Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

ДЕСТРУКТИВНОСТ СЕКТИ: РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ПСИХИЈАТРА

Камени темељци сваког, па и нашег народа су помесна Црква и држава са својим институцијама. Све верске секте, без обзира на коме се верском учењу утемељавају, имају универзални карактер и мондијалистичке претензије. Њихови међусобни односи су савезнички у односу на државу и Цркву које се доживљавају као главне препреке на путу остварења скеташких претензија, усмерених ка успостављању неограничене моћи и потпуне контроле над новчаном масом, територијама и становништвом.
На жалост, држава Србија нема закона који би правно дефинисао верску материју. Сваки покушај да се ова област регулише законом слама се пред отпором самопрокламованих демократа који се крију иза борбе за заштиту људских права. Према мишљењу ове одрођене од народе елите право на вероисповест не треба ограничавати законом, већ га треба изводити директно из Устава. Позивати се на Устав и његов опште-правни карактер као на супституцију закона је, у најмању руку, неозбиљно и правно неодрживо. У уставима свих земаља право на живот је неприкосновено људско право, док је право на вероисповест зајамчено. Па ипак, у земљама у којима постоји смртна казна, чак и то неприкосновено право на живот бива законом ограничено.
Ђакон Андреј Курајев, професор Православно-философског факултета у Москви и члан консултативне комисије Думе за верска питања предложио је решење слично оном које разматра руски парламент. Када би се применио његов предлог, све верске заједнице на територији државе Србије биле би подељене на четири групе, сходно односу државе према њима, али и верских заједница према интересима државе Србије.
У првој групи би била Српска Православна Црква, као традиционални чувар верских осећања српског народа, са којом држава има однос сарадње на обострану корист и на корист српског народа.
Другу групу би сачињавале традиционалне вере на европским просторима: Римо-католичка црква, јеврејска и муслиманска верска заједница, Англиканска црква и Евангелистичка црква. Према овим верским заједницама државама има толерантан одос, а само изузетно однос сарадње када то одговара битним државним интересима.
У трећу групу би биле сврстане оне псеудохришћанске секте којима држава не признаје статус верских заједница, већ третира као организације које штете државним интересима, па према томе и интересима народа (Јеховини сведоци, адвентисти, пентекосталци, итд.)
Четврта група би објединила верске секте, гуру-покрете и психо организације које су због верског тероризма и криминала законом забрањене.

*

На улицама многих градова Европе, па и Београда, могу да се сретну групе младих људи обријаних глава, одевених у живописну источњачку одећу. На лицима им титра ледени смешак, а из очију сева празнина док раздрагано играјући углас певају “Харе Кришна”. Ови младићи и девојке остављају утисак безазлених чудака, доброћудних вегетаријанаца, срећних јер су пронашли пут који води у просветељење, у духовни рај. Питање је зашто западни стручњаци проглашавају ову секту тоталитарном и деструктивном, када она свом тежином свога учења нуди својим следбеницима “безумну срећу”. Директан одговор на ово питање садржан је у неколико цитата из учења ове секте, “Харе Кришна”, изнетих у књизи “Варнашрам-манифест социјалног разума”. То је својеврсно “свето писмо” секте и практично упутство за њено деловање. Књигу је написао бивши Американац по националности, садашњи вођа секте, чије ново име гласи Његова Божанска милост Ом Вишнупада Парамахамса Парирајакарја Астотарасата Шри Шимад Харикеши Свами Махараја Вишнупада Ахраја. Поред тога што је врховни гуру, Његова Божанска милост је истовремено и управник целокупне имовине секте. Његове одлуке су обавезујуће за све вернике који целом својом личношћу морају да спроводе прокламовани концепт “божанског поретка друштва”. О тајнама друштвеног поретка не смеју да разговарају са “непосвећенима”, свима ван секте чији је духовни ниво на крајње ниском ступњу.
У Варнашраму информациони токови ће се налазити под потпуном контролом брамана. То значи да ће “свака информација морати да одговара духовном стандарду (секте). Варнашрам друштво зависи од интелектуалног вођства брамана.”
Идеални друштвени систем је теократија уздигнута на највиши ниво потпуне власти која не подлеже никаквој критици, а заснива се на кастинском систему. Његова Божанска милост за себе каже да влада у кришнаитском систему друштвеног уређења који “није фашистички, али је свакако један веома суров режим.” Руководећа елита су ваишнавиакари који доносе одлуке у складу са апсолутним принципима. Професионалним склоностима шудре, најниже касте, одговарају физички послови. Шудре су увек под контролом и то највише одоговара њиховим сопственим склоностима. Судбину сваког појединца, његову “категоризацију” у кастинској хијерархији, одређује владајућа елита, за разлику од кастинског система аутохтоне индијске религије у којој је припадност касти одређена рођењем. Школе морају бити очишћење од сваког религијског плурализма. У њима ће се учити само кришнаизам. “Што се тиче погрешних и бесмислених принципа атеизма о њима не треба информисати школску децу да не би сазнала у шта други верују.”
Систем сигурности у Варнашраму поверен је војној касти, кшатрима. У том друштву будућности предвиђени су и кшатри-атоми, чији је задатак да “духовно или уз помоћ електронике, оружјем и опремом, слисте непријатеља са лица Земље”. Носилац божанске свести који је на челу владе дужан је “да нападне и пороби непријатеља, да неутралише његово деловање и рђаво понашање, а затим да у тој земљи устроји друштво социјалне свести.”
“Ако се неки људи, без обзира на то што је пут прочишћења био сваком доступан, и даље понашају како не треба, неопходно је да се кшатри (полиција) оштро позабаве сваким од неподобних појединаца. Пошто ће се људи у друштву Варнашрама још од рођења учити високим обрасцима људског понашања, за преступе нема никаквог оправдања. Зато ће кшатри бити довољно строги према преступницима и сурово ће их кажњавати.”
То је само део програма ових претеча Антихриста. Интересанто је да се политичке партије у нашој земљи међусобно оптужују и називају свакојаким именима, а потпуно су равнодушне на присуство потенцијално фашистичко-терористичке верске секте која потпуно несметано делује на простору Србије.

*

Зашто су ова и њој сличне верске секте сврстане у групу тоталитарних и деструктивних? Зато што у процесу врбовања својих верника користе криминалне методе познате под именом “механизми и технике менталне контроле мозга”. Припадници ових секти бивају жртве једног процеса који манипулишући перфидним методама претвара ове некада слободне личности у фанатичне следбенике одређене секте. О каквом је поступку реч, најсликовитије ће показати пример неке гностичке или сатанистичке секте које не крију ни свој циљ, ни методе којима тај циљ остварују. Осветљење ове појаве најбоље је започети од Светог писма Старог завета, од Прве књиге Мојсијеве која се зове Постање. Шестог дана стварања света Бог је створио човека. “И створи Бог човека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их… И би вече и би јутро, дан шести.” Стварајући своје ремек дело Бог је дао човеку особине које сам поседује. Бог је апсолутни живот, апсолутно здравље, апсолутна мудрост, апсолутна слобода. И све те особине уграђене су у дело створено по обличју Божијем. Све тоталитарне и деструктивне верске секте полазе од чињенице да ако пониште ово Божије дело својим интервенцијама, онда ће тако осатањено биће да поништи и остатак Божијега дела, све оно што је Бог стварао претходних дана. Ево како то изгледа у програму једне од секти (Ордо Темпли Ориентис). Бог је човеку дао живот, а програм секте наређује: “Убиј себе у жару самопредаје нашој Дами.” Бог је човеку дао телесно и душевно здравље, а програм секте га наводи да “му месо виси лабаво на костима, а очи горе несавладљивом жудњом. “Бог је човеку дао љубав, а секта наређује: “Ишчупај мајку из свога срца и пљуни у лице свога оца. Нека твоја нога згази стомак твоје жене и нека беба на њеним грудима постане плен паса и лешинара.” Бог је човеку дао слободну вољу, а секта каже”… јер ако то не урадиш својом вољом, тада ћемо то учинити упркос твојој вољи. И пази! Ако кришом сачуваш и једну своју мисао, тада ћеш бити заувек одбачен у бездан.”
Оваквим сатанистичким обредом,”терајућим ритуалом пентаграма”, у Богом створеној слободој личности сатиру се Божје благодети све док она не постане живи мртвац, леш који хода. Када се доведе у такво стање потпуне емоционалне пустоши у личност се уз обилату помоћ наркотика и других насилних метода уграђује програм секте. Значи са психијатријско-психолошког становишта, методама присиле избрисан је осећајни код, личност је изведена на брисани простор потпуне емоционалне празнине, потпуно одвојена од породице, пријатеља и других тачака ослонаца. Бивши слободан човек је сада у потпуној власти вођства секте, препуштен на милост и немилост секташким менторима, свом тежином свог мртвила ослоњен на вођу, на гуруа, на месију.
Паралелно са ангажовањем у друштвеним напорима на сузбијању разорних последица деловања секти, пред модерном психијатријом и психологијом стоји и један уско професионални задатак – да дефинише и научно класификује стање душевног здравља следбеника тоталитарних секти који су били подвргнути третману “испирања” мозга.
Значај тога бих илустровао једним примером.
На једном едукативном семинару везаном за ову проблематику упознао сам колегиницу лекара, микробиолога, по националности Гркињу, која је била тајни члан једне сатанистичке секте, чија је централа била у Швајцарској, а филијала у Атини. Она је тајно, за милионску суму долара, продала кућу донету у мираз како би сав новац уступила секти. У секту је увукла и свога брата, члана управног одбора познате атинске банке који је почео да скреће огромне суме новца у трезоре секте. Ухваћен је, изведен пред суд и осуђен на доживотну робију. Целокупна имовина му је продата, али више милиона дуга банци је остало непокривено. Но, вратимо се мојој колегиници. Најтрагичнији тренутак у сатанистичкој каријери ове несрећне жене се одиграо неколико дана уочи заказаног највишег култног обреда у коме је, као знак потпуне оданости зарад коначног просвећења, требало да на сатанском олтару принесе као жртву своје двоје деце, што је она прихватила са својеврсним осећањем безумне радости.
Пар дана пре заказаног чина, она затиче убијеног свог пријатеља, члана секте у чијој кући је до тада вршила сатанистичке обреде. Овај догађај доводи до потпуног преокрета у њеном понашању. Из особе до тада потпуно избалансираног понашања, која је без икаквих знакова поремећаја обављала своје породичне и професионалне обавезе, у тренутку избија за психијатре лако препознатљив психотични поремећај, чије симптоме уочава и њена околина.
Психијатри би морали да заузму децидирани професионални став у односу на питање да ли је ова жена пролазила кроз психотички поремећај и пре избијања његових симптома, другим речима да ли је била психотична у време док је обављала своје сатанистичке ритуале и свом својом обезбоженом личношћу била спремна да своју децу драговољно принесе на жртву свом господару Сатани. Да ли таква стања залужују шифру и латински назив у међународној класификацији болести и повреда?