NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
22. Beseda
 
Izgovorena na isti praznik;
u njoj se govori o strastima i vrlinama
 
1. Vidite li ovo naše zajedničko praznovanje i radovanje, koje je u Vaskrsenju i Vaznesenju Gospod naš Isus Hristos darovao onima koji veruju u Njega? Ono nam je došlo kroz tugovanje. Vidite li život, ili bolje reći, ovu besmrtnost? Ona nam se javila kroz smrt. Vidite li nebesku visinu, na koju je, vaznevši se, zaseo Hristos, i prevečnu slavu, kojom je bio proslavljen u telu? Ona se javila kroz njegovo smirenje i uniženost (dosl. lišenost slave), kako i apostol kaže: Unizio je Sebe i bio poslušan do smrti, i to smrti na Krstu. Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova Mu Ime koje je iznad svakog imena. Da se u ime Isusovo pokloni svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; i da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca (Fil. 2; 8-11).
2. Dakle, ako Bog uzdiže Hrista Svoga zbog toga što se Ovaj smirio, podneo sramotu, bio iskušan i pretrpeo Krst i sramnu smrt, kako će onda da spase, proslavi i uznese nas, ako i mi ne prihvatimo smirenje, ako ne pokažemo ljubav prema bližnjima, ako kroz pretrpljena iskušenja ne zadobijemo duše svoje, ako kroz uska vrata i put koji vodi u večni život ne budemo spasonosno sledili svoga Rukovoditelja? Upravo zato što smo na ovo prizvani, Petar, prvovrhovni među apostolima, kaže: Jer ste na to i pozvani, jer i Hristos postrada za vas, ostavljajući vam primer da idete Njegovim stopama (1. Pet. 2,21).
3. Zašto je Hristos Božiji prošao kroz takva stradanja, zašto je Njega Bog kroz to uzdigao, i zašto nas poziva da učestvujemo u stradanjima Njegovog Sina? On, Jedini Bog, jeste Onaj koji svagda – pre vekova i u vekove i dalje – ostaje neizmenljiv, ne počinje, ne prestaje, ne stvara se, ne uništava se, ne uvećava se, ne umanjuje se i ne menja ni vid ni mesto, bespočetan je, nestvoren, nepromenljiv, nesliven, neograničen, i po sopstvenom htenju sve menja na bolje, ali dopuštajući da se nagore promene oni koji stradaju od toga. Utvrđuje sve što ima početak i što je podložno promeni (jer je početak sam po sebi jedan vid promene). Dakle, sva tvorevina je podložna promenama, kako vidljiva tako i nevidljiva, kako čuvstvena tako i nečuvstvena, kako razumna (slovesna) tako i nerazumna (beslovesna). Međutim, samo je razumna priroda, koja poseduje slobodu (tj. koja je samovlasna), sposobna za promenu, kako na bolje tako i na gore, po sopstvenoj volji i sama po sebi. Ako se (takva priroda) drži volje Božije, onda zahvaljujući njoj neprestano napreduje, menja se i teži ka dobru; a ako se protivi volji Božijoj, onda je On opravdano ostavlja, i ona tako pada u još gore stanje.
4. Nijedna od dve razumne (slovesne) suštine koje je Bog stvorio – najpre neveštastvene angele, a potom veštastvene ljude – nije sačuvala poslušnost prema Tvorcu i Gospodaru prirode, nego je upravo nebesko vojvodstvo neveštastvenih angela, koje je i bilo prvo stvoreno, prvo i osetilo bol bogootpadništva. Međutim, oni angeli koji su ostali iznad ove bolesti, predstavljaju svetlost i svagda su ispunjeni svetlošću, postajući i sami sve svetliji i svetliji, jer dobro koriste sposobnost za promenu, svojstvenu svojoj prirodi, i radosno zbog toga likuju u blizini Prve Svetlosti, gledajući Njega i neposredno se od Njega i sami prosvetljujući, opevajući nepresušni Istočnik Svetlosti i nispošiljući, kao služitelji Svetlosti, svetlotvornu blagodat na one koji su manje savršeni u prosvetljivanju svetlošću.
5. Pobunivši se i odbivši pokornost Bogu, satana je otpao od svetlosti i pao u tamu, bio osuđen na večni mrak, postao sasud i stvoritelj mraka i njegov uzročnik i služitelj, najpre u odnosu na samog sebe i pale angele, a potom – o, nesreće! – i u odnosu na nas, koji u raju Božijem nismo verovali Bogu nego smo poverovali njemu. Svi pali angeli mračni su sami po sebi, kao i on, jer tamu ne poseduju kao sapričasnici nego su sam početak i punoća nepokornosti Bogu, i uz to gorki koren i izvor svakog greha, naročito stoga što su oni uzročnici tome i onda kada smo mi u pitanju. Oni ne mogu da dobiju oproštaj za greh i uvek nezaustavivo teže još mračnijoj nepokornosti, čineći to sami i ne obazirući se na prosvetljenje svake razumne prirode. Nas, međutim, koji nismo bili samopokrenuti na zlo, Bog od samog početka milosrdno odgaja. Ako smo i osuđeni na smrt – a to je da bismo prihvatili pokajanje – ona dolazi posle određenog, dugogodišnjeg vremena, koje je i Adam posle prestupa proživeo, i koje prolazi svako od nas.
6. Odatle jasno proizilazi i to da ne treba da očajavamo zbog svog spasenja i da nikako nemamo razloga za očajanje, jer je čitav naš život vreme pokajanja, budući da Bog ne želi smrt grešnika, kako kaže Sveto Pismo, nego da se oni obrate i da živi budu. Zašto smrt nije usledila odmah nakon prestupa, ili zašto mi koji smo sagrešili nismo lišeni života, ako ne zato što postoji nada u preobraćanje? Tamo pak gde postoji nada u preobraćanje, nema mesta očajanju.
7. I Avelj je, sin Adamov, na samom početku od Boga dobio svedočanstvo da Mu je ugodan i prijatan (1. Mojs. 4; 4). Malo vremena nakon našeg pada i Enos je imao nadu u prizivanje Gospoda (1. Mojs. 4; 26). Enoh ne samo da je ugodio Bogu, nego je i prenesen (živ u telu) na nebo (1. Mojs. 5; 24), postavši očevidna projava milosrđa (Božijeg prema nama). Greh se, međutim, opet pojavio, i Bog se opet odvratio od našeg roda, te smo zasluženo bili predati opštesvetskom potopu, ali ponovo gnev (Božiji) nije bio neumeren, niti je presuda bila nemilosrdna. Pravednog Noja, koji je u svome plemenu ugodio Bogu, Bog je čudesno sačuvao kao neki drugi koren našeg roda, kao da je po Svome Proviđenju podsekao loše izrasli ljudski rod, a da ga pri tome, po Svome milosrđu, nije uništio i iskorenio. Posle njega, Avraam se pokazao vernim i ugodnim Bogu, i kao o takvome, Bog je posvedočio o njemu. Za njim su usledili i sin njegov Isaak, i sin Isaakov Jakov, i od njega patrijarsi kojima je bilo dato obećanje i preskazanje još veće milosti i čovekoljublja – obećanje, koje je silno prevladalo i uzdiglo se iznad naše grešnosti, odnosno, obećanje da će On, Veliki Pastir, sići sa svetih nebesa radi traženja izgubljene ovce. Zatim su usledili zakonodavci, sudije i carski rod, od koga će, kako je obećano, po telu doći Hristos.
8. Sada je došao i javio se Hristos, onaj prevečni Logos Božiji Koji nas je u početku sazdao, i radi nas postao čovek kao mi, da bi obnovio i presazdao one koji su ostareli i razoreni grehom. Pošto je do ovog razaranja došlo usled naše dobrovoljne potčinjenosti grehu, i naše obnavljanje, koje kao da dolazi od nas samih, mudro i čovekoljubivo se savršava u nama, u licu Čoveka koji je od devičanske utrobe nas radi primio telo i ustrojio svu tajnu spasenja, dajući nam silu za povratak kroz Svoje sopstveno sjedinjenje sa nama, načinivši nam Svojim životom put ka nebesima i objavljujući nam Svojim učenjem taj uzvišeni put.
9. Pošto se suprotno suprotnim leči, a pošto smo se mi potčinili smrti zahvaljujući zlom savetu lukavoga, kroz dobri savet Dobroga iznova smo oživotvoreni. Pošto je savet koji je doveo do smrti nudio nasladu, slavu i raskalašnost, tj. one stvari koje obmanjuju naš rod i obaraju ga sa visine, Savetnik istinskog života Sam prolazi predvodeći nas i pokazujući nam uzan i tesan put koji vodi u viši život: Uđite – kaže – na uska vrata; jer su uska vrata i tesan put što vode u život, a široka vrata i širok put što vode u propast (Mt. 7; 13-14). Na drugom mestu On još ubedljivije poučava da treba izbegavati taj put propasti, jer kaže: Teško vama bogatima, teško vama koji ste siti sada, teško vama koji se smejete sada, teško vama kada stanu svi ljudi dobro tvoriti o vama (Lk. 6; 24-26). On na taj način nesrećnima naziva slavoljubive, slastoljubive i srebroljubive i dodaje: Ne sabirajte sebi blaga na zemlji (Mt. 6; 19), pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života (Lk. 21; 34) i: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite? (Jn. 5; 44).
10. Ovim rečima On odvraća od puta koji vodi u smrt. Put života na drugom mestu pokazuje kao blaženstva: Blaženi siromašni duhom, blaženi koji plaču, blaženi krotki, blaženi gladni i žedni pravde (Mt. 5; 3-6); zatim: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu (Mt. 19; 21); svaki koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena Moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslediće život večni (Mt. 19; 29). On je do te mere smirio dušu, da je objavio kako je gnev isto što i ubistvo, te da podleže jednakoj osudi: onaj koga je gnev podstakao da ponizi drugoga, kriv je paklu ognjenom. On ne samo da hvali krotost, nego je i udostojava najvećih nagrada. On do te mere obuzdava neuzdržanje da i strasni i ljubopitljivi pogled na tuđu ženu naziva preljubočinstvom. Među blaženima je one čiste (neporočne) označio kao one koji će Boga videti. Osim toga, On u toj meri nije želeo da se proiznosi lažna zakletva, da je objavio kako sve osim „da“ i „ne“ potiče od đavola: neka bude reč vaša da, da; ne, ne, a što je više od toga od zloga je. Čemu ovo ponavljanje (reči „da“ i „ne“)? Zato, da bi u odnosu na ono za šta kažemo „da“ ili „ne“ postojala odgovarajuća dela, jer kada (dela) odgovaraju (onome što kažemo), onda zaista „da“ postaje „da“, i „ne“ – „ne“, tj. „da, da“ i „ne, ne“. A ako ovoga nema, onda će „da“ postati „ne“, i „ne“ – „da“. Jasno je da to dolazi od đavola, jer on kada govori laž – govori svoje i ne stoji u istini.
11. Tako je Hristos učinio umerenim i obuzdao sve ono što mi govorimo i radimo, ograničivši naš život umerenošću radi istine, pravednosti, neporočnosti i negnevljenja. Šta nam On savetuje, kako da se odnosimo prema onima koji nam smeraju zlo, prema onima koji nas rečju i delom napadaju i vređaju? Pobedi – kaže – zlo dobrim (Rim. 12; 21), ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu (Rim. 12; 19), da se ne protivite zlu (Mt. 5; 39), gledajte da niko ne vraća kome zlo za zlo (1. Sol. 5; 15) i uvredu za uvredu, nego – Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i gone (Mt. 5; 44). Kakav je kraj takvog mukotrpnog života i kakva je nagrada za podvige? Da budete sinovi Oca svojega Koji je na nebesima (Mt. 5; 45), naslednici Božiji i sanaslednici Hristovi, da imate besmrtni život i da dobijete Carstvo neizrecivo, nepokolebljivo i neprolazno, živeći i carujući sa Bogom u beskonačne vekove.
12. Vidite li kako je uzan i tesan ovaj put, i zašto se on od nas zahteva, i do kakve slave, radosti i koristi on dovodi onoga ko poželi da ide po njemu? Ako bi neko obećao da će ti pružiti duboku starost samo ako ga poslušaš, zar ne bi rado izvršio sve ono što ti kaže, jer pri tom ne zahteva ništa što je nemoguće? Ako bi ti, osim toga, obećao da ćeš uz dug život imati i zdravlje, slavu i sladosti, šta sve zbog toga ne bi bio spreman da pretrpiš? Ako bi tome dodao i carstvo, i to carstvo bez ratova i nemira, zajedno sa dugim životom i zdravljem, zar ne bi dobio krila – ako je to što ti je obećano istina – i zar ti se ne bi, u poređenju sa tim, breme koje nosiš činilo sasvim lakim, budući da si ukrešven nadom i da se naslađuješ očekivanim carstvom, koje kao da već jeste u tvojim rukama?
13. Mi, dakle, želimo dug život, a za večni ne marimo? Toliko želimo i toliko se trudimo oko carstva, koje mada je dugo,ipak ima kraj, i oko slave i radosti, koje mada su velike, ipak venu, i oko bogatstvo koje iščezava sa ovim životom. Zar onda nećemo tražiti ona blaga koja su beskrajno iznad svega, neprolazna i nepropadljiva, i zar nećemo uložiti ni najmanji napor da bismo ih nasledili? Zamislimo carstvo koje živi u miru – takvoga nema na svetu; zamislimo život bez briga – naći ćeš ga samo na nebesima. Ako neko ovo želi, neka stremi ka nebu, neka ide za tim, radujući se uz nadu i budući trpeljiv u nedaćama.
14. Treba da znate sve: zašto se ljudi predaju stradanjima i smrti? Zar vojnik nije u stanju da se za malu platu izloži smrtnim opasnostima i ranama? Ne prezire li trgovac zbog male zarade opasnost da potone, da postrada od vetrova ili surovih ljudi koje susreće na zemlji i na moru? Ne postaju li mnogi često i za malo crnog hleba sluge nečovečnih gospodara? Zar mi nećemo da poslužimo Gospodaru Koji je po prirodi čovekoljubiv? Zar nećemo da pretrpimo opasnosti po život? Zar nećemo da se odreknemo nepotrebnog bogatstva da bismo zadobili nebesko blago? Zar nećemo da istrpimo sramoćenje od strane ljudi i ljudske uvrede, i to su uglavnom beznačajne stvari, da bismo zadobili božansku slavu, dobijajući umesto propadljive onu besmrtnu? Zar nećemo da podnesemo i glad i žeđ kako bismo okusili Hleb Života koji je sišao sa nebesa, i kako bismo pili Vodu uistinu živu, jer onaj ko se udostoji da od ovoga okusi i pije neće ogladneti i ožedneti doveka? Zar nećemo da očistimo oko duše, udaljujući se od svake skverne duše i tela, kako bismo videli Svetlost blistaviju od sunca, ili, bolje reći, kako bismo postali čeda te svetlosti, postajući kroz pričasnost njoj i sami druge svetlosti koje drže reč Života (v. Filiplj. 2; 16).
15. Molim vas, braćo, da svetlosti ne pretpostavite tamu, Bogu đavola, božanskoj i večnoj radosti pohotu, koja je služavka smrti i pakla, ljubavi koja nas obogaćuje bogatstvo u porocima, veštastvu koje onima što su ga stekli služi za rasplamsavanje večnog ognja (kako nam je to saopštio Gospod u paraboli o bogatašu). Živimo, dakle, po obrazu Njegovog života, kako nam je On Sam pokazao i poučio nas kada je postao isti kao mi. Noseći svoj krst pođimo za Njim, razapevši svoje telo sa strastima i pohotama, kako bismo se i proslavili i vaskrsnuli sa Njim, i posle vaskrsenja uzneli se k Njemu, kao što se i On danas vazneo k Ocu. I zaista, budući da stade među učenike, kako veli Luka, štaviše, budući da im se javi, kako piše Marko (jer im se nije samo tada, kada im se javio stao pred njih, nego je uvek bio sa njima, pokazujući im se na vidljiv način kada je to želeo), On im je dao zapovest da propovedaju i obradovao ih obećavši im Duha Svetoga, kao i da će prebivati sa njima do kraja sveta. Posle ovih reči, podigao je ruke i blagoslovio ih i tada se pred njihovim očima vazneo, pokazujući time da će se posle vaskrsenja i oni koji Njega poslušaju uzneti Bogu.
16. Udaljivši se od njih telom – jer božanstvom je, kako im je i obećao, ostao sa njima – i vaznevši se, On je u našoj prirodi seo s desne strane Oca. Kao što je On živeo i umro, vaskrsao i vazneo se, tako ćemo i mi živeti i umreti, i svi ćemo vaskrsnuti. Vaznesenje pak neće biti za sve nas, nego samo za one kojima je život Hristos, i smrt radi Njega dobitak (v. Filiplj. 1; 21), i koji su pre smrti raspeli greh kroz pokajanje i život po Evanđelju. Samo će, dakle, oni posle opšteg vaskrsenja biti uzneti na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu, jer i Njega Samog je, dok se uznosio, uzeo oblak, kako pripoveda Luka u Delima Apostolskim. Kao nekada učenici posle Vaznesenja, tako ćemo i mi, gledajući duhovnim a ne čulnim očima i poklonivši se Gospodu, ostati u miru, kako unutarnjem, duhovnom, tako i u miru jedni sa drugim, jer Jerusalim u prevodu i znači „mir“. On se nalazi u gornjici našeg duha, odnosno u umu: prebivajući i moleći se u njemu, očistimo se od strasnih i niskih pomisli.
17. Na taj način će i nama doći Utešitelj, i u duhu i istini poklonićemo se Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *