НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

ПРОРОЧКЕ РЕЧИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Свети Сава – наш тужилац пред Богом

Најбољи синови једнога народа служе за узоре своме народу. Али они нису само узори; они су и браниоци свога народа. Али нису само браниоци, они су и тужиоци свога народа.
Ко је био Свети Сава? Најлепши узор живота српском народу, ватрени бранилац српског народа пред другим народима, али и тужилац српског народа пред Богом.
Ко би то помислио? Ко би то рекао? Уствари, то је сасвим природно, да онај који нас је духовно препородио, с правом се може тужити на нас. Када су Јевреји већ били додијали Христу својом злобом, рече им благи Спаситељ: „Немојте мислити да ћу вас ја тужити Оцу; има (други) који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате“ (Јов. 5, 45). Тако је сведочио злобним људима Онај Који је видео небесни свет, као и земаљски, и који је знао шта бива на небу као и на земљи. Он је видео, и знао, и чуо из онога света како Мојсеј тужи Богу свој народ због противљења Христу, због злобе према Месији.
Највећи Јеврејин постао је, дакле, тужилац Јевреја. Није тешко замислити ни највећег Србина као тужиоца Срба. Свеци Божји могу да трпе дуже од свих осталих људи, али не могу колико Бог. Свевишњи Бог може несравњено дуже да трпи него ли сви свеци Његови. Зато ми и певамо уз Велику недељу: “ Слава долготерпјенију Твојему, Господи!“ Питате ли зашто би нас Свети Сава морао тужити Богу; заиста, за две или три ствари могао нас је тужити.
Прво, могао нас је тужити што смо били мека врата па смо се лако поклонили идолима европским. Мојсеј се жалио Богу на Јевреје као на тврдоврат народ. Свети Сава се може жалити на нас као на народ мековрат.
Друго, могао нас је тужити што су врховници српски уздигли и папу и Мухамеда изнад њега.
Питате ли, зашто нас је још могао Св. Сава тужити Богу? Заиста, за пет или за десет ствари могао нас је тужити. Прво, због школе без вере; друго, због политике без поштења, треће због војске без јединства духа; четврто, због брака без верности, и тако даље.
Да ли још питате зашто нас је наш Св. Сава могао тужити Господу Богу? Заиста, због десет и двадесет ствари могао нас је тужити:
због безбрачних развратних матораца;
због брачних, а лакомислених младића;
због бездушних интережџија;
због грамжљивих самаца без деце;
због нечиста ума;
због прљава језика;
због богохулства;
због увреде родитеља;
због исмевања учитеља;
и због такмичења у надмудривању место у братском помагању;
и због нечега што смо ставили и нечега што нисмо ставили пред палату Народне скупштине: споменике коњима а не људима, којима треба подражавати;
и што нисмо ставили крст на онај фараонски споменик Незнаном јунаку на Авали.
И још за многе и многе грехове и лудости наше могао нас је тужити Свети Сава Христу Богу својему. Но, ако нас је и тужио, он се молио за помиловање наше, и Господ нас је ударио и помиловао. По својој недостижној мудрости, која, такорећи, безбројним очима гледа сву прошлост од почетка и сву будућност до краја, Господ даје онај лек који одговара болести и онај венац који одговара поштењу сваког човека и сваког народа. Па ни Свети Сава неће никад молити Бога да Бог убије његов народ, него да га у поштењу помилује, а у болести да му даде горчину, горак пелен против грознице; ај, браћо, пелен против грознице среброљубља и грознице властољубља и грознице самољубља и грознице сластољубља, против свих грозница свих погрешних љубави, којима је овај народ заменио био љубав према Богу и љубав према ближњем. Амин.

(Из:“ Речи српском народу кроз тамнички прозор“)

Закони мира и закони рата

Постоји један неумитан закон греха.
Рат човека против човека последица је рата човека против Бога.
Рат родитеља против Бога продужују деца ратујући један против другога.
Милост Творчева ублажава закон греха и тиме омогућава продужење рода људског на земљи.
Они који ратују за пљачку, као Ходологомор и Амалик, могу, по Божјем допуштењу, у почетку да успевају.
Пљачкаши и насилници у рату успевају не због своје моћи него због грешности онога народа, на који ударају.
Праведници Божји, слично Аврааму и Мојсеју, поражавају непријатеља када под Богом као под једином заставом војују за одбрану нападнутих и немоћнијих.
С прељубом телесном иде упоредо и прељуба духовна, тј. отпадање од Бога истинитога, богоодрицање и припадање ка боговима лажним.
Прељуба и једне и друге врсте доноси несрећу у рату.
Господ над војскама мрзи на пљачкаше у рату.
Пљачка у рату од стране појединаца спречава успех целе војске.
Ниједан народ не може грешити против закона Божијег и живети у миру.
Грех је агент рата; и ма колико се један народ показивао мирољубив, рат на њега мора доћи.
За казну једног богоодступног и богоборног народа Бог употребљава понекад народ из велике даљине. Тако су за казну Ханаанских незнабожаца доведени Израилци из Мисира, као што су доцније за казну Европљана доведни издалека Атила и Џингис-Кан, за казну Шпањолаца Сарацени, а за казну Балканаца Турци.
Цео један народ може од Бога отпасти и закон Божји погазити.
Греси једног народа узрокују робовање тога народа.
Жива и смислена веза, или живи и смислени везивач, узрока и последица и судбама народа, јесте сам Створитељ и Промислитељ људи.
Узроци су у рукама људи, а последице у рукама Бога.
Најважнији чиниоци у ослобоћењу једног народа су: 1. покајање народа; 2. милост и моћ Божја.
Греси старешина народних проузрокују рат и губе рат.
Због греха и безакоња богоборних старешина народних страда и сам народ и пропада држава, самосталност и слобода народна.
(И ово ти је, Србине, јасно: без веронауке у школама, са легализоаним абортусом за девојчице од 16 година, са свим могућим сектама од државе допуштеним, са лудилом богоборног неокомунизма – шта нас чека? – нап. прир.)
Због добра добрих старешина Господ дарује мир и благостање једном народу.
Кад се добре старешине погорде својом силом, или мудрошћу, или богатством (што им је од Бога даровано) и отпадну од Бога, тада Бог кажњава строго и старешине и народ.
Бити добар старешина народни значи прионути уз Бога, Јединога и Живога, и држати се у свему Његових заповести.
Безбожан и неваљао савезник у рату навлачи несрећу како на себе, тако и на своје добре савезнике.
С народима у рату бива исто што и са појединцима у миру, то јест ортаклук са злим доноси свима ортацима зло.
Праведни Бог је увек и вазда најпоузданији савезник оних, који се Њега држе и Њему моле.
Никаква материјална множина, на коју безбожници и лакоми рачунају, не помаже ништа.
Ко се у рату узда у своје оружје, по богозабораву и гордости срца свога, тај срамно губи и пада.
Ко се у рату не узда у своје оружје, по смерности срца свога, него с покајањем призива Бога у помоћ, тај славно побеђује.
Бог помаже смернога и вернога против охолога и невернога.
Бог употребљује често малена средства и незнатне ствари да сруши охолога и невернога.
С неправедном је страном страх, а са праведном храброст.
Рат не одлучује број него Бог.
Обистиниле су се оне пророчке речи: „Један човјек између вас гониће тисућу, јер Господ Бог војује за вас“.
И у модерно време, као и у времена древна, Господ над војскама – као Трећи и Невидљиви Ратник – одлучује сваки рат.
И у модерним ратовима, као и у древним, грешност народа или вођа народних према закону Божјем неминовно доноси пораз.
И у модерним ратовима, као и у древним, праведност народна или вођа народних проузрокује победу.
Речју, модерни ратови, као и древни, само се могу разумети и објаснити у библијској светлости.
Господ Христос је открио циљ живота и пут.
Христос је Својим Јеванђељем предложио и прописао рат човека против самог себе, у циљу одстрањења других ратова.
Они који не воде рат против самих себе, против својих греха, порока и страсти, неминовно га воде против Бога и својих ближњих.
Рат мора доћи на хришћане који газе закон Христов, ма они то и не хтели, слично заблуделој деци, која не желе шибу али проузрокују шибу.
Узрок је рату у отпадању људи од Бога и Божјег закона.
Кад би се људи разоружали од греха, ко би онда страховао, ко ли ковао оружје, ко ли се спремао за рат? Нико.
Благо оном народу, који се благовремено разоружа од греха својих као оружја против Бога. Никакво се зло неће догодити том народу – ма био ненаоружан бојним оружјем, он ће живети у сигурности, јер ће га свемогући штитити десницом својом неодољивом.

(Из:„Рата и Библије“)

Шта ће бити са безбожницима?

Они што просвећују, не просвећују него заслепљују, шта ћеш чинити с њима, Господе?
Они одвраћају децу Твоју од Тебе, и бране јој, да приђу к Твојој Мудрости, јер говоре: Господ је једна стара реч ваших мртвих ђедова. То је стара амајлија, коју ђедови ваши носише собом и помреше. Ми ћемо вас научити, како се рије земља, и гоји тело, и кује злато, што јаче сија од мртвог Господа. Шта ћеш чинити са саблазнитељима деце Твоје, Господе?
Ништа им ја нећу учинити, јер они су учинили све за проклетство свога семена и племена. Заиста, гору су судбу спремили себи и своме народу него књижевници и садукеји из Јудеје. Јер имадоше пример ових, и не научише се.
У старости својој слушаће клепет мачева на прагу своме, и умираће од глади, ћелави и дрљави, а неће смети извирити се кроз врата, да опомену ученике своје. Чиме ће их опоменути, кад је име моје избачено из хајдучког срца њиховог? Што ће их и опомињати, кад су их они на то спремали, по безданој глупости својој, која прати свакога, кога Ја не пратим. Шта ће им бити, Господе?
Биће им горе него Вавилоњанима, кад се у сили својој клањаху крви и злату, и децу своју учише, да се томе клањају.
Прво ће доћи глад, какву ни Вавилон није запамтио. Па рат, ради пљачке хлеба, из кога ће се вратити побеђени. Па међусобно клање и паљење градова и села. Па болести, до којих се рука лекара неће смети дохватити. И учитељи ће бити шибани бичевима и гоњени да буду гробари својих ученика, од којих ће сви друмови смрдети.
Они, који воде народ, не воде него га заводе, – шта ћеni чинити с њима, Господе мој? Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.
Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.
Не уче народ истини, него га хране лажју округлу годину.
Немоћни су, да учине правду народу, него га застрашавају плашећи га гором неправдом прошлих времена.
Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају, да неће дуго.
Шта ћеш чинити с њима, праведни Господе?
Учинили су они све, и ја немам шта да чиним, него да их оставим себи. Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.
Осиромашиће, и мишеви ће им пролетати кроз продрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.
Доживеће да виде свој дом у згаришту, и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким. Гледаће тућинце у својој земљи, и просиће комад хлеба од њих.
Горе ће бити држави њиховој него римској. Јер имадоше Рим за пример, и не поучише се.
Горе ће бити народу њиховом, који их је родио, него народу јеврејском. Јер имадоше пример народа јеврејског, и не поучише се.
Слушаће клетве свога имена, и неће смети провирити на прозор.
Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.
И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће, – дрхтаће а неће моћи умрети.
Господе Велики и Страшни, сви су Твоји путеви милост и истина. Шта ћеш чинити са заслепљеним, заведеним, слаганим и похараним?
Ако се ко сети имена Мога, сетићу се и ја њега, и спашћу га.
Чекам, да Ме ко викне, – и одазваћу се.
Докле има викања на земљи, имаће и еха на небу.
Ја сам онај, који је најближи свима и свему. Дајем се ономе, ко Ме жели; повлачим се од онога, ко Ме не познаје. Без мене свет је пухор пепела. И без Мене људи су немоћнији од пухора.

(Из „Молитава на Језеру“)

О новом светском поретку

Хајд, још мало да разговарамо, света браћо моја, докле још има времена, да може брат с братом и богољубац са богољубцем разговарати. Докле није дошло време, да само злотвори вичу а браћа шапућу.
Све силе које се боре за власт над светом говоре ружичасто о Једном Свету као свом идеалу, у коме се једино може остварити људско благостање и мир. Тако говоре. Па да би задобили Хришћане за тај свој идеал о Једноме Свету они се позивају на предвиђено у Откровењу хиљадугодишње царовање Христово.
Ај браћо моја света, не дајте се преварити. Хиљадугодишње царство Христово није никаква утеха за сав свет него само за „душе исјечених за свједочанство Исусово и за ријеч Божију“. Они ће прво васкрсути и царовати. Није речено да ће то царовање бити на земљи; а ни помена о учешћу свих људи у том царовању, него само великих мученика исечених за Христа „који се не поклонише звјери ни икони њезиној, и не примише жига на челима својим и на руци својој“. Ни у ком случају ово се не може узети за планетарно царство Христово за сав свет нити пак у овоме свету. Но таква је особина људи, да се задржавају више на тајанственом и двосмисленом него на јасном. Међутим у Јеванђељима Господ је јасно описао стање света пред свршетак времена.
Није искључено, да ће Бог допустити људима да по спољашности уједине народе у Један Свет. Често је Бог попуштао да људи иду својим путовима, мада то нису били Његови путови. „Мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путови моји путови, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путови моји виши од ваших путова, мисли моје од ваших мисли“.
Бог мења ситуације. Људи су нестрпљиви, те желе промену и чак и у најбољој ситуацији на земљи. Увек желе ново, а чим дође ново, плачу за старим, „за старим добрим временом“. Поштујући слободу човека Бог често мења ситуацију према жељи људи, не пуштајући точак света из својих руку у руке сатани. Познаје Бог људе. Зна Он, да ће људи на својим путовима изломити се, осиромашити и изгладнети, па ће тек онда завапити Њему за помоћ. Зна Бог, да сви самовољни путови синова човечијих воде у Земљу Недођију, али их пушта да иду до обронка пропасти где се све илузије разбијају и где се сатана злурадо церека.
Велика је разлика између мира што га Христос даје и мира светског што га људи желе. Први мир чува човека од корупције, а други производи корупцију и кроз корупцију води поновним побунама и ратовима. Неваљао мир је отац рата. Узевши идеално, мир је бољи од рата. Али коруптиван мир није бољи од рата; јер не даје довољну жетву Господу. Отуда спољашњи мир је само један предах од рата. Као што се каже у Библији: „И земља почину од рата“. Докле? Докле људи не упрљаше мир гресима својим.
Содом није уништен у рату него усред мира и материјалног благостања. У време мира, спољашњег благостања и сигурности римског царства друштвена корупција доводила је цара Марка Аврелија, стојичког филозофа, до очајања. И он је предвиђао пропаст таквој својој држави. Једва да је што мања корупција била у хришћанским царствима Карла Великог и Луја XIV. И тако је морало бити свуда где год су људи тражили Рај на земљи а не на небу. Сваки свој достигнути Рај на земљи људи су брзо претварали у пакао. И Бог је мењао ситуацију ради своје жетве.
Неће тако бити када се организира Један Свет, са једним Представништвом, једним језиком, есперантом, једном војском или полицијом; једним календаром, са уједначеним васпитањем, уједначеном етиком, уједначеним уређењем. Рат ће бити осуђен као лудост и варварство, и онемогућен. Настаће вечни мир, сигурност и благостање.
Тако говоре гости и дошљаци, слуге и најамници, без разбирања шта Домаћин мисли. А ту идеју о Једном Свету добронамерно, али у незнању подржавају и неки хришћански пастори. Они мисле: свет је постао мален; боље је да Господ има једну велику њиву – сав свет – него многе малене њиве и њивице. Као да ће они, који су се показали неверни у малом, показати се верни у великом!
Може Господ и попустити да се ова жеља људска оствари. У том случају Он ипак неће бити без своје жетве. Само ће Његове жетве бити у бури и вихору. Јер ће у тој универзалној држави завладати квареж каква се не памти у историји, квареж ментална и морална, коју је апостол Павле из даљине времена јасно видео и описао. Апостол истина говори о последњем времену, али гле и ови нови архитекти Једнога Света сматрају овај свој идеал као последњу фазу људске историје.
Грађани те евентуалне Светске универзалне државе биће гори од грађана римске империје; много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојнији и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће уредити ти исти страсни људи сав свет? Настаће нереди, побуне и револти на све стране кугле земаљске. Парламенти ће бити немоћни да то спрече својим бескрајним препиркама, узајамним оптужбама и тобожњим законима. Зато ће с времена на време преносити своју власт, вољно или приморано, на диктаторе, који ће огњем и мачем повраћати ред у свету. Тражиће људи спасења само у политичким и друштвеним променама. Пробаће понова све бивше политичке експерименте у историји света. И тако ће то дуго трајати, та смена парламентаризма и диктатуре, аутократије, демократије, олигархије, тимократије итд. Најзад ће, у сумраку историје, доћи диктатор света, „син погибли“ – „којега ће Господ Исус убити дахом уста својих“.
А за све то време место мира, cpeће и благостања, “ биће невоља велика какова није била од постања свијета нити ће бити“. Због тих невоља многи ће се покајати и повратити Богу Спасиоцу. И у њима ће Господ имати своје последње жетве. Она Светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве. Јер уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Како би се могла уједначити истина са лажи? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи. Гле, истина и лаж нити могу орати на истој њиви, нити спавати у истој постељи. Црква ће се Христова ставити ван закона, а за јавно спомињање Христовог имена биће прописане оштре казна. Али ће се спасавати они који буду само призвали име Господње. И Син Човечији када дође изненада, и убије „сина погибељи“, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи? Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену него као ружену и гоњену. Наћи ће је, али не у раскошним литургијама и псалмодијама него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја.
Међу мученицима за Христа у то последње време биће многи Јевреји, по визији светога Павла. Јер је с Јеврејима Црква Христова и почела. – Биће веома смањен број хришћана у земаљској Цркви. И биће време када ће први пут важити гневна реч Господња: „Ко чини неправду, нека још чини неправду, и ко је поган, нека се још погани“. Јер ће и позив на покајање безбожника престати. Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безбројни народи и језици и колена ликоваће у њој као у тихом пристаништу. Књига живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге биће светлошћу уписана имена оних последњих Хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос када се јави у сили и слави својој са свима светим анђелима. И Сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се спалити огњем, као чаура која је дала оно што је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан. А небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словесна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости. И запеваће, и вечито певаће, Велико Славословије Светој Тројици, Богу Јединоме, и Господу Исус Христу Спаситељу, главном јунаку свеопште и величанствене драме створенога света од почетка до краја.
Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега.

(Из:„Жетви Господњих“)

Небеска Литургија

Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљом трава разговара,
Ил певају на небеси звезде?
Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звезде,
Но се служи света литургија
У небесном царству Христовоме.
Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентије.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Јеванђеље,
Крсте држи царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе седи на престолу
Лицем својим небом осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.
Кад се света литургиј а сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Али се не хте светац да усправи
Beћ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвјети,
Ал’ се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ остаде пред Христом клечећи.

Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
„Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је Српско потамњело царство
Потамњело царство и господство
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђелима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост дјеле,
Да л суседа сусед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л дјевојке држе дјевојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече,
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични светитељу,
Српског рода други спаситељу,
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?“

Тад говори Светитељу Саво:
„О Господе, велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
Нису Срби кано штосу били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Beћ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Beћ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници вером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
волио бих и у паклу бити,
Само Срби да се Богу врате“.

Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу,
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава грешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља и мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ кризу попустио,
Пуна земља сваког изобиља,
А сви вичу: нигде ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.

Тако ишло за дуго земана,
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех телеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме свому пријатељу
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.

Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
„Доста, Боже, поштеди остатак!“
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима грехе опростио.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.

Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовоме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
Ђаконује ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док се земље грми ко олуја,
То Србија кличе – алилуја!
Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води.

2 коментар(а)

  1. Славко

    Изузетно корисна прича. Игра са тим злим духовима може да буде опасна и погубна и за душу и за тело. Нема договарања са њима. Они само хоће да натерају човека да изврши самоубиство!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *