НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

НА ДВЕРИМА КЊИГЕ

Пред читаоцем је књига која је настајала под притиском доба у коме живимо. То је књига о путу којим се иде кад се остане без Онога Који је Пут, Истина и Живот (Јн. 14, 6), књига о путу у беспуће секташтва, окултизма, празноверја… И о томе како се вратити на пут Христов.
Књига је настала у доба великих искушења нашег народа који, што сопственом кривицом, а што по вољи моћника овога света, страда више но икад у својој историји. Поред рата, економске беде, распада личног и друштвеног морала, пораста криминала, политичких зађевица и раскола, појавило се зло горе од свих зала, зло које насрће на дух србског народа – зло лажних вера и опасних духовних заблуда. На Светом Архијерејском Сабору Србска Православне Цркве, који је отпочео 22 маја 1994 у Пећкој патријаршији, а завршио се 2 јуна те године у згради Патријаршије у Београду, србски архијереји су јавности ставили до знања да нам је „споља – из истог света из кога су дошле санкције и бомбе – дошла и незвана војска проповедника разних секти, парарелигијских и псеудорелигијских покрета, окултних учења, магијских обреда, сујеверја, враџбина, све до ужасне теорије и праксе сатаниста. Посреди је прави духовни, и не само духовни, терор над нама, и налазимо се, без претеривања, пред опасношћу духовног геноцида ако се не супротставимо као слободан крштени народ.
Сви слојеви становништва су на удару секташке и окултистичке организоване најезде – злоупотребом, на жалост, и невоље угрожених људи, и хуманитарне помоћи, и медијског простора, и свега што се може злоупотребити. Стога Сабор апелује на наш верујући народ и на све чиниоце одговорне за душевно здравље и физички опстанак народа да се одважно суоче и са овим изазовом“.
Књига коју читалац узима у руке је покушај суочања са изазовом секташтва и окултизма. Православнима, у данашње дане, осим речи, писане и усмене, нису остављана никаква друга средства за допирање до народа са хришћанском благовешћу (медији се налазе у рукама људи којима, у најмању руку, до Цркве није стало). Па ипак, реч Божја је јака као маљ који разбија камен (Јер. 23, 29); верујемо да ће она и у овој књизи показати своју снагу.
Почело је кад се потписник ових редова у средњој школи срео са учењем „Покрета за свесност Кришне“, чији су представници у то време стизали из Загреба. Део учења је био занимљив, део превише инфантилан. Све у свему, реинкарнација се уклопила у оновремено занимање аутора за херметизам, Штајнера, па чак и Кроулијеве књиге, што је све примано довољно озбиљно да би оштетило духовну целовитост нижепотисаног, али и довољно пубертетски да не би оставило неизлечиву рану у души.
У војсци сам упознао талентованог младог сликара – аматера из Загреба за кога сам касније сазнао да је постао члан „Мунове унификационе цркве“; сећам се да су младог кришнаисту послали кући зато што је одбијао оружје… По изласку из војске, када је светлост Православља дотакла убогу и од лутања уморну душу, схватио сам да секти има много више него што сам слутио, и да је њихова литература много озбиљнија и распрострањенија но што сам могао замислити…
Почетком деведесетих Свети Архијерејски Синод дао је благослов протојереју Љубодрагу Петровићу, духовнику Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, да достави један извештај о сектама које делују на нашем простору. Извештај је свештеник Петровић урадио са групом мисионара, му којима је био и нижепотписани. У њему је било онолико информација колико их је у то време било доступно, од којих је највећи део поодавно неупотребљив – због застарелости. У Мисионарску школу је долазило све више људи који су различитим странпутицама лутали док нису срели Христа Господа – њима је требало духовне помоћи; долазили су млади који траже и питају; долазили су уцвељени родитељи и родбина жртава тоталитарних секти… Са благословом Његове Светости Патријарха Павла и Светог Архијерејског Синода, протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић и група његових сарадника кренула је по србским градовима и селима да говори о односу Цркве према сектама и окултизму. Ишло се од Требиња до Бора и од Апатина до Приштине. Добра посећеност трибина и занимање нашег народа за проблем духовне агресије на потомство Светог Саве потписника ових редова су уверили у потребу да се о теми и говори и пише на прави начин. Све више људи који су пострадали од вукова у јагњећој кожи, као и читање упутне литературе из земаља у којима је сектологија много развијенија него код нас, коначно су увериле дотичног да треба објавити књигу са што више ваљаних увида и проверених чињеница које ће нам помоћи да се снађемо у ситуацији „религијског дивљаштва“ (термин руског апологете ђакона Андреја Курајева) пост-комунистичког Србства.
Наравно, много је лепше писати о ономе што је светло и чисто, што је пуно радости пасхалне вере Христове – а то Православље заиста јесте. Међутим, и оваквим темама се мора писати и говорити, јер Православље ипак захтева претходно рашчишћавање појмова и узлазак на таворску висину Преображења. Пре но што почне са крштавањем, свештеник запрећује ђаволу и позива онога који се крштава да се „одрекне сатане, и свих дела његових, и све гордости његове, и свег служења њему“, да дуне и пљуне на кнеза таме (символички, оглашени је окреут Западу, „земљи таме и сенке смрти“), а затим га окреће Истоку и позива да исповеди своју спремност на сјединења са Христом и да прочита Никео-Цариградски „Символ вере“, у коме је укратко изложена „вера једанпут предана светима“ (Јуд. посл., 3); а за ту веру, вели нам свети апостол Јуда Јаковљев, морамо да се боримо.
Ова књига је почела и дочиње се на основу једне жеље – помоћи браћи и сестрама у Христу да се разаберу међу многим лажним стазама данашњице које одводе од Њега, Сунца Правде, Који је Пут, Истина и Живот човека и света (Јн. 14, 6). Нека Господ благослови да заиста помогне.

Ко су чланови секти?

Они су наш, православни бол.
Они су, између осталог, у сектама зато што им ми нисмо на време и на прави начин посведочили Христа.
Они су, такође, болесни и духово рањени људи, у највећем броју случајева жртве нечије манипулације.
Свештеномонах Василије Светогорац о јереси каже: „Јерес у области истине је грех. А грех у духовном животу је лаж, јер је то болест и противприродно стање. Не можемо живети, не можемо изразити здравље у животу без истине вере, и нема богословља у болести јереси, у јереси која је плод греха гордости“.
Свако ко бира јерес, на неки је начин одговоран за своју пропаст, „јер јеретичка мишљења нису ништа друго до камење које ће убити саму особу која је измислила зла учења“, вели Свети Григорије Нисијски.
Није нимало чудно што ови људи болесне вере постају и људи болесног живота – уплашени (у апокалиптичко – армагедонским сектама), испражњени од осећања и здраве реакције на околину (у далекоисточним групама), претворени у ходајуће мртваце (у тоталитарним сектама каква је сајентологија), спремни на свако зло и злочин (у сатанистичким кружоцима)… То су болесни, и психички и физички, рањени и јадни људи, који су кренули за Светлошћу, а обрели се у тами… А тек њихове породице!
Са каквим се трагедијама срео потписник ових редова…
Отац доводи сина на разговор са православним свештеником… Отац је просветни радник, који, на ивици нервног слома, кидајући се од бола због детета које нестаје пред његовим очима и постаје неко други, каже: „Ја сам крив… Ја сам био у просвети и атеиста… Ја га нисам учио православној вери… Зато је и отишао у секту“. Са дечком, који студира (електротехнику, ваљда), свештеник покушава да разговара. Не вреди. Отац преклиње сина. Он му само каже: „Завршићу факултет и донећу ти диплому, да те задовољим… Али ћу ја радити шта хоћу“… Покушавам да попричам са њим, да му покажем разлике између Православља и кришнаизма. „Мене то уопште не занима“, каже. „Мене Православље уопште не занима“… И одлазе.
Мајка чији је син отишао у Београд, на студије, и упознао следбенике Шри Ћиноја. Сад је са њима. Школа га не интересује… Мајка покушава да интервенише код надлежних, али… Али, Шри Ћинмој је организатор „Светске трке за мир“, а надлежни су покровитељи „трке за мир“…
Мајка, чије су две кћери код Шри Ћинмоја…
Мајка, просветна радница у пензији, чији син напушта академско музичко образовање и одлази у Скопље, да свира у једној гуру-мантра групи… Разговарам са њеним сином. Он воли те разговоре, али ми каже да не могу да разумем Кришну који је за једу ноћ имао 16108 жена, јер је то речено у „трансцеденталном смислу“…
Владислава, љупка млада Бугарка из Софије… Причам са њом о Христу и Кришни… Каже да су је родитељи упознали са Православљем, али је нова вера лепша… Уосталом, она мисли да „ја то не разумем“. Док ми разговарамо у просторијама православног омладинског покрета „Свети Јевтимије Трновски“, Софију облепљују плакатима који најављују наступ групе „Нитјананда“ – тројица у групи су из Србије…
Младић, који се бавио медитацијом и већ годинама не може да се опорави… Лута, намучен и као нечим гоњен, од манастира до манастира…
Мушкарац средњих година, избеглица – Србин из Сарајева, ужарених очију ми прича о Јехови и нуди „Кулу стражару“, у близини београдског Новог гробља. Питам га да ли је упознао православну веру пре него што је постао јеховиста. Каже да јесте. Шта је читао? Читао је два – три броја „Православља“, новина Србске патријаршије…
И они који верују да се може спојити Православље и астрологија, православље и магија… Човек, који се бавио ритуалном магијом, и који је, после смрти свог детета схватио на каквом је путу…
Пре но што је пришао Цркви, потписник ових редова је прошао кроз таму личног бављења окултизмом. У његовим рукама, пубертетски грозничавим од гордоумља које је тражило некакво „просветлење“, биле су и књиге о Далеком Истоку, и списи Рудолфа Штајнера, и дела Славинског, и „Књига закона“ Алистера Кроулија… И сам је, заведен причама једног старијег залуђеника, писао „херметичке текстове“, читао „архетипе“ својих снова, водио „дневник самоостварења“, бацао три новчића да би од „Ји Ђинга“ добио одговоре на своја питања… И, док се тиме, напет и жељан свемоћи, бавио, био је у „паралелном свету“ у коме је Толкинов „Господар прстенова“ постао уџбеник географије, а списи о „карми“ и „астралу“ приручници за свакодневну употребу.
Али, милосрдни и човекољубиви Отац никога не оставља – није оставио ни мене, нити многе од пријатеља који су прошли пакао и нашли се у Цркви Бога Живога…
Знам сатанисту који се обратио и постао православни Хришћанин…
Знам бившег кришнаисту који је, кад је отпутовао у Индију, схватио да му је место у Србији…
Знам бивше адвентисте, јеховисте, окултисте, астрологе – сви су, благодаћу Божјом, сада у стаду Доброга Пастира…
Од када сам вером постао православан, схватио сам колико је вера наших Отаца „природно натприродна“, и колико је она извор душевног здравља. Ако је тако, а јесте, то се мора сведочити и нашој браћи, како оној која траже и лутају, тако и оној која су се већ разболела и ушла у неки секташки лавиринт.
Ако је јерес саморазарајућа, јер се не може укоренити у тле Православља, онда Православље не сме да се бори против јереси, заборављајући на свој начин живота, јер то само ствара погодне тле за јереси. Не заборавимо речи Господње: „Због вас се име Моје хули међу незнабошцима“ (Ис. 52, 5). То значи, понављамо, секташи су наш бол, наша рана, наша кривица; и ми им морамо приступати као нашој, од Оца одељеној браћи, трудећи се да их не повредимо, али неодступно сведочећи Истину и штитећи оне који нису заражени јересју од разболевања.
Никад не смемо заборавити, наравно, да „човек није истински православан ако просто прогони јереси, исто као што онај који само проклиње пакао није у рају. Православни живот је од великог значаја/…/ Православље нема ватру „свете инквизиције“. Оно блиста нествореним огњем који освежава свете, али сажиже безбожне“, каже архимандрит Василије. Једном речју, они који су ван Православља, сами себе рањавају, и то им је довољно мучење – бити без Живота, а мислити да живиш. Зато смо ми дужни да са њима саосећамо, да се за њих молимо, да се трудимо да будемо достојни сведоци и сасуди благодати Божје.
У овој књизи, дакле, настојимо се да се држимо упутства Светог Јована Златоуста:
„Јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба анатемисати, и безбожне догмате треба разобличавати, људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење“.

Данашњи човек на путу ка вери Отаца

Заиста је неверовато шта све данашњи млади људи пролазе тражећи веру отаца својих.
Потписник ових редова зна једног православног младића чија судбина јесте пример како та лутања изгледају.
Младић је рођен у Београду, у комунистичкој породици. Деда и отац су га учили да су комунистичке идеје најузвишеније и најдостојније човека, и давали му да чита марксистичку философију чим се дечак заинтересовао за питања смисла постојања. Он сам каже да је то за њега био духовни пакао, и да он никако није могао да издржи. Тражио је, сам вели, „изворе нових знања, бољих и ближих истини“. Оберучке је прихватао све текстове који су говорили о религији, философији, психологији. Преко часописа „Црни појас“, који је пропагрирао источњачке борилачке вештине, почео је да упознаје духовну позадину истих и за њу се заинтересовао. Тренирао је уечи-рју карате – до, коју је у бившу Југославију донео Марио Тополшек, писац књига о нинџама, меком кунг-фуу, таи-чи-чуану. Вежбајући „чи конг“ за здравље, јунак наше приче је почињао да улази у ментални паралални свет таоизма и будизма. Био је и даље незадовољан. У својој исповести каже: „Морам да признам да је то, по мени, најобичнија папазјанија, неко мистифицирање сасвим безначајних ствари. Ту нема милости, нема опроштаја. Једна крута, и мучна, паклена религија заоденута у све могуће привиде истине. Ту нема спасења, нема ни Бога. „Бог“ је крут, то јест то је демон који се цери и посматра те са дистанце док се ти трудиш да учиниш немогуће, – да се сам спасеш. Паганизам, без светлости Спаситеља очовеченог, и нема другог пута осим да се тоне све дубље и дубље“.
Зрачак Еванђеља Христовог обасјао је овог младића кад се срео са представницима секте „Деца Бога“ („Породица“ или „Мисионари“), која је настала у доба „Јесус Фреак“ покрета и хипи-револуције. Он је желео да упозна Хришћанство и пришао им је. Схватио је да је Христос Бог Који је постао човек, да је то Бог Који Се показао и Који нас није оставио. Овај младић је, са члановима секте, отишао у иностранство. Тамо је раскрстио са „Децом Бога“ јер су они били равнодушни за његова питања о дубљем смислу Еванђеља. Враћајући се у Београд преко Аустрије, затекао се у једној лутеранској породици која га је лепо примила и угостила. Лутеранско схватање Библије му је било ближе од оног које су нудила „Деца Бога“. „Био ми је циљ да се вратим изворном тумачењу Светог Писма, а не Перином тумачењу Микиног тумачења Лазиног тумачења истог“, каже он. Лутерани су имали крст на храму, имали су службе Божје – све је то било лепше и дубље него оно у секти. Нашег боготражитеља је, међутим, мучило то што га домаћини стално обасипају причама о томе како је римокатоличка црква, од које се Лутер одвојио, заостала, примитивна, и да су Лутерове реформе биле тако лепе и Богу угодне да више код католика нема шта да се тражи. Он је, по природи склон да чује и „другу страну“, отишао у римокатолички храм, после чега му је код лутерана отказано гостопримство. Срео је једну католичку аустријску породицу која му је, због тешке ситуације у нашој земљи, понудила стан и храну у њиховој кући. Људи су, вели јунак наше повести, били много природнији и нису махали Библијом, али су својим животом сведочили да Бог постоји. Римокатоличко тумачење Библије је било изворније од протестантског. „Ту сам научио како се лепо може бити добар грађанин, а уједно и добар хришћанин“, каже даље он. „Научио сам ту како се воли и чува националност, нација као основ за стабилност неке заједнице. То је био веома важан фактор који сам изгубио из вида. Иако је Господ Исус Христос све народе изједначио пред Богом, волећи свој народ ми учимо како да волимо и друге, јер – како ћеш поштовати туђу нацију ако не поштујеш своју?“ Кад је схватио да је Србин, и да му је Србија Отаџбина, ноћу је, уместо молитве (а ниједну православну молитву, осим „Оче наш“, није знао) пре спавања певао „Ој, Мораво“… И дошла је свест о духовним коренима: „Кад се сетих Светог Саве, запитах се: „Па добро, кад ми је Бог дао светитеље у мом роду, шта ћу ја у туђем? Шта је тражим ту кад ми је Бог код куће дао пут у Царство Своје?“ Тада почех да озбиљније размишљам и да се усрдним молитвама обраћам Господу да ми дарује снаге да увидем зрак светлости који пада на тесан пут у Царство Његово пролазећи кроз тамни облак данашње судбине Србије.“ И вратио се кући, и постао православни Хришћанин – Бог је чуо његове молитве…
Упознао сам овог младића 1993 године у Београду, међу светосавским омладинцима у улици Господар Јевремовој 42. Тада ми је забележио своју исповест, коју сам, знајући да ће ми затребати, пажљиво чувао. И сада је ту – показује којим стазама иду данашњи Бога гладни младићи и девојке. Неки никад не нађу прави Пут; неки, хвала Њему Који Пут јесте, успеју у томе. Зато у овој књизи има пуно исповести људи који су, доживевши лаж, нашли Истину у Христу. Њихова сведочанства су нам драгоцена, с обзиром да су они на својој души осетили шта значи бити ван Дома Очевог, Цркве.
Овај младић је своју исповест завршио вапајем: „Судећи по томе што се србски православни народ налази у ванредној ситуацији, Србској Православној Цркви чији сам члан ја предлажем и ванредне мере. Треба користити сва могућа средства да би се разједињени и збуњени народ упознао са православним Христовим учењем; продубљивати веру верника јер они то хоће свим срцем, и тиме спасавати народ, јер, уколико се омане у садашњој ситуацији, пропаде вера наших отаца због самих нас. Уколико се не схвати стварно стање у граду, у земљи, и то са становишта обичног грађанина, људи који се тек буде за веру ће отићи у јерес или атеизам, комунизам поново, разочарани равнодушношћу и дистанцом које су једно од ђаволских искушења за црквено активне људе. Треба бити загрејан, веран и добро отворити очи за оне који нам прилазе очекујући од нас ако не неко велико теолошко знање, а оно барем осећање братске љубави и човекољубља које до тада нису срели. Данас треба највише сведочити својим поступцима, а знање ће касније доћи само. Оружје наше је у томе што нас људи већ на први поглед препознају и кажу: „Ови су нормални и смирени. Ови су наши“. Трпељивост и молитва за грешнике, а не осуда. Треба људима помоћи у ослобађању ума и стицању осећања христолике слободе која ослобађа од веровања у човека, у идоле, – да се као Цар признаје само Један, Онај Који је Алфа и Омега и Који је над свима нама“.
Његове речи и даље су вапајне; и даље траже неког ко ће их чути.

Право и правда

Када се 1994 у Србији и Црној Гори јавност дигла на узбуну због вишеструког скрнављења обитељи Свете Петке, метоха манастира Љубостиње код Трстеника, што су починили локални сатанисти, у „Новостима“ се појавио чланак „Свако бира свога Бога“ (потписао га је Д. Димитровски).
Окосницу чланка је чинила изјава (никад је није оповргао) министра вера Републике Србије Драгана Драгојловића, који је рекао:
„Опасност од секташа не прети ником поготово што је њихов број занемарљиво мали. Према нашим законима, свако може да региструје секту или верску заједницу а да њихова активност не подлеже ничијој контроли. /…/ Уосталом, сваки човек има право да се моли свом Богу, да верује у оно у шта жели да верује. То му следује и по нашем Уставу и по правима човека на слободу избора религије или вере и то му нико не може забранити. Човек који припада некој секти или верској заједници такође има право да изабере и ми као институција на њега не можемо утицати“. Он је изразио неверицу у то да је појава узела маха у оној мери о којој се писало и говорило.
Министар је, иако би требало да своју област одлично познаје, рекао: „Можда у Београду заиста постоји „Ред оријенталних темплара“ (а делује још од краја осамдесетих, и имају огромну издавачку делатност ИП „Езотерија“, нап. аут.), или „сатанисти“, можда они заиста изводе своје крвне верске обреде, али министарство о томе заиста није упознато“.
Нарочити ниво терминолошке прецизности, министар Драгојловић је достигао у исказу: „Секте и верске заједнице су црква за себе“. И опет је поновио: „Сваки човек има право да бира секту или верску заједницу“. Што се сатаниста тиче, министар је, у стилу неког од Домановићевих министара из „Страдије“, закључио: „Код њих, једноставно, нико не мора да одлази, ако то неће“.
Он је, очито, изгубио из вида чињеницу да већина оних који су ушли у секту није ни имала избор, и да су увучени на начин крајње подао: причана им је једна прича, а иза ње је стајала сасвим другачија стварност.
Вук Андрејевић, син Славенке Андрејевић, из Београда, није ушао у секту кад се нашао у друштву младих који су га позвали на дружење, док је сам лутао Њујорком – он је отишао у друштво младића и девојака се разних крајева света, који су свирали, певали и дружили се, да би се на крају испоставило да припадају тоталитарној „Муновој унификационој цркви“.
„Трансцедентална медитација“ се у Србији и Црној Гори не представља као далекоисточна верска секта, него као „наука креативне интелигенције“. „Харе Кришна“ је своје концерте са групом „Нитјананда“ организовала, и још увек организује, као вечери индијске клтуре. То што се присутни позивају да певају „Харе Кришна маха-мантру“ и дели им се прасадам, жртвена храна претходно понуђена Кришни, на плакату се нигде не помиње… Прасадам се назива „индијским специјалитетом“.
Адвентисти по Београду и Србији држе предавања са насловима типа „Добро ће победити зло“, које организује Теолошки факултет (не кажу да је адвентистички) или библиотека „Логос“ (не кажу да је библиотека адвентистичка), а предавач је, рецимо, неки теолог из Београда (не каже да је адвентиста).
Пентекосталци имају свој храм у улици Симиној 4 у Београду. На фасади је крст, и пише „Храм Свете Тројице“. Нигде не стоји да је реч о пентекосталном храму… Може ти се десити да кренеш на курс о Светом Граалу (многе занима Свети Граал), а да се обретеш у окултистичкој „Белој гностичкој цркви“.
Дакле, господин министар превиђа чињеницу да секте, ускраћујући информације онима које зову на предавања, самим тим манипулишу необавештеним људима, који ни не знају где иду, нити очекују оно што ће их снаћи. Метод „двоструке истине“ или, како би Мун рекао, „небеске обмане“ није туђ ниједној секти. А великом броју нису туђи ни разни облици тзв. „принудног убеђивања“ и „испирања мозга“.
Људска права су, наравно, неопходан елеменат сваког правног поретка. Али она не смеју бити злоупотребљена зарад манипулације. Постоји вишња правда која, како наш народ каже, држи земљу и градове. Ако закони земаљски у себи немају бар зрачак те правде – онда… Онда ће друштво почети да се распада на групице и појединце у немилосрдној борби свих против свих, а у име права човека и слободе група, без обзира какве су „слободе“ у питању!
У једној нормалној држави и у једном нормалном законском поретку, основно „ограничење“ верских слобода би се састојало у обавези да било која верска заједница, кад мисионари и проповеда, мора да се представи и да каже ко је и шта је, при чему ће сваки од заинтересованих моћи да изабере хоће или ићи тамо или неће. Адвентисти на плакату морају написати да су адвентисти, „Харе Кришна“ – то што јесте, а следбеници Шри Ћинмоја свог гуруа не могу представљати само као борца за светски мир, него и као учитеља индуистичке религије.
Са друге стране, Србска Православна Црква у једној држави у којој већину чине људи који се изјашњавају као православни, не би смела да буде изједначена са, рецимо, јеховистима или „Универзалним животом“. Најосновније осећање историјске правде и националног интереса нам каже да је тако нешто неприродно. Демократска правна држава мора да рачуна са правима већине…
Сличним поводом, у једном свом чланку у јељциновској Русији огласио се покојни митрополит петроградски Јован (Сничев), који је руске властодршце, склоне ставу „да свако има право да верује у свога Бога“, упитао о следећем: „Ко је у току хиљаду година ковао и калио несаломиви државотворни дух руског патриотизма? – Црква Православна! Ко је надахњивао одважне и крепио малодушне, освештавајући дело одбране Отаџбине као личну религиозну дужност сваког способног да носи оружје? – Црква Православна. Ко је руског човека научио да буде веран – без ласкања, храбар – без суровости, широкогруд – без расипништва, постојан – без фанатизма, снажан – без гордости, милосрдан – без таштине, ревностан – без гнева и злобе? – Црква Православна!
Зар су католички прелати звонили на узбуну и подизали новгородски поход на борбу против крижара и давали последњу духовну попудбину саборцима светога благоверног кнеза Александра Невског на крвљу заливеном леду Чудског језера? Зар су протестантски пастори надахнули свету ревност донског хероја кнеза Димитрија, где је страшна сеча са Татарима решавала: хоће ли или неће бити Свете Русије?
Зар су муслиманске муле спасиле нашу Отаџбину од распада у љутим годинама Смутње, подигнувши Козму Мињина и Димитрија Пожарског на њихов жртвени подвиг, а ратнике руског устанка на борбу до победе? Зар су јудејски рабини са крстом у рукама, у фијуцима јапанске „шимозе“ подизали на јуриш издане, смртно уморне чете под Мукденом и Порт-Артуром, спасаваући руску част од бруке?
Зар су кришнаисти и будисти у току хиљаду година свакодневно, усредсређено, без журбе и са побожношћу узносили Господу молитве о „Богом чуваној“ земљи руској, „власти и војсци њеној“, посебним молитвеним чином помињући „војсковође и војнике, који су за Веру и Отачаство живот свој положили на пољу битке“? /…/
Горко је, о како је горко писати ове речи: славна историја наше Отаџбине унакажена је и заборављена, њен духовни смисао је изопачен и кривотворен! Пробудите се, руски људи! Зар не осећате како подло, цинично и сурово обмањују вас, лишавајући вас Отаџбине и Вере – силног ослонца у борби са спољашњим злом и небеске лекарке унутарњих болести душе?
Браћо и сестре, сетите се – управо је блажени митрополит Кирил, духовни учитељ и сарадник Александра Невског, руку под руку са кнезом бранио родну земљу истовремено и од Истока и од Запада, од хорди Татара и хорди крижара.
Управо је свети преподобни Сергије, игуман радоњешки, благословио Димитрија Донског за Куликовску битку и прорекао кнезу победу – и, нарушивши све обичаје и правила, као видиви израз учешћа Цркве Руске у борби за слободу Отаџбине – дао истом двојицу монаха – војника, Пересвјета и Ослабу, који су на донским пољима пали у сечи скупа са безброј безимених руских ратника, који су ишли у смрт за Веру и Отаџбину, штитећи Свету Русију од господарења „поганих“.
Управо је свештеномученик патријарх Гермоген – сед, немоћан, од глади у пољској тамници умирући старчић – својим снажним архипастирским призивом подигао са колена земљу која је гинула од узајамних обрачуна и међусобица, малодушне тиме застидевши, изгубљене ободривши, и сабрао заједно све оне који су желели да земљу избаве од робовања странцима и иноверцима.
Управо свети праведни Јован Кронштатски, сверуски молитвеник и чудотворац, страшни разобличитељ „либерала“ и „демократа“, до последњег даха свог није умукнуо, упозоравајући народ руски на погубност равнодушности према вери и погубне последице те духовне заразе како за живот Цркве, тако и за живот државе.
Црквени темељ руског постојања скривен је у самом срцу Русије, у најдубљим коренима народног осећања света. /…/ Патриоте, које се куну у љубав према мајчици Русији, а у исти мах одбацују Православље, – воле неку другу земљу, коју су сами себи измислили. „Патриотска“ штампа, која призива на препород Русије и у исти мах на својим страна рекламира „исцелитеље“ и екстрасенсе, астрологе и магове, оставља утисак одсуства најпростијег националног осећања“.
Све што важи за руску историју – важи и за србску.
Србску државу нису створили адвентисти, него светородни Немањићи; србске школе и болнице нису подизали јеховисти, него Свети Сава и његова духовна деца. Србију је од Турака бранио Свети кнез Лазар, а не неки амерички проповедник. Црну Гору је од турске најезде предвођене Махмут – пашом Бушатлијом заштитио, молитвом и мачем, Свети Петар Цетињски… Зна се где су земље наше захваљујући нашим црквама и манастирима… Зна се ко је предводио велику Сеобу 1690… Зна се да је со србске државности под турском окупацијом чувала Пећка Патријаршија… Зна се ко је благосиљао Карађорђа на устанак 1804… Зна се ко је у I и II светском рату поднео све жртве са својим народом (Србска Православна Црква је у II светском рату принела на олтар Отаџбине око пет стотина свештеника!)
Свети Сава – православни Србин…
Свети Немањићи – православни Срби…
Свети кнез Лазар, син му Стефан деспот, песник „Слова љубве“, супруга му кнегиња Милица – православни Срби…
Песникиња Јефимија – православна Србкиња…
Светородни Бранковићи – православни Срби…
Епископ жички Николај, у Првом рату најзначајнија личност Србије, човек који је Западу објаснио нашу борбу за слободу – православни Србин…
Отац Јустин Поповић, један од највећих новијих теолога света – православни Србин…
Никола Тесла, син православног свештеника, кум православне цркве у Гери, Индијана…
Михаило Пупин, идворски чобанин који је постао угледни научник, – православни Србин…
Песници – Дучић, Настасијевић, Дис – православни Срби…
Набрајање је реторско. Једном речју, све што је вредно у нашој држави и нашој култури створили су православни Срби, који су сматрали Православу Цркву неприкосновеном духовном заједницом свог народа.
Угледни србски историчар, Радован Самарџић, каже да су „Срби могли поднети тај терет нимало равнодушног односа према својој судбини, сумње нема, и зато што су, из епохе Немањића, највише заслугом Светог Саве, изишли као народ озбиљног лика, духовно развијен, привржен својој вери и традицијама, са сопственим законима, моралним начелима и установама свакидашњег живота“.
Једном речју, Христова Светосавска Црква јесте Мајка србског народа и његове државе – зато би било сасвим природно да и они који имају власт о томе мисле. Други народи поступају мудро – у Великој Британији англиканство је и даље повлашћено, у Немачкој су повлашћени римокатолицизам и лутеранство, у Пољској римокатолицизам, у Грчкој Православље. То не значи да остале верске заједнице немају своје слободе.
У једном нормалном правном поретку, све верске заједнице и конфесије би се могле поделити на четири групе. У прву групу би ушле секте за које је поуздано утврђено да су терористичке и опасне по грађане (на пример, „АУМ Шинрикјо“, која је почетком 1995 извршила тровање путника у токијском метроу). У другој групи би биле секте за које се зна да су потенцијално опасне, и које су већ много пута извођене пред судове у свету („Мунова унификациона црква“ која остварује отворене политичке циљеве; уз то, поседује и фабрике оружја). У трећој групи би биле традиционалне конфесије које суприсутне на нашем тлу углавном као конфесије појединих народа (римокатолицизам, лутеранство, ислам, итд.) У четвртој групи, првој по значају, била би Православна Црква, државотворна Црква србског народа, којој би држава требало да помаже. У држави у којој је већина народа изјашњава као православна, нормално би било увођење православне веронауке, као и верске настава за припаднике других традиционалних конфесија у оним срединама где се то жели.
Књига која се налази пред читаоцем јасно нам ставља до знања да би и право и правда требало да се нађу на истој страни када су наше земље у питању. Од тога умногоме зависи духовна, али и државна будућност ових простора.

О досадашњим антисекташким књигама на нашем простору

У предговору за своју шесту књигу „Апологетике“, под називом „Црква и секте“, најпознатији и најуспешнији наш апологета, протојереј-ставрофор др Лазар Милин наводи списак до тада (до осамдесетих година нашег века) објављене антисекташке литературе, и констатује: „Код нас Срба, бар колико је мени познато, писало се о сектама и секташима врло мало. Тек понеки чланак и понека брошура“. Претходно је др Лазар Милин уочио да је секташка најезда на православно Србство нека врста духовне мећаве, и да није сигуран да ли је та мећава на свом врхунцу или ће бити још снажнија. Он је устврдио да смо ми, православни, прилично немарни кад је тај проблем у питању, а да секташке литературе има све више и да је њихова активност све разгранатија. У време писања његове књига у бившој СФРЈ и међу православним Србима деловало је око тридесет званично регистрованих секти; данас их, званично регистрованих, има преко шездесет…
На жалост, речи др Лазара Милина чуо је веома мали број православних теолога и публициста, па се стање није много поправило, бар кад је антисекташка литература у питању. Темом су се позабавили Драгоје Трифуновић („Разговор о крштењу“), Велибор Џомић („Црква, секте и сатанизам“), мр Ранко Мандић („Канибал у српској кући“) и мр Зоран Милошевић („Верске секте и култови“). Оне су корисне, али пружају мало основе за даља истраживања.
Поједини православни издавачи нудили су садржаје са основним подацима о сектама у књигама за прво упознавање са Православљем (тако, на пример, „Веронаука у кући“, издање из 1996, има поглавље посвећено овом проблему, а „Глас Цркве“ је „Катихизис“ Владике Николаја снабдео чланком др Лазара Милина у коме су укратко изнете православни одговори на питања јереси.) И то је потребно и корисно (мада у „Веронауци“ има застарелих података који се морају избацити, нарочито с обзиром на чињеницу да књига долази до руку најширег круга читалаца.)
С друге стране, постоји озбиљна литература о лажној духовности преведена са страних језика (енглеског и руског). Књига јеромонаха Серафима (Роуза) „Православље и религија будућности“ (у издању „Светигоре“ – „Православље и религија Новог светског поретка“) даје изврстан увид у то шта јесте Њу Ејџ, и шта православни о томе могу да мисле. У њој се, поред анализе „синкретоманије“ којој је данашњи човек склон, налазе и врсни описи далекоисточних гуру – покрета, харизматско – пентекосталних појава, „летећих тањира“ и „ванземаљских контактера“, итд. Дело петроградског свештеника Родиона „Људи и демони“ бави се астрологијом, магијом и веома убедљиво показује да су тзв. „екстрасенси“ и видовњаци обични, врачари и гатари, маскирани у „парапсихологе“ и људе са „граничних подручја науке“. Проблемом далекоисточних верских учења из перспективе Православља бавио се зборник „Изазов Далеког Истока у светлости православног Хришћанства“, али је најважнија и најбоља теолошка књига „Васкрсење и реинкарнација“, објављена у едицији „Руски боготражитељи“ издавача „Логос“ из Београда. У њој се налазе блистави радови руских теолога и философа – Евгенија Трубецкоја, Семјона Франка, Василија Зјењковског, Бориса Вишеславцева, Николаја Берђајева, Сергеја Булгакова, Георгија Флоровског… Поднаслов књиге је „Проблем бесмртности у хришћанству и окултизму“. Дело је неопходно свакоме ко се овом темом озбиљније бави.
Епископ рашко-призренски Артемије нашем читалаштву је понудио упутну брошуру „Православље и реинкарнација“ (она је, углавном сажетак књиге „Васкрсење и реинкарнација“).
„Душа после смрти“ јеромонаха Серафима Роуза је реакција на Мудијеву студију „Живот после живота“, и даје православни одговор на питања каква су реинкарнација, астрална пројекција, визије „Тибетанске књиге мртвих“, списи Емануела Сведенборга, итд. Студија Зорана Милошевића „Религија Новог светског поретка“ бави се целином Њу Ејџ феномена. У православној штампи повремено се појављују огледи на неке од ових тема, као и исповести бивших чланова секти који су се обратили у Православље.
О овоме пише и световна штампа, али често нестручно и сензационалистички, што доноси више штете него користи. Мада, у духовном смислу гледано, свака јерес у себи има нешто од оца лажи, сатане, није часно назвати све припаднике секти – „сатанистима“; то је увреда за човека, али и повреда чињеничног стања ствари. На жалост, новинарски приступ теми склон је да се оконча у плићацима преупрошћавања. (У нашој књизи има новинских чланака, али који су проверени; они су углавном преведени из западних часописа, од којих неки имају традицију дужег и озбиљнијег бављења феноменом религијског манипулисања).
Најважнија од свих до сада написаних књига о сектама на нашем простору и даље је Милинова студија. Међутим, она обрађује само учење и деловање новопротестантских групација, а ми смо суочени са низом Њу Ејџ секти, од „Покрета за свесност Кришне“ до „Мунове унификационе цркве“. Зато је ова књига покушај да се постојећа празнина, уколико је то могуће, попуни, да би нови истраживачи кренули у проширивање и продубљавање теме.

О структури књиге

Књига је подељена на делове, од којих сваки обрађује известан део проблема сусрета Православне Цркве (али и човечанства у целини) са феноменом лажне духовности. Прво смо понудили неколико увида у то шта Црква јесте, и шта је јерес као болесна вера чије су опасности непорециве, и све приметније у свету у коме живимо. Одмах затим, у делу о стратегији и тактици савременог духовног рата дат је поглед на мондијалистичке стратешке пројекте у стварању тзв. „нове духовне парадигме“ (најшире речено, покрета за „Ново Доба“), што би задало коначан ударац традиционалним религијским ситемима, а нарочито хришћанству. Најезда секти на пост-комунистичку Русију и Србију унапед је осмишљена, што нас, наравно, не оправдава ако не улажемо напоре да зауставимо процес отпадије од Цркве Христове, а самим тим и од духовно-националног идентитета.
Затим су ту делови књиге који се баве разним врстама секти и секташког деловања. Секте смо поделили, у складу са њиховим учењем, на новопротестантске, далекоисточне, синкретистичке, и окултно-сатанистичке. Наравно, подела је условна (мормони су, на пример, паганско-гностичка групација са много синкретизма у себи, али смо је уврстили у пограничну зону новопротестантског феномена; а „Универзални живот“ је квази-хришћанска секта гностичке колорације, мада смо је, због наглашене идеје „Новог Доба“, сместили у синкретистички контекст). Саставни део истраживања секти и њиховог деловања мора бити и анализа манипулативних метода којима се тоталитарне и деструктивне секте служе, са посебним освртом на лечење бивших следбеника разорних култова и психо-терористичких групација. Овом проблему посвећена је читава књига. После тога, дат је преглед разних врста празноверја које су постале тзв. „алтернативна духовност“, и представљају веома важна средства репаганизације (од астрологије и магије до лажних пророчанстава).
Потписник ових редова враџбине, гатање и разне видове „екстрасензорике“ сматра највећом опасношћу на нашем духовмом простору. Појава је много раширенија него што се мисли, и, у исти мах, много опакија – почев од развијања паганских веровања какво је вера у „звездани усуд“ до личног и колективног бављења разним врстама враџбина да би се остварили извесни, себични и сатански, циљеви.
На самом крају студије, понудили смо поглед на целину феномена „промене парадигме“, на глобалну (и глобалистичку) религију Њу Ејџа, која претендује да собом замени Хришћанство у свим традиционално хришћанским земљама.
Трудили смо се да у књизи буде што више православних аутора и православних текстова. Међутим, није се могло избећи ни присуство озбиљних инославних истраживања, нарочито у оним областима у којима Православље, на жалост, на нашем терену није направило не почетне кораке. То се, пре свега, односи на америчке ауторе и њихове прилоге о психолошком и психијатријском аспекту појаве којом се бавимо. (У Сједињеним Америчким Државама 4500 психијатара помаже бившим секташима да се врате у нормалан живот – њихово искуство се, наравно, не сме превидети.) Ови нас текстови опомињу да феномен психотерористичких култова није само религијски, него – понављамо! – и медицински, с обзиром на чињеницу да се највећи број нових религијских покрета служи суптилним методама „испирања мозга“ маскираних танким премазом метафизике. Њихови робови су, у ствари, жртве најсуровијих манипулација за које човечанство зна од свог настанка.
Садржај чланака је различити – од теолошких расправа до практичних упутстава како избећи замке секташког врбовања. Настојали смо се да у књизи буде што више исповести људи који су успели да се избаве из канџи квазирелигијског тоталитаризма, и који су нашли пут до Цркве. (Мада, наравно, има исповести које само говоре о страдању у секти и избављењу из ње, без обзира на то да ли је човек постао православни Хришћанин.)
Књига је, као што ће се читалац уверити, зборник радова. Потписник ових редова обликовао је поједине њене делове тамо где није могао да нађе целовит чланак који би се извесном појавом лажне духовности бавио. Зборници имају предност лакше читљивости, и читљивости која подразумева избор онога што ће се читати. С друге стране, у њу су унете поједине веће целине, које се касније могу штампати и као брошуре (наравно, у договору са аутором и издавачима), што ће бити корисно за достављање апологетског материјала најширим читалачким круговима.
Књигу не треба схватити као завршену и довршену. Она је отворена за нове податке и нова истраживања. Секте и религијски покрети са којима се суочавамо непрестано мењају тактичке приступе терену који се осваја; појављују се нове месије и нове жртве. Дај Боже да наступи доба осеке, али сви знаци указују да је на помолу нова плима, и то плима црних, убилачко – самоубилачких групација, какве смо видели у сектама „АУМ Шинрикјо“, „Ред соларног храма“ и слично. Верујемо да је отвореност књиге изазов и за писца и за читаоце, који и сами треба да кажу своју реч о истој…

О „тешким“ поглављима књиге

У овој књизи има пуно тога што није лако за читање; међутим, трудили смо се да верно опишемо оно што се у појединим врстама лажне духовности упражњава као пут ка „Богу“, „просветлењу“, и слично. Трудили смо се да користимо само поуздане изворе, и да изложимо оно што смо открили читајући одговарајућу литературу. Поштен и здравоуман човек не може да верује да постоје секте (попут „Деце Бога“ или следбеника Раџниша) које заговарају разврат у „религиозне сврхе“; поштен човек не може да верује у могућност таквог бестидног злостављања робова у сектама каква је „Мунова унификациона црква“… Али, ако желимо да се у целини упознамо са појавом о којој књига говори, дужност нам је не да скривамо главу у песак, а поготову не да моралистички уздишемо и саветујемо себи и другима да се посветимо „благочешћу“, не марећи за оно што се збива са жртвама секти, него да се озбиљно суочимо са проблемом који је у овом тренутку светски, и који ће водити невиђеној катастрофи човечанства ако се настави процес рушења традиционалног Хришћанства.
С друге стране, наше згражавање нимало не плаши оне који се баве „тантризмом“, „сексомагијским експериментима“ и слично. Њихови вођи хришћане сматрају заосталим будалама, које би, ради добра и еволуције човечанства, требало побити, да би се њихове душе инкарнирале у нова тела и схватиле колико ће нам среће донети зора Новог Доба. Ми смо, овако или онако, сматрају новодопци, „фундаменталистички фашисти“, и наша епоха (астролошка епоха Рибе, кажу они), прошла је – наступа њихова, коначно остварена, једном заувек достигнута, Утопија. Потписник ових редова се трудио, колико је могао, наравно, да покаже како изгледају утопије остварене на микроплану. Можда ће нам то помоћи да се освестимо, да схватимо да није све што је одозго од Бога, и да није свака духовност од Духа Светога, него их је много (данас чак превише) од духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12).
Верујемо да ће читалац имати разумевања за овакав приступ. Сваки други не би одговарао стварном стању ствари.

О недовршеностима ове књиге

Аутор је свестан да ова књига има својих слабости, и он то пред читаоца износи, са молбом за разумевање и опроштај. Основна слабост књиге је брзина којом је рађена (писана и приређивана), као и неусклађеност нивоа објављеног материјала (чини нам се да прелази између разних приступа темама – од теолошког до психијатријског – нису до краја дотерани).
Неки ће можда књизи замерити на превеликом обиму (седам томова). Аутор ових редова је, међутим, сигуран, да тема захтева још већу волуминозност, ако ни због чега другог, а оно због огромног броја духовних заблуда, организованих и неорганизованих, које су присутне код нас и у свету. У земљама бивше Југославије новопротестантске групације делују од пре Другог светског рата (адвентисти, на пример), али је талас далеко-источних и окултно-сатанистичких групација и идеја почео да међу нас продире почетком седамдесетих, скупа са дрогом и замецима хипиреволуције.
Од тада до данас изашло је преко хиљаду (!) књига које шире духовну лаж и смрт. (Каталози ИП „Езотерија“, издавачке куће коју држе београдски кроулијевци, нуде више од стотину наслова – почев од „сабраних дела“ Алистера Кроулија, преко књига Оша Раџниша, до библиотеке „Терра Јунгиана“, посвећене Јунговом „лику и делу“).
У нашем раду, једна тема је призивала другу: ако се помену баптисти, треба поменути и адвентисте; где су они, ту су и јеховисти… Мормони, који имају и друге изворе откривења, поред Библије, воде нас синкретистичким сектама, каква је, на пример „Мунова унификациона црква“; далекоисточне теме треба обрадити вишеслојно: пре свега, направити јасну разлику између Хришћанства и онога што на Далеком Истоку личи на Хришћанство, а није, а затим дати описе појединих секти, исповести бивших чланова… Да поновимо: тема призива тему. То је, у неку руку, и добро: ова књига се може читати „на прескок“, оним редом који читалац одабере. На примедбу да се о неким сектама и појавама говори на више места у књизи, аутор сматра да одговор лежи у неколико чињеница: пре свега, битнијим и опаснијим појавама дато је више простора, а текстови, ако нешто понављају, ипак су довољно различити да би сваки од њих осветлио известан нови аспект разматраног феномена.

На крају увода

На самом крају увода, нудимо читаоцима текст Ксеније Кончаревић у коме се, на најкраћи начин, излажу „технике верске безбедности“ у складу са упутствима која предлаже ђакон Андреј Курајев. Затим почиње књига, по својим одељцима, поглављима и томовима.
Нека би Господ Човекољубиви, Отац и Син и Дух Свети, благословио читаоца овог дела да му оно буде на корист и спасење. Са Светим Иринејем, епископом лугундским (лионским), који се у II веку од рођења Христовог борио за чистоту православне вере од басни гностичара – јеретика, упућујем Свечовекољубивом ову молитву:
„И ја призивам Тебе, Господе Боже Авраама, Боже Исаака и Боже Јакова – Израила, Оче Господа нашега Исуса Христа, Који Си по обиљу милосрђа Свога показао благовољеније према нама, да бисмо познали Тебе, Који Си створио небо и земљу и над свима владаш, Једини Истинити Боже, осим Кога другог Бога нема, кроз Господа Исуса Христа даруј нам и снагу Светога Духа; дај свакоме који чита ово дело да позна Тебе, да си ти – Једини Бог, да се утврди у Теби и одступи од сваког јеретичког, безбожног и нечастивог учења“. И још се молим, речима којима се Црква већ вековима моли: „Просвети светлошћу Твога познања оне, који заслепљени убиственим јересима, одступише од православне вере, и приведи их Својој Светој Саборној и Апостолској Цркви“!
Амин, Боже дај!

Приређивач

Духовска среда,
на дан Светог Свештеномученика Доротеја и Светог Петра Коришког,
године 1997. од рођења ваплоћене Истине

Један коментар

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *