NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
44. Beseda
 
Izgovorena na dan spomena svetog Apostola i Evanđelista
i Hristovog najvoljenijeg učenika Jovana Bogoslova;
u njoj se govori i o ljubavi prema Bogu i bližnjem
 
1. Danas praznujemo spomen na jednog od izabranih apostola Hristovih i hvalimo ga kao oca svih prizvanih u Hristu, bolje rečeno, kao patrijarha onih koji se nerodiše od krvi ni od želje telesne ni od želje muževljeve ne1o od Boš (Jn. 1; 13). Kao što je Jakov po telu rodio dvanaest patrijaraha od kojih je poteklo dvanaest plemena Izrailjevih (1. Mojs. 35; 22), tako je i Hristos duhovno rodio dvanaest posvećenika (v. Mt. 10; 2-4), jer je broj nesrećno otpalog (Jude Iskariotskog, v. Mt. 27; 5 i Dela ap. 1; 16-20) popunio veliki Pavle na kojega je Hristos pogledao sa nebesa (sv. Grigorije ima u vidu suštinsko stanje stvari, jer je sa formalnog gledišta ovo mesto zauzeo Matej, v. Dela ap. 1; 15-26, prim. izd). Ne treba, međutim, da čudi ako se ova plemena ne pokazuju kao jednaka im po broju, jer se duhovno nerazdeljivo razdeljuje. Tako i telo opaža pomoću pet čula dok se, istovremeno, u duši pojavljuje, nerazdeljivo razdeljeno, jedinstveno osećanje. I dvanaest izvora vode, gde su se ulogorili Izrailjci predvođeni Mojsejem i ugasili žeđ koju su osećali usled pešačenja pustinjom (2. Mojs. 15; 27), predizobražavali su ovu Dvanaestoricu (apostola). Oni su duhovnim orošavanjem od žege idolopokloničkog bezumlja izbavili ljudski rod, koji je pre toga koračao neprohodnom pustinjom bezbožništva. Na isti način je i onih dvanaest kamenova, koje je Isus Navin postavio u Galgali kao znak čudesnog prelaska preko Jordana (Is. Nav. gl. 4; 1-9), predizobražavalo ovu Dvanaestoricu. Oni nam služe kao večno znamenje da je istinski Isus obuzdao bujicu greha koja je preplavila čitavu vaseljenu, omogućivši onima što u Njega veruju da nepogrešivo prelaze putem života, kao što je onda omogućio Izrailjcima da, ne pokvasivši se, pređu Jordan.
2. Sve to i slično tome, kao i prizvanje Samog Hrista, Jedinorodnog Sina Božijeg, zajedničko je svim apostolima. Onaj pak, čiji pomen danas praznujemo, nije samo prizvani (v. Mt. 4; 21), nego se ubraja i među izabrane apostole, budući da nije izabran samo među čitavim ljudskim rodom što živi pod nebom, nego je i među tim izabranima on izabran, kao uzvišeni u uzvišenom zboru, odnosno među ostalim apostolima, budući u istom činu kao izabrani Petar i Jakov. Zato ga je Spasitelj, zajedno sa ovom dvojicom, izdvojio od ostalih i sa njima uzašao na Tavorsku goru. Ovde je Jovan slušao besedu Mojseja i Ilije sa Hristom, na božanstveni način sagledavao onaj veliki i natprirodni prizor – neizrecivo blistavo sijanje svetlosti Sinovljevog božanstva i začuo glas Oca koji se odnosio samo na Hrista: Ovo je Sin Moj ljubljeni Koji je po Mojoj volji; Njega slušajte (Mt. 17; 5). Tako Jovan blaženo postade ne samo učenik Sina, nego i Oca.
3. To mu je, dakle, bilo zajedničko sa Petrom i Jakovom, glavnim učenicima Spasiteljevim, kao što mu je svojstvo evanđeliste zajedničko sa ostalima koji su napisali svešteno Evanđelje, reči večnog života, iako ih u velikoj meri prevazilazi gromoglasnošću i uzvišenošću svog bogoslovlja. Koja je reč sposobna da izrazi ono čime je jedino on izobilovao? On je jedini među apostolima, kao i među znamenitim ljudima koji su živeli pre i posle njega, zaslužio da bude nazvan devstvenikom jer je, kako se čini, on jedini tokom čitavog života očuvao devstvenost i tela i duše, i uma i osećanja. Devstvenost tela uistinu očuva samo nekolicina ljudi iako je gotovo svima poznata, dok devstvenost duše podrazumeva volju koja se ne svezuje ni sa kakvim zlom. Takvo naimenovanje, dakle, svedoči da je Jovan bio gotovo bezgrešan, zbog čega je i nazvan ljubljenim od strane Jedinog po prirodi bezgrešnog, Hrista (Jn. 13; 23,19; 26 i 21; 20), i jedini je od svih dobio takvo naimenovanje.
4. Da li bi se, pohvale radi, moglo pronaći nešto veće od tih njegovih naimenovanja? Među svim ostalim ljudima, ne može se naći niko ne samo veći i bolji, nego i jednak ovim (njegovim naimenovanjima). Njima prethodi i još nešto, od svega veće: on nije samo ljubljeni devstvenik, nego i sin Djeve, štaviše Djeve Majke i Bogomajke, budući da je po blagodati postao ono što je Hristos bio po prirodi (Jn. 19; 26). Ako je on jedini imao istu Majku kao i Hristos, onda je on jedini postao brat Najuzvišenijeg od svih i Njegov srodnik, u svemu se upodobivši Sinu Božijem. Onaj (Hristos) je Sin Ljubljeni (Mt. 3; 17 i 17; 5), a ovaj (Jovan) ljubljeni Učenik (Jn. 19; 26), Onaj je u nedrima Očevim, a ovaj na grudima Isusovim (Jn. 1; 18. i 13; 23), Onaj je devstvenik, a i ovaj takođe, po Njegovoj blagodati. Onaj je Sin Djeve, a isto tako i ovaj. Ztrme sa neba Gospod (Ps. 17; 13), a i on (Jovan) je Grom, zbog čega se više od ostalih naziva Gromom i „Sinom Groma“ (Mk. 3; 17), gromom najuzvišenijim u bogoslovstvovanju koji je odjeknuo po svim krajevima zemaljskim, bogoslovstvujući o Logosu Očevom Koji beše u početku, beše u Boga i beše Bog, imajući u sebi život i svetlost istinitu, prosvetljujući njome svakog čoveka koji dolazi na svet i kroz Kojega je u početku sve postalo (B. Jn. 1; 1-14).
5. Ovaj Grom je i od Boga poslati svedok koji nam je objavio prisustvo istinske svetlosti i pokazao Logosa Koji je sišao s nebesa i radi nas postao telo, najjasnije nam izobrazivši vascelo Njegovo zemaljsko žitije, odnosno reči, dela, stradanja, Vaskrsenje posle Krsta i Vaznesenje na nebesa sa kojih je sišao. Sve to čemu je bio očevidac on je, kako kaže, napisao radi nas, da bismo se spasli (Jn. 20; 31). Svim hrišćanima uputio je podsticajnu (ubedljivu, savetodavnu) poslanicu, pozivajući ih na pričasnost Životu Večnom Koji prevečno beše u Ocu, a otkrio se nama. Budući osobit među prizvanim apostolima i nazvan ljubljenim, on nas poučava najuzvišenijoj vrlini, odnosno ljubavi (Rim. 13; 8-10 i Gal. 5; 14), govoreći da je Sam Bog ljubav i da onaj ko prebiva u ljubavi prebiva i u Bogu; isto tako, u kome prebiva Bog, u njemu prebiva i ljubav (v. 1. Jn. 4; 8-16). Energija (dejstvo) te ljubavi u nama dvojako se projavljuje, nerazdeljivo se razdeljujući na ljubav prema Bogu i na ljubav prema bližnjem i pri tom poučava da postoje jedna zahvaljujući drugoj, nazivajući lažovom svakoga ko smatra da je dovoljan jedan, ali ne i drugi vid ljubavi. Zbog toga je, kaže, znak ljubavi prema Bogu očuvanje Njegovih reči i zapovesti (v. 1. Jn. 2; 6 i 4; 12), kako je učio i Sam Gospod govoreći: Ko ima zapovesti Moje i drži ih, to je onaj koji Me ljubi (Jn. 14; 21), Ovo je zapovest moja: da ljubiše jedni druge (Jn. 15; 12), Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13; 34-35).
6. Vidite li kako je ljubav prema Bogu nerazdeljiva od ljubavi prema bližnjem? Zbog toga ljubljeni učenik i kaže: Ako ko reče: Ljubim Boš, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boš, kojega nije video? (1. Jn. 4; 20) i: Onaj koji govori da u njemu prebiva, dužan je da kao što On poživi i sam tako živi (1. Jn. 2; 6). A kako je On živeo? Bio je poslušan Ocu Nebeskom, ispunjavao je svaku pravdu, Sam je činio dobra dela prirodi, bolesne isceljivao, pokorne poučavao, nepokorne kažnjavao, radi pokornih trpeo uvrede nepokornih, pljuvanje nezahvalnika, udarce, poruge, bičevanje i najzad sramnu smrt, jer je za nas predao i Svoj život, od čega nije veće nijedno delo ljubavi (Jn. 15; 13). Pogledajmo sada kako je ljubljeni učenik bio učenik i na delu: on je u svemu jasno sledio Učitelja, u poukama, čudima i stradanjima, svima čineći dobro i rečima i delima, izvodeći iz tame na svetlost, pretvarajući nedostojne u dostojne, pa i sam stradajući radi njih. On nije samo jednu smrt podneo za svedočenje o Isusu i radi naše koristi ili, drugačije rečeno, zbog ljubavi prema Bogu i ljudima, nego se tokom čitavog svog života predavao smrti. Koliko je puta bio izložen porugama, koliko je puta bio udaran, koliko puta kamenovan, koliko je puta izveden pred tirane i starešine da bi kao optuženika ispitivali ovog istinskog darovatelja pobožnosti (najokrutniji među tiranima, Domicijan, prognao ga je na Patmos) koji se radovao i svuda propovedao učenje blagog Vladike i Učitelja (v. Otk. 1; 9).
7. I sami uvereni tim učenjem i mi ćemo, braćo, koliko god možemo, postupati onako kako je postupao Hristos i Njegov ljubljeni Učenik, povinujući se svojim očevima jer, kaže, poslušan sin ide u život, a neposlušan u pogibelj (parafrazira Priče Sol. 13; 1). To se ne odnosi samo na telesne očeve nego u daleko većoj meri na očeve duhovne, a kroz njih i na Najuzvišenijeg Oca, od Koga svaki rod na nebesima i na zemlji ima svoje ime (Gal. 3; 15). Ta ljubav, pokornost i poslušanje koje pokazujemo u odnosu na duhovne očeve prenosi se i na Boga dok onaj ko im ne pokazuje poslušnost vređa Samog Boga otaca, kao što je i Hristos otkrio govoreći: Ko vas sluša Mene sluša, i ko se vas odriče, Mene se odriče, a ko se Mene odriče, odriče se Onoga Koji je Mene poslao (Lk. 10; 16). Slušajte starešine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili a ne s uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi (Jevr. 13; 17), vapi veliki propovednik Pavle. Pokažimo spremnost da izvršimo svaku pravdu i svako dobro delo, i ako nešto propustimo usled slabosti svojstvene našoj prirodi, Gospod je milostiv i On će po Svojoj blagodati dopuniti ono što nedostaje po našoj slabosti, prihvatajući nas kao one koji su do kraja prebivali u dobrim delima, naročito ukoliko vidi da se smirujemo zbog oskudevanja u savršenoj vrlini, umesto da se preuznosimo time što je (vrlinu) tvorimo.
8. Na sve načine i koliko god možeš čini dobro bližnjem. Nisi u stanju da isceljuješ čudotvornom rečju? Možeš, međutim, da isceliš rečju utehe. Ako ti lično budeš služio njihovim potrebama, onda ćeš za Služitelja u budućem veku (o, kakvo čudo!) imati samog Hrista, saglasno Njegovim rečima: Zaista vam kažem da će se opasati, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti (Lk. 12; 37). Ako, dakle, dopustiš bližnjem da zajedničari u neophodnim stvarima koje sam poseduješ, i sam ćeš postati zajedničar (pričasnik) Božijeg bogatstva i Carstva Hristovog, nasitićeš se amvrosijom kao da si obukao, napojio i nahranio Njega Samog, i obući ćeš se u carsku odeždu besmrtnosti. Ti ne poseduješ dar da poučavaš, da prizivaš na vrlinu, ne poseduješ moć da razobličuješ, da odvraćaš od zla i da podstičeš na vrlinu? Budi onda učitelj samim svojim delima, postavši dobročinitelj i sebi i bližnjem. I to je način da se razobliče bezakonici. Neka takvi kažu o tebi: Teško nam je i da ga gledamo, jer njegovi putevi ne liče na naše puteve (parafraza na Prem. Sol. 2; 15). Ukoliko ti, budući da im je to nepodnošljivo, budu upućivali uvrede, izmišljali optužujuće klevete i stvarali nevolje, osta-ni spokojan kako ne bi, uklonivši se ili oslabivši, promenio način svog delanja, nego i za sebe samog i za njih budi blagotvoran, gledajući, kao na primer, na Hrista i Njegovog ljubljenog Učenika. Prihvativši taj primer da bi koračao pravim putem Gospodnjim, hodaj po njemu ne obazirući se za sobom. Ako Mene goniše, i vas će goniti, rekao je Gospod (Jn. 15; 20). Ako budeš tako postupao i trpeo, svima će biti očigledno da si prožet božanskom ljubavlju.
9. Ako pak želiš da u sebi vidiš njene znake, i to će ti biti pokazano, ukoliko neumorno kreneš da ih tražiš. Kada te, dok uznosiš um prema Bogu, ne odvlači ništa što je dole (tj. ništa zemaljsko), kada neusiljeno zaboravljaš na sve i ni o čemu ne razmišljaš, kada se s radošću naslađuješ sećanjem na Boga i molitvom (upućenom) Njemu, tada pouzdano znaj da te je dotakla ljubav prema Bogu i zavisno od toga koliko si joj pričastan, toliko će trajati i takvo opštenje sa Bogom ili, bolje rečeno, sjedinjenje s Njim. Kada se, opet, sa umiljenjem i slatkim bolom u srcu moliš Gospodu kako za samoga sebe, tako i za svakoga čoveka, znanog i neznanog, neprijatelja i prijatelja, koji te je uvredio i koji to nije učinio, tada znaj da si iskreno zavoleo bližnjeg. Ta unutrašnja raspoloženja neće se, međutim, pojaviti ukoliko ne budeš imao i vidljiva dela ljubavi. Ako ne navikneš da odbacuješ svoju volju i tvoriš volju svog bližnjeg, kako ćeš onda pretrpeti ako te napadne? Ako neprijatnosti od ljudi ne podneseš plemenito i strpljivo, kako ćeš onda uspeti da se moliš za neprijatelja? Ako se ne pokoriš Onom što kaže: Podajte milostinju od onoga što je unutra i gle, sve će vam biti čisto (Lk. 11; 41), ako čuvaš svoju imovinu i štediš je za sebe, ako je ne trošiš na potrebe bližnjeg, kako ćeš onda za njima prolivati suze? „Onaj ko ima ljubavi“, rekao je neki od prijatelja Božijih, „potrošio je svoj novac, a onaj što tvrdi da poseduje i jedno i drugo tj. i ljubav i novac, nalazi se u zabludi. On je lišen ili novca ili ljubavi, drugim rečima, lišen je Boga“, jer je Bog Ljubav i On nam objavljuje govoreći: Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt. 6; 24). Mamonom se naziva sve što nam je suvišno, bilo da je to zlato, srebro ili nešto drugo. Pokazujući da onaj, što stražari nad viškom svog novca ne može da se moli, kaže: Gde je tvoje blago, tamo je i um tvoj (srce tvoje, parafraza na Mt. 6; 21), a ne u molitvi. O takvim ljudima Gospod je rekao i sledeće: Približava Mi se narod ovaj ustima svojim i usnama Me poštuje, a srce im je daleko od Mene. No uzalud Me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim (Mt. 15; 8-9). Zbog toga i od Boga ljubljeni Grom (tj. Jovan Bogoslov) vapi: A koji ima bogatstva ovoga sveta i ne pomaže potrebama brata svojega, kako onda ljubav Božija boravi u njemu? (parafraza na 1. Jn. 3; 17). Ljubav prema svetu i ljubav prema Bogu ne mogu istovremeno boraviti u jednom istom čoveku, jer je ljubav prema svetu neprijateljstvo prema Bogu. Zbog toga On opet kaže: Ne ljubite sveta ni što je u svetu (1. Jn. 2; 15). A šta je to, „što je od sveta“, ako ne sticanje novca od kojega duša nema nikakve koristi, ako ne telesne žudnje, umišljenost, zemaljske želje? Sve ove stvari nisu od Boga i udaljuju od Njega one koji to poseduju, umrtvljuju dušu koju su nadvladale i čuvaju je u zlatnoj i srebrnoj grobnici. To je gore od jednostavne grobnice u kojoj obično čuvamo svoj prah budući da ta zemlja, bačena preko našeg mrtvog tela, skriva njegov smrad čineći ga potpuno neprimetnim, dok ga (telo) zlatni ili srebrni prah, neka to imućni imaju na umu, čini još smradnijim i taj smrad dopire do neba i nebeskih angela, pa i do Samog Boga na nebesima i odbija milost i brigu Božiju koje otuda proističu.
10. Zbog toga je naš ljubljeni Spasitelj Isus Hristos i poslao Svog ljubljenog učenika da nas nauči svakoj istini, vaskrsne iz onih mrtvih dela i podstakne na dela svetlosti, najubedljivije razjasnivši da je njen vrhunac i darovateljka večnog života ljubav prema Bogu i bližnjem. Kako ćemo ga, dakle, voleti i poštovati? Zar ne kao onoga koji nam je otkrio svaku istinu? Nemojmo, braćo, činiti ono što je protivno njegovim poukama i nemojmo prividom i jezikom pokazivati ljubav i veru, a delima bezverje, što i sam zabranjuje govoreći: Braćo, ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom (1. Jn. 3; 18).
11. Ako i mi budemo ljubili i poštovali onoga kojega je Bog voleo više od svih ostalih, delom i istinom pokazaćemo svoju ljubav prema njemu, i nećemo biti samo slušaoci njegovih reči, nego i njihovi izvršitelji. Na taj način ćemo od njega zadobiti blagovešten večni život i Carstvo, u Samom Caru vekova, Hristu, Kojemu dolikuje večna slava na nebu i na zemlji, sa bespočetnim Njegovim Ocem i savečno postojećim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *