NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Čovek je viši od zvezda – okultizam, astrologija, magija

Arhimandrit Leonid (Kavelin)
VRADŽBINE, GATANJE, MAGIJA I SREDSTVA PRAVOSLAVNE ZAŠTITE[1]

Neprijateljska dejstva zlih duhova protiv čoveka

Obucite se u sveoružje Božije
da biste se mogli održati
protiv lukavstva đavolskoga…
Stojte, dakle, opasavši bedra svoja
istinom i obukavši se
u oklop pravde i obuvši noge
u pripravnost za evanđelje mira;
a iznad svega uzmite štit vere,
o koji ćete moći pogasiti
sve ognjene strele nečastivoga,
i kacigu spasenja uzmite,
i mač duha koji je reč Božija.

(Ef. 6; 11; 14-17)

Nije dovoljno da se kaže da je zlo odsustvo dobra, jer su zlo i dobro dve krajnosti i izmeću njih nema sredine. Ko ide putem dobra, taj se mora stalno oblačiti u sveoružije Božije, uzimati krst – znamenje vernih, strah za zle duhove, pa he tada u potpunosti biti vojnik Hristov i dostići će punotu Njegovog obećanja: “ Tamo gde sam ja, tamo i sluga moj neka bude“. Ko kroči po nauci ovoga sveta, po volji kneza vlasti vazdušnih, taj je sin protivljenja, rob đavola, i sasvim ispravno nasleđuje oganj večni, pripremljen njemu i angelima njegovim.
Sud o tim krajnostima jasno izražavaju reči Spasitelja: „Ko nije sa mnom, taj je protiv Mene“, i time je rečeno sve što je potrebno. Slično kao što su se nekada egipatski čarobnjaci tri puta nadmetali sa Mojsijem i Aronom, naoružanim silom božanskih čuda, suprotstavljajući im vidljiva znamenja demonskih sila (iako između čuda božanskih poslanika i čarobnjačkih radnji postoji značajna razlika), tako ni sada sile neprijatelja ljudskog roda ne prestaju da tvore znamenja njegovim imenom i vlašću, kako bi zaveli slabe i sujeverne i potpomogli sve one koji čine zlo svojoj sabraći, iako je životvorni krst, slično Mojsejevom žezlu, obdaren nepobedivom silom da potpuno poništi sva lukavstva i prelesti đavola i slugu njegovih protiv hrišćana, ali: „Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere“ (1. Petr. 5, 8).
Dok dobri angeli čuvaju čoveka od zla i potpomažu njegovom dobru, fizičkom i moralnom, zli dusi nastoje da naškode i stvarno škode čoveku, uzrokujući njegovo moralno i fizičko zlo. U tome se sastoji njihovo neprijateljsko dejstvo protiv čoveka.
Razradimo dve misli: a) misao o mogućnosti takvog delovanja zlih duhova protiv čoveka, b) misao da oni zaista traže našu propast.
a) Misao da otpali zli duhovi mogu naškoditi čoveku ne sadrži u sebi nikakvu protivurečnost. Budemo li razmatrali svojstva i stanje zlih duhova, ako obratimo pažnju na čovekovu prirodu, a takođe i na savršenstva Božija i Njegovu vladavinu svetom, otkrićemo da su zlonamerna dejstva protiv čoveka moguća. Zli angeli su i nakon svoga pada sačuvali mogućnosti i snage svoje prirode, izmenili su samo njihove osobine i načine, usled čega ne mogu ispravno delovati pomoću njih. Prema tome, oni i nakon svog pada mogu delovati na čoveka kao na biće koje im je slično po svojoj duhovnoj prirodi, ali sada slabije od njih. Po svom moralnom stanju, otpali duhovi su stekli neodoljivu sklonost ka zlu i zato su uvek spremni da čine svako moguće zlo. Sa te strane njihova neprijateljska dejstva protiv čoveka čine se još verovatnijim. Obratimo li pažnju na čoveka, otkrićemo da su i sa te strane moguća zlonamerna dejstva zlih duhova (protiv njega). Ako na čoveka deluju fizičke sile prirode i ako se njegova duša nalazi pod uticajem prirodnih stihija, šta to onda u čoveku sprečava delovanje zlih duhova? Po svojim fizičkim snagama on je slabiji od zlih duhova, pa prema tome može podleći njihovom uticaju. Po svom moralnom stanju, sposoban je da spolja prima uplive zla. Najzad, neprijateljska dejstva zlih duhova na čoveka ne sadrže ništa što ne bi bilo u skladu sa savršenstvima Božijim, ni sa Njegovim vladanjem svetom. Bog, koji po Svojoj premudrosti i svetosti ne želi da naruši slobodu razumnih bića, dopušta neprijateljsko delovanje zlih duhova protiv čoveka; uostalom, On ih ograničava usled Svoje dobrote prema čoveku ili pak samo zlo pretvara u čovekovo dobro i na taj način dostiže cilj vladavine svetom. Čovek, koji je sa svih strana okružen neprijateljima, postaje oprezniji. Za pobedu nad snažnijim i moćnijim neprijateljima može se nadati većoj i uzvišenijoj nagradi u večnosti.
b) Zli duhovi traže našu propast. Lišivši se svake mogućnosti da se poprave, pali duhovi, u dubini ogromnog očajanja, nalaze utehu u obmanjivanju ljudskog roda i u tome da ga povuku sa sobom u bezdan večne pogibelji. Apostol Petar to izražava veoma snažnim poređenjem govoreći da đavo kao lav ričući hodi i traži koga će da proždere. Proždrljiv i snažan, on neumorno vreba svoj plen i, koristeći njegovu lakomislenost, iznenada se ustremljuje da ga pogubi, čas podstičući ljude na moralno zlo i kako svedoči apostol Pavle iskušava ih neuzdržanjem, čas sprečavajući moralno dobro, što se vidi iz Spasiteljevih reči: seme je reč Božija, a koje je kraj puta to su oni koji slušaju, ali potom dolazi đavo i uzima reč iz srca njihovoga, da ne slušaju i da se ne spasu (Lk. 8,12). Čovekoubica od iskona, on sada još više plamti ognjem zlobe kada vidi da je njegovo prvo delo uništeno, a da je čovek opravdan i naoružan protiv njega.
Odakle i usled čega u njemu postoji ta neprijateljska mržnja prema čoveku? Od njegove svirepe zavisti i zlobe. Zavidan čovek isto tako teži da razruši sreću drugih. Pali, odbačeni duh, čiji se čitava priroda pretvorila u ogorčenu mržnju prema dobru, ne može više ništa niti da zamisli, niti da želi, niti da čini, osim zla. On živi isključivo za zlobu, proždire se nepodnošljivom zavišću i pakleno se raduje jedino ako uspe da raširi zlo, ako uspe da i druge zbaci u svoj bezdan i ispuni ga žrtvama mučenja. Ta zloba je večna zloba i nije u stanju da se umiri. Ona je uvek neprijateljski raspoložena ne samo u odnosu na čoveka, nego i u odnosu na Samog Boga, nepresušna u svojim lukavim zamislima i neumorna u delanju – moćna zloba koju može uništiti jedino svemoguća sila Božija. Užarene strele te zlobe zadaju smrtonosne rane i teško onome koga on probode do dubine duše! Naša propast koju traži duh zla, nije samo telesna, privremena propast nego mnogo više duševna i večna. Paklena mudrost zna da je naše telo truležno, a naša duša besmrtna i zato ne lovi telo nego dušu. U tom cilju, međutim, koristi način koji će uništiti i telo: ona se trudi da zavede telesna čula svim lepotama ovog sveta, da ga opije raskošnim zadovoljstvima kako bi čovek za tu uslugu platio svojom dušom. On poznaje slabost naše prirode, našu sklonost čulnim zadovoljstvma, našu privezanost za svet i strast koja caruje u nama, tako da svojom zlonamernošću deluje prevashodno na tu slabu stranu. Mi možda o tome i ne razmišljamo, ne primećujemo njegovo podmuklo dejstvo: možda smatramo sebe srećnima kada stičemo bogatstvo i opijamo svoje strasti, kada se prepuštamo bezbrižnom samopouzdanju i gordoj nadmenosti. U tome je verovatno naša propast: neprijatelj ovde počinje da vlada nad nama i stavlja nam svoje okove koje više nismo u mogućnosti da raskinemo.
Sv. Pismo svedoči da nam „zli duhovi nanose moralno zlo“. Tako se u Starom zavetu prvih greh naših praroditelja pripisuje đavolskom iskušenju. Tako je đavo nagovorio Davida na slavoljubivu nameru da bez potrebe prebrojava narod: „Usta sotona na Izrailja i navrati Davida da izbroji Izrailja (1. Dnev. 21, 1). U Novom zavetu Sam Isus Hristos, pobedilac đavola i razrušitelj njegovog carstva, dopustio mu je da Ga iskušava kako bi nam pokazao primer i mogućnost da ga pobedimo (v. Mt. 6, 111). Tako je Juda Iskariotski po đavolskom nagovoru izdao svog Učitelja i Gospoda. Tako je đavo nagovorio Ananiju i Sapfiru da utaje deo novca od prodatog imanja i slažu apostole. Kod evanđeliste Luke jasno se pokazuje đavolsko neprijateljstvo i zlonamernost protiv čoveka: „Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas vije kao pšenicu (Lk. 22, 31). Apostol Pavle predlaže Hrišćanima sredstva kojima će pobediti duhove zlobe i samim tim pokazuje njihovo neprijateljsko delovanje na nas, njihovo lukavstvo i podmuklost (v. Ef. 6, 1118; 26). To potvrđuje i apostol Jakov (4, 7): „Pokorite se, dakle, Bogu a usprotivite se đavolu i pobeći će od vas“. Takođe i apostol Jovan: „Znamo da svaki rođeni od Boga ne greši, nego koji je rođen od Boga čuva sebi i nečastivi ga ne dotiče“ (1. Jn. 5;18). Sve što sprečava poznanje, delatnost i napredak hrišćanske vere takođe pripada đavolu. Ap. Pavle piše Solunjanima: Zato htedosmo doći k vama… i spreči nas satana (1. Sol. 2,18). Uostalom, njemu ne treba pripisivati sva manja kretanja našeg srca i smatrati da nas i protiv naše volje zanosi i privlači ka svakom poroku, jer Sv. Pismo nalazi i druge uzroke greha, one najčešće, kao što na primer svakoga iskušava sopstvena želja koja ga mami i vara (Jk. 1, 18), a tako kaže i apostol Pavle: „Vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim“ (Rim. 7, 23).

1. Istina fizičkog zla, koje čoveku nanose zlid uhovi, posvedočena je Svetim Pismom.

Što se tiče fizičkog zla koje čoveku nanose zli duhovi, u to ne može biti nikakve sumnje. Tako u vreme Isusa Hrista evanđelska istorija pripoveda o mnogim i očiglednim primerima uticaja zlih duhova na čovekovo telo: „I otide glas o Njemu po svoj Siriji i privedoše Mu sve bolesnike, raznim bolestima i mukama obuzete, i besomučne, i mesečare, i oduzete, i isceli ih“ (Mt. 4, 24). „A kada bi veče, dovedoše k njemu besomučnih mnogo, i izgna duhove rečju, i sve bolesnike isceli (Mt. 8,16). Isus Hristos je više puta iscelio đavoimane i besomučne. Tako kaže evanđelista Matej: „Tad mu dovedoše besomučnog koji beše slep i nem; i isceli ga tako da slepi i nemi progleda i progovori“ (Mt. 12, 22), kao i „Zapreti mu Isus i demon iziđe iz njega, i ozdravi momče od onoga časa“ (Mt. 17, 18). Slično i kod evanđeliste Luke Isus Hristos, sedamdesetorici koji su se vratili i sa radošću Ga obaveštavaju da im se demoni pokoravaju u Njegovo ime, kaže: „Videh satanu gde s neba pade kao munja. Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju i ništa vam neće nauditi, ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima“ (Lk. 10,1720). Takvi primeri i slična isceljenja i pouke Isusa Hrista ne mogu se tumačiti kao zastarele predrasude Jevreja kojima se navodno Isus prilagodio, niti se mogu tumačiti u smislu psihičkog ozdravljenja, kako to objašnjavaju neki od modernih racionalista, nego se moraju shvatiti u neposrednom i doslovnom smislu. Osim toga, među različitim darovima kojima je Spasitelj obdario Svoje učenike radi uspešne propovedi, dar isterivanja duhova jasno se razlikuje od drugih darova, kako pri njihovom pojedinačnom davanju: „Bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, demone izgonite“ (Mt. 16, 17-18).
Kako bismo sve to shvatili u neposrednom, a ne u nekom drugom smislu, navodi nas:
a) sam način pripovedanja. U njemu se susreću i takve okolnosti i takve pojedinosti koje nikako ne dozvoljavaju da se ovde pretpostavi neki drugi, a ne bukvalni smisao, npr. besomučni se jasno razlikuju od svih drugih bolesnika, isto kao što se i isceljenje drugih bolesti jasno razlikuje od izgona zlih duhova iz nesrećnika koji su podlegli njihovom uticaju. Isus Hristos razgovara sa zlim duhom, zli duhovi ulaze u svinje i utapaju ih u jezeru.
b) cilj pripovedanja: sastoji se u tome da pokaže božansko dostojanstvo i moć Isusa Hrista, (da se pokaže) da je
On vrhovni Vladika carstva duhova i razrušitelj mračnog carstva đavolovog.
v) shvatanje naroda, fariseja i apostola, jer su svi oni u svim sličnim slučajevima priznavali kako neprijateljsko delovanje zlih duhova u ljudskim telima, tako i to da su ta delovanja silom Isusa Hrista bila uništena.
g) pre sveta, dostojanstvo lika Isusa Hrista, nebeskog Učitelja istine i strogog razobličitelja laži i zabluda za Koga se bez otvorenog vređanja Njegovog ličnog dostojanstva ne može ni pomisliti da je On Svoje nebesko učenje prilagodio pogrešnim shvatanjima jevrejskog naroda i na taj način utvrdio ljude u zabludi. Pri tom je Isus Hristos o tom predmetu slobodno govorio ne samo javno pred Judejima, nego i kada bi bio nasamo sa Svojim učenicima, tako da ne treba ni najmanje sumnjati u Njega i po uobičajenim ljudskim shvatanjima nema ni najmanjeg povoda za prilagođavanje.

2. I posle Hristovog vremena nalazimo isto tako nesumnjiva svedočanstva o sličnim uticajima zlih duhova na ljudska tela.

Tako u Delima apostolskim čitamo kako je apostol Petar isterivao demone: „A sticaše se i mnoštvo naroda iz okolnih gradova u Jerusalim donoseći bolesne i od nečistih duhova mučene i svi se isceljivahu“ (Dela ap. 5, 16), kao i apostol Filip: „Tako da su ubruse znojave od tela njegova ili pojaseve nosili na bolesnike i oni se isceljivahu od bolesti, i zli duhovi izlažahu iz njih“ (Dela ap. 19, 12).
Ostaje da razmotrimo još jedno pitanje: kako zli duhovi mogu ući u čoveka?
To ne treba da nas čudi, jer je to, naprotiv, sasvim normalno, s obzirom da duh, po svojoj prirodi, svuda može da prodre. I mi sami činimo nešto slično kada se svojim mislima prenosimo u nevidljivi svet, proničemo u duše drugih ljudi, u njihove namere i želje. Mi, međutim, ne možemo drugačije delovati na druge osim posredstvom čulnih utisaka. Duh, međutim, ima tu sposobnost da na čovekovu dušu deluje i bez posredstva čula, da deluje direktno na njegove misli, raspoloženja i namere. Otuda proističu najrazličitiji dobri i loši uticaji, misli koje nam se iznenada pojavljuju, bez ikakvog spoljašnjeg povoda. Ako dobri duh, naš angeo – čuvar, ponekad u tajnosti govori našoj savesti, upozorava nas na opasnost i udaljuje od propasti, zli duh takođe koristi svoje uticaje, obraćajući se našem umu i volji. Ne dešava li nam se ponekad da osetimo da nas neki zavodljivi glas podstiče na zlo delo, da nas neka tajanstvena sila privlači ka grehu? Zar se ponekad u našem umu, potpuno neočekivano i protivno našoj volji, ne pojavljuju grešne pomisli, čak i u vreme molitve? U svakom slučaju od nas zavisi hoćemo li se suprotstaviti ovim podmuklim nagovorima duha zlobe ili ćemo poslušati glas “ Angela mira, vernoga vođe, čuvara duša i tela naših“.
Hrišćanska apostolska Crkva je evanđelske povesti o besomučnima poimala u doslovnom smislu i verovala u delovanje zlih duhova na čovekovo telo. To nepobitno dokazuju poseban čin zaklinjanja i osobita služba egzorcista koji su postojali od najranijih hrišćanskih vremena, a na sličan način te povesti tumače i Oci Crkve.
Može li se, međutim, prihvatiti da zli duhovi opšte sa svetom posredstvom magova, čarobnjaka, opsenara, alhemičara, vračara (ljudi raznih naziva, koji su svesno ili nesvesno sklopili savez sa đavolom), koji od njega dobijaju moć ili veštinu da izazivaju neobične pojave koje se ne mogu objasniti poznatim zakonima prirode? Takvo opštenje zlih duhova sa svetom nikako se ne može poreći. Kao prvo, ono ne protivureči ni Božijoj vladavini svetom niti osobinama zlih duhova, jer iako čovek njima ne može raspolagati po sopstvenoj volji, oni sami su, po svojim zlim sklonostima, u najvećoj meri spremni da dobrovoljno prihvate na sebe svako pogubno delo. Kao drugo, to ne protivureči čovekovoj prirodi, jer on, kao slobodan duh, može sklopiti savez sa đavolom u pravom smislu te reči, a ne samo da mu može pribeći ili tražiti od njega pomoć zbog svog dubokog razvrata ili neznanja.
Starozavetna istorija pokazuje nam nekoliko primera gde su čarobnjaci svojim vračanjem naneli štetu ljudima i posredstvom vračanja izazivali neobične pojave (2. Mojs. 7,1012). U Evanđelju, Delima apostolskim i žitijima svetih opisano je mnoštvo slučajeva nasilja zlih duhova, dok je Simon mag predstavnik onih ljudi koji posredstvom demona čine različite pakosti bližnjima.
Veština ili moć da se izazivaju neobične pojave koje se ne mogu objasniti zakonima prirode odvajkada su nazivali čarobnjaštvom ili crnom magijom, a ljude, koji su se posvetili tom nečastivom delu – čarobnjacima ili magovima. Kod nas se ono naziva čarobnjaštvom, opsenarstvom, vračarstvom, bajanjem, a oni koji se time bave – čarobnjacima, opsenarima, vešcima, vračarima.
Naša pravoslavna grčko – Ruska Crkva, koja je putem prejemstva (nasleđivanja) dobila svoja pravila i ustave od apostolske Crkve, zajedno sa njom predaje i učenje o neprijateljskom uticaju zlih duhova na ljudsku prirodu. To se neosporno dokazuje činom zaklinjanja koji je došao do nas, a sastoji se od posebnog molitvenog posredovanja koje se u crkvi čita nad ljudima koje muče i napadaju zli duhovi. Zato narod, koji se izražava na svojevrstan način, naziva taj čin „očitavanjem“. Oni koji to žele mogu ga pročitati u Trebniku, gde se nalazi pod nazivom „Molitveno posledovanje za napadnute nečistim duhovima“. Osim kanona Gospodu našem Isusu Hristu, Presvetoj Bogorodici, besplotnim silama, apostolima i svima svetima, veliki deo tog molitvenog posledovanja sastoji se od molitvi zaklinjanja dvojice otaca Crkve: Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Te molitve ističu se svojim snažnim, energičnim izrazima, blistaju svetlošću najvišeg bogopoznanja, zagrevaju toplinom uzvišeno – molitvenog osećanja!
Tamo ćete naći i posebnu „Molitvu za kuću koju uznemiravaju zli dusi“. Nije li to očigledan dokaz postojanja tih napada? Čedoljubiva Crkva, susrevši se sa slučajevima te vrste i znajući da je svedarežljivi Bog, po Svojoj dobroti, dao čoveku lekove i utehu u svim žalostima i bolestima, među kojima je za ljude nesumnjivo najpouzdanija i najmoćnija molitva, ponudila ju je verujućima da se njenim posredstvom „izbave lukavstva đavolskog“, silom zasluga raspetog Bogočoveka.
Navedimo nekoliko primera za to iz jednog poglavlja Nomokanona (zakonik u kome se, kao što je poznato, nalaze izložena pravila svetih Apostola, Vasilija Velikog i svetih Sabora), koje je po svom sadržaju nazvano „Poglavlje o vračanju“ da bi se pokazalo kako ga shvata i prepoznaje sveta Crkva. Ovde ćete pronaći strele Crkve, upravljene protiv tog bogohulnog dela i svih njegovih izroda, kao i odgovarajuće kazne, u skladu sa stepenom krivice. Kao prvo, razmotrimo razliku koju Crkva pravi između vračanja, predskazivanja i čarobnjaštva.

O vračanju

„Vračari su oni koji mogu čak i Davidove psalme pevati, mučenička imena, pa i samu Presvetu Bogorodicu pominjati i tako pomoću demona izvoditi vradžbine. U vradžbinama se prizivaju zlonamerni demoni i zato se baje oko grobova, ove vradžbine izazivaju paralizovanje udova, rđav život ili bolest tokom čitavog života, zbog čega se izvode nad grobom, mestom ridanja i plača (22. Nikejsko pravilo). Čarobnjak i vrač su jedno isto (v. Ps. 58). Vračanje služi da bi se bajanjem i prizivanjem demona izvršilo neko delo na štetu drugih: da im se parališu udovi, produži bolesti, da leže čitavog života ili nešto tome slično (v. 5. Mojs. 18, 10).
Sv. Vasilije Veliki one koji se bave vradžbinama naziva idoloslužiteljima i svrstava ih u istu kategoriju sa ubicama. Kod Mateja (1,40) se čarobnjacima i bajačima nazivaju oni „koji prizivaju demone i vrše neka bajanja i od njih traže pomoć i koji vračanjem demone priklanjaju svojim željama, i svezuju zveri i gmizavce, da im ne bi naškodile ako bi ih negde susreli.“

O predskazivanju
Predskazivačima se nazivaju oni, koji su se demonima pokorili i njima poučeni pokušavaju kroz neka znamenja da pokažu kako znaju buduće događaje.

O čarobnjaštvu

„Čarobnjaci („beli magovi“, nap. prir.) su oni koji mogu i blagonaklone duhove prizivati radi činjenja nekih dobrih dela; svi su oni gnusne ubice i varalice po sopstvenoj volji“.
Pre nego što pristupimo razmatranju kazni koje crkva određuje za ove grehove, kao dokaz njihove veličine pred Bogom navedimo jedan slučaj iz žitija sv. Andreja, Hrista radi jurodivog:
„Blaženi sv. Andrej, Hrista radi jurodivi, pitao je demona: Otkuda ti znaš da predskažeš nešto?“ Odgovarajući, demon reče: Otac naš je od ognja i, sedeći u paklu i vračajući, sve nas poučava, jer mi po svojoj prirodi baš ništa ne znamo. Blaženi kaže: Kojim se sagrešenjima najviše naslađuje vaša priroda? Demon na to odgovori: Idolosluženjem i čarobnjaštvom, vračanjem i pripremanjem otrovnih napitaka, a osobito ubistvima, zlopamćenjem, sodomijom i preljubom. Prepodobni reče: Ako se neko odrekne vaših strasti i pokajanjem pristupi Gospodu, kako vi postupate? Na to će demon: Zar ti ne znaš? Ogorčeni smo i gnevimo se na njega; ipak se nadamo da će se ponovo potčiniti našoj volji. Mnogi su nas odbacili pokajanjem, ali su se opet vratili i mi smo ih zadobili. Kada to ču prepodobni, dunu na njega i više se nije pojavljivao“.
Evo i kazni koja propisuje Crkva za krivce u bezakonju toliko dragom ocu svakog zla i nesreće – đavolu.
a) Vračar, čarobnjak ili predskazivač odlučuje se od sv. pričešća tokom 20 godina, po 65. i 72. pravilu sv. Vasilija Velikog. Sveštenik, pak, koji je pao u taj greh, raščinjava se i odlučuje, tj. potpuno se lišava pričešća i čina.
b) Ako neko odlazi čarobnjacima i onima koji gataju ili tumače zvezde ili salivaju vosak, da se sa mužem ili ženom ne bi sastajali ili da bi doznali što im je nepoznato pa da im zato čarobnjak salije vosak ili olovo, neka se ne pričešćuje šest godina po 61. pravilu Trulskog sabora i 80. pravilu Vasilija Velikog, a sveštenik koji to čini da se svrgne.
v) Oni koji vračaju sa Cigankama ili dovode čarobnjaka u svoj dom, i sa njim gataju tamo gde je bolesnik ili nešto drugo da se ne pričešćuju 5 godina, po 24. pravilu Ankirskog sabora; 61. pravilo 6. Vaseljenskog tj. Trulskog (sabora) takvima zabranjuje (pričešćivanje) 6 godina; a sveštenika odlučuje.
g) Tako i oni, koji vračaju ječmom i bobom da se ne pričešćuju 6 godina po 40. stavu 1. poglavlja Matejevog.
d) Isto tako i oni koji nose amajlije protiv otrova ili nešto slično vezuju svojoj deci ili polažu na stoku „radi uroka“ da se ne pričešćuju 6 godina po 61. pravilu Trulskog sabora.
e) A onome ko priziva čarobnjake da baci čini na pakost drugom čovsku, zabranjuje se da se pričesti koliko i onaj ko je namerno ubio, tj. 20 godina, po 56. i 72. pravilu Vasilija Velikog, koji kaže: Ko prizna da je bacao čini ili spremao otrovne napitke, neka se kaje koliko i ubica i u nastavku ih naziva idoloslužiteljima.
ž) Matej (1, 40) kaže sledeće: „Nerazumni su svi oni koji radi poruge za sobom vode medvede i druge zveri a na štetu neukih, ili gataju po oblacima, ili daju amajlije ili veruju u sreću i sudbinu, veruju da su se ovi rodili na srećan a oni na nesrećan dan, gataju po mestu rođenja, koji amulete ili talismane nose na glavi ili oko vrata da bi oterali bolesti ili uroke; ili oni koji nose zmiju u nedrima, ili preko očiju i usana prevlače zmijskim kožicama misleći da će od toga ozdraviti,ili na Veliki četvrtak svojoj deci kroz nos provlače alke, ili zapise sa Davidovim psalmima i mučeničkim imenima nose oko vrata, ili u sećanje pa stradanja Hristova na Veliki petak svezuju čvoriće na brojanicama po broju Evanđelja ili zapise i papire sa molitvama bolesnih nose, ili pozivaju blagonaklone demone radi pomoći i njihovog ozdravljenja, ili veruju onima koji imaju duha pogađačkog, koji su od demona naučili da predskazuju budućnost, ili veruju bobu, ili nekim drugim vradžbinama prizivaju mrtve ili gataju zbog neke druge slabosti i nemira ili nešto drugo prihvataju što od ovih bezakonika dolazi: 6 godina da imaju zabranu, tj. 6 godina da se ne pričešćuju; sveštenik da bude odlučen, što i dolikuje, tj. biva po svakoj pravdi, jer sve ovo pomoću demona čine i izvršavaju“.
z) Matej govori (3, 5) o vernima koji su sledili jelinske običaje plesanjem uz bubnjeve, i na ulice izlazili, i koji rusalkama (vilama, nap. prir.) ili ptičjem glasu veruju, ili mladom mesecu ili gatanju po susretu ili vatre pale na ulicama kao što su nekada činili Jelini, a sada vidimo da tako čine čeda hrišćanska uoči praznika po nekom drevnom običaju, dok neki čine prizivanja na dan Vaznesenja da bi po njima doznali svoju sreću ili se muškarci oblače u žensku odeću, a žene u mušku; ili nose obrazine (maske) kao što je rđav običaj u latinskim zemljama, prave sebi drugačija lica i time se mnogo puta samom činu crkvenom izruguju. Neka stoga među onima koji to namerno čine sveštenik bude udaljen, a običan narod odlučen. Takođe i 66. pravilo 6. Vaseljenskog sabora zabranjuje vernima da odlaze i gledaju konjske trke, bilo na Pashu, bilo u neko drugo vreme. Vasilije Veliki u svom 70. pravilu trovače, idoloslužitelje i ubice osuđuje na dvadeset godina. Idoloslužitelji, kaže, koji se nisu od početka pokazivali niti bili nečasni, nego su posle krštenja činili vradžbine i gatke da se kaju tokom čitavog života…
Sam đavo, lišivši se razuma koji mu je Bog darovao, nerazboritošću i gordošću je i protiv svoje volje postao nerazuman i zbog toga sam po sebi ne zna šta treba činiti te gleda šta čini Bog radi našeg spasenja i otuda se uči kako da obmanjuje, pretvarajući se da čini nešto slično i postavlja zamke za našu pogibelj. Budući da ne voli Boga i da nije mogao sa Njim ratovati, ratuje protiv nas koji smo stvoreni po Njegovom liku misleći da se time osveti Bogu. On nas čini poslušnima svojoj volji, kao što kaže Zlatousti: „Video je kako Bog stvara Evu kao Adamovu pomoćnicu i čini je pomoćnicom u prestupu i neposlušanju. Bog dade zapovest da bi je Adam očuvao, da bi se sećao tolikih darova i bio zahvalan Darodavcu, a đavo tu zapovest učini uzrokom neposlušnosti i smrti: umesto proroka podiže lažne proroke, umesto apostola – lažne apostole, umesto zakona – bezakonje, umesto vrlina – zlobu, umesto zapovesti prestupe, umesto svake pravde – svaki greh, i umesto istinitih dogmi – mrske jeresi (Dobrotoljublje, tom 3, sr. 10/11, prep. Petar Damaskin).
Ograničiću se na ove izvode. Radoznali čitalac može pogledati Nomokanon, gde će videti koliko snažno Crkva ustaje protiv svake vrste sujeverja i predrasuda koje potiču iz iskrivljenog verovanja u gatanje i vradžbine, tj. verovanja koje nema za cilj da sačuva od njihovih loših uticaja, nego sa željom da se upotrebe na prividnu korist sebi ili na štetu bližnjeg. Ona nas materinskim glasom savetuje da se udaljimo od tih bezakonih poduhvata „jer sve to biva i izvršava se demonima, kaže sveti Zlatoust: „čak ako i ime Sv. Trojice izgovaraju, čak ako i svete budu prizivali, ako i znamenje krsno budu činili, od takvih treba bežati i kloniti ih se“.
Car Rusije, Petar Prvi, koji je po obrazovanju daleko prevazilazio svoj vek i koji se po rečima jednog pisca „osvrnuo na prošlost i otrgao Rusiju od nje“, znao je da razdvoji čista, hrišćanska verovanja od narodnog sujeverja i predrasuda. U „Ratnim članovima“ koje je on izdao i čije je prvo poglavlje, sećajući se mudre izreke cara Solomona da je „početak mudrosti strah Gospodnji“ posvetio rasuđivanju o strahu Božijem, čitamo sledeće:
Član 1. Mada svima i svakom hrišćaninu bez izuzetka sleduje da živi časno i hrišćanski umesto da sebe održava u licemernom strahu Božijem, vojnici i vojna lica moraju to sa još većom revnošću uvažavati i o tome se starati: kako je njima Bog odredio takav položaj u kome se mogu nadati da će, živeći u službi gospodara, biti izloženi najrazličitijim okolnostima i budući da svaki blagoslov, pobeda i dobrobit potiče jedino od svemogućeg Boga kao od istinskog Začetnika svakog dobra i pravednog Darovatelja pobede, treba se samo Njemu moliti i samo u Njega nadu polagati; o ovome se treba brinuti u svim delima i poduhvatima i uvek ga se pridržavati; toga radi najstrože se zabranjuje svako idolopoklonstvo, vračanje (crna magija) i na taj način neka se ništa od toga ni u logoru, niti na bilo kom drugom mestu ne dozvoli i ne toleriše. Ako se otkrije da je neko od vojnih lica idolopoklonik, crnomagijaš, da je pristalica sujevernih i bogohulnih gatanja, on da se, zbog takvog stanja stvari, baci u okove i bude proteran kroz prutove“.
Član 2: Ko potkupi čarobnjaka ili ga nagovori da nekome drugome naškodi, neka i on sam bude kažnjen kao čarobnjak.
Tumačenje: kada neko nešto učini posredstvom drugih, smatra se kao da je to i sam počinio.

O natprirodnoj magiji

Kada je car Konstantin Veliki konačno proglasio hrišćanstvo za najvažniju veru u čitavom carstvu, progon koji je objavljen drevnom neznaboštvu obuhvatio je i sve tajanstvene magijske obrede. Bez obzira na to, otpadnici nisu prestali da im pribegavaju. Među njima je bio i car Julijan (Apostata). Vaspitavan u početku po pravilima hrišćanske pobožnosti on se, po savetu sofiste Livanija, odvratio od nje i okrenuo poštovanju bogova i demona predano se interesujući za proricanje po letu ptica i za čarobnjaštvo. Poznata je kako je završio taj otpadnik: uz strašnu hulu ispustio je svoju bezbožnu dušu.
Srednji vek označava procvat magije i vradžbina, što je nepogrešivo svedočanstvo slabljenja istinite religije predaka na Zapadu – hrišćanstva prvih vekova, a usled udaljavanja Rimske crkve od jedinstva sa Istočnom Vaseljenskom Crkvom. Užasnuti istoričar ne može da prebroji žrtve postradale za magiju i zbog magije. Filosof mora oprezno rasuđivati o ovoj psihološkoj pojavi. Uopšteno govoreći, Srednji vek očekuju ponovna isleđivanja. U naše vreme prihvaćeno je da se on naziva „vremenom ljudskog varvarstva i neznanja“ i na toj osnovi se bez razlike ismeva i odbacuje sve što mu je pripadalo, i vera i sujeverje. Na taj način se i magija našla među himeričnim naukama. Iz ovih nekoliko reči iskrsavaju mnoga pitanja, a kao prvo: ako je to himerična nauka, šta se onda dešava sa svedočanstvima svih drevnih pisaca o njoj, počev od Mojseja i proroka? Ako se, po mišljenju drugih, vradžbine natprirodne magije mogu objasniti spoljašnjim zakonima prirode, kako onda, uz njihovu pomoć, ponoviti prva tri Aronova čuda, što su učinili egipatski čarobnjaci? Najzad, kako objasniti vradžbine koje su u naše prosvećeno vreme videli g. Lep i lord Prido?
Vratimo se, međutim, srednjem veku: trebalo bi da kroz njega prikažem istoriju magije, ali su čitaoci „Majaka“ („Svetionika“) upoznati sa tačnim osvrtom na to doba koji je ponudio g. Buraček u „Prvom prilogu za izdavanje „Majaka“ („Svetionika“). Da bismo se podsetili, navodim nekoliko redova: „Vidimo“, kaže on, „da je među učenim ljudima u Srednjem veku bila neobično razvijena alhemija, astronomija, kabalistika, masonerija, crna magija, čarobnjaštvo i uopšte sve tajne i, dodajem, nečiste nauke budući da su kao osnova svih tih nauka služile nedozvoljene veštine opštenja sa duhovima; postojalo je nebrojeno mnoštvo čarobnjaka i čarobnica koje su povremeno palili, vešali i pogubljivali.
Među tim žrtvama bilo je najviše onih koje su oklevetali drugi i onih koji bi „priznavali“ na osnovu mučenja; postojale su varalice i mađioničari koji su vešto obmanjivali ljude; postojali su i pravi nadrilekari koji su različitim napicima škodili ljudima, ali je među njima bilo i istinskih magova koji su, slično Kiprijanu, delovali demonskom silom“ itd.
Priča g. Lena, činjenice, koje će biti navedene kasnije, dva čudna događaja i činjenice iznete u prilogu za izdavanje „Majaka“ („Svetionika“), pojedinosti o besomučnosti device Širovske (v. „Zanimljivosti“ u toj istoj knjizi), dovoljno nas uveravaju da magija i sada postoji i da bi se takvi njeni predstavnici kao što je čuveni šeik Abdel-Kaderel Mugrebi mogli nadmetati u znanju sa svakim čarobnjakom iz vremena faraona. Tome se ne treba čuditi: njihov izvor znanja je isti – opštenje sa demonima. Postoje, međutim, mnogobrojni razlozi zbog kojih u naše vreme susrećemo manje ljudi koji posežu za tim opštenjem (to je bilo u XIX veku, ali ne i danas, nap. prir.).
Prvi i najvažniji je sveopšti trijumf imena Hristovog od Koga, kao što je poznato, drhte demoni, pa prema tome i njihova oruđa – čarobnjaci. Magija, kao zločinačko znanje, mora se i protiv svoje volje skrivati u mraku da ne bi podlegla zakonskoj kazni. Druge uzroke delimično sam izložio u mom prethodnom članku „O neprijateljskom dejstvu zlih duhova na fizičku i moralnu stranu čovekove prirode“ (1844. t. 16. gl. 3, sr. 4), tj. da u naše vreme, osim magije, postoje i drugi načini opštenja sa demonima. Postoj još jedan, direktniji (uzrok), na koji se neposredno odnosi poslednji natpis ovog članka. Ti uzroci navode neke od pametnjakovića našeg doba da propovedaju kako su demoni – mit, a magija – himerična nauka. Ne bi bilo loše kada bi se oni potrudili da nas u to uvere činjenicama. Sada ćemo se osvrnuti na najvažnije ogranke magije: među njima, dva zaslužuju posebnu pažnju – gatanje i vračanje, kao najrasprostranjeniji i u drevnosti i u naše vreme.

1. Gatanje

Predskazivačima se nazivaju oni koji su se demonima pokorili i njima poučeni pokušavaju da kroz neka znamenja pokažu kako znaju buduće događaje.
(Nomokanon, „Kormilarija“, 15)
Neznabošci su koristili mnogo načina da doznaju svoju sudbinu: alfitomantija – sudbina predskazana po ječmenom brašnu, aksinomantija – po sekiri, belomantija – po strelama, botanomantija – po biljkama, kapnomantija – po dimu, katoptromantija – po ogledalu, ceromantija – po voštanim figurama, kledonizam – po rečima ili govoru, kleidomantija – po ključevima, koscinomantija – po točkovima, hidromantija – po rečnoj vodi, pelagomantij a – po morskoj vodi, geomantija – po zemlji, dihnomantija – po svetiljkama, gastromantija – po posudama, ooskopija – posredstvom jaja, ekstispina – po utrobi žrtava, keravnoskopija – po gromu, hiromantija – po linijama na dlanu, metanoskopija – po linijama usana, kristalomantija – po kristalima i drugim prozračnim telima, aritmomantija – po brojevima, piromantija – po plamenu, molibdomantija – po rudama, nekromantija – prizivanje mrtvih, antropomantija – po ljudskim leševima, psiromantija – po snovima, ornitomantija – po letu ptica i njihovim kricima, alektriomantija – po petlovima, lecinomantij a – po ribnjacima, rabdomantija – po prutovima i palicama; razmatranje zvezda, planeta i oblaka – to je astrologija, itd. Obratimo pažnju na najvažnije:

a) Onieromantijaili oniromantija ili veština tumačenja snova je, po svoj prilici, jedan od najstarijih načina gatanja. Ono je čoveku moralo pasti na pamet pre nego ostali oblici (gatanja). Varvarski narodi i do danas pripisuju veliku važnost svojim snovima i često po njima određuju svoje postupke. Kod drevnih paganskih pisaca susrećemo mnoštvo svedočanstava o poverenju koje se u starini poklanjalo toj vrsti gatanja. Kod nas još uvek nije iskorenjeno verovanje u tumačenje snova: svake godine rasproda se veliki broj štampanih sanovnika i“večitih kalendara“ što dokazuje da postoje ljudi koji im veruju.
b) Nekromantijaili veština prizivanja mrtvih posredstvom zaklinjanja (v. 1. Sam. 28; i Is. 19, 30) ili predskazivanje sudbine razmatranjem utrobe (posebno jetre) žrtve (Jez. 21, 26). U slučajevima kada se gatanje vrši nad ljudskim leševima naziva se antropomantija. Takvo gatanje dovodilo je,kao što smo ranije videli, do izuzetnih surovosti.
v) Astrologija među svim granama gatanja ona, koja je imala najveći uspeh i koja je u svoje redove ubrojala najviše poklonika, nesumnjivo je bila astrologija ili veština proricanja budućnosti iz razmatranja i ispitivanja zvezda. Poznata još najstarijim narodima, astrologija je, preživevši čitave vekove,došla i do našeg vremena, ne izgubivši značaj koji su joj pridavali u starini. Tokom 16. veka ona je još uvek cvetala, naročito u Evropi. Diklo priča vrlo karakterističnu anegdotu koja pokazuje kakvu je ulogu astrologija čak i u 15. veku igrala u Francuskoj: jedan astrolog predskazao je smrt žene koju je strastveno voleo Luj XI; predskazanje se i obistinilo. Kralj je zatim pozvao astrologa: „Kako ti, izgleda sve znaš“, upitao je, „kaži mi,kada ćeš ti umreti?“ Podozrevajući da mu je kralj pripremio zamku, dovitljivi astrolog je odgovorio: „Tri dana pre vašeg veličanstva!“ Strah i sujeverje zamenili su u kraljevoj duši želju za osvetom; verujući da je voljom sudbine njegov život tesno povezan sa životom hrabrog i dosetljivog predskazivača, Luj ga je okružio najnežnijom očinskom pažnjom.
g) Metonoskopijaili veština gatanja pomoću razmatranja linija na čelu; za najvažnije smatraju se tri i predskazanja se razlikuju zavisno od njihove dubine, dužine rasprostiranja i uzajamnog presecanja.
d) Hiromantijaili gatanje po linijama dlana. Oksepštirp, razmišljajući o hiromantiji, dokazuje njeno drevno poreklo pozivajući se na Knjigu o Jovu gde se kaže: „U ruci svakog čoveka zapečaćeno je da bi svaki čovek spoznao svoju nemoć“(37; 7) (u Daničićevom prevodu: Zapečaćava ruku svakom čoveku,da pozna sve poslenike svoje) (prevod koji navodi arhim. Leonid odgovara tekstu u Septuaginti, prim. prev.). Naravno, znaci dlana govore o jedinitosti i posebnosti svakog ljudskog bića, okome se Bog sa ljubavlju stara, a ne služe za gatanje.
e) Kartomantijaili veština gatanja po kartama takođe predstavlja jedan od ogranaka gatalačke veštine i ima najviše poklonika; značajna je po tome što se naročito razvila u naše vreme, nalazeći svoje pristalice u svim društvenim slojevima. Dovoljno je pomenuti čuvenje i popularnost gatara Lenorman i Moro, kroz čije su salone prolazi i posetioci svih staleža, počev od prostog zanatlije i plašljive „grizete“ do osoba koje su zauzimale najuglednije mesto u društvu i bile poznate po svom obrazovanju, pa čak i Napoleon, taj „čovek sudbine“. Sve se to dešava u Francuskoj gde, ne verujući ničemu svetom, veruju gatarama! Uistinu, Bog hvata mudre u njihovom lukavstvu (1. Kor. 3,19). Teorija i praksa kartomantije beskrajno je raznolika; čini se da za njih ne postoje zajednička pravila i svaka gatara ima svoje postupke i pravila. Mogu se, međutim, zapaziti neka opšta obeležja: tako, na primer, herc i tref nagoveštavaju povoljne okolnosti, a pik i karo – nepovoljne; figure iz boje herca i karoa označavaju plavokose i svetlosmeđe osobe, a one iz boja pika i trefa crnokose i tamnosmeđe. (Ovde spada i crnomagijsko gatanje po tarotu, nap. prir.)
ž) Rabdomantijaili proricanje po magičnim štapićima o kojima se govori kod proroka Osije: „Narod moj pita drvo svoje i palica mu njegova odgovara“ (Os. 4, 12) (Ji đing, nap. prir.). Ovde se može ubrojati belomantija ili gatanje po strelama za koje je znao prorok Jezekilj. Evo kako on opisuje gatanje cara vavilonskog: „Jer će car vavilonski stati na rasputici, gde počinju dva puta, te će vračati, gladiće strele, pitaće likove, gledaće u jetru (Jez. 21; 26) – (hepatoskopija). Sva naša, takozvana božićna gatanja, bila su poznata neznabošcima starine. Na primer, gatanje u ogledalo – to je katoptromantija starine; salivanje voska – to je ceromantija; salivanje olova – litomantija; osluškivanje reči ili govora – kleidonizam, gatanje po točkovima – koscinomantija, po petlovima – alektriomantija itd.
Sva ta gatanja, kao neznabožačko nasleđe koje delimično potiče od sujeverja, a delimično od bezverja – jesu nečistote, opasne zbog neprestanog demonskog uplitanja u sve što je tome slično, štetne za istinske hrišćane i zato ih Crkva i zabranjuje. Priče o delotvornosti i strašnim posledicama takvih gatanja, kakve često slušamo, služe kao očigledan dokaz njihovog nečistog izvora. Neki uzaludno misle da će opravdati sebe nazivajući takve radnje „nevinom razbibrigom“: gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt. 6, 21) i neka vam bude po veri vašoj.
Naša narodna znamenja i predznaci takođe su neznabožačko nasleđe. Egipćani, Etrurci, Grci i Rimljani ostavili su mnogo njihovih tragova na stranici istorije. Ako uporedimo jedne i druge, postaje očigledno da smo najveći broj naših znamenja u celini preuzeli od neznabožaca. Bajanje protiv zmijskog ujeda koje čini tajnu naših magova, bilo je poznato još Jevrejima. Tako kod proroka Jeremije čitamo: „Evo, ja ću pustiti na vas zmije, aspide od kojih nema bajanja, te će vas ujedati, govori Gospod“ (Jer. 8, 17).

2. Spasonosna sredstva kojima nas naoružava naša Crkva, a posebno protiv vračanja u svim njegovim vidovima i uopšte protiv neprijateljskog uticaja zlih duhova na čoveka

Ko priziva čarobnjake da izvede neku vradžbinu kako bi napakostio drugom čoveku, tom se zabranjuje pričešćivanje u roku od 20 godina (tj. biva odlučen od sv. pričešća) kao onaj ko je namerno ubio, po 86. pravilu Vasilija Velikog i po 72. pravilu Šestog (Trulskog) vaseljenskog sabora.

Bacanje čini

Preostaje da sada govorimo o glavnom ogranku magije o bacanju čini koje, na žalost, postoji i kod nas, što potvrđuju mnoge i nesumnjive činjenice i, što je najvažnije, o onim spasonosnim sredstvima koja koristi sv. Crkva da bi se suprotstavila njegovim prevarama. Ko čita njene ustave, ne može sumnjati da bi Spasitelj, Glava Crkve (v. Ef. 1, 22), mogao dopustiti da u njoj nekoliko vekova prebivaju odluke koje nisu u skladu sa Njegovim mudrim domostrojem.
Bacanje čini se naziva crnom magijom. Ono je nedopušteno, jer kako ispravno primećuje sv. Jovan Zlatousti (u Tumačenju Poslanica Korinćanima i Solunjanima), „ako se pri tom izgovara čak i ime Sv. Trojice, čak i ako se budu prizivali sveti, čak i ako budu pravila krsna znamenja, od takvih treba bežati i od njih se odvratiti, jer sve ovo dejstvuje i izvršava se pomoću demona“. (Meni se više puta desilo da čujem kako mnoge obrazovane osobe pravdaju svoje verovanje u čarobnjake i vračeve time što, navodno, otvaraju karte i gataju uz molitvu). Vradžbine su samo materijalni deo bacanja čini i vračanja. Njegovu suštinu čine ceremonije i reči čijim posredstvom vračevi prizivaju demone, nanose štetu ljudima ili ih obmanjuju. Ono se sastoji iz dve stvari: od trava i čarobnih lekarija, kakvi su delovi ljudskih leševa, krv i udovi životinja. Kao deo magije, vračanje je verovatno nastalo u isto vreme kada i magija. U Nomokanonu se o njima kaže sledeće: „Vradžbine su kada se bajanjem i prizivanjem demona izvrši neko delo kojim se šteti drugima: ili da im se parališu udovi, ili da im se produži bolest, ili da budu doživotno vezani za postelju ili nešto ovome slično“. Blaženi Avgustin razlikuje tri vrste vračanja: 1) mitsko ili legendarno 2) fizičko ili materijalno i 3) čudotvorno (De civitas Dei, knj. 4, g. 4). Crkva, odbacujući prvo kao izmišljeno, priznaje postojanje druga dva, što, između ostalog, dokazuju i reči molitve (v. Trebnik) koje se čitaju prvog dana nakon što žena rodi dete i u njoj ona moli Gospoda Boga da spase čoveka od „ljubomore i zavisti“; te reči se, po bl. Avgustinu, odnose na nešto drugo – na materijalne vradžbine, koje zlobni ljudi ili čarobnjaci izvode uz pomoć demona, a posredstvom trava ili drugih čarobnih „lekarija“ (isto).
Razmotrimo sada kakva sredstva primenjuje sv.Crkva da bi zaštitila svoja čeda od neprijateljskog uticaja demona i njihovih oruđa – čarobnjaka. Od kolevke do groba okruženi smo nežnim brigama ove čedoljubive Majke: sećajući se volje svog Pastira koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1. Tim. 2;4) ona budnim okom nadgleda sva lukavstva neprijatelja našega spasenja, boreći se i upozoravajući nas, majčinskim glasom savetujući verujuće: „Jačajte u Gospodu i u sili moći Njegove, obucite se u sveoružje Božije da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga, neprestano nam potvrđujući da se ne borimo sa telom i krvlju (tj. ne neposredno sa našom prirodom, niti sa onima koji su slični nama). nego sa poglavarstvima i vlastima i gospodarima tame ovoga sveta, (da se borimo) protiv duhova zlobe u podnebesju“, zbog čega, da bismo održali pobedu, moramo, po reči apostola, opasati bedra svoj a istinom, obukavši se u oklop pravde i obuvši noge u pripravnost za jevanđelje mira, a iznad svega uzeti štit vere.., kacigu spasenja i mač Duha koji je reč Božija“ (Ef. 6,14-17).
Počnimo sa brižljivim razmatranjem briga koje crkva pokazuje za nas, kako bismo procenili njihovu uzvišenu mudrost i spasonosnu silu.
a) Pri samom dolasku deteta na svet ona, kao duhovna mati, susreće svoje novo čedo najlepšim pozdravom – molitvom, u kojoj se između ostalog Gospod moli da sačuva novorođenog od “ svakog otrova, od svake svireposti, od svakog napada protivničkog, od lukavih duhova, dnevnih i noćnih“ (molitve za prvi dan nakon što žena rodi dete). Obratimo pažnju na poslednje reči, „dnevnih i noćnih“. Po tumačenju autora „Nove tablice“, preosvećenog Venijamina, arhiepiskopa nižegorodskog i arzamaškog (kojih ćemo se pridržavati u čitavom ovom poglavlju), „taj izraz upotrebljen je u tom smislu da među demonima, koji su međusobno podelili služenje iskonskom zlu i mržnji prema ljudskom rodu, postoje oni koji nas pobuđuju na jedan i oni koji nas pobuđuju na drugi greh. Otuda razna imena duhova zlobe, kao što su Asmodej, demon bluda, Lucifer, lučonoša gordosti, duh zavisti, duh slabosti itd. Pri tom se jedni trude da zavedu čoveka danju, a drugi noću“.
b) Crkva protiv nečistih duhova koristi zaklinjanja, to jest pretnje. Zaklinjanje je pretnja koja se izriče nečistom duhu, a upotrebljava se nad oglašenima i besomučnima i tim rečima se od njih tera nečastiva đavolska sila i njegova praiskonska zloba ili nasilnički napad. Sam Gospod Isus Hristos Spasitelj naučio je ljude upotrebi zaklinjanja i ustanovio ga sopstvenim primerom, kada „zapreti Isus i demon izađe iz njega i ozdravi momče od onoga časa“ (Mt. 17,18). Dalje, zaklinjanja su upotrebljavali i sveti Apostoli. Apostol Petar je zapretio demonima tako da su oni izašli iz Simona vrača i pobegli od njega. Jevanđelista Jovan je „duhu pogađačkom“ koji je živeo u Apolonidu zapetio imenom Oca, Sina i Svetoga Duha da napusti stvorenje Božije. Sv. Toma je za svog života iz ljudi isterao mnoštvo demona. Kada su na taj način zaklinjanja bila osvećena Božanskim primerom Spasitelja i Njegovih učenika, prvi Oci Crkve dali su im formu „molebnog pjenija ili posledovanja“ sastavivši ga iz Božanskih reči, o čemu sv. Kiril Jerusalimski u svom katihizisu kaže sledeće: „postoje dakle božanstvena, od božanstvenih reči sabrana „zaklinjanja“.“ Zaklinjanja koja Crkva koristi za besomučne poznata su u Trebniku pod nazivom „Molitveno posledovanje za obolele, napadane i mučene nečistim duhovima“.
Ovde treba primetiti da besomučnih – u čije se postojanje, slično meni, svako može uveriti sopstvenim očima ili samo jednostavnim ispitivanjem stvari – postoje dve vrste: u neke đavo ulazi po neposrednom odobrenju Božijem zbog njihovih grehova, bez delovanja zlobnih ljudi. Kao primer može služiti Saul, o kome je rečeno: „Napade Saula zli duh, od Boga“ (tj. po dopuštenju Božijem, u Septuaginti, to znači duh došao od Boga, tj. po Njegovom odobrenju, a ne da ga je napao „zao duh Gospodnji“, kako je rečeno Daničićevom prevodu Starog Zaveta, prim. prev.). Drugi su oni kojima je zli duh ovladao posredstvom zlobnih ljudi ili čarobnjaka. U tom smislu se čarobnjaštvo i naziva uricanjem (urokom), pokvarenjaštvom ili činjenjem zla; taj naziv se odavno ustalio u našem narodu koji za besomučne ne kaže ništa drugo nego da ih je neko urekao; mnogi od besomučnih i sami svedoče (što sam lično slušao) da su ih urekli zli ljudi ili vračari (v. u toj istoj brošuri pod odeljkom „Zanimljivosti“: bolest devojke Širovske).
v) Neki poriču da se telesne bolesti ponekad navode na ljude silom i zlodelanjem demona, ali Crkva to priznaje, pozivajući se na svedočanstvo Zastupnika ljudskog spasenja (v. Lk.13), gde se kaže da je žena, „koja imađaše duha nemoći osamnaest godina, bila zgrčena i ne mogaše se nikako uspraviti“. Upravo na toj osnovi Crkva vernima predlaže „molitvu za svaku bolest“ gde između ostalog moli Vladiku svih stvorenja Gospoda Isusa, „da zapreti duhu nemoći“, tj. bolesti.
Ovde se, takođe, kao i kod besomučnih, mogu razlikovati dva slučaja: prvi, kada bolest napada neposrednim uticajem satane (kao što je očigledno iz navedenog primera), kome je po dopuštenju Božijem prepušteno nečije telo „na mučenje“ i često zato „da bi se duh spasao“ (1. Kor. 5, 5). Drugi je slučaj kada bolest navede neki zao čovek, potpomognut demonima, kako bi napakostio bližnjem, npr. “ oduzetošću udova ili produžavanjem bolesti ili doživotnom vezanošću za postelju ili nečim tome sličnim“ (Nomokanon).
g) Naša Crkva ustanovila je da se početak svakog ljudskog dela zaštiti odgovarajućim molitvama radi odvraćanja od nepredvidivih neprijateljskih napada, štete i vradžbina: takve su molitve za podizanje kuće, molitva nad gumnom, prilikom kopanja bunara, za sađenje vinograda, za okopavanje vinograda, za blagoslov vina, za setvu ili za blagosiljanje mreža ili za izgradnju lađe, i te molitve izgovaraju se na njivi ili vinogradu, ako se desi da ih oštete crvi ili iz nekih drugih razloga. U tim molitvama pominju se imena trojice svetitelja: Trifuna, Jevstatija i Julijana. Trifun, čiji se pomen slavi 1. februara, pominje se stoga što je naučio da svojom molitvom progoni insekte koji štete njivama. Jevstatije, čiji se pomen slavi 20. septembra, pominje se jer je bačen zverima da ga prožderu, a Julijan, čiji se pomen slavi 21. juna, bio je zatvoren u vreću sa peskom i otrovnim gmizavcima, bačen u more i mučeničkom smrću zadobio nebesku slavu.
Dalje sledi moleban pri polasku na put. Ovde se u pomoć ne prizivaju samo angeli kao zajednički čuvari svih nas nego i sveštenomučenik Kiprijan kome su, dok je bio čarobnjak, demoni služili i pokoravali mu se u čarobnjačkim spletkama, i koji je, poverovavši u Hrista Spasitelja najzad i sam počeo sve njih da pobeđuje (v. njegovo žitije 2. oktobra). Primetićemo da se u najvećem broju gorenavedenih slučajeva uz čitanje molitava koje je Crkva ustanovila koristi i Bogojavljenska voda ili se vrši malo osvećenje vode na mestu služenja (veliko osvećenje vrši se na praznik Bogojavljenja od apostolskih vremena i kao crkveni čin utvrdio ga je Aleksandar, Episkop rimski, postradao u vreme cara Hadrijana). „Stari običaj malog osvećenja vode u crkvi ovaj Aleksandar utvrdi pisanjem i njime se proteruju vradžbine i demoni“. Prvobitno ustanovljenje tog čina Kliment Rimski (u „Apostolskim ustanovama“, knj. 8, gl. 28) pripisuje apostolu Mateju, o čemu se kaže sledeće: „za vodu i ulje ja, Matej, zapovedam da episkop blagoslovi, tj. osvešta vodu i ulje, a ako on nije prisutan, onda prezviter zajedno sa đakonom“. Cilj sa kojim se osvećuje ova voda dovoljno objašnjavaju reči molitava koje se pri tom upotrebljavaju (v. Trebnik, „Posledovanje malog osveštavanja vode“). Povrh toga, apostol Matej, koji je zapovedio ovaj pobožni obred, kod istog Klimenta u Ustanovama nabraja i njena dejstva: da bismo „silu koja snaži zdravlje, bolest isceljuje, demone razgoni i sva đavolska lukavstva odvraća od Boga mogli dobiti“.
Pored posebnih slučajeva (kakva su molitvena posledovanja), Istočna Crkva je, od Šestog Vaseljenskog Sabora, prihvatila da osveštava vodu početkom svakog meseca. Evo šta o razlogu tog ustanovljenja kaže Valsamon (u svom tumačenju 65. pravila Šestog vaseljenskog sabora):
„Nekada su Jevreji imali običaj da početkom meseca praznuju i na kolenima se klanjaju da bi ih tokom čitavog sledećeg meseca pratila sreća. Usled toga je Gospod rekao kroz proroka: Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja (Is. 1; 14). Oni su, međutim, i pred svojim tržnicama gde kupuju i prodaju, i pred vratima svojih kuća u kojima žive, oganj raspaljivali i preko njega preskakali, nadajući se da će na taj način nesreće koje su im se pre toga pridružile ognjem istrebiti i ostala dobra zadobiti. Slično kao i oni postupali su i hrišćani u ona vremena kada je održan Šesti, Trulski sabor. Zato su oci, koji su prisustvovali tom saboru, zapovedili da se taj obred sasvim ukine i iskoreni, jer je u 65. pravilu tog sabora rečeno: koji pred tržnicama tokom mladine pale vatre i preskaču ih, neka budu udaljeni. Kada je ovim svetim pravilom tako utvrđeno, prekinuo se i ovaj običaj koji je od pamtiveka postojao i umesto njega, po blagodati Božijoj, a da bi Bog bio milostiv, verni narod početkom svakog meseca izgovara molitve i osvećuje vodu, tako da se polivamo osvećenom, a ne zabranjenom vodom“.
Posledovanje malog osveštavanja vode značajno je po svojoj osobitosti. Posle uobičajenog blagoslova i početka njega prati tropar: „Raduj se Ti koja si angela primila“; posle „Raduj se“, tropari su raspoređeni po azbučnom redu: svaki počinje novim slovom grčkog alfavita i ima ih ukupno 24. Prvi tropar, „Raduj se“, ne ulazi u taj broj, nego se tu nalazi umesto irmosa i zato se peva dva puta. U svima njima proslavlja se i moli jedino Bogorodica. Uzrok tome, koji Valsamon takođe objašnjava, za nas je posebno zanimljiv jer ukazuje na direktan izvor starog paganskog obrednog praznika koji se sve do sada sačuvao u ruskom narodu: mislim na praznik Kupala koji se u velikoruskim gubernijama podudara sa danom sv. Jovana Krstitelja, zbog čega se on naziva Jovanom Kupalom (v. Istraživanje narodnih predanja Malorusije, „Majak““Svetionik“, 1844. tom 15, knj. 19). (Kupalo je staro slovensko božanstvo voća i žita; uoči njegovog praznika paljene su vatre i oko njih su igrali mladići i devojke koji bi zatim preskakali plamen, prim, prev.) Zar se Mojsejeve reči (5. Mojs. 18, 910) ne odnose na taj obred: „Ne uči se činiti gadna dela onih naroda; neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj“. Mnogo toga je napisano o starini i poreklu tog običaja među Slovenima. Pretpostavljam da je Valsamonovo objašnjenje prihvatljivije od ostalih jer se iz njega neposredno vidi da je taj obred bio poznat Jevrejima, da su ga od njih preuzeli Grci i da ga je Crkva jednoglasno zabranila tek na Šestom vaseljenskom saboru, što znači da nije ostatak starog slovenskog paganizma, kao što se trudila da pokaže većina njegovih istraživača; uopšte, ostaci paganizma kod nas u Rusiji zahtevaju strogo kritičko preispitivanje. Mnogi (običaji) nigde nisu ni zapisani, kakav je na primer, obred koji se u nekim podmoskovskim gubernijama vrši na dan Vaznesenja Gospodnjeg a naziva se „krštavanje lutke“. Za obred se koristi lep cvet koji se naziva kaćun ili gorocvet. Od dva takva cveta pravi se jedna vrsta lutke koja se obavija raznobojnim krpama; potom se savijaju vrhovi mladih breza i na njih vezuju vence da bi ih spojili. Lutke postavljaju u sredinu venca, a zatim dve devojke, praćene pesmom drugarica, prolaze kroz svod koji obrazuje živo drveće, prekrste jedna drugu i od tog trenutka pa sve do sledećeg praznika jedna drugu nazivaju kumama (okume se). Lutke ostaju na brezama do Trojičinog dana, kada se venci razvijaju a lutke zabijaju u zemlju. Postoji i malo poznat obred pod nazivom „vrebanje sunca uoči Petrovdana“. O svemu tome mi znamo jedino po čuvenju! Zašto postoje „Gubernijski izveštaji?“ Kako izlečiti zlo ako se ono prikriva? Evo autentičnih Valsamonovih reči:
„Dvadeset trećeg juna uveče okupljali su se na obalama i u nekim kućama su muževi i žene prvorođenu devojku ukrašavali kao nevestu. Pri tom su priređivali gozbu, praznik sličan bahanalijama, plesali su, hodali u krug i pevali posebne pesme za taj praznik. U međuvremenu su u neku posudu uskog otvora sipali morsku vodu i stavljali stvari koje su nosili na sebi. Tada je ta devojka, nesumnjivo od demona, dobijala sposobnost da proriče budućnost: ostali su je pitali o sreći ili nesreći, o onome za šta je potrebna opreznost i šta bi trebalo izbegavati. Devojka je iz stvari stavljenih u posudu izvlačila po jednu i svakome davala: zavisno od toga koju bi stvar primio, domaćin bi se, po svojoj nerazboritosti, uveravao o budućoj sreći ili nesreći i šta će mu se, sudeći po toj stvari, dogoditi. Drugoga dana, uz istu muziku i ples i sa tom istom devojkom dolazili su na obalu i uzimali morsku vodu ne izgovarajući ni reč, njome polivali svoje kuće, tokom čitave noći pravili lomaču od suvih stvari, preskakali preko vatre, pitali za svoju sreću ili nesreću i o drugim događajima gatali, očigledno na demonski način: put ka toj lomači u oba pravca, kuću u kojoj su gatali kao i njihovu najbližu okolinu ukrašavali su zlatnim i svilenim tkaninama, pa čak i lišćem drveća, u verovatno u znak poštovanja i radi gostoprimstva satani koji ih je učinio svojim poniznim slugama“.
Po tumačenju sastavljača „Nove tablice“, radi suzbijanja takvog sujeverja hrišćani, koji iznad svega poštuju Djevu Božiju Majku kao Nevestu Svetog Duha preispunjenu svim darovima i nebeskom blagodaću, Njoj upućuju svoja moljenja od onog vremena kada su prvi put nakon sabornog ustanovljenja počeli osveštavati vodu u bunaru ili zdeli, kako bi Njenim zastupanjem i pomoću od one vode u svemu bili uspešni i da bi im sreća bila naklonjena. Otuda su svi gorepomenuti tropari (koji čine molitveni čin ili posledovanje pri malom osvećenju vode) ispunjeni pohvalnim prizivanjima Presvete Bogorodice Djeve; otuda u njima vidimo ubeđenje u dobar uspeh koji se očekuje od Njenog zastupanja; zato se Njoj upućuju usrdne molitve kako bi odvratila svako zlo, na Nju jedinu polaže se nada za sreću. Voda osvećena takvim crkvenim blagoslovima, kada sa verom njom polivamo sebe, naše kuće, polja i imetak zaista pomaže proterivanju svakog demonskog dejstva i spuštanju nebeskog pokrova na naš život.
„Mnogo može materinsko moljenje kod milosrđa Vladikinog; mnogo može vera praćena ljubavlju!“
Osim osvećene vode naša Crkva poseduje još jedno snažno sredstvo – da verne zaštititi od neprijateljskog uticaja – i zato ništa manje strašno za našeg neprijatelja. To je pomazanje jelejem. Verska učenja, zasnovana na Sv. Pismu, prihvaćena od Svetih Otaca i svakodnevna upotreba u Crkvi dokazuju da se pomazanje jelejem, koje se prevashodno primenjuje kod bolesnih (kakvi su na primer besomučni, napadnuti i mučeni nečistim duhovima; u molebnom posledovanju koje se izvršava nad njima posle čitanja molitava zaklinjanja „sveštenik uzima jelej iz kandila i pomazuje obolelog“, v. Trebnik) ne vrši uvek na isti način. Prvi i najpoznatiji se izvršava pomoću jeleja koji su osveštala sedmorica sveštenika. Kao Sv. Tajinstvo, on ima najveću moć (to je jeleosvećenje, „veliko maslo“, nap. prir.). Drugo se vrši jelejem kako uzetim iz kandila postavljenih pred grobnicama mučenika i pred ikonama nekih, naročito proslavljenih Svetitelja, tako i onim koje se zajedno sa hlebovima osvećuje na svenoćnom bdenju. Pomazanje se može izvršiti i običnim, neosvećenim jelejem, krstoobrazno, tj. nanetim u obliku krsta uz izgovaranje reči „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. To pomazanje jelejem može se izvršiti i nad neverujućim.
Tako Baronije kaže: „Imperator Sever bio je milostiv prema hrišćanima i na njegovom dvoru bio je hrišćanin koji ga je u velikoj bolesti iscelio jelejem; imao ga je kraj sebe (jelej) sve do svoje smrti“. Ovakvo pomazanje jelejem mogu izvršiti čak i nerukopoloženi, što pokazuje primer Simeona Stolpnika koji ga je koristio iako nije imao sveštenički čin. Najzad, četvrto pomazanje vrši se jelejem ili mirom koje čudesno ističe iz moštiju ili grobnica svetih mirotočivih čudotvoraca (kao što su, na primer, Dimitrije Solunski i Nikolaj Mirlikijski). Stavljanjem tog mira na obolele delove tela dešavaju se brza i čudesna isceljenja.
Kao dokaz uticaja osvećenog jeleja na demone navedimo slučaj iz života blaženog Teodorita, koji je on sam ispričao (u 21. poglavlju njegove istorije), jednom mu se dogodilo da bude mučen raznim demonskim lukavstvima, ali se nije da će mu naškoditi i uopšte se nije uplašio imajući uz sebe, kako se sam izrazio „zbor mučenika“ koga se silno plašio zlobni začetnik i tvorac najrazličitijih magijskih dejstava. Taj „zbor mučenika“ nije bio ništa drugo do jelej, uzet iz kandila na mučeničkim grobovima, a kojim je bilo napunjeno kandilo zapaljeno kraj njegove postelje.
Među nabrojanim sredstvima kojima Crkva štiti čoveka od delovanja zlih duhova i ima večnu vlast da staje na zmije i skorpije i na svu silu vražiju“ (Lk. 10, 19), susrećemo i „molitvu za kuću napadnutu zlim duhovima“. Slučajevi koji su podstakli na sastavljanje ove molitve nisu retki ni u naše vreme, a brižljivije istraživanje pokazuje da su oni takođe delo zlobnih ljudi (vračara) koji ih izvode uz pomoć zlotvornih demona. Navodimo dva slučaja te vrste. Prvi je izneo činovnik Maljevič Maljevski, koji je ranije služio u Petrogradskom komesarijatu (sada služi u Moskvi). Godine 1838. bio je službeno premešten u vjatsku guberniju. Poslovi su ga nekoliko dana zadržali u provincijskom gradiću Jaransku gde se tokom njegovog boravka desio čudan događaj o kome su mu jednoglasno posvedočili građani svih staleža. Nakon što je službeno doputovao u Moskvu, Maljevič se dopisivao sa jednim mojim prijateljem i tom prilikom mu iscrpno opisao sve okolnosti događaja koji ga je zaprepastio. Evo činjenica preuzetih iz tog pisma:
„U Jaransku postoji kuća građanina Kononova koju je kupio od jednog od ovdašnjih meštana, čijeg se prezimena više ne sećam; prilikom kupovine kuće Kononov je prethodnom vlasniku za privremeni boravak ustupio dvorišnu kućicu. Bio je to siromašan starac u poodmaklim godinama; njegovu porodicu činile su tri kćeri (najstarija je bila udovica, a druge dve – devojke) izvrsnog karaktera i besprekornog morala. One su se brinule o ocu i zarađivale za život isključivo svojim radom, prodavajući i izrađujući po porudžbini ženske ručne radove. U jesen 1837. godine jedan stari pećar, seljak spahije Gušina, preziđivao je peć u njihovoj kući i za svoj rad nije dobio platu od dvadeset kopejki. Nekoliko puta dolazio je zbog tog novca, ali se desilo da ili ne zatekne starca kod kuće ili da starac odgađa plaćanje. Kada su i prilikom poslednje takve posete odložili plaćanje, pećar je pokazao veliko nezadovoljstvo i rekao: „Više vam neću dolaziti, ali ćete kasnije biti voljni da date i čitavu rublju“, dodao je zalupivši vrata, „a tada će vam biti kasno“. Slično pretnju pećar je ponovio i u porodici kućevlasnika Kononova, kome je rekao: “ Tvoj podstanar – starac se ljuti, poslaću mu ja na peć druga!“
Sve te pretnje izrečene su početkom zime i nakon toga se u kućici u kojoj je starac živeo noću počelo čuti udaranje i graja, pa iako su povremeno i plašili žitelje, nisu se često ponavljali.
U drugoj polovini februara sve te pojave ne samo da su se pojačale i postale strašnije, nego je zbog nevidljive sile po sobi počelo da leti razno pokućstvo, a nad glavama usnulih povremeno kao da je udarala i pipala nevidljiva ruka. Udaranje u zid postalo je nepodnošljivo: naizmenično su se smenjivali lupanje i čest, neprekidan tresak sličan udarcima bubnja. U to vreme su domaćini kućice, plašeći se da noću ostanu sami, počeli pozivati susede čije ih prisustvo, međutim, nije spaslo od ponavljanja takvih događaja; i u njihovom prisustvu su isto tako stvari, dejstvom nevidljive sile i kao same od sebe letele sa peći, sa prozorčića, sa klupica, sa polica, a jednom prilikom, kada je starčeva porodica sedela za večerom, podiglo je sveću sa stola i bacilo je na pod. Te neobične pojave počele su malo-pomalo privlačiti pažnju građana i starčeva kućica bila je od ranog jutra do duboko u noć ispunjena posetiocima. Takve radnje počele su se češće ponavljati i kada je domaćin o tome obavestio policiju, gradonačelnik mu je poslao žandara. Ušavši u kuću, žandar je rekao: “ Šta je, kod vas se uselio đavo!“ Čim je to izgovorio nešto ga je tako snažno udarilo pravo u lice da je s krikom istrčao napolje. Među posetiocima je bilo i duhovnih lica i gradskih činovnika; na policijskog načelnika bacilo je bravu koja ga je pogodila u rame, na sveštenika oca Nikolaja bacilo je kuhinjski nož i ovaj ga je pogodio u nogu. Gradonačelniku su, jedna za drugom, poletele u lice dve maramice savijene u grudvu i jastuk. “ Pričali su mi“, kaže Maljevič, “ i o mnogim drugim slučajevima, koje sam i zaboravio; ne mogu, međutim, prećutati onaj koji najviše zaprepašćuje; o njemu su mi pričali sami domaćini.
Poslednjih dana februara gradonačelnik je, želeći da donekle ohrabri domaćine, poslao žandara da prenoći u ovoj kući. Kasno u noć, kada su ugasili vatru, iznenada je počelo lupanje u zidove i strahovita graja; žandar koji očigledno nije bio plašljiv, naumio je da zapodene razgovor sa nevidljivom silom: „Ko to tako lupa“, upitao je on. Odgovora nikako nije bilo i lupanje se nastavilo. Žandar je ponovo počeo da zapitkuje: „A ko te je, ljubazni, poslao ovamo“, i rekao da udari u zid ako pogodi. Nabrojao je nekoliko imena i čim je pomenuo onog pećara, istog časa udaranjem je čuo potvrđivanje. Na pitanje: „Šta ti ovde radiš“, nevidljiva sila započela je trljati zid i kucati po gredi kao da maže peć, slaže cigle i meša glinu. Žandar je to dugo slušao, a onda je rekao: “ Dosta je rada, poigraj se malo!“ Nakon tih reči čuli su kako je neko sa peći uzeo cepanicu a zatim i čekić i podigla se užasna buka. Starac i najstarija kći prekorevali su žandara (koji se i sam, videći da tu nešto nije kako treba, od straha umotao u šinjel) da su razbesneli nečastivog; kćer je istrčala napolje iz kućice kako bi pretrčala preko dvorišta i uzela vatru od domaćina; za njom je poletela stolica sa takvom snagom da se razletela na komadiće. U to vreme, dok je ona otrčala po vatru, ta ista nevidljiva sila bacila je na zaspalu najmlađu kćer daire koje su je udarile u glavu. Kada su doneli vatru, devojka je jedino uspela da drhteći kaže kako je zadobila snažan udarac u glavu, a zatim je pala u nesvest. Kada se povratila iz nesvestice pokazalo se da je oslepela i duševno obolela i u tom stanju se i sada nalazi. Starca, koji je i bez toga bio bolestan, ta nesreća je dovela do krajnjeg rastrojstva.
„Ma koliko da je čudna ta pojava“, dodaje g. Maljevski, „ne može se poricati njena realnost. I danas postoje stotine ljudi koji su bili pažljivi posmatrači i svedoci tih vradžbina. Ne znam kako se sve to završilo, i ne mogu bez užasa da mislim o položaju sirote, nesrećne porodice osuđene na takve patnje“.
To su činjenice koje u potpunosti potvrđuju nužnost „molitve za kuću napadnutu zlim duhovima“, a koju je ustanovila Crkva. Postavlja se pitanje: zašto ta molitva u nekim slučajevima nije imala blagotvorne posledice? Odgovor zna samo Onaj, Kome su upućene naše molitve, često koristoljubive i nečiste i Koji je nekada rekao i samim Svojim apostolima, kada nisu mogli oterati nečistog duha: ovaj duh se ničim ne može isterati osim molitvom i postom.
Ovim završavam članak. Možda će neki čitaoci zahtevati da, kako je to uobičajeno, iznesem zaključak. Takvima napominjem da je cilj ovog članka iskazan na početku naslovom „Nešto o natprirodnoj magiji“. U kom stepenu je to „nešto“ dostiglo svoj cilj – tj. uverilo vas u realno postojanje magije kojom se, uz neposrednu pomoć demona, bave vračari i čarobnjaci – prosudite sami…

sa ruskog: Antonina Pantelić


NAPOMENE:

  1. Ovaj članak napisao je arhimandrit Leonid (Kavelin), poznati orijentalista i crkveni pisac prošlog veka. Otac arhimandrit Leonid bio je član Ruske duhovne misije u Jerusalimu od 1857-1859. godine.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Izuzetno korisna priča. Igra sa tim zlim duhovima može da bude opasna i pogubna i za dušu i za telo. Nema dogovaranja sa njima. Oni samo hoće da nateraju čoveka da izvrši samoubistvo!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *