NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
33. Beseda
 
O vrlinama i strastima koje su im suprotstavljene,
i tome da „svet“ kojim vlada đavo nije Božija tvorevina,
nego da su to oni koji su mu se pokorili usled zloupotrebe tvorevine,
izgovorena na molebanu
 
1. Ko šta poseje na obrađenu zemlju, to će i da požanje: ako se tu posadi drveće koje daje dobre plodove, ili se poseje žito i ječam, ili nešto od korisnih trava, zemlja će to da ishrani, da mu omogući da izraste i da dostigne savršenstvo; ako pak zemlja ostane neobrađena i nezasejana, ona će svakako da hrani rastinje, ali ne ono koje je korisno – hraniće naročito trnje i korov, shodno prokletstvu pod koje smo potpali. Slično tome će i drvo, ako na njoj izraste, biti besplodno i nekorisno. Isto je i sa dušom: kakve ko sklonosti u nju položi, tako će i da dobije. Ko vodi korisne razgovore, ko sluša duhovne pouke i to što čuje sprovodi u delo, taj neguje vrline i biva ugodan Bogu, prijatan drugim ljudima i dobar prema samome sebi. Ako pak nečiji razgovori nisu dobri, ako ne sluša duhovne pouke, a i to što čuje smatra za nekakve besmislice, on postaje divlji i neobuzdan, gaji zle strasti i rađa trnje i žalce smrti duše i tela, a to su gresi.
2. Zla zmija je u početku, kao što svi znate, grehom ubola čoveka i učinila ga smrtnim, izbacivši ga iz mesta sladosti i premestivši ga u ovaj propadljivi i mnogostradalni svet. Onaj pak ko se sada, putem pokajanja, ne postara oko isceljenja svojih rana, taj će biti poslat u večnu muku i pakleni oganj. Kao što u divljim šumama i trnovitom šipražju svoje brloge imaju zveri i gmizavci, tako i onaj zli zmaj, velika i vaseljenska zver, po rečima Knjige o Jovu, obitava pod svakim drvetom sladostrašća, a pred njim, kaže, ide propast. Želeći da vi svi budete iznad te propasti i da sve činite u tom pravcu, ja se, braćo, iscrpljujem radi vas, trudeći se i oko reči i oko duhovne pouke, koju svakodnevno dajem posetiocima u crkvama, a, kada vreme to dopusti i svima uopšte, jer moja duhovna pouka „krči“ ove mračne šume, čupa duboko korenje greha, otupljuje žalac zla, donosi pobedu nad zlim zmajem, pokazuje pravi put i pruža spasonosno znanje.
3. Pošto Crkva Hristova, naročito u ovom velikom gradu, ima ne samo proste, nego i mudre ljude, koji su takvi ili po prirodi ili od učenja vezanih za svetovne nauke ili od mojih sopstvenih pouka, beseda koju vam predajem nije ni odveć učena, ni odveć prosta, mada težim da uzdignem onih koji stoje niže, nego da radi njih spustim one koji stoje više. Onaj ko pazi i pažljivo sluša pouku, čak i ako je prost, neće u potpunosti biti lišen razumevanja onoga što se govori; a blagodareći tome što je u stanju da ovo primi i zadrži i sprovede u delo, makar to bilo i sasvim malo, proteraće sve što je zlo za njegovu dušu. Primivši ovo božansko učenje, on će raširiti, ispuniti i spasiti svoje srce. Uzmimo primer iz bogonadahnutog Pisma: ono postaje nalik onom kamenu o kome je govorio Danilo, govoreći da je on otkinut od gore kada je bio sasvim mali, da je udario lik ovih prolaznih (nepostojanih) stvari, razbio ga i razdrobio, te da je sam, raspršivši se, napunio svu zemlju (v Dan. 2; 35). Sada je naročito važno, ne samo za proste ljude nego i za mudre, da paze na ono o čemu se govori, jer iako našu besedu nekako prihvataju i prosti ljudi, ona ipak u sebi krije znanje koje nije beznačajno, kao i korist koja nije mala. Predstaviću vam zle strasti i vrline i, otkrivajući korene svake od njih, pokazaću vam da oni (koreni) nisu isti, nego različiti, da biste tako i vi jedne podsecali, a za drugima silno žudeli.
4. Dakle, ljubav prema Bogu predstavlja koren i početak svake vrline, dok je ljubav prema svetu uzročnik svakog zla. Zato su te dve ljubavi suprotstavljene jedna drugoj i jedna poništava drugu, kako i brat Božiji govori: Ne znate li daje prijateljstvo prema svetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jak. 4,4). I Hristov ljubljeni Jovan kaže: Ako neko ljubi svet, ljubavi Očeve nema u njemu; jer sve što je u svetu: pohota telesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja, nije od Oca (1. Jn. 2,15). Pazimo, braćo, da, zavolevši rđave naslade i budući nadmeni pred drugima, ne otpadnemo od ljubavi Nebeskog Oca, jer je u ta dva (grehovna stanja) apostol obuhvatio svaku strast koja nas razdvaja od Boga.
5. Koren i početak i uzrok te dve suprotstavljene ljubavi, a mislim na ljubav prema svetu i ljubav prema Bogu, jesu druge dve takve ljubavi koje sa nepomirljivom mržnjom ratuju između sebe. Ljubav prema našem telu je uzrok ljubavi prema svetu, jer svet ljubimo zbog tela i njegovih naslada. Naprotiv, ljubav prema duhu tj. duši je uzrok ljubavi prema Bogu, jer svako od nas ljubi Boga zbog svoje duše, (njenog) počinka u budućem veku i dobrog nasledstva. Da su ove dve ljubavi suprotstavljene jedna drugoj svedoči i veliki Pavle, koji kaže: Jer telo želi protiv duha, a duh protiv tela (Gal. 5; 17).
6. Kako to da se iz čovekove ljubavi prema duši javlja ljubav prema Bogu? Zaprećeno je paklom sa neugasivim ognjem, i, istovremeno, obećano je večno Carstvo Božije, odnosno, večno Carstvo za one koji slušaju i izvršavaju zapovesti Božije, a pakao ognjeni za one koji na delu ne pokazuju veru u Evanđelje Hristovo. Oni, dakle, koji zaista veruju, oni koji ljube svoje duše i žele da ih sačuvaju za večni život, slušajući ova obećanja i ove pretnje odmah u sebi začinju želju i strah, tj. strah od beskrajne muke pred pretećim paklom ognjenim, i želju za obećanim Carstvom Božijim i radošću koja svagda prebiva u njemu.
7. U želji da zadobiju ovu čistu i božansku radost i plašeći se onog ognjenog mučenja, oni se odrešuju od strasnih i grehovnih zemaljskih veza, nastojeći da se putem usrdne molitve približe Bogu, Koji jedini ima silu i vlast da oslobodi od stradanja u paklu i udostoji večne radosti koja prevazilazi um. Na taj način se rađa ljubav prema Bogu, a kroz nju dolazi se do još prisnijeg sjedinjenja sa Bogom i zadobijanja svake vrline. Kada Bog deluje u nama, tada je prisutan svaki vid vrline, a kada Bog ne dejstvuje u nama, tada sve što učinimo predstavlja greh. Zato i Gospod u Evanđelju kaže: Bez Mene ne možete činiti ništa (Jn. 15; 5). Shvatajući ovo, istinski delatnici vrline neće se gorditi ni zbog jednog od svojih dobrih postupaka, nego će smireno slaviti Boga, istočnika vrlina, od kojega se ispunjavaju blistanjem dobročinstava. Kao što je vazduh ispunjen svetlošću sunca i ne pokazuje nam svoju, nego sunčevu slavu i sijanje, tako i oni, koji se putem izvršavanja božanskih zapovesti priljubljuju uz Boga, po rečima apostola Pavla, predstavljaju miomiris Hristov, i poseduju miomiris Hristov, i objavljuju vrline Onoga Koji ih je iz tame prizvao u Svoju čudesnu svetlost.
8. Tako se putem duhovnih pouka u nama začinje znanje o budućem, i, putem istinske ljubavi svakoga prema svojoj duši, u nama koji verujemo rađa se želja i strah u odnosu na buduće stvari, a usled toga i usrdna i neprestana molitva i prozba Bogu, dok se usled neprestane molitve javlja ljubav prema Njemu i privezanost za Njega. Od privezanosti se rađa svaka vrlina, prisajedinjujući smirenje poznanju Onoga Koji u nama tvori svaku vrlinu. Kako se, međutim, usled ljubavi prema telu rađa ljubav prema svetu i usled ove ljubavi zle strasti a otuda i mnoštvo grehova? Kao što duša po svojoj prirodi teži samo budućim i neprolaznim sladostima, tako i telo teži onome što mu je svojstveno i što je prolazno, a to je čulna naslada koja dejstvuje putem naših čula i izvršava se čulima, koja i jesu ovaj svet. Zato je teloljubivi istovremeno i svetoljubivi. Zbog ove ljubavi prema telu mi se, neumereno želeći svetovne naslade, jureći za njima i o njima brinući, oblačimo u najrazličitije sramne strasti. Pošto se ovozemaljske naslade savršavaju putem čula, a mi imamo mnogo različitih čula, onda su i sa njima povezana zadovoljstva različita, baš kao i strasti koje im odgovaraju: neke (strasti) potiču od vida, neke od sluha, neke od mirisa, neke od dodira, a neke od ukusa.
9. Uzrok rđavih strasti povezanih sa čulom ukusa nije hrana, nego je to neumerenost koja predstavlja nasladu. To se izražava kroz stomakougađanje, proždrljivost, neumerenu upotrebu vina i pijanstvo. Stomak pak, koji radi zadovoljstva koje mu pruža čulo ukusa, uzima suviše hrane i pića, nudi obilje veštastva za zlo, predstavljajući nekakav izvor koji je ispunjen nečistotom i ispušta nečistotu, kojom se podržavaju podstomačne strasti kao što su: blud, preljuba, razuzdanost, raskalašnost i svaka telesna nečistota. One (strasti) koje porobljavaju sluh, vid i miris, čine ih ljubiteljima blata, ružnih reči, bludnih pesama, satanskih plesova, mazanja miomirisnim uljima radi sramnih dela, gnusnih masaža, doterivanja dragocenim odeždama i nakitom. Sve ovo spolja ukrašava ostrašćene ljude, dok su iznutra obučeni u sramne strasti i zaista postaju nalik okrečenim grobovima: spolja izgledaju ukrašeni, dok su iznutra ispunjeni smradom i svakom nečistotom. Organi čula, budući potčinjeni zlu kako spolja tako i iznutra, izbliza i izdaleka obuhvataju zle (grešne) utiske, i na taj način, kroz „vratašca“ (otvori za čula) svojstvena našoj prirodi, greh koji vodi u smrt ne samo da izlazi, nego i ulazi u nas. Jer ono što izlazi iz usta, izlazi iz srca i to pogani čoveka (Mt. 15; 18) i svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt. 5; 28).
10. Takva, teloljubiva duša, žudeći na svaki način za nasladama i sabirajući sa svih strana veštastvo za zadovoljstva dostavlja ga čulima, i putem dodira, ukusa i drugih čula stvara ljubav prema posedovanju (imetku) i srebroljublje. One, sa svoje strane, donose otimačinu, nepravde i sve vrste koristoljublja. Postoji, međutim, osim ovih i drugo osećanje, koje ne poseduje telesni organ, a to je sveobuhvatno unutarnje osećanje – umišljenost o sebi, iz koga, kod onih koji ljube svet, niču i druga zadovoljstva i strasti, kakve su nadmenost, oholost i razmetljivost. Iz čulnog doživljaja i umišljenosti stvaraju se opet neke druge pomešane strasti, kakve su: čovekougađanje, slavoljublje i gordost (preuznošenje).
11. Naslada duše, koja potiče od Boga i od božanskih stvari, čista je, bestrasna i nepomešana sa tugom. Ovaj svet, po samoj svojoj prirodi, uz radost donosi i tugu, ne samo zbog različitih promena i izmena, nego i zato što čak i kada nekome daje najneugledniji deo, on ga lišava nečeg većeg. Svet je jedan, a deli se radi mnoštva, možda i bezbroja ljudi, od kojih svaki stremi i pokušava da ovlada i upravlja celim svetom. Onaj koji ljubi svet žedan je svega, bilo da ima više od ostalih, bilo da ima manje od njih, bilo da ima više od svih ostalih, ipak tuguje za onim što ne poseduje, dok onoga ko zaostaje za njim ogorčuje svojim preobiljem. Nasuprot tome, kada se božanska duhovna sladost i radost na nerazdeljiv način dodele čoveku, čak i kada bi on mogao da ih primi u celini, drugi od toga neće pretrpeti nikakvu štetu. Tako svako od nas svecelo poseduje pobožnost i time nikako ne šteti svome bližnjem, nego mu, naprotiv, na mnoge načine pomaže.
12. Ovaj svet, dakle, kao što sam rekao, zajedno sa zadovoljstvom donosi i tugu, a naše telo zadovoljstvo prihvata, dok tugu odbacuje. Zato je ovaj svet za njega ujedno i prijatan i neprijatan. Treba se kloniti onih koji su obuzeti ljubavlju prema svome telu i nisu upoznali prirodu stvari ovoga sveta, tj. da on nije samo ugodan, nego da je i bolan, i ne shvataju da se onoga, što toliko uvažavaju, treba kloniti. Kada ih zadesi nevolja, što je zaista u prirodi ovoga sveta, oni kao da se bore u noći, jer neće shvatiti razlog stradanja, nego će svaki put u nevoljama koje ih zadese kriviti jedan drugog. Odatle se nesrećnom ljudskom rodu otkriva novi roj neprijatnih strasti, kao što su uvrede, ogovaranja, klevete, gnev, mržnja, svađe, zavist i svaka želja ispunjena gorčinom, usled čega po celom svetu dolazi do ratova i ubistava, a naročito u našem pokoljenju, jer se ljubav ohladila i umnožio se greh.
13. Mi, međutim, treba da se sačuvamo u jednodušnosti (dosl. jednomisliju), sjedinjeni međusobno uzajamnim mirom, udaljavajući se od svake mahnitosti protiv drugog, jer to i dušu i telo dovodi do propasti. O, braćo, molim vas, praštajmo jedan drugom, ako je neko ljut na drugoga, kao što je i Hristos nama oprostio, da bismo ne samo u hramovima Božijim, nego i u kućama i na ulici bili tihi, i da bismo jednodušno i jednim ustima slavili Oca našeg, Koji je na nebesima. Na celom ovom zlom spisku pogubnih strasti, bremenitih zadovoljstvima i tugom, postoje još i druge, koje nisu ni bezbolne ni prijatne. One kao polazište svoga postojanja imaju pomešane protivrečnosti a to su neiskrenost, ulagivanje, lukavstvo i licemerje.
14. Vidite li prelest i obmanu ovoga sveta i do koje je mere ona mnogolika? Vidite li kakvim nas sve vidovima zla okružuje? Vidite li na koje nas sve načine odvaja od Boga? Mi smo na razne načine obuzeti mnoštvom strasti koje nas lišavaju bestrašća. Zato je i Sam Gospod rekao: Svet ovaj u zlu leži, a đavola je nazvao „knezom ovoga sveta“. Međutim, nemojte pomisliti da lukavi vlada nebom i zemljom i stvorenjima Božijim koja su između njih, te da ga je Gospod zbog toga nazvao „knezom ovoga sveta“. Neka je daleko od nas tako bezbožna misao, jer svet ne leži u zlu sam po sebi. Onaj koji je izmerio nebesa izmerio pedljima, kako kaže prorok, i koji zemlju drži na svom dlanu (v. Isa. 40; 12), jedini je njihov Tvorac. Međutim, zloupotreba stvari, ostrašćenost prema onome što posedujemo, svet nepravde, zla pohota i nadmenost – kako kaže Hristov ljubljeni Bogoslov – nisu od Oca.
Dakle, ovaj svet leži u zlu zbog naše zloupotrebe i rđavog upravljanja njime, i to je taj svet čiji je knez satana. Ovo gorenavedeno mnoštvo strasti ustrojila je naša greholjubiva volja uz sadejstvo lukavoga. Oni, što se nisu oslobodili (od greha) putem pokajanja, čine đavola svojim gospodarom.
15. Mi, koji smo se privezali za Hrista, zaželimo gornji svet; zaželimo Carstvo koje nam je Hristos obećao; udaljimo se od naslada koje uništavaju dušu; strahujmo od pakla ognjenog koji preti slastoljupcima; bežimo od neuzdržanosti, pijanstva, bluda, proždrljivosti, koristoljublja, nepravde, slavoljublja, gordosti, mržnje, gneva, nečovečnosti. Zbog toga smo, avaj, đavola postavili za kneza nama samima i ovom svetu. Bežimo, dakle, od prelesti ovoga sveta i od njegovog kneza, i pokažimo kroz svoja dobra dela da smo i sami delo sveblagih ruku Božijih. Tako ćemo divno koristiti stvari sadašnjeg veka i, kada dođe, vreme uživaćemo u obećanim večnim dobrima.
16. Neka ih svi mi zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Kojim neka je slava Ocu, sa Svetim Duhom, u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *