (где станица Изложбе достигнућа народне привреде очито не може да се носи са реком људи), као и од спортског комплекса Лужњики.
Дванаести аргумент је пак наглашено „побожан“. Издања, која су се колико јуче одушевљавала подругљивим акцијама постмодерниста у пределу базена, сада окривљују Цркву због недовољне побожности. Наводно, како се испод Храма може ишта градити? Према пројекту у доњем делу Храма (тачније, у подземном делу) биће смештена дворана која може да прими хиљаду и по људи, што је неопходно ради одржавања црквених Сабора и седница московског свештенства. Одржавање Сабора у храмовима је потпуно традиционално. И Константинопољска Софија је знала за црквене саборе испод њених сводова, а у Храму Христа Спаса отворен је Помесни Сабор 1917 године. Исти такав сабор одржан је 1988 године у Трапезном храму Тројице-Сергијеве Лавре.
Испод Храма ће бити довољно простора да се у њега смести читав град. Ствар је у томе, што се у прошлом веку Храм налазио на брегу. У време покушаја изградње Дворца Совјета не само што су брег поравнали копањем, него су још и ископали 15 метара дубок ископ (испод кога су поставили темељ дебео 40 метара). Сам Храм се по периметру подударио са опсегом базена. Ипак, сваки Московљанин се сећа да је ископ четири пута већи од базена. Дакле, сав тај простор ће заузети доњи спрат, који ће омогућити да се Храм диже макар са нивоа Волхонске улице, а не из саме јаме. То значи да ће доњи спрат комплекса знатно прелазити горње, видљиве границе храмовних зидова… И ето у том простору се и могу сместити чак и оне гараже, о којима брине, на пример, А. Босарт.7
Друга је ствар што гаража није предвиђена ни за 1000, нити за 600 аутомобила, него свега за стотину, и што ће бити службена, а не друштвена. Да се у време одржавања Сабора или црквених конференција не би паралисао саобраћај око Храма, заиста је боље уклонити аутомобиле са улице. Али они се неће налазити непосредно испод простора за молитву. Штавише, испод олтара простор ће остати потпуно празан и ничим незаузет.
Московска Црква данас нема нехрамовних зграда, које би се могле искористити за друштвено-црквене програме. Створити такав комплекс заједно са Храмом Христа Спаса, сасвим је трезвена идеја. А да ли она одговара традиционалној црквеној политици и православим канонима – веровато пре треба да суди сама Црква, а не људи који су изван ње.
Тринаести аргумент је потпуно бесмислен. Назваћу га „игуманијино проклетство“. На месту Храма одавно је постојао женски манастир св. Алексија. Када је било одлучено да се баш на том месту изгради Храм Христа Спаса, манастир је премештен на друго место (данашња метростаница „Алексејевска“). Игуманија заиста није хтела да се пресели. Због чега управо – није сасвим познато. Међутим, она је јавно изјавила да неће ни прстом макнути да ту селидбу олакша. Тако је манастир премештен без ње и њене наредбе. Никаквог проклетства није било. Тек је касније, прво у складу са задржавањем градње, а доцније са почетком епопеје рушења храма, та прича почела да добија апокрифне детаље: наводно, игуманија је себе окивала у ланце и проклињала све одреда.
Световна штампа као да не сме да верује у мистику и да придаје значај овом апокрифу. Ипак, „сићушни злодуси“ уопште не искушавају логиком.
С тачке гледишта логике, „проклето“ место пре свега треба освештати. Тако су у стара времена хришћани подизали своје храмове на местима паганских окупљања. Тако су монаси одлазили у „пустиње“ управо стога да би се тамо обрачунали са силама таме и освештали својом молитвом и Божанском литургијом она места где је раније владао хаос. Тако би и „уклето место“ код станице метроа, која носи име анархисте Кропоткина, требало учинити безопасним молитвама упућеним Цару Небеском.
С тачке гледишта логике, новинари који се плаше мистике уопште не би требало да противрече Цркви и Патријарху. А шта ако Патријарх баци анатему на богохулнике? Ако је у њиховим очима „клетва монахиње“ била толико делотворна, какве ће тек у будућности пустиње нићи на местима московских редакција од Патријархових претњи?8
Ипак, није ствар у логици. Овде важи врло очигледан религиозни закон: тамо, где се човек одриче Бога, на њега насрћу „богови“. Тамо, где нема живе и истинске вере, лако се одомаћују сујеверја. Иста она издања која су спремна да се жале на „догматизам“ и „антинаучност“ Православља, са запањујућим одсуством страха дозвољавају астролозима, чаробњацима и окултистима приступ на своје странице. Људи, који се подсмевају позиву на покајање, озбиљно верују у своју зависност од „карме“и „звезда“.
Нема логике ни у томе што противници Храма оптужују Цркву за сасвим опречне грехе. Час грде Патријаршију што се спрема да преуреди доњи спрат Храма, без претходног договора са Министарством културе, час, напротив, предлажу отварање конкурса за преуређење читавог Храма или за подизање само силуете Храма.
Нема логике ни у томе да се градоначелник Лушков окривљује за коњуктурно „удварање“ Цркви. Увидевши снажан напад штампе на идеју обнављања Храма, Лушков је могао да изјави да су то само „пројекти“ и да је он, наводно, само хтео да сазна „јавно мњење“ по питању Храма. То је прилично популарна тактика код савремених руских политичара. Данас изградња на Волхонки пре подрива ауторитет Лушкова у очима оних људи које је Цветајева назвала „читаоци новина – гутачи бесмислица“. И чињеница да он (тј. Лушков – прим. прев.), упркос притиску „четврте власти“ ипак не одустаје од Храма, приморава ме да издвојим Ј. Лушкова у групу другачијих руских политичара. Али није у трци за мојим гласом Ј. Лушков отпочео изградњу која је, иако истински народна, ипак, нажалост, антиновинска.
Дакле, у аргументима противника обнављања Храма заиста постоји логика, али то није логика мисли. То је логика страсти, логика богоборства. Кнез таме, тај „учени странац“ има намеру да се за стално настани у Москви. Да, Булгаковљев Воланд је у директној вези са Храмом Христа Спаса. Он се појављује у Москви одмах после експлозије Храма. И са крова Пашковљевог дома Воланд разгледа Москву, посматрајући „непрегледне низове двораца, огромних зграда и малених уџерица, предвиђених за рушења“…9 На крају сцене на крову румјанцевљевог музеја Воланд говори својим помоћницима: „Наређења више неће бити – извршили сте све што сте могли и ваше услуге ми више нису потребне. Одморите се. Сада ће настати олуја, последња олуја која ће довршити све што треба да се доврши, и ми ћемо кренути на пут“… Олуја, о којој је говорио Воланд већ се спремала на хоризонту. Црни облак се појавио на западном небу и до пола прекрио сунце. Затим га је прекрио у потпуности. Та тама која је дошла са запада, преплавила је огроман град. Нестали су дворци, мостови. Све је ишчезло, као да никада није ни постојало. Преко читавог неба прелетела је муња. Затим је град потресао удар грома. Поново је загрмело, и почела је олуја. Воланд је нестао у њеној магли“.
Тако се завршава Воландово разгледање пустоши на месту срушеног Христовог Храма. И читав сиже „Мајстора и Маргарите“ може се схватити из тог места: „свето место не остаје пусто“. Град, у коме се руше храмови постаје уточиште „духа зла и господара утвара“. У свет, који се одрекао Спаситеља долази онај ко га богохулно исмева.10
И тај „странац“ наравно не жели да напусти Москву. На његову срећу он и данас има сасвим довољнои свесних и несвесних слугу у том граду.
Неки од њих на месту које се допало „господару“ желе да подигну „храм“ управо у његову част. Тако, на пример, како каже Н. Дардикина, баш насупрот храму Христа Спаса, у некадашњем дворцу племића Лопухинових, предвиђа се подизање музеја Рерихових, у који ће бити пренета њихова тела.11
У тај дворац се по директиви совјетске власти сместио Међународни центар Рерихових. Тако је управо на средини између Пашковљевог дома и Храма смештен главни центар руске окултистичке пропаганде. Воланду би се несумњиво допао апел Јелене Рерих: „Луциферу, доћи ће време када ћемо поново упалити твоју лампу“.12 И замисао хришћана да се обнови храм као знак покајања за Богоодступништво њему никако не може бити по вољи.
Успех секте Рерихових међу руским интелектуалцима и њено ватрено одбијање идеје обнављања Храма Христа Спаса потичу из истог извора: страха од стварног покајања, стварне промене своје душе. Човек је спреман да измисли свакојаке аргументе, само да би убедио себе да он нема само једну једину душу коју му је подарио Творац и да ће се Њему опет вратити са извештајем о ономе што је током живота на земљи урадио. Не желећи да се каје пред Христом јучерашњи професор марксизма почиње да подржава секте. Управо директном забраном покајања и исповести секта бахајаца, на пример, поткупљује „интелигенцију савремених схватања“.13 Не желећи да се каје, новинар почиње да пише о „покајању на рачун буџета“.
Радикално непокајаном начину живота и мисли пост-совјетског човека не може бити по вољи позив на живу молитву и покајање. И он почиње да тражи оправдање како би сачувао инерцију сопственог нецрквеног живота.
Али Христос нас је упозоравао на последњу одговорност за изговорене речи. „Нека ваше „да“ буде „да“; „не“ – „не“. Уопште говорећи, Христос је дошао да подели људе на оне који су с Њим и на оне који, напросто, „гледају своја посла“. Паскал је једном рекао: „Христова агонија траје до краја века и за то време не смемо да спавамо“.14
Али и ехо експлозије Храма Христа Спаса у руској историји још није утихнуо.
Експлозија Храма је метафизички догађај. И он окупља све нове и нове учеснике.
Када је рушен Храм Христа Спаса, на супротној обали реке Москве биле су постављене трибине за гледаоце. Изгледа да се пропуснице за ту трибину могу набавити још и сада. И највећа ложа на њој је, изгледа, украшена таблицом: „За штампу“.
Ако се ви, господо новинари, не ужасавате да будете на Воландовој страни, – у реду, браните пустару, у којој је он уживао. Али немојте заборавити – он није Спаситељ; „он је само пародичар“. И сви његови поклони се завршавају „раскринкавањем гледалаца“.
Што се, пак, тиче православаца, за њих ће Храм на Волхонки, посвећен Христовом Рођењу, бити Витлејемска звезда. Творац је човеку дао живот да се човек не би врато у вечност празних руку. У Витлејему је Бог подарио Себе људима. Али и сви људи, некадашњи сведоци Његовог Рођења, донели су своје дарове. Мудраци су донели злато, тамјан и измирну.
Пастири, сиромашни људи, принели су на дар, напросто, своје дивљење, радост и хвалоспеве. Творац светова је спреман да прихвати људске дарове. Не зато што је Њему то потребно, него стога што жртва душу дародаваца чини узвишеном.
Дар, који данас сваки Рус треба да принесе Христу јесте жеља да се обнови храм Рођења – Храм Христа Спаса. И данас хришћани могу да помогну Храму много чиме, не само рубљама. Ако Московљани и Руси кажу у свом срцу: „Нека буде храм!“, то ће бити наш прави божићни поклон Спаситељу.

са руског:
Александра Павловић


Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *