NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
31. Beseda
 
Izgovorena na (litiji) održanom prvog dana avgusta
 
1. Bog nije stvorio smrt, i ne raduje se pogibiji živih (Prem. Solom. 1, 13). Ako Gospod nije stvorio smrt i nije vinovnik svih tegoba koje prate smrt, otkuda onda kod nas nemoći, bolesti i ostale nedaće od kojih potiče i smrt? Odakle dolazi i sama smrt? Ona je posledica naše prvobitne neposlušnosti Bogu i našeg prestupanja zapovesti koju nam je Bog dao, od greha naših praroditelja u raju. Na taj način i bolesti i nemoći i raznovrsno breme iskušenja proishode od greha, jer smo se usled greha odenuli u „kožnu odeću“, tj. u ovo bolešljivo, smrtno i mnogostradalno telo, i prešli u ovaj privremeni i propadljivi svet, osuđeni da živimo ostrašćenim životom, preispunjenim mnogim nesrećama. Dakle, ovaj kratak i tegoban put, na koji je greh izveo ljudski rod, uistinu jeste bolest, čija je krajnja tačka i završetak smrt.
2. Bog ne samo da nije stvorio smrt, nego je i sprečavao njeno pojavljivanje. Pošto je čoveka stvorio kao živo biće sa slobodnom voljom, On ne bi nju (smrt) mogao sprečiti a da samim tim ne naruši Svoje delo, jer bi nam oduzeo slobodu koju nam je On dao da vladamo sobom. Međutim, On je u Svojoj premudrosti i dobroti pronašao način kako da čoveka upozori na smrt i da u isto vreme u potpunosti sačuva slobodu njegove volje. Kako je On to učinio? Čim ga je stvorio i oživeo, On mu je dao savet koji je u sebi sadržao besmrtnost. Naročito naglašavajući ovaj živototvorni savet, dao mu je oblik zapovesti i jasno predskazao da će u slučaju prestupanja ove životonosne zapovesti uslediti smrt, ali ne toliko smrt tela, koliko smrt duše, zbog čega i govori onom paru naših praroditelja: U onaj dan u koji okusite od drveta poznanja dobra i zla, smrću ćete umreti (1. Mojs. 2; 16-17). Obratite pažnju na to da im On ne govori u obliku naredbe: u onaj dan, kada okusite, umrite. Njegova naredba je početak postojanja svega, kao što je kazano: On reče (naredi), i postadoše (Ps. 32; 9). On, međutim, nije naredio smrti da postane, nego je predskazao da će se ona pojaviti zbog prestupa, govoreći: „Nemojte okusiti od tog drveta; u onaj dan u koji okusite, umrećete“ da, držeći se saveta i bežeći od prestupa, ne bismo bili podvrgnuti smrti. Da je On to govorio o smrti duše, a ne o smrti tela, vidi se iz toga što oni telom nisu umrli onog dana kada su okusili sa zabranjenog drveta.
3. U čemu se sastoji smrt duše? U bogoostavljenosti. Kada postoji svetlost, nije moguće da istovremeno sa njom postoji i tama. Međutim, kada svetlost napusti neko mesto, nastupa tama koja svoje post(oj)anje ne dobija od svetlosti, nego od onoga što je sprečava, odnosno od senke. Isto tako, kada je Bog, Koji je Sam život i Život svih živih, a posebno onih što žive po Bogu, prisutan u našim dušama, nije moguće da tamo postoji i smrt. Međutim, kada je (dušu) Bog napusti, onda joj se približava smrt, koja svoje postanje ne dobija od Boga, nego joj je uzrok bogoostavljenost čemu je, opet, uzrok greh. Uviđate, dakle, da smrt nije od Boga, nego od greha.
4. Kako to da dušu ostavlja Onaj Koji je svugde prisutan i niotkuda nije odsutan? Tako što najpre ona ostavlja Njega i što On ne primenjuje silu prema samovlasnoj duši; jer nije Bog Koji nas je stvorio vinovnik naše bogoostavljenosti nego smo to mi sami. Tako se mi, avaj, pojavljujemo kao roditelji sopstvene smrti, svesno ostavivši Vladiku Koji nas je stvorio za život, Koji je svugde prisutan i sve oživotvorava, postavši slični onima koji u samo podne zatvaraju oči i namerno se lišavaju svetlosti, iako je ona tu i obasjava ih. Ostavivši životonosnu Svetlost i usled prestupa ostavivši Boga i svesno odstupivši od Života, mi smo prihvatili smrtonosni savet satane, i time sami smestili u sebe njega, koji je mrtav duh, jer je još ranije napustio Boga, postajući vinovnik našeg umrtvljenja i smrti, i to u prvo vreme smrti duše, pošto je ona, odvojivši se od Boga, kako veli Pavle, živa umrla. Njen život (u takvom stanju) gori je od smrti, jer je ona nemarna za bilo kakvo dobro delo, a prilježna i hitra za svako zlo. Ona tada samoj sebi postavlja zamke i samoubistvenim zlom neprestano samu sebe podstiče na sve gore stvari.
5. Možda će mnogi okriviti Adama zato što je, brzo poslušavši zli nagovor, prestupio Božiju zapovest i time postao vinovnik naše smrti. Nije, međutim, jedno te isto želeti probati neku smrtonosnu biljku pre saznanja da je ona smrtonosna i strasno želeti da je okusimo nakon tog saznanja. Veći prekor zaslužuje onaj ko, uprkos saznanju, proguta otrov i tako nesrećno usmrti sebe, nego onaj ko, ne znajući, postupi tako i pretrpi posledice takvog iskustva. Adam je iz neiskustva prestupio savet i zapovest Blagog, poslušavši zli nagovor. Na žalost, tako postupa i svako od nas iako se sve to već dogodilo, iako se pretnja već ispunila. Zato svako od nas zaslužuje veći prekor i veću osudu nego Adam. Reći ćeš možda da nema kod nas nikakvog drveta, niti sada postoji zapovest Božija koja nam zabranjuje da sa njega okusimo? Međutim, ako i nema nikakvog drveta među nama, zapovest Božija ipak i sada važi za nas koji joj se potčinjavamo i želimo da živimo po njoj, jer nas oslobađa od kazne za sve naše sopstvene grehe, a ujedno i od praroditeljskog prokletstva i osude. One, pak, koji je i sada prestupaju, pretpostavljajući joj nagovor i nasrtanje lukavog, ona šalje u onu večnu ognjenu geenu, pripremljenu đavolu i angelima njegovim.
6. Koja je to zapovest Božija što nam je ponuđena? To je pokajanje, čija se suština sastoji u tome da se i ne dotičemo onoga što je zabranjeno. Nakon što nas je Bog prognao iz mesta naslađivanja i nakon što smo pravedno udaljeni iz Božijeg raja, nakon što smo pali u ovu močvaru i osuđeni da tu obitavamo i provodimo život zajedno sa beslovesnim životinjama, bili smo lišeni svake nade na povratak u raj, ako je ona još i postojala. Tada je Sama Pravda, uzevši na Sebe kaznu, ili, bolje reći, pravedno se saglašavajući da nas ona postigne (primajući je na Sebe) po izobilju čovekoljublja i dobrote, po milosrdnosti Svoga srca nas radi sišla k nama i, postavši čovek kao što smo mi, izuzev greha, da bi sličnim naučila i spasila slično, objavila spasonosni savet i spasonosnu zapovest pokajanja, govoreći: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt. 4; 17). Do ovaploćenja Logosa Božijeg Carstvo nebesko bilo je udaljeno od nas koliko je nebo daleko od zemlje, a kada je Car Nebeski poživeo među nama i blagoizvoleo da se sjedini s nama, tada se svima nama približilo Carstvo nebesko.
7. Zato vas, braćo, molim da se pokajemo i donesemo plodove dostojne pokajanja, da bismo nasledili Carstvo nebesko. Pošto se ono približilo nama, nemojmo sami sebe rđavim delima udaljavati od njega. Zablistala nam je nezalazna Svetlost: zakoračimo prema njoj pomoću dobrih dela. Javio nam se večni život: zadobijmo ga trudeći se u vrlinama. Čineći nas blaženima, Hristos je došao k nama: sledimo Ga usrdno. Bežimo od nesreće onih što sede u tami i senci smrti. Zaželimo i stecimo dela pokajanja: smiren duh, skrušenost i duhovni plač, krotko srce puno milosrđa koje voli pravdu, stremi čistoti i mirno je, mirotvorno i trpeljivo u vreme progona i sramoćenja za istinu i pravdu, koje u vreme nevolja, kleveta i stradanja pamti reči Onoga Koji govori: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko; blaženi koji plaču, jer će se utešiti; blaženi krotki, jer će naslediti zemlju; blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi i ostalo (Mt. 5; 34).
8. Zašto je, govoreći „blaženi siromašni“, Gospod dodao „duhom“? Zato da bi blagosloveno siromaštvo odvojio od nedaće a zatim i da bi, ukratko, svako siromaštvo predstavio kao blagosloveno, a onda i zato da bi nam pokazao uzrok blaženstva. Kada je naš duh, u kojem se začinje svako osećanje, nastrojen blagorodno i bogoljubivo, on nas čini blaženima; a kada je nastrojen loše i bogoprotivno, čini nas nesrećnima. Zato je Gospod ovo postavio kao početak blaženstava. Postoje, pak, tri vrste siromaštva. Prvo je siromaštvo u pogledu načina života i čovekove imovine i ispoljava se u oskudnosti sredstava neophodnih za život i čemu se kao suprotnost javlja bogatstvo, po rečima: Bogatstvo i siromaštvo ne daj mi (Prem. Sir. 11; 14). Druga vrsta siromaštva odnosi se na čovekovo telo kada ono, zbog slabe i loše ishrane postane usahlo i oronulo, kao što je rečeno: Kolena moja iznemogoše od posta i telo se moje izmeni (Ps. 108; 23). Treća vrsta je uzdržanost i skromnost duševnog ustrojstva (raspoloženja), što se ispoljava u smirenosti duha naše duše, čemu je suprotno stanje gordosti.
9. Ovih dvoje, odnosno siromaštvo u pogledu imovine i u pogledu telesnog stanja dostojni su blaženstva ukoliko su sjedinjeni sa smirenim raspoloženjem duše. Ukoliko su, međutim, gordošću razdvojeni od smirenja, onda su uistinu, ispunjeni nesrećom. Ako je neko siromah u pogledu sredstava za život ili stanja tela, on je to onda ili svojevoljno, ili protivno svojoj volji. Onaj ko je siromah protivno svojoj volji i nema dobro raspoloženje duše koje potiče od pokajanja, tj. od smirenja, taj svoje nevoljno siromaštvo ne podnosi na blagorodan način, nego još i negoduje na Boga, okrivljujući Božiji promisao za nepravednost. Takav nanosi štetu ljudima na razne načine, ne obazirući se na Boga, a svako ko polaže nadu na Boga, ne biva postiđen. I umesto da manje dangubi, trudeći se rukama i tako zarađujući za život, ili da sa smirenjem prosi od bogatih, takav čovek postaje lopov, razbojnik, grobokradica, grabljivac ili parazit, klevetnik, lažov i licemer. On projavljuje podlost i lažnu snishodljivost prema imućnima, očekujući od njih neku korist. Nije li takav siromah najnesrećniji čovek? Nije li ovakva vrsta ljudi veoma, veoma daleko od onih koje Hristos naziva blaženima?
10. Ako pak neko sirotuje po svojoj volji, ali to ne čini sa smirenjem, nego sa nekakvom gordošću, i ne odbacuje naslade i bogatstvo radi pohvalnog siromaštva duha, taj je skoro sasvim sličan demonima, jer je kod njih siromaštvo (dosl. Neposedovanje imovine) i neuzimanje hrane povezano sa gordošću. Zato Gospod i kaže: Blaženi siromašni duhom, tj. unutarnjim smirenim raspoloženjem duše, koji su prihvatili sirotovanje tela nastalo kao posledica njihovog uzdržanog načina života, i kojima je njihovo nestjažateljstva (nekoristoljublje, svojevoljno sirotovanje) poželjnije od bilo kakvog bogatstva. Ako se njima, mimo njihove volje, desi bilo kakva nevolja, oni to trpljenjem i blagodarnošću svojevoljno pretvaraju u svoje dragoceno blago. Takvim ljudima uistinu pripada Carstvo nebesko.
11. Potrudimo se, braćo, da i mi budemo takvi siromasi, da bismo zadobili Carstvo nebesko. Ako li, pak, ne želimo da budemo takvi siromasi, onda pomažimo takvim siromasima, dajući milostinju i čineći ih zajedničarima našeg bogatstva,. Stecimo prijatelje mamonovom nepravdom, tj. suviškom našeg bogatstva dok smo još u ovom životu, da bi nas oni, kada se prestavimo iz ovog života, primili u svoje večne obitelji. Želeo bih braćo, verujte mi, da vam objasnim i značenje svih potonjih zapovesti blaženstva, navedenih u Evanđelju Gospodnjem, ali mi vreme ne dopušta i valja mi nastaviti početnu temu besede, jer nam je zadatak bio da pokažemo da Bog nije stvorio ni smrt, ni bolesti, ni nemoći. To smo i pokazali u pogledu smrti duše, čija je prvobitna žaoka bio greh.
12. Sada bi trebalo da proučimo i razmotrimo ono što se tiče telesne smrti: šta je njen uzrok, pošto ni ovu vrstu smrti nije stvorio Bog, budući da je On Sami Život, punoća Života i Uzročnik svakog vida života, bilo u vremenu ili u večnosti, a osobito onog večnopostojećeg i božanskog. Bog, znači, nije stvorio ni dao ni telesnu smrt, niti je naredio da nastane. Ako, dakle, ni tu smrt nije stvorio Bog i ako On nije uzročnik telesnih bolesti, otkuda onda kod nas telesne nemoći i boleštine? I otkuda uopšte smrt tela? Otkuda uopšte i sama smrt? Slušajte pažljivo, i razumite: duhovna zmija, koja je začetnik zla, nakon što je na samom početku prišla zlu, lišila se dobra i istinskog života i bila ih je pravedno lišena, jer se prva od njih i uklonila. Tako je postala mrtav duh, ali ne po prirodi (tj. Po suštini) pošto smrt (mrtvilo, umrtvljavanje) nema svoju prirodu (suštinu) kao takvu, nego ona potiče od odbacivanja istinskog Života. Ne nasitivši se sopstvenom žudnjom za zlom, ona je postala duh koji obmanom donosi smrt i tako, avaj, i čoveka učinila saučesnikom svoje umrtvljenosti.
13. Postavši, protivno volji Tvorca, jednomisleni sa satanom i svukavši sa sebe od Boga ozarene svetle i životonosne odežde, naši su praroditelji, avaj, i sami postali duhovno mrtvi, kao što je i satana. Pošto satana nije samo mrtav duh, nego i duh koji usmrćuje one što mu se približe, i kako saučesnici njegove umrtvljenosti imaju telo kojim je smrtonosni savet sproveden u delo, oni su i svoja tela predali umrtvljavanju i umrtvljujućim duhovima smrti. Čovekovo telo bi se odmah raspalo i pretvorilo u zemlju, da mu nije – održavanom Promislom i jačom silom Onoga Koji jednom rečju sve nosi – odloženo ispunjenje presude. On je, kako što smo rekli, zadržao i odložio presudu o smrti tela i dubinom mudrosti i čovekoljublja tako ju je tada savršio da je njeno ispunjenje u budućnosti sačuvano za Njega. On nije rekao Adamu: „Pošto si jeo od drveta, od kojeg sam ti zabranio da jedeš, vrati se u ono od čega si postao“, nego je, dajući, između ostalog i ocenu ovog života, dodao: Jer si zemlja i u zemlju ćeš se vratiti, ne naređujući nego predskazujući i dopuštajući i pravedno ne sprečavajući ono što je trebalo da se dogodi. Vidite li da ni telesna smrt ne potiče od Boga, nego od greha i duše koja je počinila greh, i od zmije koja nas je na prevaru ugrabila? Prema tome, i telesne bolesti potiču od greha.
14. Zato je prvi čovek, koji je imao bolesno telo, bio Kain, čije se telo stalno treslo. On je oboleo usled greha jer ovi grčevi, koje lekari nazivaju „spazmi“ predstavljaju nevoljne pokrete onih organa koji su sazdani za to da regulišu ili da usklađuju rad udova. Takvo stanje, koje nastaje zbog nedostatka prirodnih sokova tela, nadilazi lekarsku veštinu i potpuno izlečenje. Dakle, pošto je Kain na gnusan način konačno raskinuo veze koje su ga prirodno spajale sa rođenim bratom, obrativši ljubav u mržnju poteklu iz osećanja zavisti a okončanu ubistvom. Kako je gašenje (bratske ljubavi), poteklo od zavisti, sadejstvovalo ovoj strasti (mržnji), kažnjeno je neizlečivom bolešću koja je zahvatila nerve i mišiće kao povezujuće elemente tela.
15. Da li jasno uviđate da od greha ne potiče samo smrt, nego i bolesti i nemoći tela? To nam pokazuje i Gospod u Evanđelju kada je, nameravajući da u Kapernaumu isceli raslabljenog, koga su kod Njega donela četvorica, rekao ovome: Čedo, opraštaju ti se gresi tvoji (Mt. 9,2). Onome koji je ležao u Ovčijoj banji u Jerusalimu, posle isceljenja, kaže: Eto si postao zdrav; više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5, 14). I Pavle, znajući ovo, tj. da većina bolesti potiče od grehova, govoreći o onome koji nedostojno pristupa tajinstvenoj Trpezi (sv. Pričešću, prim. prev), kaže da takav čovek jede i pije sebi na sud i dodaje: Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire (1. Kor. 11, 30). Nevolje smrtne prirode, od kojih dolazi svaka bolest, svakako potiču od greha. Retki su oni koji stradaju radi slave Božije, poput onog od rođenja slepog, koga je Gospod iscelio.
16. Pošto je od četiri godišnja doba leto najopasnije po naše zdravlje, a među letnjim mesecima naročito je opasan avgust,[1] zato što naš organizam, pregrejan od mnogog znojenja i visoke temperature, postaje prijemčiviji za bolesti, čovekoljublje bogonosnih svetih Otaca je, znajući da je to vreme opasno po zdravlje jer pogoduje bolestima, ustanovilo da savršavamo ovo kropljenje osvećenom vodom, da bismo, pristupivši sa verom i dobivši osvećenje, ostali netaknuti od bolesti koje nas napadaju. Uz to oni nas uče da, ako se kogod i razboli, ne treba da ide kod raznih vračara i gatara, nego da pribegne Bogu i Njegovim svetima, da posegne za molitvama, prozbama i molbama posvećenim Njemu, koje mi celog života i prinosimo za nas. Ko pribegava vračarama i gatarama, taj poriče postojanje Boga i, družeći se sa demonima, umrtvljuje svoju dušu. Kada se, prema Pismu, razboleo Ohozija, sin Ahaava, poslao je svoje ljude da o njegovoj bolesti doznaju kod božanstva u Akaronu, čiji žitelji behu idolopoklonici i obraćali su se vračarama i predskazivačima. A Ilija Prorok, izišavši u susret poslanima, reče im: Zar nema Boga u Izrailju, nego idete da pitate Vaala, boga u Akaronu? Zato nećeš ustati sa postelje na koju si legao, nego ćeš umreti (v. 4. Car. 1).
17. Vidite li da oni koji od vračara i gatara žele nešto da saznaju, odriču (samim tim) da Bog postoji među nama i zato navlače na sebe smrt duše, a ponekad i smrt tela? Onaj pak ko u nevoljama i bolestima pribegava Bogu i Njegovim svetima, ako mu je to na korist, izbavlja se i od životnih nevolja i od bolesti, uvek dobijajući i duševno zdravlje i oproštaj grehova. Tako govori i Hristov apostol i brat, Jakov: Boluje li ko među vama, neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere će spasti bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grehe učinio, oprostiće mu se (Jak. 5; 14-15). I vi sami treba da preobraćenjem, ispovešću, tvorenjem milostinje i drugim pokajničkim delima sadejstvujete molitvama koje se čitaju za vas: Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (st. 16).
18. Svi mi, budući slobodni od duševnih i telesnih nedaća, koji sada živimo u umerenosti, neka lako prođemo put ovdašnjeg života, i prošavši ga, neka u pogodno vreme postanemo učesnici večnog, blaženog i nepropadljivog života, savršeno bestrasnog i lišenog telesnih stradanja, u Samome Hristu, Lekaru i Bogu duša i tela naših, Kojem neka je slava zajedno sa Ocem i Svetim Duhom u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Posebno zbog malarije, koja je harala kako u antičko doba, tako i tokom srednjeg veka (prim. izd.).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *