NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
16. Beseda
 
O domostroju Ovaploćenja Gospoda našeg Isusa Hrista
i oblagodaćenosti onih koji iskreno veruju u Njega
 
1. Prevečni i bezgranični Logos Božiji, Svedržitelj i Svemoćni Sin, mogao je i bez ovaploćenja da izbavi čoveka od smrtnosti i robovanja đavolu, jer se sve održava rečju sile Njegove i sve se pokorava Njegovoj božanskoj vlasti, kao što kaže Jov: Njemu ništa nije nemoguće. Vlasti Tvorca ne može da se suprotstavi sila tvorevine, i ništa nije moćnije od Svedržitelja. Međutim, za Savršitelja (Delatnika, Izvršitelja) i najprikladniji i najprimereniji našoj prirodi i slabosti bio je onaj način koji je ostvaren blagodareći Ovaploćenju Logosa Božijeg, budući da on u sebi sadrži i pravednost bez koje Bog ništa ne čini. Pravedan je Gospod i pravdu zavole, pravotu zna lice Njegovo (Ps. 10,7), kako kaže Prorok Psalmopojac. A kako je na početku čovek pravedno napušten od Boga, jer je sam prvi Njega napustio, i pošto je svojevoljno pristupio načalniku zla (đavolu), poverovavši mu kada ga je ovaj, obmanjujući ga, savetovao da čini suprotno (zapovesti Božijoj), zbog toga je pravedno i prepušten njemu. Tako je, zavišću lukavoga i po pravednom dopuštenju Dobroga (Boga) smrt stupila u svet, a onda, zbog izuzetne zlobe načalnika zla postala dvojaka: ona nije samo postala prirodna, nego je, njegovim delovanjem, smrt postala i večna.
2. Pošto smo pravedno bili predati u ropstvo đavolu i smrti, bilo je potrebno da i vraćanje ljudskog roda u slobodu i život Bog izvrši po načelu pravednosti. Nije, međutim samo čovek pravednim Božijim sudom bio predat u ropstvo zavidljivom đavolu, nego je i sam đavo, odstranivši od sebe pravednost i nezakonito postavši privrženik vlasti i samovlašća, bolje rečeno tiranije koja se bori protiv pravde, počeo da koristi silu protiv čoveka. Bogu je, dakle, bilo ugodno da đavola sruši pra-vednošću protiv koje se ovaj stalno borio a zatim i da ga (đavola) silom sruši u dan Vaskrsenja i budućeg Suda. To je, dakle, najizvrsniji poredak, budući da sili prethodi pravda, a što je delo istinski božanske i dobre vladavine a ne tiranije (gde bi pravda mogla samo da usledi za silom).
3. Kao što je od početka čovekoubica đavo ustao na nas zbog mržnje i zavisti, tako je i Životonačalnika podstaklo izobilje Njegovog čovekoljublja i dobrote. I kao što je onaj nezakonito žudeo da uništi Božiju tvorevinu, tako je Tvorac silno želeo da spase ono što je stvorio; kao što je onaj pomoću bezakonja i obmane ostvario pobedu i pad čovekov, tako je Oslobodilac pomoću pravednosti i premudrosti potpuno porazio zlonačalnika i obnovio Svoju tvorevinu. Bog je, dakle, propustio da najpre deluje silom i postupio je onako kako je dolikovalo. Zbog toga je delovao po pravednosti, dajući joj prednost kao Onaj Koji poseduje nesavladivu silu. Trebalo bi, dakle, da i ljudi nauče da ovde, u ovom veku smrtnosti, delima projave pravednost da bi je, zadobivši silu, postojano sačuvali i u veku besmrtnosti.
4. Trebalo je, osim toga, da pobednik bude pobeđen od pobeđene prirode i da dovitljivi bude nadmudren dovitljivošću. Za to je bilo nužno i neophodno da čovek postane slobodan od greha. To je, međutim, bilo nemoguće. Jer, niko nije bezgrešan, kaže Pismo, ako je živeo makar i samo jedan dan (Jov. 14; 45) i: Ko se može pohvaliti da ima čisto srce (Priče 20; 9). Niko nije bezgrešan osim samog Boga (v. Mk. 10; 18). Zato je Bog Logos, Koji je od večnosti od Boga, ali Koji u Njemu i prebiva jer je nemoguće čak i da zamislimo da je Bog bilo kada bez Logosa, nego je On zajedno s Njim, budući da je Jedan Bog. Kao što ni sunčevo sijanje nije neka druga svetlost, nego upravo svetlost tog sunca, ni sunčev zrak nije projava nekog drugog sunca, nego jednog jedinog. Iz tog razloga je i jedan jedini bezgrešni Sin i Logos Božiji postao Sin Čovečiji, nepromenljiv po božanstvu i bezgrešan (besprekoran) po čoveštvu. Kako je prorekao Isaija, greha ne učini, niti se nađe laž u ustima, Njegovim (Is. 53; 9). On je, osim toga, bio jedini Koji nije začet u bezakonju, niti rođen u gresima, kako je u Psalmima David svedočio o samom sebi ili, tačnije rečeno, o svakom čoveku. Pobuna tela je nevoljna i otvoreno se protivi zakonu uma, iako je celomudreni silom zadržavaju (obuzdavaju) i oslobađaju je samo radi rađanja dece. U svakom slučaju, ona je uzrokovala prvobitnu osudu jer jeste i naziva se propadljivošću i neminovno rađa za propadljivost. Ona predstavlja strastveno kretanje čoveka koji nije svestan časti kakvu je naša priroda dobila od Boga, ali se zatim upodobila životinjskoj.
5. Bog stoga nije samo postao Čovek, nego je i rođen od svete Djeve, slobodne od nečistih telesnih pomisli, kao što su i proroci predskazali o Njoj. Do začeća u Njoj došlo je pristupanjem Svetoga Duha, a ne telesnom željom. Blagovest (Arhangela) i vera (Presvete Djeve) bili su uzrok nastanjivanja Boga, a ne pobuda i iskustvo strasne požude. Takvo nešto bilo je potpuno udaljeno od Presvete Djeve Njenom molitvom i duhovnim radovanjem, jer je ova neporočna Djeva, Koja je začela i rodila, angelu-blagovestitelju rekla: Evo Sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj, kako bi Pobednik đavola, Čovek, budući Bogočovek, primio samo koren (tj. samo prirodu) ljudskog roda, ali ne i greh. Pošto je On jedini koji nije bio začet u bezakonjima, niti rođen u gresima, odnosno u strasnoj nasladi tela i nečistim pomislima (ljudske) prirode uprljane prestupom, da bi u punom smislu reči bio čist i neporočan. To se nije dogodilo zato što je Njemu Samome bila potrebna ova čistota, nego je nas radi On sve mudro primio i tako zaista postao Novi Adam, koji ne stari i koji će u Sebi Samom i kroz Sebe presazdati starog Adama i zauvek očuvati mladim i snažnim, imajući moć da potpuno odagna starost (oveštalost). Bog je i onog prvog Adama u početku stvorio kao neporočnog i mladog, ali je on dobrovoljno poverovao đavolu i, okrenuvši se telesnim nasladama i uprljavši se grehovnom nečistotom, ostario i pao u stanje protivno svojoj prirodi.
6. Usled toga, Gospod ga (starog Adama) nije samo rukom na čudesan način obnovio, nego ga je i usvojio u Samome Sebi, ne samo primajući ljudsku prirodu i uzdižući je iznad grehopada, nego se svecelo u nju obukavši, na neshvatljiv način se nerazdeljivo sjedinivši s njom i rodivši se kao Čovek, On Koji je Bog; rodio se od Žene, da bi uzvisio onu prirodu koju je On stvorio, a zlonamerni lukavi ukrao; rodio se pak od Djeve zato da bi stvorio novog čoveka. Da je On nastao od semena, tada On ne bi bio Načalnik i Rukovoditelj novog i ni najmanje oveštalog (ostarelog) života. U tom slučaju, budući starog kova, On ne bi mogao da primi u Sebe punoću čistog Božanstva i da Svoje telo učini neiscrpnim izvorom osvećenja koji će preizobiljem sile sprati praroditeljsku skvernu i biti dovoljan za osvećenje svih potonjih. Zbog toga ni angeo ni čovek nije blagovoleo da nas po milosti tako spase i obnovi (vaspostavi), nego Sam Gospod, neizmenljivo osta-jući Bog i postavši potpuni Čovek, kakvi smo i mi.
7. Rađa se tako, od Svete Djeve, jedini čovek od iskoni nepodložan grehu, jedini koji je zbog toga dostojan da ne bude ostavljen od Boga. I pre nego što je upoznao zlo On je odabrao dobro, kao što je i rečeno u proroštvu (v. Isa. 7; 16), živeći potpuno bezgrešnim životom. U Njegovom životu uistinu nije nađeno ništa zbog čega bi zaslužio da Ga Bog ostavi, pošto ni On Sam nije ostavio Boga, za razliku od prvog Adama koji Ga je ostavio prestupanjem zapovest. Kao izvršitelj svake Božije zapovesti i vascelog zakona Božijeg, On je samim tim pravedno bio slobodan od robovanja đavolu. Na taj način đavo, koji je odavno pobedio čoveka, biva pobeđen od Čoveka. Onaj koji je davno pobedio prirodu, sazdanu po obrazu Božijem, zbog čega se silno razmetao, sada biva lišen svoje razmetljivosti, jer je čovek vaspostavljen iz duševne i istinske smrti, tj. one smrti kojom je umro odmah nakon što je okusio od zabranjenog drveta i kojom je Bog pretio Adamu i Evi pre neposlušnosti, govoreći im: U onaj dan u koji okusite od njega, smrću ćete umreti (Post. 2, 17). Nakon neposlušnosti bili smo osuđeni i na smrt tela, zbog čega je Bog rekao Adamu: Zemlja si, i u zemlju ćeš se vratiti (1. Mojs. 3; 19). Kao što smrt tela nastupa kada se duša odvoji od tela i napusti ga, tako i za dušu smrt nastupa kada se odvoji od Boga i kada je Bog napusti, iako ona na drugačiji način ostaje besmrtna. Iako duša, kada se odvoji od Boga, postaje nakaznija i mrskija nego mrtvo telo, ona se ipak ne razlaže posle smrti kao što to biva sa telom, pošto ona svoje biće (svoje postojanje) ne dobija spajanjem stihija (elemenata).
8. To svako može da vidi i na (neživim) stvarima: one među njima koje su prostije, one su i trajnije. Zato slovesna duša, budući odvojena od dobrog dejstvovanja (dobre energije) Božijeg. ne samo da postaje nemarna za tvorenje dobra, nego i sama po sebi počinje da dejstvuje saglasno rđavim sklonostima i da, nepokajana, živi veoma mučno. Ona produžava tako da živi i posle razlučenja sa telom da bi na kraju, u vreme Suda, zajedno sa telom, u neraskidivoj i nepodnošljivoj svezi, bila predata na večno mučenje, koje je Bog pripremio za đavola i njegove angele. Naime, svi oni su mrtvi, iako prilježno čine zlo, zbog čega su pravedno odbačeni od Boga, Koji je istinski Život. Prvi koji je iskusio takvu smrt bio je satana. On je, zbog neposlušnosti, pravedno odbačen od Boga a zatim je zlobnim nagovorom i nas odvukao u neposlušnost prema Bogu i učinio nas, zajedno sa sobom, njenim učesnicima. Hristos je, svojim životom kao čovek, projavivši kroz dela svaku poslušnost, oslobodio našu prirodu od ove smrti (dosl. od ovog mrtvila).
9. Trebalo je da On obesmrti ne samo ljudsku prirodu, koju je primio u Sebe, nego i sav ljudski rod i da ga uvede u pričasnost onom životu koji će, u određeno vreme, biti uzrok večnog života i za telo, kao što je (nasuprot tome) ona smrt duše bila uzrok smrti i za telo. Zato je bilo i nužno i korisno kako da se obznani ovaj domostroj, tako i da se predstavi Njegov način života radi podražavanja, jer se Bog izlaže sozercanju da bi se i ljudi i dobri angeli ugledali na Njega. Pošto smo nekad davno pali sa visine ovog sozercanja i svojevoljno ga se lišili, višnji Bog je po neiscrpnom čovekoljublju sišao k nama ne umanjujući svoje Božanstvo i, živeći među nama, pokazao Sebe kao primer povratnog puta u život.
10. Postoji, međutim, još nešto: On postaje i naš učitelj, rečju ukazujući na put koji vodi u život i potvrđujući reči učenja velikim čudima. Na taj način se opravdava ljudska priroda, budući da ona nije sama po sebi zla, a opravdava se i Bog, budući da On nije ni uzročnik ni tvorac ma kakvog zla. Da se savečni Logos Očev nije očovečio, bilo bi očigledno da greh po samoj prirodi postoji u čoveku, pošto od iskoni nije bilo čoveka koji je bezgrešan. To bi onda moglo poslužiti kao osnov da se Tvorcu prebaci kako On, tobože, nije Tvorac dobra, ili da Sam nije dobar i da je, štaviše, nepravedni Sudija, jer je nepravedno osudio čoveka koji je zbog Njega zaslužio osudu.
11. Bog stoga prima ljudsku prirodu, da bi pokazao da je ona toliko izvan greha i toliko čista da je bilo moguće da se On ipostasno sjedini sa njom kako bi ona nerazdeljivo savečnovala sa Njim (večno obitavala sa Njim, grč. συνδιαιωνίζειν). Tako je zaista svima jasno pokazano da je Bog dobar i pravedan, Tvorac dobra i nadzornik (čuvar) pravedne presude. Iako su satana i angeli koji su odstupili zajedno sa njim otpali od nebesa, na osnovu angela koji su sačuvali svoj čin, može videti da zlo u angelima nije prirodno. Naprotiv, njima je u prirodi dobro i dobro je priroda njihovog Tvorca Koji je pravednom presudom satanu osudio na večni mrak, pošto je ovaj odstupanjem od Dobra sam po sebi postao uzročnik (dosl. tvorac) zla. Nakon što je i Adam pao, odstupivši od dobra ka zlu, nije bilo nikoga ko se ne bi okrenuo ka zlu, niti se posle Adama pojavio takav čovek.
12. Zato se javio Novi Adam, Hristos, Koji, kako kaže Isaija, greha ne učini i ne pomisli, a tim pre nije ni rekao (ništa grehovno), jer se u ustima Njegovim ne nađe lukavstvo. Nije rekao „iz usta“, nego „u ustima Njegovim“ (v. Isa. 53; 10), kako bismo shvatili besprekornost (neporočnost) Njegovih misli, kao što na drugom mestu Isaija kaže da je On, i pre no što je poznao zlo, izabrao dobro. Tako se Bog opravdao, kao što je gore bilo rečeno, i pokazao se kao istinski dobar i Tvorac dobrih dela: čovek je bio stvoren kao bezgrešan i čistota koja se projavila u Hristu bila je prvobitno sadržana u ljudskoj prirodi.
13. Pošto je trebalo otkriti i objaviti ovaj neizrecivi domostroj, Bog iz pustinje šalje Jovana, simvolično prozvanog Preteča. On krsti one koji mu prilaze i propoveda im da budu spremni da poveruju u Onog Koji će doći i Koji će ih, kako kaže, krstiti Duhom Svetim i ognjem (v. Mt. 3; 11), a toliko je veći od njega (Jovana) koliko Duh Sveti prevashodi vodu. On je Vladar, svedoči Jovan, i Tvorac svega, Gospodar angela i ljudi. Njegova duhovna njiva su svi ljudi i lopata za vejanje žita, tj. sile koje Mu služe nalazi se u ruci i u vlasti Onog Koji dolazi. Preteča Gospodnji ne svedoči jedino sam od sebe govoreći da je takav Onaj Koji dolazi, nego navodi i Isaiju, jer je i ovaj prorokovao o Njemu kao o Gospodu. Samoga sebe Jovan naziva slugom poslatim da najavi Njegov dolazak i da pobudi verujuće, kako bi se pripremili da Ga dočekaju, govoreći: Ja sam glas vapijućeg u pustinji: pripravite put Gospodnji (Lk. 3; 4, Jn. 1; 23).
14. Svedoči, takođe, da je On već postojao i pre nego što je Jovan bio začet i rodio se. Pre mene beše, veli, onaj koji za mnom dolazi (Jn. 1; 15), iako je Njegovo začeće i rođenje bilo posle Jovanovog. Dakle, ako je On bio prvi, onda to, naravno, nije po telu, nego pre nego što je postao Telo. Nastavljajući, Jovan svedoči da je On Jagnje Božije koje je uzelo grehe sveta i prorokuje o Njegovoj Žrtvi i zaklanju radi otpuštanja naših grehova. Jovan, međutim, svedoči i da je On višnji Bog Koji je sišao sa nebesa, da je beskrajno moćan i da je Duha od Oca primio bez mere. Onima što veruju u Njega obećava život večni, a neverujućim preti neizbežnim gnevom Božijim. Kada su ga pak njegovi učenici upitali za njega samog, on im odgovara: On treba da raste, a ja da se umanjujem (Jn. 3; 30). I ukazujući na to zbog čega ne samo on, nego i svi drugi toliko zaostaju za Njim koliko je zemlja niža od nadnebesja, kaže: Koji odozTo dolazi, nad svimaje (st. 31); On je uzvišeniji od svih i, kao Voljeni Sin, u celosti čuva Očevo prevashodstvo: Otac ljubi Sina, i sve je dao Njemu u ruku. Ko veruje u Sina, ima život večni; a ako je neposlušan Sinu, neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu (st. 35-36).
15. Hristos, dakle, dolazi da se krsti, da najpre ispuni poslušanje prema Onome Koji je poslao Jovana, kao što i On Sam kaže: Tako nam treba ispuniti svaku pravdu (Mt. 3; 15), a zatim i radi Svog javljanja, kao i da bi postavio početak spasonosnog puta i učinio ga verodostojnim i pouzdanim za one koji Ga budu sledili i krštavali se. Osim toga, On Sam je dao primer i pokazao da se (u tome) daruje Duh Sveti, i On je ustanovio krštenje kao lek za očišćenje nečistota koje su se pojavile u nama kao posledica strasnog rođenja i života. Njemu Samom čak ni kao čoveku nije bilo potrebno očišćenje, jer se rodio od neporočne Djeve i živeo izvan svakog greha, ali se nas radi On rodio i nas radi očistio (u krštenju).
16. Zato je primio krštenje od Jovana, a kada je izlazio iz vode otvoriše Mu se nebesa i začu se Očev glas: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji (Mt. 3; 17). Tada je na Njega sišao Duh Božiji u vidu goluba, objavljujući prisutnima svedočanstvo sa nebesa. Tako je On javno posvedočen kao istiniti Sin; javno je posvedočen i Otac na nebesima kao istiniti Otac; javno je posvedočen i Duh Sveti, koji po biću proishodi od Oca, a po prirodi počiva na istinskom Očevom Sinu. U vodi krštenja prisutna je blagodat Njegova, kao i Očeva i blagodat Duha, da bi kasnije, budući po uzoru na Njega usvojena od onih što se krštavaju, ta blagodat i njih na božanski način preporodila, obnovila i tajanstveno presazdala kao one koji više nisu od starog Adama, od koga su na sebe navukli prokletstvo, nego su rođeni od Novog Adama, od Koga dobijaju blagoslov, pošto više nisu čeda tela, no čeda Božija, koja nisu rođena ni od krvi, ni od telesne želje, ni od želje muževljeve, nego od Boga.
17. Iako su radi podvizavanja, ispitivanja, ispravljanja i razumevanja ovog, mnogostradalnog veka, oni još obremenjeni težinom propadljivog tela, ipak su se nevidljivo obukli u Hrista sa ciljem da, valjano se trudeći, prihvate Njegov način življenja i da po odlasku sa zemlje postanu zajedničari Njegovog blaženstva, blistanja i nepropadljivosti. Kao što je od jednoga, Adama, i na potomke rađanjem prešla kazna smrti, tako od jednoga, od Bogočoveka Logosa, na sve od Njega ponovo rođene prelazi blagodat večnog i nebeskog života. Zato je za njih i otvoreno nebo, koje će ih primiti u određeno vreme ako, hraneći se verom u Njega i pravednošću primerenom toj veri, postanu naslednici Božiji, kako bi primili vlast i bili sanaslednici Hrista, postajući zajedni čari Njegovog nepropadljivog života i besmrtnosti, nerazdvojno s Njim prebivajući i naslađujući se Njegovom slavom. Nebo je za nas ranije bilo zatvoreno i mi smo bili sinovi gneva koji se sastojao u tome što smo zbog našeg greha i neposlušnosti bili pravedno ostavljeni od Boga. Međutim, zbog bezgrešnosti naše prirode u Hristu i zbog pokornosti Bogu, postali smo čeda blagovoljenja i voljeni sinovi sjedinjeni sa Hristom. Nebo nam je otvoreno da bi i na nas sišao Duh Božiji i prebivao u nama, da bismo u odgovarajuće vreme i mi bili Njime uzneti na nebo. Tada će Onaj Ko je podigao Hrista iz mrtvih oživeti i naša smrtna tela kroz Duha Njegovog koji obitava u nama, preobražavajući naše uniženo telo i saobražavajući ga telu slave Hristove, kroz Koga smo se obogatili besmrtnošću i prizvani smo na nebesa, gde je, iznad svakog načala i vlasti, naša priroda postavljena na presto sa desne strane Višnjega.
18. O, dubino bogatstva i premudrosti čovekoljublja Božijeg! Tako je samo Bog znao da Svojom premudrošću, silom i čovekoljubljem preobrati naše posrnuće, proisteklo iz našeg dobrovo-ljnog udaljavanja (od Njega), u nešto nesravnjivo bolje! Da Sin Božiji nije sišao sa nebesa, za nas bi povratak na nebo bio beznadežan; da se nije On ovaplotio i telesno postradao, da nije nas radi vaskrsao i vazneo se, mi ne bismo poznali bezmernu ljubav Božiju prema nama. Da se nije On, još u ono vreme kad smo bili neblagočestivi, nas radi ovaplotio i podneo stradanja, mi koji smo Njime uzneseni na takvu visinu ne bismo mogli da se izbavimo od unižavajuće razmetljivosti. Sada pak, kada smo bez ikakve naše zasluge uzneseni na visinu, mi prebivamo u smirenju i, shvatajući veličinu obećanja i dobročinstva, postajemo sve smireniji, a otuda i potiče spasenje.
19. Dakle, Sin Božiji je postao čovek zato da bi pokazao na kakvu nas visinu On uzvodi, da se ne bismo gordili kako smo mi, navodno, svojim silama postali pobednici; da bi, imajući dvojaku prirodu, zaista bio Posrednik, sjedinjujući oba dela u jedno (tj svaku od dveju priroda svog Bogočoveštva); da bi raskinuo okove greha; da bi očistio nečistotu svezanu sa telom; da bi projavio Božiju ljubav prema nama; da bi pokazao u kakvu dubinu zla smo upali i da je za naše spasenje bilo potrebno Božije ovaploćenje; da bi za nas postao primer smirenja koje, povezano sa telom i stradanjem, predstavlja isceliteljski lek protiv gordosti; da bi pokazao da je Bog našu prirodu stvorio kao dobru; da bi postao Načalnik i Jemac Vaskrsenja i večnog života, iskorenivši očajanje (beznađe); da bi, postavši Sin Čovečiji i učesnik (pričasnik) smrtnosti, učinio ljude sinovima Božijim, time što ih je učinio zajedničarima božanske besmrtnosti; da bi pokazao koliko je priroda ljudska, sazdana po obrazu Božijem, uzvišenija od svih ostalih stvorenja jer je tolika bila njena bliskost sa Bogom, da joj je bilo moguće da se sjedini s Njim u jednu Ipostas; da bi ukazao poštovanje telu (i to smrtnom) kako oholi duhovi ne bi smatrali da su dostojniji časti od čoveka i da ne bi sami sebe obogotvoravali zbog svoje bestelesnosti i prividne besmrtnosti; da bi spojio ljude i Boga, koji su bili razdvojeni saglasno svojim prirodama, tako što je On Sam postao Posrednik dvojake prirode. I šta još da kažemo: da se nije ovaplotio Logos Božiji, tada se ni Otac ne bi projavio kao istinski Otac, ni Sin kao istinski Sin, ni Duh Sveti kao od Oca ishodeći, ni Bog u suštini i ipostasima, nego bi tvorevini izgledao kao nekakva Sila (energija), kako su i govorili drevni bezumni mudraci, a sada i sledbenici učenja Varlaama i Akindina.
20. Kao što smo rekli, Gospod je ovim, koliko je to bilo moguće, projavio Samoga Sebe i Svoj Domostroj, pokazavši nam i da je uzvišeni Otac uistinu Njegov Otac. U ono vreme pokazao je onima koji su to želeli, ali i budućim pokoljenjima, put povratka k Njemu, pobudivši, prizvavši i rukovodeći Svojim sopstvenim načinom života, učenjem, savršavanjem čuda i prorokovanjem, bolje rečeno, uistinu božanskim i natprirodnim premudrošću i znanjem kojem ništa nije skriveno, kako buduće, tako ni sadašnje tajno kretanje u dubini srca. Trebalo je, dakle, one koji Ga poslušaju učiniti slobodnima od ropstva đavolu. Pošto je čovek, iskusivši na sebi gnev Božiji – a on se sastojao u tome što je čovek pravedno bio ostavljen od Dobroga – bio predat đavolu u ropstvo, trebalo je čoveka pomiriti sa Tvorcem, jer ga na drugi način i ne bi bilo moguće osloboditi od tog ropstva.
21. Bila je, znači, neophodna Žrtva koja bi nas pomirila sa najuzvišenijim Ocem i posvetila, budući da smo bili oskrnavljeni opštenjem sa lukavim. Bila je, dakle, neophodna Žrtva očišćujuća i čista, ali je takođe bio neophodan i Sveštenik (Jerej), i to čist i bezgrešan. Neophodno nam je bilo i vaskrsenje, ne samo vaskrsenje duha, nego i tela, radi budućih ljudi, vaskrsenje koje će se zbiti u odgovarajuće vreme. Nije, dakle, bilo dovoljno da nam se samo daruje ovo oslobođenje i vaskrsenje, nego je bilo potrebno da se ono i obezbedi. Osim toga, trebalo je da nam se daruje i vaznesenje i beskonačno građanstvo na nebesima. Sve ovo, međutim, nije bilo potrebno samo onima koji su tada živeli i budućim ljudima, nego je – i to mnogo više – bilo potrebno za sve od pamtiveka rođene, jer je u adu bilo mnogo više ljudi, nego što će ih biti u budućnosti, mnogo više nego onih koji će poverovati i istovremeno se spasti. Zato je, mislim, Hristos došao pri kraju vekova. Bilo je, dakle, potrebno da se i u adu propoveda Evanđelje i da bude objavljen ovaj veliki Domostroj (spasenja), da bude darovano potpuno oslobođenje od robovanja đavolu, osvećenje i obećanje budućih dobara. Bilo je svakako neophodno da Hristos siđe i u ad, ali i da se sve to izvrši po pravdi, bez koje Bog ništa ne čini.
22. Pored svega rečenog, trebalo je pravedno nadmudriti prevaranta – đavola i preoteti mu bogatstvo koje je prikupio putem obmana, i pri tom mudrošću pobediti zlo u kojem je nadmeni začetnik zla dostigao savršenstvo; ta njegova razmetljivost ne bi bila srušena da je bio nadvladan božanskom silom, umesto što je lišen vlasti mudrošću i pravdom. Pošto su se svi ljudi priklonili zlu delom, rečju ili pomišlju, svim tim ili bar sa dva od ova tri, i tako oskrnavili čistotu koju je Bog darovao ljudskoj prirodi, bilo je potrebno osvećenje. Osvećenje se, pak, od pamtiveka vrši posredstvom žrtve koju svaki čovek za sebe prinosi Bogu, i ta žrtva treba da bude čista. Mi, međutim, nismo imali takvu žrtvu da bismo je prineli Bogu. Zato se javio jedini neoskrnavljeni Hristos i Samoga Sebe prineo Ocu kao Žrtvu za nas i kao Prvinu, da bismo, gledajući na Njega i verujući Njemu, sjedinjeni s Njim kroz poslušanje Njemu, kroz Njega izašli pred lice Božije i, našavši milost, svi zadobili osvećenje. To je ono o čemu Gospod govori u Evanđelju: Ja posvećujem Sebe za njih, da i oni budu posvećeni istinom (Jn. 17; 19). Nije bilo potrebno da samo Žrtva bude čista i bezgrešna nego i Prvosveštenik koji Žrtvu prinosi, kao što i Apostol kaže: Takav nam Prvosveštenik trebaše: svet, nezlobiv, čist, odvojen od grešnika i viši od nebesa (Jevr. 7; 26).
23. Radi ovoga i sličnog, Logos Božiji ne samo što je postao Telo i boravio među nama, bio vidljiv na zemlji i opštio sa ljudima, nego je primio i telo kao što je naše. I premda je to telo bilo savršeno čisto, ipak je bilo smrtno i podložno stradanju. Tim telom je, kao bogomudrim „mamcem“, pomoću Krsta ulovio zmiju, začetnika zla, i oslobodio sav ljudski rod koji joj je robovao: kada je tiranin pao, svi tiranisani behu oslobođeni. To je upravo ono što Sam Gospod u Evanđeljima kaže: Svezan je jaki i pokućstvo (tj. sasudi) njegovo je razgrabljeno (v. Mt. 12; 29). Ono „pokućstvo (tj. sasudi)“ koje je Hristos dohvatio, bilo je oslobođeno, opravdano, ispunjeno svetlošću i obogaćeno božanskim darovima. Zato David psalmopoje: Uzišao si na visinu – na visinu Krsta, svakako, ili, ako hoćeš na nebo, zaplenio si plen, uzeo si dare u ljudima (Ps. 67,19).
24. Tako je On stradanjima i telom nagnao đavola u bekstvo, prinoseći to telo Bogu i Ocu na Žrtvu kao svečisto i sveosveštano Zaklanje (o, neopisive darežljivosti!), pomirivši sa Bogom nas koji smo postali istog roda sa Njim (Bogočovekom). Pošto je po volji Oca pretrpeo stradanja, dao je primer nama, koji smo neposlušnošću pogubili sebe, a Hristovom poslušnošću smo spaseni. Pokazao je i da je smrt Njegova neuporedivo dragocenija od đavolu svojstvene besmrtnosti koja je gora od deset hiljada smrti i podleže budućoj kazni, dok je smrt Njegova postala uzrok vaistinu besmrtnog života a ne druge i večne smrti, i ona (smrt Hristova) prebiva sa Hristom u nebeskim skinijama. Ustavši posle tri dana iz mrtvih i pokazavši se živ učenicima, uznevši se na nebesa i ostajući besmrtan, On nam je darovao vaskrsenje i besmrtnost i na nebesima večni, nepokolebivi i uistinu blaženi život, učinivši ga potpuno izvesnim i sigurnim; jednom smrću Svoga Tela i jednim njegovim Vaskrsenjem, iscelio nas je od dvojake za nas smrti (duše i tela) i oslobodio nas od dvojakog ropstva, ropstva duše i tela.
25. Kada je zbog svesnog i svojevoljnog greha pravedno bio ostavljen od Boga, istinskog života, lukavi je postao mrtav duh. Budući punoća zla, zavidljivi knez, lažljivac i začetnik zla, on nije mogao podneti da čovekov život protiče u mestu naslađivanja tj. u raju nego je, prevarivši ga pogubnim nagovorom, učinio čoveka zajedničarem greha i duhovnog mrtvila. Za ovom smrću duha nužno je sledila i smrt tela. Tako je lukavi, kroz svoju sopstvenu smrt, nama pričinio dvostruku smrt i odgurnuo nas niže čak i od njega samog. Razmetljivo se preuznoseći, on se samome sebi učinio velikim i uzvišenim jer nas je nadmudrio i prevario i, kao besmrtan, avaj, predstavio nam se kao bog. Posle smrti postao je naslednik naših duša, ostavljenih od Boga, zbacio ih u ad i zaključao u tamnicu iz koje se, kako je izgledalo, ne može uteći.
26. Sažalivši se nad našom nesrećom, naš Stvoritelj Bog blagovoleo je da siđe tamo gde smo mi pali i da nas prizove (izvede) odatle, kao jedini slobodan među mrtvima, koji je sišao tamo živog duha, ali i više od toga: obasjavajući ih (mrtve) božanskom svetlošću i isijavajući živototvornu silu, da bi prosvetio one što sede u tami i po duhu oživeo one koji su tamo (u adu) poverovali u Njega. Oživeće, takođe, i tela svih u onaj dan u koji je naznačio da oživi ceo ljudski rod i da mu sudi, kao što nas u svojoj Poslanici uči prvovrhovni apostol: Zašo je i mrtvima propovedano Evanđelje, da prime sud po čoveku telom, a da žive po Bogu duhom (1. Petr. 4; 6). Pokazujući, nešto ranije, u istoj poslanici ko je i na kakav način propovedao Evanđelje mrtvima u adu, kaže: Zato i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, usmrćen telom, a oživevši duhom; kojim i siđe i propovedaše duhovima u tamnici (tj. dušama mrtvih od pamtiveka) (1. Petr. 3; 18-19).
27. I kao što je lukavi jednom svojom smrću po duhu proizveo nama dvostruku smrt (i duše i tela), tako nas je Blagi jednom svojom smrću po telu iscelio od dvostruke smrti, i jednim vaskrsenjem Svoga Tela darovao nam dvostruko vaskrsenje, tako što je posredstvom (Svoje) telesne smrti oborio onoga koji je zbog smrti imao vlast nad našom dušom i telom, oslobađajući nas od oba vida njegove tiranije. Lukavi uzima na sebe izgled zmije da bi time obmanuo čoveka, a Logos Božiji uzima ljudsku prirodu da bi pomoću nje nadmudrio obmanjivača. On je uzima kao nepristupnu za obmanu i čistu i takvu je do kraja čuva, prinoseći je Ocu kao Žrtvu (Prvinu) da bismo mi, preko naše ljudske prirode, bili osveštani. Da je, pak, Logos Božiji primio telo nepodložno smrti i stradanju, kako bi onda đavo mogao biti obmanut i kako bi Mu mogao prići on koji je sam po sebi Zavist?
28. On zbog toga i nije pristupio sve dok nije saznao da Hristos ima telo podložno stradanju. Posteći u pustinji četrdeset dana i ne ogladnevši (iako je imao telo koje je moglo da pretrpi stradanja, ne bi tada to savršio i ne bi izdržao da to nije dopustila sila Svemogućeg, sjedinjena sa telom), On, kako kaže Evanđelje, najzad ogladne. Prvi put se tada drznuvši i napadajući, začetnik zla mu nameće iskušenja, tražeći način da prodre do Njegovog duha. Pošto je bio silom odbačen, opet je pristupio, napadajući novim nasladama, ali je s vlašću pobeđen, te je, razdražen, klonuo i postiđen pobegao. Zašto je poražen kušač koji se drznuo da pristupi pomoću telesnih strasti? Zato što je bezgrešnog čoveka nagovarao da počini greh. On je, dakle, postiđeno pobegao a Hristos, ne oslabevši od njegovih iskušavanja, izgoni ga iz duša đavoimanih, isceljuje svezane bolešću, vaskrsava mrtve, ne samo nedavno umrle, nego i one što su počeli da se raspaDaju, i to čini samo jednom jedinom zapovešću. Uz to propoveda pokajanje i objavljuje da se približilo Carstvo nebesko, privodeći duše veri i načinu života suprotnom od onoga kojem ih je učio neprijatelj, jer prihvata i preobražava grešnike, a pored toga i Svojim učenicima daruje vlast nad demonima.
29. Da li je to mogao da podnese satana i angeli koji su pali zajedno sa njim? Razmišljajući kako da uništi tu neprijateljsku silu, zar je mogao a da ništa ne preduzme? Zar je mogao da podnese da živi takav Čovek, Koji ga izgoni iz ljudi i ruši njegovu mnogoliku tiraniju nad njima? Đavo je bio mahnito razjaren protiv Hrista, jer iz iskustva zna da je ona bogoodvažna duša nepristupna za kakvu bilo strast ili strasti čiji je on sam začetnik i savršeno neprijemčiva za smrt koju je on sam po sebi stvorio za ljude. Iako je Hristovo telo podložno stradanju i smrti, đavolu nije dopušteno da Mu on sam nanese telesnu smrt, zbog čega pokreće duše nevernih Judejaca da Ga ubiju. U njima pobuđuje zavist i mahnitu mržnju prema N>emu, jer je Hristos i njih razobličavao i odbacivao kao zle. On, dakle, pokreće i pobuđuje njih da Ga ubiju tako što će Ga podvrgnuti sramotnoj kazni koja se primenjuje samo prema zločincima i nečasnima, smatrajući da će tako i Njega odstraniti sa zemlje, a i samo ime Njegovo osramotiti na zemlji. Nadao se da će, kada On umre, i Njegovu dušu, kao i duše svih ljudi od pamtiveka, zatvoriti u ad.
30. Tako se onaj koji vara prevario, napadajući na Hristovo telo, kao podložno stradanjima i smrti. Međutim, on je protiv svoje volje uneo Svetlost u mračnu i strašnu preispodnju i pokazao Darodavca života dušama koje je tiranisao duhovnim umrtvljavanjem. Osim toga, on je i Telo, od koga je došlo vaskrsenje i besmrtnost, pomešao sa mrtvacima, žureći da Ga preda smrti i grobu. Gospod je mogao da razveje i ove njegove zle namere, ali nije to učinio. Naprotiv, još više je poželeo da radi nas podnese stradanja radi nas, jer je zato i postao Bogočovek: da nije bio Čovek, ne bi mogao postradati; a da nije bio Bog, ostajući i dalje nestradalan po Božanstvu, On ne bi mogao da radi nas telom primi takvu smrt, blagodareći kojoj nam je darovao da se uspravimo ili, bolje rečeno, darovao nam je vaskrsenje i besmrtnost. Da On nije bio Bog, ne bi se verovalo da je On zaista mogao da ne iskusi stradanja, ali On je dobrovoljno izvoleo da postrada, da bi pokazao da nas je Njegovo smirenje oslobodilo i uspravilo. Time nas je takođe naučio kako se i delom treba do smrti boriti za pravednost i otkrio verujućima silu besmrtnosti, besmrtnosti koja će se sastojati ne samo u svagdašnjem postojanju, nego u postojanju slobodnom od večne pogibije (govorim o užasnim mukama pripremljenim za đavola), u životu koji će značiti savečnovanje sa dobrim angelima, sanaslađivanje prekrasnim i beskonačnim Carstvom.
31. Eto zašto se On podvrgao smrti kojoj ništa nije dugovao, ali koju je podneo radi nas, da bi nas, podvrgnute smrti zbog duga, oslobodio (iskupio) od ropstva đavolu i smrti; mislim, pak, na smrt i duhom i telom, u vremenu i u večnosti. Predavši za nas krive zbog greha Krv Svoju nevinu usled bezgrešnosti iskupio nas je od krivice, otpustio naše grehe, obveznicu njihovu na Krstu pocepao i izbavio nas od tiranije đavola. Prevarivši se i razjapivši širom čeljusti da bi što pre prolio Krv Vladičinu (Koja je naše Iskupljenje), ne samo nevinu, nego i bogatu božanskom silom, onaj ne samo da time nije ništa dobio, nego se, naprotiv, našao čvrsto vezan i Krstom Hristovim izložen poruzi. Na taj način smo mi bili izbavljeni od robovanja njemu i premešteni u Carstvo Sina Božijeg. Mi, koji smo ranije bili sasudi gneva (Božijeg) sada smo, blagodareći Njemu, postali sasudi milosti Božije, (sasudi) Onoga Koji je svezao jakoga (u poređenju s nama) đavola i razgrabio njegove sasude, Koji se potom pravedno, pošto je po nagovoru đavola nepravedno ubijen, zacario nad nama, pravednim sudom tajanstveno pobedivši zlonačalnika i javno pokazavši svemoćnu silu, i savladavši smrt po telu, i ustavši iz mrtvih posle tri dana, i uznevši se na nebesa, i sednuvši s desne strane Oca u tom istom telu koje je radi nas nosio i kojim je umro, zajemčivši nam vaskrsenje iz mrtvih, povratak na nebo i nasledstvo Carstva ako samo i mi, sledeći koliko god to možemo, Njega, budemo pravednošću pobeđivali kneza greha, odbijajući njegove napade i podsticanja na odurne strasti i junački podnosili njegove lukave smicalice.
32. Eto zašto nam je Gospod, iako nas je božanskim krštenjem nanovo rodio, i blagodaću Duha Svetog zapečatio za dan Iskupljenja, ipak ostavio ovo smrtno i strasno telo, i mada je On izagnao zlonačalnika (tj. rukovoditelja zla) iz duša ljudskih, ipak mu dopušta da nas napada spolja, kako bi čovek, obnovljen, saglasno Novom Zavetu, tj. Evanđelju Hristovom, živeći u vrlini, pokajanju i prezirući životna zadovoljstva, podnoseći stradanja i kaleći se kroz vražje napade, pripremio sebe u ovom veku da primi nepropadljivost i ona buduća blaga, koja će biti primerena budućem veku.
33. Verujući, dakle, treba da se raduje s nadom; i pošto će se ovdašnji život okončati, treba blagorazumno s verom da očekuje blaženstva, koja će budući život bez konca sadržati u sebi. U razumevanju vere treba istrajno da trpi one nedaće koje u vidu kazne ovaj život pravično nosi u sebi, i kroz nepopuštanje grehu, ako treba i do krvi da se suprotstavi načalniku i satrudniku greha i lukavim zamkama koje nam postavlja. Jer, osim greha, ništa u ovom životu, pa ni sama smrt nije nesreća, makar i ličila na nesreću. Zato su Prepodobni sami pričinjavali patnju (nesreću) svome telu, a Mučenici su smrt, koju su im drugi nasilno naneli, učinili slavnom i pretvorili je u izvor života i slave i Carstva večnog i nebeskog, iskoristivši je odvažno i bogougodno. Nakon što je Svojim Vaskrsenjem ukinuo smrt, Gospod je dopustio da ona još uvek ostane za Njegove verne, a sa njom i druge ovozemaljske nevolje, kako bi čovek boreći se u Hristu pri ovakvim okolnostima za Istinu, projavljivanu kroz način života i dogmate vere Novog Zaveta, bio pripremljen za onaj budući novi i nestarivi vek.
34. Tako i same nevolje i nesreće donose korist onima koji ih sa verom neustrašivo podnose: one zatiru grehe, vežbaju, isprobavaju, pomažu da se sagleda sav jad i beda ovog života, podstiču na hšamenu molitvu i istrajno iskanje onog neotuđivog i večnog usinovljenja i Iskupljenja i zaista novog života i blaženstva. A pošto je naše u Hristu usinovljenje i obnovljenje po duši i telu mnogostruko, imajući početak, završetak i ono između ovo dvoje, On je kao početak postavio blagodat krštenja, koja daruje otpuštenje svih grehova i pregrešenja, a naziva se „kupelj (banja) preporođenja“, a kao završetak daruje vaskrsenje, kojem se nadaju verni, i život obećan u budućem veku. Među njima je i život saglasan Hristovom Evanđelju kojim čovek, napredujući u Bogu, jača, uzrasta i obnavlja se iz dana u dan u bogopoznanju, u pravednosti i osvećenju tek neznatno manjem od onog angelskog, izgoneći iz sebe privezanost ka prizemnom i preusmeravajući se sa vidljivih, telesnih, privremenih stvari ka onim mislenim, du-hovnim i večnim.
35. Ova tri stepena obnovljena u Hristu, Sozercatelj neizrecivih tajni Duha, Sasud Izabrani, Veliki Pavle, učeći nas, opisuje ukratko u Poslanici Rimljanima: Koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt se Njegovu krstismo. Tako se s Njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt (Rim. 6; 3-4). To je početak našeg obnovljenja: jer je Hristos na Krstu pocepao obveznicu naših grehova i one koji se sapogrebavaju sa Njim kroz krštenje učinio nedužnima. Počuj, pak, o sredini koja sledi za početkom: Da bismo, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu (isto); i zatim dodaje završetak obnovljenja (vaspostavljanja), kazujući: Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem (st. 5). A onda, pokazujući još očiglednije kakav je početak i kakva vrsta obnovljenja i usinovljenja, kaže: Imi, koji prve darove Duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo, čekajući usinovljenje (Rim. 8; 23). „Prvim darovima Duha“ naziva osvećenje i blagodat Duha, koju primamo u božanskom krštenju. Oslobađajući se od grehova i besplatno se obnavljajući, bivamo opravdani Hristovom blagodaću, jer su u tome sadržane prvine onih budućih blaga. Govoreći pak „čekajući usinovljenje“, on, pokazujući da ne govori o usinovljenju na osnovu krštenja, nego o onom budućem, savršenom i neotuđivom usinovljenju, dodaje rečenome: „izbavljenje (čekajući) tela našeg“ (isto), tj. izbavljenje od stradalnosti i propadljivosti (tljenosti, truležnosti) njegove; jer ovde usinovljenje često biva zlosrećno, a ono u obnavljanju i vaskrsenju iz mrtvih savršeno je i vaistinu postojano.
36. I u Poslanici Filipljanima on još jasnije izlaže završetak (krajnji cilj) ovog obnovljenja, govoreći: Spasitelja Gospoda našeg Isusa Hrista očekujemo Koji će preobraziti naše poniženo telo, tako da bude saobrazno telu slave Njegove (Filiplj. 3; 20-21). Kao što je Hristos umro u nemoći i poniženog tela a ustao u sili i slavi Božanskoj, tako i oni koji žive u Hristu odlaze u smrt, kažimo opet rečima Pavla, u nemoći i beščašću, a ustaće u sili i slavi, primivši proslavljeno i čisto telo, kakvo je imao Hristos posle vaskrsenja, postavši Prvenac iz mrtvih i Prvina upokojenih. A to obnovljenje po telu sada se, da tako kažemo, gleda verom. I to ne kao nešto vidivo, ostvareno nego (se gleda) nadom; i samo obnovljenje ima svoj početak kao što rekosmo, u božanskom krštenju, kroz otpuštanje grehova, jača i uzrasta kroz pravednost u veri, sve više i više se obnavljajući u bogopoznanju i odgovarajućim vrlinama; a završetak će mu biti u budućnosti, u gledanju Boga licem u Lice; jer ovde vidimo kao u ogledalu i zagonetki.
37. Zato je i Jovan (Bogoslov), koga Hristos veoma voljaše sjedinjujući u jedno oba obnovljenja, tj. obnovljenje tela i obnovljenje duše, rekao: „Sada smo deca Božija.“ To je početak usinovljenja, ali i još se ne otkri šta ćemo biti; a znamo da kada se otkrije bićemo slični (podobni) Njemu, jer ćemo Ga videti kao što jeste (1. Jn. 3; 2). To je završetak usinovljenja Bogu i obnovljenja koje nam je darovano u Hristu). Isti on i u Evanđelju o tome veli: A onima koji Ga primiše, dade vlast da budu čeda Božija, onima koji veruju u ime Njegovo, koji se ne rodiše od krvi, ni od želje telesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga (Jn. 1:12-13).
38. Govoreći da se nismo rodili od tela nego od Boga, on ukazuje na preporođenje i usinovljenje kroz božansko krštenje, o čemu i u poslanici govori, da smo „mi sada deca Božija“. Govoreći, pak, da nam je On dao vlast da budemo deca Božija kao da još nismo to, on je ukazao na završetak usinovljenja. Kao što novorođeni mladenac ima od same prirode moć da postane mudar, i postoji mogućnost da je mudar, a sa proticanjem godina, ako uz to postoje i okolnosti koje pogoduju razvoju, on će i zaista postati mudar, tako je i nanovo rođeni kroz božansko krštenje zaista primio potencijalnu silu da postane saobrazan telu slave Sina Božijeg, i ako bude hodio u novom životu, živeći saglasno Hristu i po Njegovom Evanđelju, onda će u vaskrsenju, ovako opremljen silom za savršenstvo, ne više verom i nadom, nego istinski stvarno dobiti proslavljeno i najčistije telo, kakvo je i Sam Gospod imao posle Vaskrsenja. I mrtva tela bezbožnika će vaskrsnuti ali ne u nebeskoj slavi, pošto oni neće biti saobrazni telu slave Hristove; neće oni ugledati vernima obećano viđenje Boga koje se još naziva i Carstvom Božijim. Jer je rečeno: Neka se uzme nečastivi, da ne vidi slave Gospodnje (Isa. 26; 10). Oni koji su rođeni i othranjeni u Hristu i koji su došli, koliko je to moguće, u meru rasta punoće Hristove, blaženo će se udostojiti božanskog blistanja i sami će, kao što je napisano, zablistati kao sunce u Carstvu Oca njihovog.
39. Adam je pre prestupa bio zajedničar tog božanskog ozarenja i svetlosti i, budući zaista odeven kao u neku svečanu odeždu slave, ne beše nag niti se stideo što je nag, nego ukrašen beše neuporedivo više, da je i opisati nemoguće, od onih koji sada na sebi nose dijademe ukrašene mnoštvom zlata i dragog kamenja. Ovu našu prirodu, usled prestupa sramotno obnaženu od ovog božanskog blistanja i svetlosti, Logos Božiji je, pomilovavši i po čovekoljublju primivši, izabranim među Učenicima na Tavoru pokazao ponovo i u još većoj meri odevenu u tu božansku svetozarnost, nego što je nekada bila, i jasno predstavio kakvi ćemo mi, koji verujemo u N>ega i zadobijamo u Njemu savršenstvo, biti u budućem veku.
40. Naći ćeš da su zaloge ovog savršenstva, koje pripada onima koji žive u Hristu, bile neskriveno date još ovde (u ovom životu) Svetima Božijim, koji su se već sada naslađivali blagom budućeg veka. Prethodno je to projavio Mojsej, kada sinovi Izrailjevi nisu mogli gledati na slavu lica njegovog, a posle toga još očiglednije je to pokazao Sam Gospod, prosijavši na gori u svetlosti Božanstva do te mere svetozarno, da čak ni izabrani među njegovim Učenicima, iako su tada primili duhovnu silu, nisu mogli, gledajući, da to izdrže. Lice Stefanovo, kao što piše, beše nalik licu Angela, a sam on je, gledajući sa zemlje iza granice nebesa, gde Hristos sedi s desne strane Veličine, video nadnebesku slavu Božiju. Dugo bi potrajalo da nabrajamo i navodimo primere svih onih koji su još ovde primili zaloge budućih blaga i blaženo primili ono božansko blistanje i svetlost,
41. koju neka i mi zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem nas radi ovaploćenog, postradalog, pogrebenog i vaskrslog, Koji je našu uniženu prirodu uzneo na nebesa i počastvovao je sedenjem sa Ocem Isusa Hrista Gospoda našeg, Kojem zajedno sa svesvetim i živototvornim Duhom priliči slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *