НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Алексеј Јаковљев-Козирјев. Димитрије Валзуженич
БОРБА СА ПАЛИМ АНГЕЛИМА

Живот и подвизи јеросхимонаха Мојсија (Богољубова)

Предговор
ГЛАВА 1
ГЛАВА 2
ГЛАВА 3
ГЛАВА 4
ГЛАВА 5
ГЛАВА 6
ГЛАВА 7
ГЛАВА 8
ГЛАВА 9


Предговор

Пред благочастивог читаоца износимо одабрана поглавља из нашег скромног дела „Победа живота: сусрет у огњу последњих времена“, написаног са благословом нашег духовника. Реч је, наиме, о успоменама на јеромонаха оца Филаделфа, у великој схими нареченог Мојсијем, који се подвизавао у лаври Свете Тројице у знаменитом Сергијевом Посаду, рођеног 1915. и уснулог у Господу 1992. године. Овај дивни подвижник, који је оставио своје професорско место на Електротехничком факултету у Москви и каријеру доктора наука, аутор је изванредне књиге о Пресветој Богородици под називом „Заступница усрдна“ и коаутор зборника „Православље. Армија. Држава.“ Премда обремењен болестима и невољама, овај духоносни старац чији дух није знао за клонулост и раслабљеност назидавао је осталу братију најдубљим смирењем; одликовали су га преизобилни дар братољубља, утехе, покајног плача и прозорљивости – у мери у којој је то било могућно – у вези са будућношћу и судбом Русије Крстоносне.
Дугогодишње општење са овим незаборавним духовником за нас је представљало најлепши део живота; то искуство можемо упоредити са светоотачком школом духовног живота. Са њим смо стицали драгоцени опит невидљиве борбе, трагали за аскетским, средишњим, царским путем, јер, како учи Преп. Јован Касијан Римљанин, „крајности са обеју страна подједнако су опасне“.
Резултат нашег општења са аввом Мојсијем је и књига у којој доносимо занимљив историјски материјал, приповедајући о огњеним искушењима наше апокалиптичне епохе и преславним чудима великих угодника Божјих. Њихови подвизи као да су оживљавали пред нашим очима док смо се налазили у маленој аввиној келији са уским прозорчетом налик на пушкарницу.
У срцима свију духовних чеда и поштовалаца нашег баћушке занавек су остале његове мисли, својеврсна завештања:
Нема неопростивих грехова, изузев оних грехова које нисмо окајали.
Чувајте свето Православље!
Ако се Руска Армија сједини са Црквом Православном, Русија ће бити непобедива.
Учините све да се Цар прослави!
Све решава Пречиста.

Москва, 8. (21.) новембар 1996.
Сабор Св. Архистратига Михаила и осталих Небеских Сила Бесплотних

Аутори

ГЛАВА 1

„А даље, браћо моја, јачајте у Господу,
и у сили моћи Његове.
Обуците се у свеоружје Божије,
да бисте се могли одржати
против лукавства ђаволскога.
Јер не ратујемо против крви и тијела,
него против поглаварстава, и власти,
и господара таме овога свијета,
против духова злобе у поднебесју“

(Ефес. 6, 10-12).

Дар утехе. – Не бој се! – Благодушност у невољама. – Освета кнеза таме.

„И живот ликује!“ Овим радосним, победним ускликом који окриљује и снажи душу, а који је негда изговорио Свети Јован Златоусти у беседи о Васкрсу, желели бисмо да отпочнемо казивање наших успомена, пошто је за сваког богољубивог православног хришћанина смрт само прелазак из овог привременог, земног живота у живот вечни и преизобилни.
Деветог децембра 1992. године, уочи празника Чудотворне иконе Пресвете Богородице „Знамење“ променио је светом, отишавши у вечност, подвижник лавре Свете Тројице у Сергијевом Посаду, човек велике учености, смирени молитвеник, духоносни јеромонах Филаделф, у великој схими наречен Мојсијем (у свету – Валентин Јевгенијевич Богољубов). Поред многих других врлина, старца Мојсија красили су невероватна дуготрпељивост, кротост и дар утехе. О овоме бисмо најпре желели да кажемо коју реч.
Живимо у последњим, апокалиптичним временима, згуснутим и стешњеним, у доба даноноћне жестоке борбе за сваку душу људску. О, како је тешко одржати се у тој невидљивој духовној бици која се води за светост и вечно спасење!
Природно, поставља се питање: а ко су наши непријатељи? Нећемо оклевати са одговором: то су пали, одбачени духови предвођени палим, од Бога одбаченим херувимом – ђаволом, односно сатаном. Демони, та разумна бића, али бића отпала од Бога и окорела у свом јаросном богоборству, занавек су изгубили способност за спасоносно покајање. Као носиоци крајњег зла, демони као да су саткани од апсолутне лажи и непомирљиве мржње. Смисао њиховог пакленог битисања јесте да прелашћују, заробљавају и упропашћују људе, сурвавајући их у бездан вечите смрти. Како је тешка невидљива борба са тим лукавим, беспоштедним непријатељима!
Само нас Света Православна Црква правилно поучава стратегији и тактици невидљиве духовне борбе. Једино се у окриљу свете вере православне може задобити непобедиво оружје од кога дрхте наши противници – свепобедна благодат Духа Светога, и једино се многомоћном силом ове благодати побеђују неизбројиве војске демонске.
У овој невидљивој борби, као и у сваком рату, има и победа и пораза, и офанзива и повлачења, и радости и туге, и тренутака одушевљења, и часова тешког унинија. И управо у духовној борби помоћ и поука оца Филаделфа, његова способност и спремност да утеши и подржи душу напаћену и клонулу, имала је непроцењив значај. Он је, наиме, био у стању да разликује и најтананије нијансе у душевном устројењу људи који су му притицали, те је, чим би приметио нешто лоше, истога трена хитао да пружи помоћ.
Авва беше „непоправљиви“ оптимиста, свагдашњи животољубац у најузвишенијем, духовном смислу те речи. Било му је више него добро познато колико је важно на време извући људску душу из тескобе дуготрајног мрачног унинија (чамотиње), стања које неретко доводи и до нечег најстрашнијег – до очајања и самоубиства. Због тога овај непоколебиви војник Христов чињаше све да речима живота вечнога из срца човековог искорени мисао, па и сенку помисли о својевољном самоуништењу (самоубиству), које у бити није ништа друго до непосредно жртвоприношење сатани, страшни грех хуле на Духа Светога, ужасан злочин коме нема опроштења ни у овоме веку, ни у будућем. Да човек не поверује како је тако нешто уопште било могуће: носити више од седамдесет година на плећима, бити притиснут бременом непрекидних невоља и болести, доживети тешко рањавање у Другом светском рату, живети са тешко болесним ногама, са опасним гнојним ранама које прете да сваки час пређу у гангрену… – Но гле чуда: пред вама се појављује ведар, вазда осмехнут човек блага и унутарњом светлошћу озарена лика, и дочекује вас познати пријатни глас који позива: “ Аљоша, Дима! Дођите, драги моји! Хајте к мени!“ Или до вас допру стихови из познате ратне песме, стихови које је добро знао сваки аввин поштовалац: „Рано је, браћо, за смртни час, јер много дела још чека нас!“.
Мужанство и храброст најважније су особине врлог духовног борца. Поред једног таквог војника Христовог, који, без сумње, беше истински достојан своје убојите опреме – велике схиме, почињали смо да разумевамо зашто малодушност и кукавичлук никако нису тек безначајне душевне слабости према којима бисмо се могли односити снисходљиво, већ су то веома тешке немоћи и преступи који на нас навлаче гнев Божији. Тако, једаред је баћушка одлучно пресекао брата који се жалио на своје непрестано униније и страх од све јачих прогона Цркве Христове и доласка антихристовог, приморавши га да истог трена пронађе и наглас прочита речи из Откровења Јовановог, које буквално шибају тај грех, стављајући кукавичлук у исти ред са најодвратнијим безакоњима: „А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт“ (Откр. 21, 8).
Старац је са невероватном благодушношћу подносио скрби и невоље које су се једна за другом на њега сваљивале, при чему то обично није показивао на речима, већ на делу. Било му је страно ма какво лицемерје и смиреност на речима; на питање „Како сте, баћушка, како живите?“ често би одговарао: „Једва некако, тек за двојчицу.“
Само мали део тих скрби и невоља био је познат њему најближим људима, који нису ни сањали да је крвављење из уста, о чему је баћушка у њиховом присуству понекад говорио лекару, изазвано озбиљном болешћу која је за њега била смртоносна. Такоће они нису знали да авва толико воли уље због чира који га је страшно мучио.
Овај храбри војник Христов, како нам се чинило, никада није ни најмање посустајао у непрекидној, непомирљивој борби са војскама демонским. Али о жестини те страшне невидљиве борбе могло се штошта закључити по оним слабашним одјецима који су до нас допирали – рецимо, по сведочанству самога авве о томе како су га једаред усред ноћи демони збацили с кревета, или по другом сведочанству да је младеж на образу, који је изненада почео да се претвара у тумор, заправо освета палог и одбаченог херувима. Срџба кнеза таме била је изазвана излагањем овога неустрашивог ревнитеља за Истину на округлом столу часописа „Философска питања“ одржаном у другој половини 80-их година, где је у име Цркве отац Филаделф, вероватно први у Русији, отворено разобличио демонску суштину хипнозе, екстрасензорског „лечења“, „нетрадиционалних метода исцељивања“ и осталих појава савременог окултизма.
Доцније је, можда пре свега ради укрепљења већ помало поколебане вере „ових малих“ – старчевих духовних чеда који свим срцем љубљаху свог драгог баћушку – ова крвоточива рана на чудесан начин била исцељена. По аввином казивању, једном приликом посетила га је некаква монахиња која је пре примања пострига била лекар. Само један рез скалпела, и убрзо се на болесном месту појавила розикаста кожа, попут детиње…

ГЛАВА 2

Аввина келија. – Покајање „Авганистанаца“. – Избављење од хулних помисли. – Не буди са онима који разапеше Христа!

Малена келија иза дебелих манастирских зидина. Узак прозорчић налик на пушкарницу. Напољу јовањска мећава. Лака вечерња измаглица. Иверска икона Пресвете Богородице над одром старчевим. Лик Пречисте озарен светлашцем кандила. Пригушена светлост стоне лампе. Икона Преподобног Сергија. Палмова гранчица из Јерусалима…
И живот ликује…
Зидови ове скромне келије били су неми сведоци бројних незаборавних сусрета који су људима доносили велику утеху и који су, што је још значајније, многе привели спасоносном покајању. А покајање је ваистину срж молитвено-литургијског, православно-црквеног живота.
„Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 3,2). Ове громоподобне речи у овдашњој обитељи тако поштованог Претече Господњег, највећег мећу пророцима, који је приправљао умове и срца људска за велику голготску жртву Христа Спаситеља, под сводовима старчеве келије добијале су једно ново, живо и трепетно звучање. У сећање се непрестано враћа погрбљена аввина прилика: гле, још пре зоре он журно креће у храм Светог Јована на своје тихо и скромно послушање – да продаје свеће онима што се припремају за исповест. Душа је озарена огњеним ликом Светог Јована Крститеља (фрагмент познате Ивановљеве слике) над скромном постељом…“Покајање је куповина смирења“ (Св. Јован Лествичник).
И ето крај старчеве постеље, на ивици стола, једног плећатог, високог бившег ратника који се борио у Авганистану. Његова спољашњост чак изазива страх. Одаје немир и неспокојство. Тога јутра пошао је да убије неког човека који га је увредио, али се кроз неколико часова по промислу Божијем обрео у аввиној келији. Једна болећива старица, која је тога јутра седела крај њега у купеу приградског воза, а којој је он због нечега открио своје планове, казала му је: „Хајде ти, синко, у лавру, монаси ће ти помоћи.“
После посете авви Филаделфу Господ ће овога војника, по имену Владимира, удостојити коленопреклоне молитве пред кивотом са моштима Преподобног Сергија Радоњешког и прве исповести у животу. Верујемо да његова душа није могла остати недирнута надахнутом причом великог духовника о предсмртном завештању његове вољене мајчице (увек ју је називао баш тако): „Веруј у Бога и никада никоме немој наносити зло“. Као да је и он у дубини душе зачуо тајанствени одјек речи Светог великог Јована, Претече и Крститеља Господњег, упућених војницима…
Позив на покајање је попут дажда животодавног. Када је отац Мојсије већ променио светом, и када је оно мало стварчица које имађаше било раздавано његовим духовним чедима за успомену, један од њих добио је ону слику са ликом Јована Крститеља што стајаше више старчеве постеље, да би после извесног времена у своме дому, међу некаквим старим хартијама, неочекивано за себе самог пронашао већ давно заборављени први аввин дар, кога се удостојио још пре крштења, када је први пут крочио у његову келију – малену, неугледну сличицу, иконицу истог тог Претече и Крститеља Господњег, са посветом написаном драгом старчевом руком: „У Христу брату… за спомен на великог проповедника покајања.“ Тих је глас Божији, али за срце отврдло у гресима и остарело у сагрешењима он је попут грома, попут капље животворне росе која пада на сасушену земљу.
А ево и још једног „Авганистанца“. Мршав, снажан, мишићав, напет, као да се спрема за скок. И овај младић се по неиспитљивом промислу Божијем обрео у лаври. Од његових прича и успомена из рата, казиваних хладно и безосећајно, коса се диже на глави. Убијао је. Штавише, навикао је да убија. У његовом срцу рат још траје. А њему насупрот седи баћушка, са оном својом тихом, кротком, радосном мирноћом, са погледом доброг пастира, пуним љубави и свепраштања. И гле, пред нашим очима збива се чудо: војник Сергеј наједаред одмиче од себе шољицу кафе којом су гости обитељи традиционално послуживани, устаје и, клањајући се свакоме од нас, са дирљивом збуњеношћу и једноставношћу која свачије срце плени говори: “ Опростите ми, браћо, не знам шта би требало овде да чиним и како да се понашам, али – хтео бих да паднем на колена“.
Још једна жртва авганистанског рата. Овај пут не ради се о спољашњим, већ о унутарњим, духовним последицама. У келију је дошао један брат кога су већ дуже време мучиле хулне помисли и кога су демони довели у страшно, језиво стање.
„Пропао сам, заувек сам пропао!“ виче овај несрећник. А у гласу му трепери безнадна туга и очајање, рекло би се, несавладиво.
„Та шта вам је! Горе главу, момче! Нису то ваше мисли, већ наговор непријатеља вашега спасења. Не смете да обраћате на те мисли ни најмању пажњу!“ Свака реч коју би схимник изговорио беше пуна исцелитељске, животворне снаге. Било је довољно само неколико сати душеспасоносног разговора, и брат Владимир отргнут је из разјапљене чељусти таме.
Најзад, у сећање навире један невероватан догађај који се десио крајем августа 1982. године. Ношен ураганом плотске страсти, нарушивши заповест Божију, несрећни грешник о коме је реч (један од састављача ове књиге) пребивао је у чемеру (унинију) и тако доспео до очајања. Милошћу Божијом срце му је озарила блага спасоносна помисао: „Похитај у лавру, к оцу Филаделфу!“ Убрзо је дошло до жељеног сусрета са аввом на првом спрату манастирског конака, близу његове келије. „Оче, учинио сам тежак грех…“ – „Добро, пао си, али немој лежати! Устани и ходи! Не буди са онима који разапеше Христа! Не буди попут оног злог слуге који је, да би угодио своме господару, ударио шамар Господу!“ После ових речи у души је дошло до преокрета. Ум, озарен покајањем, намах је сагледао сву гнусобу греха, да би истога трена донео одлуку која he изменити читав живот овога грешника: докле год живим, нећу поновити овај богомрски смртни грех!
У наше тегобно, сложено, предапокалиптично доба многи су склони да обраћају пажњу на свакојака знамења и чудеса. Постоје, међутим, не само истинита чудеса, до којих долази силом благодати Духа Светога, већ и она лажна, која су творења демонска. Деси се, тако, да нека необична појава, која би се на први поглед могла прогласити за чудо Божије, уопште није то што мислимо; и обрнуто, неки догађај из свакодневног живота, за који бисмо казали да је посве обичан, са пуним правом може се сматрати за истинито и величанствено чудо Божије. Тако се пред нашим очима на видљив начин дешавало чудесно лечење и исцељивање многих измучених и напаћених душа.

ГЛАВА 3

Чувајте целомудреност!

О, како често пати, вене и малаксава душа хришћанска у тегобној, пороком оскрвњеној атмосфери данашњих великих градова! Корачаш тако московским улицама и осећаш да се све што те окружује претворило у злосмрадну моралну клоаку. Какве све окултне и порнографске гадости нећеш угледати у излозима књижара, новинарница, на рекламама и плакатима. Свуда царују страсти. Грех без граница. Баханалија таме. Како бисмо без оца Мојсија у таквим околностима уопште могли разумети евангелску истину: “ Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети?“ (Мт. 5, 8), или како бисмо другачије примили поуку Светог Првоврховног Апостола Павла: „Јер је тјелесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир“ (Римљ. 8, 6). У келији нашег приснопамјатног, Богом даног учитеља духовне и наравствене чистоте владали су живот преизобилни и мир духовни; из његових речи и поступака истицао је прекрасни миомир истинске хришћанске целомудрености. Овде би било умесно сетити се сведочанства великог подвижника XX века, исповедника вере Православне, авве јеросхимонаха Сампсона Сиверса о академику И. П. Павлову, хришћанину дубоке и истинске вере, који му је не једанпут долазио ради исповести: „Био је целомудрен попут девојке, премда је био лекар, и то физиолог, због чега је лако могао да целомудрије изгуби. Поверавао ми се да је дуго времена приморавао себе да вазда мисли и поступа као да се налази пред лицем Божијим – и у општењу са људима, и у раду са животињама, за писаћим столом, у лабораторији, у болници… Вазда је био пред лицем Божијим.“ Ове речи с пуним правом могле би се казати и за оца Мојсија.
„Вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни“ (Јн. 4,14), казао је пречистим Својим устима Господ жени Самарјанки. Колико је само богожедних душа имало прилике да притекне једном таквом извору живота у дивној духовној оази – келији огњеног ревнитеља за правду Божију, схијеромонаха оца Мојсија. Овде су као што ишчезава дим, као што нестаје пред лицем новога дана кошмарни сан, у небиће заувек одлазиле мрске и гнусобне илузије псеудохришћанске, инославне квазидуховности које су са свих страна запљуснуле Свету Русију, некада дивну градину у којој процветаваше свака добродјетељ, а данас безводну духовну пустињу. Чинило се да би и зидови старчеве келије, и камење могло да завапи: о како је апсурдно, како гнусно, како недопустиво тобожње, лажно „хришћанство“ које пропагира „обрасце благочашћа“ попут неопаганских „литургијских“ плесова и филмова рађених на библијске теме, „евангелски“ блуз, венчања аквалангиста под водом, „хришћанских“ рок-опера, тријумфалног похода феминизма, чији је плод чак и рукополагање жена у епископски чин, учешћа римског папе Ивана Павла II у ритуалним непочинствима масонерије (о овоме сведочи, између осталог, фотографија у књизи архимандрита Серафима Алексијева и Сергија Јазаџијева „Зашто православни хришћанин не сме да буде екумениста“, објављеној у преводу с бугарског језика и у Русији, у Петрограду, 1992., а која се налази на стр. 237) и многог другог.
У овој келији невероватно, монструозно је звучало признање англиканског првојерарха, архиепископа Кентерберијског Џорџа Керија, изречено у његовом интервјуу часопису „Тајм“ (2. 9. 1991., бр. 35, стр. 65) да, повинујући се духу времена и залажући се за „поштовање људских права“, рукополаже у свештенички чин особе које чак ни не крију у јавности да су мужеложници. Као да је човечанство заборавило на Содому и Гомору, градове претворене у прах и пепео по правди Божијој због мрских греха противприродног блуда!
Зар је могуће да ово није познато једном „хришћанском“ архипастиру?
Могу ли конфесије које нису сачувале чистоту праве вере довести човека до истинског целомудрија? Одговор је само један: никако!
У келији нашег старца, где су нас са зидова посматрали златозарни образи Светих, немо нас подсећајући на узвишено призивање сваког бића људскога – да достигне чистоту, непорочност, светост, непрестано смо откривали и усвајали велику истину: правоверје, односно Свето Православље, једино пружа излаз из мрачног духовно-моралног ћорсокака у који је запало кукавно данашње човечанство.
Са великом радошћу и искреним одушевљењем баћушка је дочекао излазак из штампе чланка из пера једнога од састављача ове књиге под називом „О очувању ума“, у коме се говори о извесним одликама борбе са блудном страшћу у овим последњим, апокалиптичним временима. По његовим реакцијама видело се колико су препоруке дате у том раду значајне, актуелне и идентичне његовим властитим духовним саветима:
Омрзнути грех блуда у свим његовим манифестацијама у мислима и представама;
На све могуће начине избегавати поводе за плотска сагрешења;
Непрестано и неуморно творити Исусову молитву, са највећом пажњом пратити и уочавати све надолазеће помисли и представе и отсецати их без оклевања чим се појаве у свести;
Што чешће се исповедати;
Примати Свете Тајне Тела и Крви Господње најмање једном месечно, разуме се, са ваљаном спремом, са страхом Божијим и љубављу;
Објавити беспоштедни рат испразном битисању и лености;
Одлазити искусним духовницима ради савета;
Не осуђивати никога ни због чега;
Нипошто не очајавати у погледу свога спасења; ма како пали, „устајати благонадежним подизањем“, како би казао Преподобни Јован Лествичник, вазда имајући на уму да „нема неопростивог греха, изузев онога који нисмо окајали“.

ГЛАВА 4

Толстојево учење и масонски хуманизам као облици богоборства уочи руске револуције

Отац Филаделф био је врстан познавалац руске класике. Изузетно је ценио раскошни таленат Лава Николајевича Толстоја и истовремено дубоко жалио због његовог пада и духовне погибли.
Замислите само, Аљоша, – говорио би баћушка за време наших занимљивих и дуготрајних разговора о духовности и књижевности, – како је то био велики писац! Сетите се само „Рата и мира“! Па, ипак, како је жалосно завршио!
Чини ми се, авва, да се Толстој страшно погордио, отпавши од Светог Православља, дрзнувши се да “ богословствује“ од свога ума, тако да је на крају завршио у језивом богохулству. То су вешто искористили утицајни масони, афирмишући и пропагирајући све његове безумне идеје и новотарије. Па ипак, у многим земљама, тамо где су се дала нашег трагичног мислиоца пажљивије читала и проучавала, рецимо у Енглеској, паметни људи отворено су се подсмевали Толстојевом лажном и наопаком богословствовању.
Слажем се. Видите шта све може задесити чак и ванредно умног, боље рећи генијалног човека, због гордости..
Знате, Аљоша, говорио је старац. – Толстојева рођена сестра Марија, која је као монахиња живела у Шамординској обитељи, једаред је уснила чудесан сан, откровење: ноћ је, а њен брат Лав седи за писаћим столом, погружен у дубоко размишљање. У радној соби густа, тегобна помрчина. Наједаред се тачно изнад његове главе, далеко, у недогледним висинама, небеса отварају: појављује се Сам Господ наш Исус Христос, и неизрецива светлост Божија излива се на несрећног грешника… Али у том трену некаква одвратна гнусоба својим црним шапама затвара му очи; он се бори да збаци са очију те страшне шапе, али узалуд…
Невероватно! Толстојевој сестри било је, дакле, било дато откривење и сведочанство да јој је брат поробљен од демона и да срља у пропаст!
Чујте шта ћу вам још рећи: пре но што ће Толстој умрети, један знаменити духовник из Оптинског манастира, авва Варсонуфије, запутио се к њему да га исповеди, причести и тако изнова сједини са Светом Црквом. И замислите шта се десило: зло и наопако! Толстојева рођена ћерка није пустила авву да уђе к заблуделом грешнику, који је већ био на самрти… – И баћушка је дубоко уздахнуо.
Данас је мало оних који познају суштину и бит Толстојевог лажног учења и његову непосредну везу са погубним масонским хуманизмом, који не признаје никакав ауторитет до палог и грехом помраченог људског разума. А клонули разум послушно је оруђе палих, одбачених духова зла.
Неретко се интелектуалци питају: због чега је Руска Православна Црква искључила Лава Толстоја? Може ли се то данас некако исправити?
Овде би било умесно сетити се речи славног руског јерарха, архиепископа Серафима Собољева (1881-1950), на чијем се гробу у Светониколском руском храму у Софији дешавају бројна чудеса:
„На нашу велику несрећу, утицај хуманизма био је у Русији изузетно оснажен богоборачким списима грофа Лава Толстоја. Он је богохулно оповргавао целокупну веру нашу у Свету Тројицу, Исуса Христа и Пречисту Мајку Божију; исмевао је све Свете Тајне Цркве, особито ону највећу – Тајну божанствене Евхаристије. Исуса Христа мрзео је као свог личног непријатеља, и, прелашћен мишљењем о сопственом превасходству над Њим, написао сопствено еванђеље. Својевремено је о Толстојевом односу према Христу у једном нашем духовном часопису писао кандидат богословских наука из Петроградске Духовне академије Доброљубов, који је последњи имао прилике да посети Толстоја у Јасној Пољани и води са њим теолошку дискусију. “ Шта бисте казали, упитао је Доброљубов писца, када би Вам сада неко јавио да Вам је у посету дошао Исус Христос?“ – „Наредио бих слугама да Му пренесу да причека у предсобљу док не завршим разговор са Вама“, одговорио је Толстој.
Због свог изузетног талента Лав Толстој имао је огромног утицаја у руском народу. Међу својим следбеницима он је дубоко укоренио начела неверја и анархизма која је прокламовао у својим списима, а тај је однос гајио и према Божанској, и према земаљској, државној власти, негирајући све државне институције.
Погубном утицају Толстојевом нарочито је била изложена наша гимназијска и студентска омладина. Начитавши се Толстојевих списа још у школским клупама, млади људи прихватали су Толстојево настројење, одбацивали веру, престајали да одлазе у храмове Божије, постајали револуционари и анархисти. Толстојево учење продрло је чак и у сеоске школе…
И то није све. Хуманизам и толстојевштина постепено су задобили облик милитантног социјализма, који се називао револуционарним ослободилачким покретом. Имајући своје корене у богоборству, тај покрет је пре свега био усмерен против самодржавне власти, а циљ му је био њено уништење. Тај покрет уочи друге руске револуције (1917. године – прим. прев.) привукао је целокупну руску атеистичку интелигенцију, целокупну радничку класу, велики део људи из народа и знатан број припадника армије“ („Руска идеологија“, Петроград, 1992, стр. 25-26).
На основу изложеног, чини нам се, сваки здравомислећи човек могао би да јасно сагледа демонизам у Толстојевом учењу, том класичном обрасцу лажног масонског хуманизма.

ГЛАВА 5

Замке романтизма. – Интелектуална „елита“ и долазак Антихриста. – Комунизам и демократија: два пута која одводе у исту провалију. – Масонска пирамида. – „Браћа по разуму“ или пали духови? – Три света разумних бића. – Законитости невидљиве борбе. – О Оригеновој јереси.

Кад бих се враћао у Москву са својих путовања по Грузији, Закарпатју или Таџикистану, хитао бих у лавру, к своме духовнику. Били су то тако жељени, тако жуђени сусрети! Колико само љубави и топлине! Радост нашег срдачног општења ни са чим се не може упоредити.
Разменили бисмо најновије вести, попили кафицу, а затим бисмо прешли на оне најважније, животне проблеме.
Како су занимљива и поучна била аввина казивања о апокалиптичности нашег доба, близини последњих времена и законитостима духовне борбе! Није нимало случајно то што је наш драги пријатељ у Христу и наш молитвеник пред Господом изузетно ценио јеромонаха Серафима Роуза и што је много волео кињигу Преподобног Никодима Светогорца „Невидљива борба“, коју је држао за насушно потребну сваком данашњем хришћанину.
Много сам тога новог и, што је најважније, душекорисног сазнавао беседујући са аввом. Једаред се, тако, разговор повео романтичарској књижевности.
Слажем се, авва, много је било талентованих писаца крајем прошлог и почетком овог столећа. И то не само у руској, већ и у светској књижевности. Рецимо, Џек Лондон…
Да, сви смо гутали његова дела у детињству и младости. Ко се не ceћa „Прича са севера“, „Белог очњака“, „Морског вука“…
Феноменалне ствари!
Да, и утолико опасније. Погледајте, рецимо, тог „вука“ Ларсена: каква људина! Каква снага карактера! Стално се бори, стално побеђује, нема за њега непремостивих препрека, несавладивих тешкоћа, околности у којима не би тријумфовао… Па ипак, где је ту вера у Бога? Нема је! Ни речи о Христу: само егоизам, безмерно самопоуздање, гордост.
Има ту још горих порука. Узмимо, на пример, умногоме аутобиографски роман „Мартин Идн“. Главни јунак, писац на почетку своје књижевне каријере, успева да савлада све препреке на свом путу и да се пробије, да постане стални посетилац најпрестижнијих аристократских салона, да буде хваљен као модеран стваралац. Али, осетивши страшну празнину у свом битисању и суочивши се са језивом унутарњом самоћом, одлучује се да дигне руку на себе. А свесно самоубиство није ништа друго до непосредно жртвовање сатани! То је веома тежак, неопростиви грех хуле на Духа Светога – скок у дубину адског бездана без икакве наде на вечно спасење, душевна погибао!
Управо тако. Ето шта се крије под маском тако привлачног, примамљивог, али често потпуно безбожног романтизма.
Читање таквих књига не остаје без трага. Онај ко чита нечије дело општи са духом аутора и упија суштину прочитаног.
Оче Филаделфе, чини ми се да је класична литература у извесном смислу ипак једна благонадежна заштита од псеудолитерарних творевина демонске масовне културе. О томе ванредно добро говори јеромонах Серафим Роуз у свом бриљантном предавању „Царски пут“. Исто тако, љубав према класичној музици у доброј мери штити душу од махнитости рок-музике; познавање и разумевање класичне ликовне уметности сачуваће човека од упадања у живи песак визуелног демонизма попут онога из злом прожетих надреалистичких слика Хиеронима Боша и Салвадора Далија или из модернистичких скулптура и других „бисера“ поп-уметности. Елементи романтизма присутни су у сваком истински вредном, класичном уметничком делу. Али има различитих романтизама. Ако неко романтичарски настројено дело стреми према светлости, према вечном и непролазном, то је веома похвално: пре или касније искрено, благородно душевно стремљење привешће читаоца Богу, Христу, Светој Православној Цркви. Али дешава се да се човек повуче у себе, да се затвори, утапајући се у мору прелашћујућих романтичарских маштарија. Он, наиме, непрестано машта о нечему узвишеном, славном, необичном и тајанственом; његов ум и срце обузети су игром необуздане фантазије, калеидоскопом тако привлачних мисли и представа. А предавање машти никако није безопасно. Свети Оци уче да је уобразиља мост преко којега демони продиру у душу. То можемо да прочитамо и код Преподобног Никодима Светогорца у његовој изузетној књизи „Невидљива борба“.
О, када би се наша интелигенција обратила Богу! Како је то важно, особито данас!
Погледајте ситуацију уочи револуције. Шта видимо мећу интелектуалцима? Духовну млакост, бескрајну скептичност, а касније и отворено безбоштво и јаросно богоборство… Ужас!
Само су ретки појединци, и то, по правилу, интелектуалци пореклом из народа, подизали свој глас у одбрану вере. Сећате ли се како је Сергеј Јесењин часно и мужанствено одговорио Дамјану Бедном који се дрзнуо да напише пародију на Свето Еванђеље? Није ћутао у најстрашнијим годинама бољшевичког терора! Песник кога је волео читав народ устао је у одбрану вере Христове.
Лице оца Филаделфа се озари, и он са одушевљењем настави:
Колико би народу могли да помогну честити интелектуалци привољени Христу!
Узмимо, на пример, научнике. Неретко им се дивимо због њихових интелектуалних способности. Али то човеку није довољно. Сам ум никога није довео до спасења! Напротив, непријатељ рода људскога често злоупотребљава управо интелект да би нас одвукао од Христа. Непријатељ никада не спава: интелектуалце он побеђује високоумљем и гордошћу, тако да ће, ако не стекну смирење и не приђу Христу, научници бити ти који ће широм отворити врата Антихристу и тиме доспети у вечну погибао, – рече баћушка, а у гласу му затрепери туга и срдачна скрушеност.
Ове аввине речи данас су актуелније него икада. Све је више интелектуалаца прозападно оријентисаних, оних који се заносе причама о „универзалним људским вредностима“, „партнерству“, „суживоту“, „слободном протоку идеја“, оних који улазе у велику политику, постајући робови властољубља, што на њих делује попут дроге. Властољубље је, наиме, једна врста духовне наркоманије, способна да човека гурне и у најгнуснија непочинства. Један такав учени властољубац, амерички атомски физичар чије име спада у ред најпознатијих у светској научној јавности, отворено признаје: “ Добро ми је познато то стање налик на навикавање на кокаин. Знате, човек осећа да је у стању да утиче на догађаје светских размера. Тај осећај обузима читаво биће, он просто опија…“ (из интервјуа Теодора Тејлора, објављеног у часопису „Страна књижевност“ – „Иностраннаја литература“, Москва, 1987, бр. 12, стр. 189-190). Није потребна нека нарочита мудрост да бисмо схватили какву нам будућност припремају „генији“ попут њега.
И опет се преносимо у доба револуције, размишљајући о трагичној судбини руске интелигенције. Ко је од најумнијих људи Русије уопште био у стању да схвати једноставну истину да су све револуције само карике у једном и јединственом христоборачком ланцу, да се иза масонске тријаде „слобода, једнакост, братство“ крије само још једна пројава сатанске „тајне безакоња“ (2. Сол. 2,7), да прети паклени бездан талмудског јудаизма који већ скоро два миленијума припрема долазак лажног месије, Антихриста?!
Наступио је страшни октобар 1917. године…
„Снагама које су сломиле кичму руској православној државности није ни на крај памети било да се задовоље оним што је већ учињено. Инспиратори револуције смислили су да наредни кораци совјетске власти буду све могуће мере усмерене на дехристијанизацију руске националне самосвести, али и на стварање антихришћанског погледа на свет и изградњу анти-цркве као организационе основе богоборства и кадровског, структурног ослонца свесног сатанизма.
Низ историјских сведочанстава недвосмислено показује да су покушаји да се у руској земљи укорени култ сатане били унапред брижљиво смишљани и потпуно адекватни томе мрачном циљу.
Године 1921. Данац Хенинг Келер издао је у Берлину књигу под називом „Црвени врт“. Исте године прикази његовог дела и изводи из њега појавили су се и на страницама руске анти-бољшевичке штампе. Келер је много тога видео у посуновраћеној Русији, тако да његов путопис за нас представља веома занимљиво и драгоцено штиво. Између осталог, он описује церемонију откривања споменика Јуди Искариотском, који предаде Христа Господа на срамно распеће и смрт, у провинцијском граду Свијашску.
У Свијашск, који погрешно назива Свијагород, Келер доспева путујући из Алатирја у Казањ, и то управо на дан „свечаности“.
Поводом откривања споменика у граду је одржана парада двају пукова Црвене Армије и посаде оклопног воза. Председник градског Совјета одржао је „ватрени“ говор, у коме је истакао да је одлука о постављању спомен-обележја Јуди Искариотском донета после дуготрајног већања и разматрања свих поднетих предлога. Наиме, као кандидати за ову високу почаст истицани су још и Луцифер (сам сатана) и Каин…
У моменту откривања споменика, када је скинуто платно које га је прекривало, пред очима публике указала се тамноцрвена гипсана фигура (већа од природних димензија) човека изобличеног лица подигнутог к небу, чији су прсти грчевито покушавали да скину конопац са врата. Шта је то друго могло бити него изазов Богу и химна сатани?“ (Митрополит Петроградски и Ладошки Јован Сничев, „Самодржавље духа: огледи о руској самосвести“, Петроград, 1994, стр. 273-275).
Градитељи комунистичког „раја“ бољшевичку диктатуру сматрали су за најпрогресивнији облик државног уређења, који ћe као такав представљати чврст и сигуран темељ неке будуће cpeћe и благостања. Међутим, водећи теоретичари „светле комунистичке сутрашњице“, за разлику од својих наивних слугу, сасвим су добро знали и шта чине и коме служе. Били су то деструктивци, рушиоци Свете Русије, потчињени самом Луциферу.
„Стенограми са масонских заседања до којих смо успели кришом да дођемо недвосмислено показују да је силама зла, ради успостављања њихове потпуне власти у свету, било неопходно да униште Православље у Русији, а ово се, са своје стране, могло постићи тек после збацивања самодржавља. Том стратешком задатку у великој мери послужио је и марксизам, чији је зачетник, Карл Маркс, био сатаниста. У гимназији Маркс је још увек исповедао протестантску веру, али је на факултету пришао секти сатаниста, примио одговарајуће мистичко посвећење и постао милитантни борац против хришћанства. У једној од својих песама, у оној под називом „Виолониста“, Маркс пише: „Адска испарења се у ковитлацу подижу и испуњавају мој мозак, све док не сиђем с ума и док се моје срце не измени из корена. Видиш ли овај мач? Кнез таме ми га је продао.“ Ови стихови могу се још боље разумети уколико се зна да се приликом ритуала највише иницијације у сатански култ кандидату продаје један мач који је претходно подвргнут дејству црне магије, а за који се тврди да ће му „гарантовано“ донети успех. Новопосвећени плаћа за тај мач, потписујући крвљу из сопствених вена један уговор којим се предвиђа да његова душа после смрти припадне сатани. Један од оснивача Прве интернационале, масон Мозес Хес, у писму Б. Ауербаху из 1841. године Маркса описује као човека који је „задао дефинитивни ударац средњевековној религији и философији“ (Свештеник Родион Петроградски, „Руско Православље и масонство“, стр. 5).
Марксов пријатељ и саборац Фридрих Енгелс савршено је владао једним својеврсним обликом магије – хипнозом. Био је у стању да код својих жртава изазове „кочење мишића, губљење осећајности, потпуну пасивност воље напоредо са изузетном активизацијом осета“ (К. Маркс, Ф. Енгелс, Дела, 2 издање, том 20, стр. 375). А ево шта сам Енгелс пише о своме колеги: „Ко је тај што са тако необузданом енергијом ковитла све око себе? Црни човек из Трира (Марксов родни град). Чудовиште пред којим остајемо запањени: не хода, не трчи, већ поскакује на петама у јаросној злоби, као да жуди да зграби крајичак неба и да га збаци на земљу. Руке он диже високо у зрак, песница му је чврсто стиснута, покретана зглобом; гнев његов не престаје, као да му се десет хиљада демона закачило за косу“ (Маркс – Енгелс, Изабрана дела на немачком језику, допунски 2. том, стр. 301; цит. према: „Православнаја Рус“, Џорданвил, 1977, бр. 20. стр. 6).
Марксов и Енгелсов следбеник В. И. Лењин, који је заједно са Троцким, Свердловом и другим сатанистима предводио бољшевичку банду, ни у чему није заостајао за својим учитељима. Напротив, у одређеном моменту успео је чак и да их на најочигледнији начин превазиђе својом беспоштедном, садистичком суровошћу у борби против хришћанства. Како сведочи једна стара комунисткиња, која је одлично познавала и била блиска са врхушком богоборачке клике, „вољени вођа“ није наступао само пред широм јавношћу, обраћајући се разузданим фанатицима, него и у уском кругу посвећених. Тада би, пре него што би отпочео говор, овај бесомучник једном ногом стао на крст, другом на Еванђеље, и са неизрецивом самодовољношћу и бескрајном гордошћу скрнавио би хришћанске светиње.
Овај пример само је један у низу чинова ритуалног богоборства, чију је кулминацију представљало убиство Цара Мученика Николаја II и читаве Црвске Породице. Овај монструозан злочин био је, дакако, мистичког карактера. На овај закључак упућује, између осталог, и кабалистички запис нађен на једном зиду у подруму Ипатјевљевог дома, где је страшни злочин био извршен.
Ипатјевљева вила „из неких разлога“ била је срушена и претворена у депонију грађевинског отпада у складу са директивом садашњег председника Русије Бориса Јељцина…
Нажалост, и наша генерација живи у доба сатанизма, који је сада прешао у генералну офанзиву. „Размере епидемије окултизма су следеће: до почетка 1993. године у Русији је регистровано 3 милиона екстрасенса (биоенергетичара), чији је број многоструко премашује број професионалних медицинара.“ („Совјетскаја Росија“, 17. август 1993, стр. 4). Народ у безумљу и незнању има велико поверење према тим губитељима људских душа: у исцелитељске способности хипнозе верује између 63 и 89 процената становиштва „(„Век XX и мир“, 1990, бр. 12, стр. 40).
Али није заблудео само обичан свет. Челник руске државе, Борис Николајевич Јељцин, подвргава се окултистичком третману у Међународном институту за проучавање резервних могућности човека. Многи домаћи и страни научници тврде да се све политичке одлуке Јељцину сугерирају под хипнозом (А. Дугин, „Конспирологија“, Москва, 1993, стр. 125126). Новине „Народнаја правда“ (бр. 22, за 1993. годину, стр. 6) раскринкале су деловање председниковог личног лекара, сарадника поменутог Института А. П. Ситњикова, који је својевремено боравио на стручном усавршавању у САД, и то код творца теорије управљања свешћу Гриндера („Белешка о ритуалном кодирању“, Петроград, 1994, ср. 4041).
Али вратимо се Лењину. Он је био тај ко је одмах по преузимању власти у Русији завео монструозан, неописиви терор од кога није била поштеђена ниједна област земље, а чија је оштрица била сасвим свесно уперена против Православља. “ Што више православног свештенства буде ликвидирано, то боље… Нека и 90 процената руског народа изумре, важно је да преостане оних 10 процената који ће дочекати светску револуцију“, писао је овај гнусни сатаниста. Зато не треба да нас чуди чињеница да су 20их година многи православни хришћани, укључујући и оне најдуховније, у Лењину видели лажног месију – Антихриста који је већ дошао на земљу.
Између две револуције (од 1905. до 1917. године прим. прев.) у руским интелектуалним круговима власао је, с једне стране, вулгарни атеизам, који је потпуно негирао сваку религиозност, а с друге – религијска пермисивност, по којој је било допуштено веровати у све и свашта, па чак и у палог херувима. Постепено долази до приближавања ових поларитета. Милитантни материјализам, прихваћен углавном међу квазиинтелигенцијом, као и „мистички анархизам“ боема, остварили су свој мрачни циљ: интелигенција је изгубила и последње остатке здравог разума и способности разликовања духова, разлучивања истине од лажи. Тако су се на најочигледнији начин испуњавале пророчке речи Светог Апостола Павла:
„Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (2. Тим. 4, 3-4).
И само је малено стадо Богом просветљених православних интелектуалаца било у стању да појми праву суштину свега што се збивало. Ево једне дефиниције антихришћанске власти из пера првог заменика председника Црквеног суда Светог Архијерејског Синода Руске Православне Цркве, кнеза Н. Д. Жевахова, једнога, дакле, одређења невероватне духовне прецизности и дубине:
“ Бољшевизам јесте… масовно ритуално убијање у светским размерама“ (Н. Д. Живахов, Мемоари, том 2, март 1917. – јануар 1920, Москва 1993, стр. 120).
Нагло се убрзава и згушњава време…
Крвави октобар 1993.
Нарастајућа анархија 1994.
Рат у Чеченији 1995…
Навешћемо једно веома карактеристично признање бившег државног секретара САД Хенрија Кисинџера: „У Русији ћу дати предност хаосу и грађанском рату над тенденцијом њеног обједињавања у снажну, централизовану државу“ („Рускиј вестник“, бр. 33-36, специјални број, 1995, стр. 5).
Од животне је важности да се што је могуће пре одрубе пипци масонско – „демократској“ хоботници. Потребно је учинити све да се спрегну руске националне и патриотске снаге.
Али како?
Не можеш да верујеш – срце се кида од бола, коса се диже на глави – док слушаш како представница опозиоционе политичке партије са национално–патриотским предзнаком са снажним емоцијама изјављује: „Млади лењинисти, знате ли колико је само наш вољени Владимир Иљич учинио за Русију!“ Невероватно духовно слепило. Језива поробљеност духа. Душегубно самопрелашћивање. Једна заиста перфидна демонска преласт – смртоносна лаж која се прихвата као спасоносна истина.
Кажу да се историја понавља. Нажалост, лекције учитељице живота најчешће остају ненаучене.
Пре само неколико година чинило нам се да је са бољшевизмом заувек свршено, да је доласком нових партија на власт комунистички систем доживео свој коначни слом. Додуше, још увек су се над московским Кремљом уздизале крвавоцрвене петокраке звезде – злокобни кабалистички пентаграми; још увек је био отворен неопаганистички храм – маузолеј, који, по неким сведочанствима, представља верну копију пергамског олтара, „пријестола сатаниног“ (Откр. 2, 13), камо је мноштво народа протицало на поклоњење мумифрицираној лешини „вође пролетара свих земаља“… Тада, последњих месеци пре но што ће наш духовник променити светом, нисмо могли да разумемо његову бригу и бол који је осећао док се говорило о Русији и њеној будућности. Једном је отац Мојсије, као преневши се у мислима у прошлост, одједном ставио свој велики, топли длан на руку свога саговорника (једнога од аутора ове књиге) и, гледајући га право у очи, са великом осећајношћу, казао: „Ваш је дуг да неизоставно раскринкате комунизам, да покажете какав је адски отров скривен у тој „бомбоници!“
Светска интелектуална „елита“, која упорно одбија (свака част малобројним изузецима) да укроти своју гордост и приђе Јединоме Истинитоме Богу, све дубље тоне у злосмрадној баруштини страсти: свесно или подсвесно, вољно и невољно, многи се баве технотроном магијом (активним општењем са демонима путем ултрамодерне компјутерске технике и интрумената који се користе у вишој математици и кибернетици); многи прихватају погубну масонску веру у „савршено биће“, „космички разум“, „врховног мајстора стварања света“, односно у палог Луцифера.
Технотрони окултизам представља једну специфичну деструктивну појаву, својеврсно знамење нашег доба. То је прецизно оружје долазећег лажног месије – Антихриста. О колосалној рушилачкој снази технотроног окултизма сведоче, између осталог, недавни извештаји о људским жртвама компјутерског вируса-убице. Програмери који су креирали овај вирус назвали су га сатанским јер му је шифра „666“. Прво што осети човек који се нађе испред монитора зараженог компјутера је нешто налик на хипнотички транс; јавља се жеља за непрекидним посматрањем рекло би се најобичније слике на дисплеју. По сведочењу очевидаца, екран буквално „усисава“ посматрача. Човек изложен хипнози ни не слути да he, ако последњим напором воље не искључи компјутер, доживети прскање крвних судова у великом мозгу. Деловање вируса, који се, по мишљењу стручњака, може убацити и у телевизијску мрежу, заснива се на принципу „25. кадра“ – периодичног понављања обичним оком неухватљиве и моментално ишчезавајуће графичке вињете која представља сложени систем вибрирајућих геометријских шара са утицајем на подсвест и крвни притисак (изазива наглу промену притиска).
Данас се отворено може говорити и о друштвенополитичкој магији, чији је циљ спремање терена за зацарење апокалиптичке звери која би се нашла на челу светске тоталитарне државе са човекомрзачком идеологијом.
Једино је православна есхатологија (учење о крају времена) у стању да разјасни за световну науку необјашњиве противречности у савременом друштвеном и економском животу попут следећих:
„демократичност тржишта“ насупрот јачању концентрације власти у рукама светске финансијске олигархије;
„ширење слободе јавне речи“, с једне стране, а с друге, терор масмедија, гушење личности средствима јавног информисања (поменимо само простор који се уступа на телевизији данашњим маговима и врачарима – екстрасенсима, хипнотичарима, астролозима и „видовњацима“);
„загарантоване људске слободе“ насупрот потенцијалној могућности тоталне контроле човечанства из једног центра која ће убрзо доживети реализацију (између осталог и путем компјутерског стварања и обраде база података, односно досијеа сваког становника ове планете);
„пуна афирмација националног самоопредељења“, „процват националних економија и националних култура“, с једне стране, и диктат мултинационалних монополских компанија, које читаве земље и регионе третирају само као своје сировинске базе и депоније нуклеарног отпада, те терор масовне контракултуре која не признаје ни државне, ни моралне границе, с друге; „монетаризам“, „апсолутна моћ новца“, али и тенденције одбацивања новца као таквог – прелазак на индивидуалне кредитне картице у новчаном промету, а касније и утискивање електронског жига са кодом банковног рачуна појединца непосредно на тело („И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челима њиховим, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звјери или број имена њезина“ Откр. 13, 16-17).
„На рушевинама некад хришћанских држава, уз помоћ безбројних међународних банака, фондова, комитета, савета и организација грозничаво се подиже наказна вавилонска кула „новог светског поретка“.
Њеним градитељима Русија одавно није давала мира. Дуго времена управо је руска држава представљала задржавајуће начело (сетимо се речи Светог Апостола Павла), те је и само њено постојање онемогућавало испуњење „тајне безакоња“. Снажна вера у Светој Русији и њена моћна православна државност представљале су благонадежну заштиту од постизања страшних циљева разноразних рушилачких социјалних и верских покрета. Али до почетка XIX века утицај тајних интернационалних богоборачких снага ипак је постао тако значајан да је на дневни ред дошло и уништење Русије.
„Када самодржавна Русија остане последња тврђава хришћанства, пустићемо с ланца револуционаре нихилисте и атеисте и изазвати разорну социјалну катастрофу, која ће читавом свету предочити ужас апсолутног атеизма као узрока подивљалости и крвавих нереда… Тада ће безбројно мноштво људи разочараних у хришћанство, а жедних божанског идеала, примити просветљење путем проповеди најчистијег луцифериј анског (сатанског – прим. аутора) учења, проповеди која he се износити у то доба већ сасвим отворено и пред лицем свега света“. Рекло би се да је то доба већ наступило: таласи отвореног или једва некако маскираног сатанизма запљускују земљу Руску, одводећи људске душе на пут без повратка, у погибао. А ми још увек дремамо…
Зар је могуће да нас грешке из прошлости ничему неће научити? Документ који смо напред цитирали потписао је 15. августа 1871. године Алберт Пајк, духовни вођа међународне масонерије онога доба. И премда је био објављен у Француској још давно пре револуције, да би убрзо био преведен на руски језик и објављен у Русији, тај је документ остао непримећен“ (Митрополит Петроградски и Ладошки Јован Сничев, „Тајна безакоња“, у: „Битка за Русију“, Петроград, 1993, стр. 16).
Масонерија, условно говорећи, представља нешто налик на троспратну пирамиду.
У основи те пирамиде налазе се масони нижег реда (плави и бели): то су шегрти, калфе и мајстори од којих многи искрено верују у „узвишени хуманизам“ масонске идеологије, залажући се свом душом за „универзалне људске вредности“ и немајући ни најмање представе о реалним масонским структурама власти, њиховом тајном и јавном богоборству.
Тако, на пример, данашња руска бела масонерија није прошла ни кроз какве нарочите ритуале. Она чак није укључена ни у традиционалне масонске ложе. Ради таквих се, наиме, оснивају сада тако модерни међународни институти, клубови, комисије, комитети, фондови, организују посебне политичке партије и њихови коалициони блокови (Криблов институт, Институт „А. Сахаров“, клуб „Магистеријум“, реформски клуб „Интеракција“, руски ПЕН-центар, комисија „Велика Европа“, Горбачовљев фонд, партија „Избор Русије“, коалиција „Јаблоко“ итд.).
На другом нивоу налазио се већ прилично репрезентативна група масона који имају висок степен посвећења, располажу неограниченим материјалним богатствима, знају штошта о истинским циљевима масонерије и у својим рукама држе одређену власт, односно, њен видљиви део.
Трећи нови представља врх пирамиде, обавијен непрозирним велом тајне. До врха стижу само одабрани појединци, од којих се формира „Тајна светска влада“. У њиховим је рукама концентрисана целокупна масонска власт. Прави лидери најјачих масонско-ционистичких кланова, који савршено владају магијом, познати су само најужем кругу особа. То су сатанисти, верне слуге преисподње (ада).
У вези са напред изнетим обратићемо пажњу на извесне, веома карактеристичне изјаве једног данашњег апологете масонства:
“ Тачно се зна да се масонски ред, као и по духу и учењу њему сродан ред Розенкројцера, налази у вези са Извором Светлости, са Руководиоцима наше планете, Старијом Браћом људског рода…
Зрели плодови људске еволуције својом високо развијеном свешћу осећају Светлост и стреме ка Извору Светлости, док они Невидљиви Руководиоци, Старија Браћа рода људскога, представљају реалност: они их осећају, па чак и визуелно опажају…“ (А. Клизовски, в. књ. Михаила Назарова „Историософија Смутног времена“, Москва, 1993, стр. 212-213).
Сасвим отворено, јасно и веома красноречиво признање. Ове речи недвосмислено показују да наши противници, супостати Свете Цркве, опште са разумним, и, неко би помислио добрим бићима другачијим од нас, која благотворно утичу на развој цивилизације на нашој планети. Па ко су заправо та наша „разумна браћа“ која изливају своју мудрост на масонске „првојерархе“?
Покушаћемо, драги читаоци, да вам понудимо ваљан одговор.

Постоје три света створених разумних бића:
свет Ангела Божијих и праведника који су достигли спасење, предвођених Пресветом Богородицом; они благују у непрестаном општењу са Господом и непоколебиво су утврђени у добру;
свет палих људи, али људи које Бог није одбацио и који могу да Му се обрате путем спасоносног покајања;
3. свет демона – палих и одбачених духова, предвођених палим, одбаченим херувимом – ђаволом, односно сатаном. Демони су занавек раскинули животворни савез са Богом, непоправљиво су огрезли у зло и више нису способни за спасоносно покајање.
“ Сви ми поробљени грехом треба да знамо да нам општење са светим Ангелима није својствено због тога што смо се самим нашим падом од њих отуђили; напротив, из истог разлога својствено нам је општење са одбаченим духовима. Они духови који се чулно јављају људима, потчињеним греховности и обележеним падом, заправо су демони, а никако не свети Ангели“ (Св. Игњатије Брјанчанинов, Огледи из аскетике, том 3. „Слово о чулном и духовном виђењу духова“, Петроград, 1905, стр. 9).
Ваљало би додати још и то да се, према православном учењу, „сам сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности којима he свршетак бити по дјелима њиховим“ (2. Кор. 11, 1415).
Ето где су корени савремене „планетарне свести“ и „новог мишљења“! Сада видимо ко је заправо инспиратор и покретач свих „револуционарно-ослободилачких покрета“ и ко и данас наставља да надахњује теоретичаре и креаторе „новог светског поретка“.
Јединствена светска држава, планетарна квазимесиј анска суперсила, апокалиптично „царство звери“ ствара се на свим нивоима, и на томе се ради веома активно. Идејни инспиратор стварања тога царства у тај подухват улаже све веће напоре. А ми? Знамо ли макар ко је то?
Нажалост, ово питање није реторско.
Одсуство знања и жеље да се нађе благовремени, једини истинити, православни одговор на ово питање и да се из њега извуку одговарајући спасоносни закључци довело је Русију почетком овог столећа до духовне и моралне катастрофе без преседана.
Немојмо понављати трагичне грешке из прошлости! Ђаво, односно сатана, никако није апстрактни символ, алегорија или некакав архаизам, већ страшна реалност. Тај махнити богоборац који је огрезао у непоправљиво зло, занавек одбацивши могућност спасоносног покајања, после свог погибељног отпаднућа од Бога очувао је и умне, и стваралачке способности, али су оне задобиле лажну, изокренуту, смртоносну усмереност. Пошто је стекао огромно искуство у борби са добром, Луцифер располаже колосалним интелектуалним и креативним потенцијалом усмереним на рушење и убијање свега што живи. Његово постојање има само један смисао и циљ: да, не бирајући начине и средства, привуче себи душе људске, да их одврати од живоносног општења са Богом, пороби смртоносном лажју и увуче у пребивалишта вечите адске таме.
„Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Ефес. 6, 1112), сведочи Апостол Павле.
Већ читава два миленијума, даноноћно и непрекидно, води се жестоки духовни рат између православних хришћана, који војују за вечно спасење, и неизбројивих војски демонских, легиона палих, одбачених духова. Демони су лажљива, злобна, беспоштедна бића, концентрати деструктивне мислене енергије и богоборачке воље, који су, по допуштењу Божијем, у стању да се људима јављају и у мислима, и преко чула (при визуелном јављању они попримају различита обличја). Њихов стварни изглед, неописиво је гнусан.
Невидљива мислена борба представља одлучујући окршај душе и демона, у коме се један ум бори са другим, у коме војују идеје, поставке, парадигме. Арсенал средстава која демони користе како би поразили човека заиста је неисцрпан. Основно демонско оружје јесу лажне помисли, најчешће прикривене маском праведности, лепоте и хармоније. Перфидни демонски мислени нападаји који подривају Свето Православље изнутра, попут различитих облика масонско-екуменистичке јереси и псеудо-монархистичких спекулација, брижљиво су маскирани данас веома привлачном и модерном, тобоже православном реториком. Због свега тога дужни смо да чувамо духовну будност и трезвеност; у противном може нам се десити да жељено прогласимо за реално, те да на тај начин западнемо у демонску клопку, са свим последицама које из тога проистичу.
Није свака мисао производ људскога ума: мисли долазе од Бога, од самог човека, али и од ђавола. Њихово разликовање је особити дар који стичу само они духовни најсавршенији. Али свакако нећемо погрешити ако кажемо да негативни однос према Христовој Цркви, роптање или хула на Бога, сумња у постојање Бога, губљење чистоте Православне вере, заношење јеретичким високоумљем или црквеним модернизмом, униније, очајавање у погледу свога вечног спасења, помишљање на најтежи, најстрашнији, неопростиви грех самоубиства (што не дао Бог!) и све сличне зле помисли не исходе од нас самих, већ су плод наговарања демона.
Како је могуће да је таква гнусна лаж под утицајем демона поробила већи део човечанства?
За оне који живе по плоти и који су лишени благонадежне заштите благодати Божије „лажа и отац лажи“ свакако је беспрекорни логичар. Сатанска логика наилази на добар одјек у палом, неочишћеном, огреховљеном човековом менталном склопу. Плотским мудровањима блиски су и потпуно саобразни демонски аргументи. Ако, пак, ово пређе у навику, глас савести у људском бићу, који заправо није ништа друго до глас Божији, биће занавек замењен гласом палог, лажног, сатанског разума. А да би се ова адска замена могла што безболније и лакше извршити, сатана делује веома опрезно, никако не откривајући своју праву природу и успешно проглашавајући своје мрачне, погибељне идеје за плод наших властитих мисли. И тако долазимо до трагичног парадокса: жртва се налази у најтешњем мисленом контакту са џелатом, а он за њу као да и не постоји. Мудра изрека нас учи: „Највећа победа сатане јесте наше уверење да он не постоји.“
На крају, наш грехољубиви, страстима поробљени его ступа у непрекидно мислено општење са сатаном, не покушавајући да се замисли над тим шта се то са њим збива. Штавише, човек више не може и неће да живи на неки другачији начин.
Зато, знајући ово, морамо да на све могуће начине избегавамо било какав, па и најкраћи мислени разговор са оцем лажи. У противном нећемо избећи несрећу.
Демонске помисли треба одсецати чим се по први пут појаве, никако не ступајући са њима у разговор. Кажемо: одсецати, дакле, не просто удаљавати, него их чупати из корена и избацивати из свести свесним и вољним напором ума и молитвом, пре свега Исусовом.
Најидеалније би било непрекидно творити Исусову молитву: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ (односно, по Св. Нилу Мироточивом, „Господе, Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме грешног“). У том случају ум погружен у молитву постепено ће задобити сва она својства која су му неопходна за духовни живот и борбу – постаће чист, бодар, пажљив, постојан, проницљив; научиће да још издалека препознаје непријатеља и, што је најважније, наоружаће се огњеним мачем који никада не мирује. Мислени непријатељи ни поред највеће жеље неће бити у стању да се приближе таквоме уму. Дрзну ли се да приступе, биће опаљени молитвом и прогнани.
То је, дакле, сигурна и многомоћна заштита од мислених непријатеља.
„Велика је снага ове кратке, дирљиве, свете молитве, и зато вазда морамо бити њоме наоружани“, учио је отац Филаделф. „Често људи говоре: нисам био расположен, нисам имао времена, лоше сам се осећао, био сам преморен и слично. Али сви су ти изговори само срамно понављање бајки којима нас омађија лукави. Ако ти је лоше – понављај Исусову молитву и лакнуће ти. Ако си преморен, лези, понављај молитву, и одморићеш се. Ко је претрпан обавезама и мора брзо да ради, треба да брже твори Исусову молитву: то ће убрзати његов посао и омогућити да се уради и више и брже. Гризе ли те увреда или злоба, што пре се лати Исусове молитве, и убрзо ћеш осетити да би био у стању да загрлиш човека који те је увредио и према коме си осећао злобу.“ Деси се, међутим, да молитве нестане, или да она скоро пресуши, те да помисли, не одступајући, напокон почну да побеђују. У том случају неопходно је открити их првом приликом на исповести православном свештенику, приступајући Светој Тајни покајања. Откривене помисли губе своју снагу и неизоставно се удаљавају.
У манастирима се раније практиковало једно нарочито духовно упражњавање – откривање помисли. Сваке вечери, наиме, искушеници и монаси отварали би пред духовником своју душу, подробно описујући све помисли које су имали током дана, да би задобили одговарајућу поуку. Ово духовно делање потпуно је обеснаживало све злобне покушаје непријатеља нашега спасења, пружајући подвижницима велику корист. Међутим, наивни борци са злом – научници, политичари, војсковође – најчешће не знају са ким имају посла, па чак ни не подозревају колика је сила вражијег утицаја. Они мисле да то што називамо непријатељем рода људског није објективна реалност нашег палог света, него нешто апстрактно, нешто што представља само митски лик из прича за малу децу. Има и високоумних интелектуалаца који се издају за православне а одричу постојање ђавола. Многи ништа не знају о природи зла, наивно сматрајући да се једно зло може победити другим. Тако је један генерал из руског белогардејског покрета својевремено прокламовао начело: „Против бољшевика, па макар и са црним ђаволом!“ Овде видимо фрапантно непознавање православне хришћанске концепције света, које је представљало рак рану Белог покрета. „Тај несрећник није схватао да се не може с ђаволом против ђавола („Како може сатана сатану изгонити?“, Мк. 3, 23) и да је таква борба безнадежна, бесплодна, те да не може довести до успеха“ (Архиепископ Аверкије, „Русија уочи другог доласка Христовог“, стр. 114).
Смртно је опасна још једна крајност. Многи образовани људи који верују у Христа као да уочавају колико су разноврсне, лукаве и перфидне демонске замке, због чега лакомислено изјављују: „Да би се непријатељ побеђивао, морамо да познајемо његово оружје.“ Под овим изговором они бојажљиво учине први корак, приђу полици са књигама сумњиве вредности и купе неки демонски фалсификат. Затим се баце на читање, и „да би боље упознали противника“ удубе се у окултно-магијско штиво.
Чиме се све то окончава није тешко погодити. Овакви сувише радознали „истраживачи“ и „аналитичари“ заборављају да објекат њиховог интересовања није неутралан у духовном и моралном смислу.Напротив, он располаже страшном способношћу да покори вољу несрећног „истраживача“. И то се заиста и дешава. Чак и незнатно мислено приближавање „предмету интересовања“ крије у себи немалу опасност.
Извесни „паметњаковићи“, Оригенови следбеници, стварају своју властиту демонологију, одбацујући реалност Страшног Суда и вечност адских мука. Оригеновом јереси инспирисана је такође јеретичка есхатологија познатог философа Николаја Бердјајева и данас веома популарног протојереја Александра Мења.
Овакве идеје срећемо и у једном веома познатом, романтичарски обојеном апокрифу, према коме је један од предводника демонске јерархије, желећи да неког пустиножитеља наведе на погибао, запевао херувимску песму, а онда се, певајући, тобоже смирио, искрено покајао, задобио опроштај од Бога и изнова примио своје првобитно, светозарно прекрасно обличје, да би се напокон вратио на Небеса у великој слави, праћен од Архангела Михаила и Гаврила.
На завршетку овог поглавља још једном бисмо истакли несумњиву истину: пали, одбачени духови никада неће устати. Демонима, због њихове безмерне гордости, нема опроштаја. Они су осуђени на погибао без икакве наде на спасење, и за њих су приправљене вечите муке. Зато је 553. године, на Петом Васељенском Сабору, јересијарх Ориген осуђен, а његово крајње опасно лажно учење о привременом кажњавању и потоњем помиловању демона и нечастивих људи, нераскајаних грешника, одлучно одбачено.

ГЛАВА 6

Несустајуће трезвљење као темељ духовне сигурности. – Чувај се виђења! – „Ма шта ти се указало, немој то прихватити“ (Свети Ксантопули). – Нарочита допуштења Божија. – Не може се веровати сваком плачу. – Офанзива окултизма на свим фронтовима. – Бела магија – бездан демонске злобе. – Жаока магијског шкорпиона. – Патуљци, виле и остало – Пали духови. – „Ружа света“ као перфидни магизам. – Демони у обличју Ангела „изгоне бесове“. – Опасност самопоуздања. „Чари“ долазећег антихриста. – Велико искушење Преподобног Симеона Столпника.

И у чистој природи постоји могућност преузношења.
Преподобни Макарије Велики

Када бисте само знали какав је то ум! – са нијансом ужаса у гласу, растежући сваки слог, узвикну једаред наш богоумни духовни учитељ док смо беседили о лукавствима палог херувима и његових безбројних војски. Авва учини карактеристичан покрет шаком десне руке и показа на под.
Слажем се, оче Филаделфе. Имамо заиста страшног противника. Како је важно да чувамо духовну будност без икаквог посустајања!
Ваља се чувати нечистих снова и виђења. Свети Ксантопули, рецимо, саветују: „Никада не прихватај оно што чулима или умом видиш унутар или изван себе, макар то имало обличје Христа или Ангела, или некога од светитеља, или се чинило као чудесна светлост – не веруј томе и пружај му отпор“. Слично уче и Преподобни Григорије Синаит и други Свети Оци.
Да, то је изванредно речено.
Авва само слуша и потврђује оно што чује од саговорника, практично ништа не додајући. Али он остаје учитељ, а његов гост ученик. Знања задобијена читањем тек су у овој келији, у живом општењу са аввом, попримала снагу и актуелност.
Још нешто. Многи не знају да је ваљана молитва неспојива са уобразиљом. Ум треба погружавати у саме речи молитве, ништа не замишљајући и одсецајући мисли и представе, ма какве биле. Људи склони маштању, они који живе у свету снова, макар и најузвишенијих, занесењаци предани романтичарских идеалима, лако постају плен лукавих демона. О томе говори и Никодим Светогорац у „Невидљивој борби“. Ево његових речи: „Фантазија је таква душевна снага која услед своје природе није способна да пребива у сједињености са Богом“.
Да, „Невидљива борба“ је драгоцена ризница, књига насушно потребна свакоме хришћанину.
Сећам се дана које сам провео у Богом благословеној земљи Грузијској. Тај благодатни мир који испуњава тамошње обитељи не може се речима описати. У Грузији и данас има правих, истинских подвижника Христових.
Спаси их и сачувај, Господе.
Много шта сам од њих научио. А на духовном плану најзначајнија поука коју сам оданде понео је: буди вазда опрезан и пази се.
Лепо, – рече баћушка са радосним осмејком.
Игуман Бетанског манастира казао ми је у лето 1986. године ове речи: „Најстрашније је бити преварен у оном што је најсветије. Због тога је најбоље одбацивати сва виђења, ма каква она била. Неко од њих може нам се учинити истинитим, може чак и заиста бити истинито, свеједно. Ако од чиста срца држиш да си велики грешник, да си недостојан виђења нечег доброг, светог и небеског, Господ те никада неће осудити због тога, напротив !“ Ова његова душекорисна поука занавек ми се урезала у сећање…
Потпуно сам одбацио сећање на три сна који су ми годинама представљали велики терет на души. Престао сам да се надимам и убрзо осетио очигледно олакшање.
А шта сте сањали?
У првом сну, оче, видео сам некаквог, како ми се учинило, весника с небеса. Један страшни дух три пута је пролетео тик поред мене, као да жели да ме сатре својим језивим погледом. А на црном крилу палог ангела приметио сам снежно бели крст.
Други сан уснио сам током Божићног поста 1992, на дан празника Чудотворне иконе Пресвете Богородице „Неочекивана радост“, и то само неколико сати пошто сам се причестио Светим Христовим Тајнама. Тело ми је лежало на некаквој каменитој падини, главом окренуто према доле. Сваком ћелијом свога тела осећао сам чудну, паклену тежину. Стадох да изговарам молитву „Немамо друге помоћи, нити наде осим Тебе, Дјево Пречиста“ и успех да се прекрстим са великим напором. Истога трена нестао је тај адски терет, као руком однесен. У даљини угледах светлећи обрис Мајке Божије, а негде у дубини мога бића зачу се тајанствени глас: „А сада ка Господу моме Исусу Христу!“ Радошћу испуњена душа, продирући кроз тамнољубичасти простор са натприродном брзином, вазнесе се ка висинама, ка светлости која је бивала све већа…
Трећи сан има занимљиву предисторију. Спремао сам се да напишем поему „Часнија од херувима“, и дуго сам већ на њој радио. Једаред, када ноћ већ беше одмакла, лежећи у постељи, пре но што ћу пасти у сан, молио сам се, изговарајући мислено молитву „Богородице Дјево, радуј се…“ Сновиђења која сам имао те ноћи била су кошмарна, и слабо сам их запамтио, али су ми се неки најважнији детаљи јасно урезали у сећање; храм, монашка одећа у мојим рукама, а у даљини, на трен, указује се висока, величанствена жена у белом…
Тако нешто, заиста, се човеку може десити, – рече авва, погружен у размишљање, – али све то треба одбацивати. Добро је што сте то одбацили и презрели.
А сада ћемо на тренутак оставити наше успомене и понудити благочастивом читаоцу одломак из књиге „О тајним слабостима душе“, чији је аутор архимандрит Лазар, наш савременик. Разобличавајући перфидно лукавство у злу искусних демона, аутор на води и неколике цитате из дела јеромонаха Серафима (у великој схими нареченог Сергијем), атонског подвижника из прошлог века, под називом „Писма једног Светогорца“. Да погледамо.
„Неки пустиножитељ, који се удостојио великих духовних дарова и ретких подвига, једне вечери, седећи у својој келији, тихо шапташе молитву. Наједаред се пред њим разли чудесна заслепљујућа светлост, и некакав ангелоподобни младић указа се погледу његовом. Подвижник, који се одавно држаше правила да се чува од свих чулних појава, ма какве оне биле, спокојно остаде на свом месту, те, и даље шапћући речи молитвословља, не обраћаше пажњу на привиђење. Али тајанствени младић не ишчезе. То напокон зачуди овог пустиножитеља, утолико пре што се придошлица не бојаше ни крста, ни молитве.
– Ко си? – строго га упита подвижник.
– Твој Ангео заштитник, – кротко одговори придошлица.
Па зашто си дошао?
– Господ ми је наредио да ти се јавим у свом истинском обличју, и ево, дођох к теби.
– Али мени тако нешто уопште није потребно, – рече пустиножиељ, устаде и настави молитву. Али Ангео не нестајаше, већ се, чинило се, и сам мољаше са аввом. „Ако је то демон“, расуђиваше овај у себи, „крст и молитва би га сигурно сакрушили и одагнали ово чудно виђење.“
А чиме ћеш ме уверити да си ваистину Ангео Божији? – упита најзад, после дужег размишљања.
Чиме год хоћеш. Теби је добро знано да се демони боје силе крсног знамења, али ја се не бојим. Клањам се Богу. Клањам се, као што видиш, и крсту… – Ангео се прекрсти и са страхом Божијим паде ничице пред Часним Крстом. Пустињак се поколеба. – Шта још желиш да видиш? Чиме још да те уверавам? – упита Ангео, уставши са земље. – Видео си, дакле, да не само што се не бојим крста, него му се и поклањам. Знај, ја сам од Бога ти дати заштитник душе и тела твога.
– Можда, – спокојно рече пустињак. – Па ипак, ниси ми потребан у свом чулном обличју. Ангели заштитници православних хришћана нису видљиви!
– Та зар ми још увек не верујеш? – изнова запита тајанствени посетилац.
– Не верујем, и никада ти нећу веровати, – одлучно одговори авва. – Одлази од мене с Богом, ма ко да си, ма био и сам Архангел. Твоје видљиво присуство није ми потребно. Само ме удаљаваш од молитве. А већ и то ми показује да ниси Ангео.
– Узалуд су твоје молбе, старче! – успротиви се овај. Нећу од тебе одступити, јер ми је заповеђено да будем уз тебе.
– Твоја воља, хладнокрвно изусти пустињак. – Али знај: нећу да знам за тебе док не питам духовника и не добијем његов савет. Иди од мене! Ниси ми потребан у том обличју!
И подвижник устаде на молитву. А дух постаде невидљив, обећавши да ће му се јавити већ следеће ноћи на исти начин.
Чим је свануло, инок отиде своме духовнику и откри му чудно виђење. Духовник се погрузи у размишљање: поклањање Часном Крсту, осењивање крсним знамењем, спокојство за време изговарања молитве – све то ипак нису својства демона.
Али духовник забрани своме чеду да разговара са приказом и да се на било какав начин бави овим виђењем. А за случај да се виђење понови, посаветова му да само твори молитву и уопште не обраћа пажњу на дух који му се јавља. Овај га послуша.
Ипак, да би разрешио недоумице које су га мучиле, духовник оде једноме авви, познатом на читавој Светој Гори по свом богатом опиту (искуству) у сазерцању, по великом дару расуђивања и стражења над демонским покушајима, те га упита: “ Шта чинити приликом оваквих виђења?“
– Ништа, – одговори овај. – Ваља знати само за себе и Бога.
– А шта мислиш о његовом поклоњењу Часном Крсту? Да ли је то заиста био Ангео? – упита духовник старца.
Може бити, али је највероватније то ипак био демон.
– А крсно знамење? А целивање крста? – успротиви се духовник. – Шта ћеш на то рећи?
– Исто оно што ћу казати и за само виђење, – рече, па, после неког размишљања, настави: “ Сигурно и сам знаш, и сложићеш се са мном да, што је виши пут којим идемо ка Богу, то је опаснија и непредвидљивија борба коју морамо водити са сатаном. А Господ, како би у нама показао силу Своју и уједно разоткрио сву немоћ сатанску, понекад допушта непријатељу нашега спасења да чини све што хоће и што може, да војује против нас како год зна. Због оваквог допуштења Божијег демон може чак и да се не плаши крста, да заборави и на оно што је у другим приликама за њега смртоносно и поразно – гнев Божији.“
(У коментару уз овај текст архимандрит Лазар пише: „Данас су се веома умножила виђења духова који се јављају у виду Ангела или некаквих тајанствених космичких бића. Некада се ти духови појављују носећи крст, или се тобоже моле, поучавају нечему што је налик на хришћанско учење и моралну врлину, чине чуда пред којима и наше молитве, и молебани, и свештања масла и воде, остају немоћни. Не наликује ли то овде описаном допуштењу Божијем? Једина разлика је у томе што допуштења која се нас тичу нису плод наше духовне величине и напредовања у врлини, него страшног унутарњег одступања од Бога, од науке Еванђелске, од Светог Православља.“).
– Па шта да ради овај инок ако се виђење понови? упита духовник искусног старца. – Шта ако му се заиста јављао Ангео?
– Макар попримио и обличје Самога Христа, нека не обраћа пажњу. Јер, после Вазнесења Господњег душама нашим од много је веће користи вера у Бога од виђења. Потребно само једно: не обраћати пажњу на виђење, него се бавити својим упражњавањима, односно молитвом. Чак и ако се то стварно јавља Ангео, опет кажем, нека му не придаје важност, јер ми хришћани ступамо у молитвено општење и однос са Самим Богом, Владаром и Господом нашим, а Ангео је само Његов слуга… Расуди и сам: ваља ли прекидати разговор са Господом да би се угодило Његовом слузи? Дакле, ако се и ваистину овом пустиножитељу јавља Ангео Божији, нека га не прихвата! Истинити Ангео се никада неће осетити повређен због тога што не обраћамо пажњу на њега док предстојимо на молитви, будући да му је знана сва важност нашег молитвеног општења са Богом. Осим тога, он нас никада неће удаљавати од таквих упражњавања, него ће нас, напротив, у њима још већма крепити, подстичући нас на постојано и правилно вршење молитве. А ако се посетилац гневи због наше хладнокрвности у његовом присуству, ако нас омета у нашем молитвеном општењу са Творцем и Саздатељем, онда је јасно да тај дух није Ангео, макар сав био у крстовима, а не само целивао крст. Таквога не прихватај, он је твој непријатељ! Мој савет је, сходно томе, овакав: не треба прихватати, не треба чак ни желети да доживимо чулно виђење духовног света, јер нам то није ни потребно, ни корисно, а веома је опасно. И у мисленој духовној борби коју непрекидно водимо сви ми сасвим добро, и боље него игде, запажамо дејство међу собом супротстављених снага: у бестидности и нечистим помислима које нам се намећу познајемо сатану, као што у пројављивању мирних и спокојних мисли које Ангели наводе на наше срце јасно сагледавамо њихову чистоту, светлост и непорочност. Сатана нас запљускује свакојаким нечистим, гордељивим, користољубивим и блудним маштаријама, распаљује у нама гнев, и по свему томе га познајемо. Па шта нам још треба? Чему онда чулна виђења Ангела или сатане, када их сасвим добро знамо и овако?
– Да бих те уверио у истинитост мојих речи, – настави старац, – односно да би појмио да не смеш прихватати виђења, јер је тако нешто крајње опасно, чуј шта ћу ти испричати о једном подвижнику који је заједно са мном монаховао у пустињи. Томе оцу се ноћу, чим би отпочео молитву, причињавало да крст који је висио у предњем углу наше келије почиње да блиста заслепљујућом светлошћу, јачом од сијања Сунца. То је тако деловало на његово срце да је био ван себе од радости. Чим ми је то поверио, приписао сам ово виђење демонској игри. Зажелео сам да то и искуствено проверим. И тако, дочекасмо ми сумрак и поседасмо сваки у свој кут. „Чуј ме, брате, шта ћу ти рећи: мени недостојном се све некако чини да нећу угледати светлост која исходи из тога крста. Хоћеш ли да ми кажеш када приметиш то чудо?“ Овај одговори: „Хоћу, оче.“ И тако остадосмо у тишини и ћутању, пребирајући своје бројанице. Али не прође ни сат времена, када брат гласом пуним ликовања ускликну: „Оче! Видим светлост како исходи из крста! О, нисам у стању да је гледам! Неописива радост испуњава моје срце… Усхићење обузима дух мој, усхићење због силине и красоте тога виђења! Како је топла та божанска светлост!“ – „Прекрсти се“, прошапутах. – „Не могу, оче, радост ме је толико испунила, да немам снаге ни руку да подигнем!“ – „Несрећниче!“ – изустих са горчином, па се бацих према њему и прекрстих га. “ Несрећниче!“ – понових, „ето до чега те је довела твоја неразумност и гордост! Видиш ли још увек светлост, или је можда већ нестала?“ _ „Више ништа не видим“, одговори. „Мрак је као и пре.“ Ето видиш шта се све човеку може десити, заврши своју поуку овај искусни авва (Писмо четврто).
А ево и једног догађаја који се збио ту недавно. За њега сам чуо од неког монаха. Трагедија о којој ћу вам приповедати десила се његовом рођеном брату. Њих двојица су се скоро обратили у веру; почели су да иду у цркву, да одлазе на поклоњења светим местима, да бораве у манастирима. Чак су кренули и да се занимају Исусовом молитвом и читањем Светих Отаца. Међутим, брат овога монаха некако је скренуо с правог пута и упао у преласт. Једаред, док је био сам код куће и молио се, указао му се некакав одвратан демон и почео да га омета у молитви. Овај се не уплаши, већ храбро ступи с њим у разговор: поче да позива приказу на покајање, уверавајући га у неизрециво милосрђе и свепраштање Божије. Убеђивао је демона да Бог може да га помилује ако се покаје. И много шта му је још тако напричао у истом духу. Зли дух га је слушао тобоже пажљиво, да би се затим претворио да дубоко размишља, и најзад почео тобоже да се каје: молио се, кукао, метанисао пред иконом, једном речју, одавао је утисак најдубље скрушености, искреног покајања због учињених зала и жудње за помиловањем. Монахов брат нетремице посматраше све што се збиваше, ликујући у себи због оваквог преображаја. И заиста, није прошло много времена, и демона озари светлост, чинило се – благодат Божија, и на младићеве очи он се претвори у лучезарног Ангела. Ангел стаде да му са највећим жаром исказује своју благодарност и поклони му се, називајући га својим спаситељем и говорећи да је његовим речима, његовом проповеђу он сада удостојен спасења и повратка у достојанство светлоносних Ангела. Наравно, он мора своме спасиоцу и да се одужи, те стога предложи да буде његов свагдашњи благонадежни заштитних, да уђе у њега и чува га у све дане, помажући му својом благодатном ангелском силом које се изнова удостојио. У неописивом усхићењу, потпуно ван себе од радости, несрећни младић пристаде. Дух намах уђе у њега, и гле, младић поче да бесни, риче, изговара најстрашније речи, да обара иконе и баца их кроз прозор и много шта друго. Сада се налази у душевној болници. Повремено га пуштају кући, али чим поново добије напад, изнова га хоспитализују, јер су његови поступци људима одвратни. Међутим, када му лакне, у стању је да се мало Богу помоли. А брат му, сада монах, многим је обитељима поручио да се моле за спасење душе његове“ („О тајним слабостима душе“, Москва, издање Московског подворја Псковско-Печерског манастира Успења Пресвете Богородице, 1995, стр. 67-72, 75-78).
Неретко се међу хришћанима може чути: „Живимо у последњим временима, када више готово да нема искусних, благодаћу Божијом осењених духовника. Зато нам ваља читати Свете Оце и учити се од њих.“
Али не заборављајмо: знање без смирења само надима и помрачује ум! Наша ерудиција неће зауставити насртаје палих духова. Напротив!
Један подвижник из нашег доба, који се много прсио познавањем Светих Отаца, одбио је руководство духовника и страшно себи наудио. Пребивајући у очигледној преласти, није ни сумњао у исправност свога става.
„Имамо ми списе Светог Игњатија Брјанчанинова, па шта нам још треба! Ти списи су најбоља заштита од сваке преласти!“ – понављао би самоуверено у свакој прилици.
Овај прелашћени подвижник, на највећу несрећу, није правилно разумео учење Светог Игњатија о покајном плачу, те се трудио да га изазива на спољашњи, чисто механички начин. Непријатељ му је подметнуо опасну замку. Убрзо је почео да своје вапаје, јауке, болно завијање, што је све представљало само једну хистеричну манифестацију пале чулности, доживљава као срдачну скрушеност, да мисли да је његова болесна егзалтација заправо спасоносни плач због грехова, као што је аутохипнозу и халуцинације изазване демонским дејством држао за дејство благодати Божије. Тежиште свог лажног духовног узрастања ставио је на плач. У њему је сагледавао гаранцију своје духовне сигурности, правилности свога аскетског подвига, па чак и прве пројаве властите светости. Као резултат свега тога у њему је расла гордост, душевно растројство бивало је све очигледније, а о томе су сведочили и повремени напади необузданог гнева…
У јесен 1982. године један брат напустио је прећашњи греховни начин живота, почео да редовно долази у цркву, да се исповеда и причешћује. Уложивши огроман напор, престао је да пуши, а затим је све своје снаге управио на борбу са блудном страшћу. И тада је задобио неколико подмуклих удараца од непријатеља, будући да још није имао правог духовног учитеља.
Када би се нашао на молитви, најчешће ноћу, у соби би се појављивала светлост. На икони Спаситељевој глава, обавијена трновим венцем, почињала би да блиста. Лик Господњи постајао је све изразитији…
Када би се овај неофит (новообраћени – прим. прев.) приближио иконици Пресвете Богородице са намером да је целива, из ње би избијале искре налик на муње. Осећао би како му се плаче, био готов да рида због својих прегрешења. У свест су му надолазиле мисли: „Свети Оци уче нас покајању. У том је спасење. Ето видиш, и ти се кајеш са сузама. Значи, на правом си путу. Не бој се. Све се одвија како треба. Одлично! Само напред!“
А демони су постајали све дрскији. Узнемиравали су га не само када је био сам, него и пред светом. Једанпут су га напали, истовремено слева и здесна, у храму Свете Тројице при нашој лаври. Десило се то чак сасвим близу кивота са моштима
Преподобног Сергија Радоњешког. Пред његовим очима појавише се два мала светлећа балона, и срце му обузе ужасан страх…
Понекад би несрећник у таквим приликама „са смирењем“ почео да размишља: „Јасно је зашто ми се то дешава. Толико греха и прегрешења носим на души… Али, нисам ли заувек ракрстио са прошлошћу? Сада живим једним потпуно новим животом, живим Господу моме. Борим се са лукавим невидљивим непријатељем, побеђујем га… Па ипак, не предаје се он тако лако. Тешка је борба коју водим. Ох, када би ми се само један једини пут јавила Пречиста, да ме укрепи и оснажи…“
Страшно је и помислити у какву је провалију овај брат могао да упадне, гурнут демонским војскама, да није било милости Божије, које се удостоји посредством богоумних стараца.
Закључак је, дакле, да се не сме веровати сваком плачу. Ваља стицати смирење, бежећи од сујетног самољубља као од огња. У противном неминовни су сваковрсни перфидни демонски нападаји.
Ево сада савета који је своме духовном чеду дао један авва затворник, који се подвизавао у Гетсиманском скиту у другој половини прошлог века:
„Мани се суза; боље је да се смираваш. Испричаћу ти један случај. Дође к мени тако један брат који појаше за певницом и повери ми се да има дар суза. „Једаред“, говораше тај брат, „када сам стајао са братијом насред цркве и појао, нисам могао да зауставим сузе; наједанпут се удостојих виђења: Пресвета Богородица стоји у ваздуху, а пред Њом клечи неки монах, молећи да буде помилован. Пресвета, показавши на мене, каза: „Њега моли, достојан је тога. А ја ћу га послушати.“ Ето видиш, брате, непријатељ свуда поставља замке, тако да ни плач није увек души на корист“ („Живот и подвизи јеросхомонаха Александра Гетсиманског“, Москва, 1994, стр. 42). То јест, ово виђење је имало за циљ да у подвижнику пробуди гордост, а не смирење.
У једном моменту подвижник почиње да опажа у себи дејство благодати Божије. После дуготрајне и изнурујуће невидљиве борбе он најзад стиче душевно спокојство. Жестоке страсти више не наваљују са својом прећашњом разорном силином. Јавља се осећање блажене слободе. Чини се да се душа пред његовим очима очишћује, просветљава, преображава. Нагласићемо да се ово не дешава у распаљеној машти, него у стварности, у реалном животу. Али војника Христовог баш ту вреба немала опасност:
“ Када дејство благодати Божије почне да осењује душу, већ према нечијој вери, и када душа почне да задобија вишњу помоћ, благодат је још уек осењује само делимице; стога немој мислити да се некоме десило да му се читава душа озари; у њој има још много места пороку… Мноштво је удова душе, и велика је дубина њезина; али грех који ју је испунио овладао је сваким њеним кутком и сваким делићем срца. Доцније, када човек буде удостојен благодати Божије, она долази к њему и настањује се, може бити, у два делића душе. А неискусан подвижник, утешен благодаћу Божијом, мисли да је она овладала свим деловима његове душе и да је грех искорењен. Али већи део душе налази се под влашћу греха, а само један део под благодаћу. И човек се тако вара, не знајући за ову законитост,“ упозорава Преподобни Макарије Велики (Добротољубље, том 1, 4. издање, Москва, 1905, стр. 226-227).
Запажајући нашу самообману, пали духови на све начине потхрањују у нама самопоуздање, припремајући се за одлучујући напад. У своме деловању демони воде рачуна и о спољашњим околностима, и о конкретним приликама, карактерним својствима, одликама личности и духовном устројству сваког појединца. Демонска офанзива развија се по свим правилима тактике и стратегије ада. Искуство неоспорно показује да је успех офанзиве загарантован уколико демони успеју да нас савладају изнутра, односно да поробе ум и срце лажним помислима и представама. Тактички циљ у томе случају је постигнут. Следи напад извана. На реду је остварење стратегијског задатка – да се прелашћени човек навикне на непрестано емпиријско-визуелно општење са демонима, те да се при првој згодној прилици гурне у царство вечите таме.
Навешћемо још један, изузетно поучан пример који фрапантно очигледно показује ко војује против нас и на ком нивоу.
Једном приликом се јеросхимонах Сергије, ходећи по врлетима Свете Горе, зауставио крај једне огромне стене. Ту му је његов сапутник, монах Павле, испричао необичну причу:
„Уочи последњег рата са Турцима овде се подвизавао неки Грк. Тај пустиножитељ бејаше од богата и знатна рода; браћа његова у свету бејаху на важним положајима. Али он није желео да попут њих користи привилегије, да задобије славу и част овога света. Одабрао је тесни и скромни пут следовања Еванђељу Христовом, и удаљивши се на Свету Гору, настанио се овде, на овом пустом месту… Не знам и не могу са сигурношћу да кажем колико се и како он ту подвизавао. Али може се претпоствити да је у подвизима постигао много, јер, да није тако било, зацело не би изазвао срџбу демона. Пошто су сви демонски покушаји у мисленом рату са овим пустиножитељем остали бесплодни, лукави напокон пронађе његову слабу страну, те реши да срце и разум овога брата употреби као оруђа за његов невероватни пад. Демон му, наиме, помрачи разум помислима о величини његових подвига, предочавајући му и разноврсност, и строгост, и мноштво њихово. Мало по мало, несрећник паде у такву заблуду да силно узажели удостојити се тајанствених виђења и очигледних пројављивања другог, невидљивог, духовног света. Када се на тај начин у њему дубоко укоренише гордост и самопоуздање, демон поче да делује посве отворено и одлучно, јављајући му се у обличју Ангела и беседећи са њим. Несрећник толико поверова речима овога духа и властитим помислима, да поче да жуди за служењем Цркви у архијерејском чину, којега је, како га лукави демон убеђиваше, већ одавно био достојан и за који је био предодређен од Самог Еоспода. Углед породице у свету исувише је обузимао његову уобразиљу, и слава имена њиховог голицала мисли прелашћеног подвижника. Била је потребна само згодна прилика која би га из усамљеништва и тиховања вратила у свет. Али демонима тако што није тешко постићи. Једаред, док се овај пустиножитељ занимао мислима о свом високом назначењу и будућем архијерејском служењу, смишљајући средства којима би могао остварити свој властољубиви циљ, зачу се удар звекира. Он задрхта, прекрсти се, и, шапћући молитву, приђе вратима.
– Ко је? – запита.
– Ми смо… – зачу се са оне стране. – Долазимо из твог завичаја, носимо ти поздрав од сродника, а имамо још нешто да ти кажемо. Важна је порука посреди: зато нас пусти унутра да поразговарамо, оче свети.
Подвижник откључа врата, и два непозната човека поздравише га са изузетним поштовањем.
– Изволите, уђите, – са скромношћу изусти монах. Незнанци крочише у келију. Домаћин их посади на асуру и седе прекопута њих. Како сте пронашли моју келију?
– Људи су нас упутили, – одговори један од дошљака. А сада бисмо ти изложили разлог наше посете, свети оче. Засигурно ти је добро знано колико смо се напатили под турском влашћу. Знаш колико смо угњетавани и ми, и наше породице, колико је трпела вера наша и сама Света Црква… Све то добро знаш, и не треба ти пружати неке нарочите доказе и потврде.
– Да, знам да је тако, – гануто рече подвижник. – Али шта желите тиме да кажете?
– Сигурно знаш, – настави овај исти посетилац, – да је рат између Русије и Турске завршен склапањем мира. Тај мир за нас је веома повољан, пошто смо остали под нарочитим покровитељством једне моћне, нама једноверне државе; сада имамо и могућност и слободу да живимо као хришћани. Али несрећа је што немамо епископа. А може ли бити Цркве без епископа? Можемо ли сами руководити собом? Ко ће нас управити на долично живљење у слободи, без клетих Турака? Сви ми добро познајемо твоју фамилију, знамо и тебе, и о животу твоме смо се распитали; опрости нам што смо те без твоје сагласности изабрали за епископа. Ево, ту је ферман који наше речи потврђује, а ту је и указ Патријархов. Изасланици извадише хартије и показаше их подвижнику.
– Та немојте! – каза овај, са смирењем оборивши поглед, али у себи ликујући од радости. – Зар да ја прихватим жезло пастирског управљања, ја који нисам властан ни собом управљати? Зар да узмем на себе бреме Апостолског служења, ја који осећам слабост своју и мноштво прегрешења? Не, чеда моја, одричем се онога што превазилази моје снаге! Моја пустиња мени је рај; заветовао сам се пред лицем Божијим да ћу овде и смрт дочекати…
– Мисли о себи шта год желиш, свети оче, али знај да је глас народа – глас Божији, као што је и воља власти једнака вољи Божијој. Не треба да ти објашњавамо да је општа корист изнад личне. Уосталом, зашто смо донели овај ферман? Не, оче, немаш права да се одрекнеш! Црква те зове! Ако те не боли несрећа нашег народа, ако те не дирају ни силне недаће које задесише наше породице, зар је могуће да за тебе ни насушна потреба Цркве не значи ништа?
– Кад је тако, – одговори пустињак после дужег размишљања, – пристајем!
– Е па, похитај, оче, не часи – рекоше посетиоци. – Што пре, то боље. Ту близу, на друму, чекају нас муле оседлане и наши пратиоци.
– Док се монах припремаше за пут и одвајаше храну коју би понео, изасланици га непрестано пожуриваше. Најзад почеше да се пењу једном стазом на врх стене. Пустињак у грудима имађаше некакво нејасно предосећање, и тешка туга га притискаше: било му је жао што напушта место где је толике године провео у молитви и тиховању. А када се попеше онамо, монах се заустави да још једном баци поглед на прекрасно место које остављаше. И тако сва тројица стајаху на ивици стене, над дубоком провалијом. Монах беше тако неопрезан да не примети како су га незнанци, запричавајући га, одвели на најстрмију литицу… У једном трену, као што силан ветар усковитла већ увели јесењи лист, бацише га у провалију, и пустаром се проломи њихов необуздани кикот. Међутим, овај несрећни монах ипак преживе пад. Бог му је по милости Својој подарио још времена да се покаје, те по Промислу Његовом овуда прође некакав инок којему несрећник последњом снагом исприповеда о своме животу и искушењима, молећи га да свим отшелницима пренесе завет да га помињу и узносе молитве за покој његове многонапаћене душе. Још је три сата био жив; лежао је на дну провалије сав изломљен, разбијене главе, са убојима и ранама по читавом телу, да би на рукама тога инока мирно испустио дах.“ („Писма једног Светогорца“, део 2, Москва, 1883, стр. 140-144).
Данас легиони адских војски на свим фронтовима нападају наш народ. Најефикасније сатанистичко оружје масовног губљења људских душа јесте магија и окултизам. Све чешће се рекламирају разноразне окултистичке и магијске доктрине као „наука будућности“, која би, тобоже, могла да преобрази нашу планету нудећи човечанству езотеријска знања, дајући кључ за уједињење свих религија, при чему ће посвећени задобити „слободу и бесмртност“, постајући владари свију светова.
Каква гнусна демонска лаж!
Свакога ко се занима магијом и окултизмом неизоставно сустиже духовна смрт. Ко верује демонима већ овде, на земљи, пре изласка душе из тела, бива бачен у најтамније бездане и постаје сажаљења достојан слуга сатане. Ако такав кукавац не принесе покајање пред лицем Господњим, чека га вечна погибао. У загробном животу и душа и тело биће му изложени безмерним и вечитим мукама. Пали ангели свим силама настоје да наивне и лаковерне убеде у тобожњу кардиналну разлику између црне и беле магије, црне и беле јоге, мрачних и „просветљених“ биоенергетичара и слично. Тако се људима нуди лаж да зли магови наводе на човека деструктивна биопоља, прекривају енергетске канале, усисавају туђу енергију, једном речју, наносе штету својим чарањем; док су пак други, такозвани бели магови, тобоже у стању да скидају зле чини и ослобађају дејства црне магије: они се „јуначки“ боре са тим „енергетским вампирима“, обнављају енергетски потенцијал, успешно исцељују и сигурно штите од свих облика агресивног магијског деловања. Црни магови зомбирају, кодирају, програмирају људе, а ако хоћете да се ослободите зомбираности, изволите се обратити белим специјалистима, спремним да вам брзо помогну, разуме се, за велике паре.
„Црна магија је поклоњење сатани у његовом најстрашнијем, одвратном виду, када се ђаво и отворено представља у обличју рогате сподобе са копитама, репом и слично. Бела магија је поклоњење и служење сатани маскираном у нешто духовно неупућеним људима прихватљиво: овде се ђаво поима као представник некакве „ванземаљске цивилизације“, као божанство, проглашава за „највиши ум“, и слично.
Бела магија далеко је опаснија од црне, јер је у њој скривена сва сила демонског лукавства, усмерена на прелашћивање огромног броја људи. Да би се овај циљ лакше остварио, у белој магији веома често се подмукло прибегава злоупотребљавању свештених символа. Рецимо, нека самозвана исцелитељка свуда око себе наређа иконе, премда, свесно или подсвесно, служи сатани, губећи људске душе и тела. Поједини врачари своја бајања називају молитвом, па се и претварају да узносе молитву Богу. Они неретко на видном месту држе Библију, шаљу несрећнике који им се обрате на света места, у храмове Божије, саветују им да пале свеће, а некрштене наговарају да се крсте. И многи у свом незнању, немајући ни најмањег верског образовања, бивају ухваћени у лукавством исплетене мреже демонске. Сама чињеница да су код мага угледали Свето Писмо, иконе или неки други свештени предмет наводи их на закључак да ће им Сам Господ бити на помоћи; а у ствари несрећни људи поклањају се ђаволу…
Неки врачари, који се издају за „исцелитеље“, изјављују да су православне вере. Али када се са њима поприча, открива се да се они, наравно, не исповедају, не причешћују, да имају на души тешке грехове, да бају, да бацају чини на воду и со, једном речју, баве се магијским дејствима. Очигледно је, дакле, да такав човек никако није православни хришћанин: он чини дела сатанска, служи сатани, те стога никако не може да пружи истинско, од Бога даровано исцељење онима који му се обрате.“ (Свештеник Владимир Јемеличев, “ О ђавоиманим људима: изгоњење злих духова“, Манастир Св. Данила, Москва, 1994, стр. 109-111, 120-121).
Јуриш магије на Русију никада није ни престајао. Навешћемо овде само једну занимљиву чињеницу. Године 1936., када је прогон Цркве Христове доживљавао свој врхунац, у време када Савез борбених безбожника прокламује циљ потпуног и дефинитивног искорењавања вере хришћанске, у Лењинграду се издају списи Ромена Ролана „Живот Рамакришне“ и „Живот Вивекананде“. Перфидна магија представља неодвојиви део свих далекоисточних религија. Будисти, хиндуисти, поклоници Кришне, којима се ни број не зна, савршено су овладали том својеврсном уметношћу пакла. Септембра 1893. године, говорећи на заседању Верског парламента у Чикагу, највећи маг из ведског реда санијасина, Свами Вивекананда, очарао је слушаоце својим залагањем за васељенски екуменизам.
Па ипак, и поред честих јавних наступа, поплаве практичних приручника и мноштва својих „образовних центара“, мајстори беле магије нису баш отворени у исказивању суштине тајанствених дејстава којима се баве. Најдубља бит тајанствене мрачне науке брижљиво је скривена од „лаика“. Луциферијанске тајне доступне су само уском кругу посвећених. Међутим, деси се да неко од њих у свом самозадовољству изусти делимично признање.
Фебруар 1994. године. У интимном кругу московског „крем друштва“ прославља се рођендан. Здравицу диже популарни астролог.
– Шта говоре звезде? – чују се гласови присутних дама.
– Не треба падати у очај, мада морам да кажем да, судећи по хороскопу, Александру Борисовичу није остало још много. Планета Марс и сазвежђе Водолије…
– Је ли могуће?! Зашто је све тако црно? Зар се ништа не може променити?
– Па, како да кажем, знате… прави професионалци, сјајни познаваоци астрологије, свакако су изнад звезда и изнад сваког хороскопа. То су за њих трице! Најважније је имати снажну вољу. А такви имају потпуну слободу и апсолутну власт над судбином!
Жаока магијске шкорпије све дубље продире у јавно мњење. Отров тог апокалиптичког чудовишта све више и више омрачује разум људи, и то пре свега оних који се издају за ултрамодерну интелектуалну елиту. Хаос који влада њиховим умовима и срцима у честитом човеку изазива само ужас. О, како је велико њихово духовно слепило! Како је перфидна та сатанска лаж која се проглашава за истину!
Ево једног карактеристичног дијалога између младог научног сарадника, економисте који се узгред бави астрологијом, и његовог колеге. Разговор се води у једном од водећих московских научноистраживачких института.
– Недавно нам се обратила група магова из Уганде са молбом да пружимо подршку њиховом кандидату на предстојећим изборима.
– А које везе ви имате са тим?
– Ах, па они изузетно цене наше стручњаке. Код њих се сматра да ми у Русији имамо највеће и најсилније окултисте на свету. Почели смо и да сарађујемо. Али морам да кажем да је противкандидат на изборима такође имао подршку од супротног магијског клана. Када бисте само знали какав притисак смо осећали! Каква енергија! Неописиво! Али ипак је победио наш кандидат… Жао ми је једино што још нисмо добили новац који нам је својевремено обећан. А недавно смо добили једну јако привлачну понуду за кодирање. Морам да признам да ме је ипак у недоумицу довело то што је човек који је донео понуду на себи носио малтешки крст.
– Па шта онда?
– Па знате, колега, ја се осећам као Рус и православац. Преци су ми били свештеници…
Игуман отац П., који је био веома близак са нашим богомудрим аввом, испричао нам је један занимљив догађај. На разговор ка оцу Филаделфу једном приликом дошао је из Москве неки човек који се бавио еротском магијом. Они који су му желели добро успели су да га убеде да оде у лавру и поразговара са нашим баћушком, у нади да ће молитва крај кивота Преподобног Сергија, благодатни мир у старчевој келији, дух истинског братољубља и духовна мудрост смиреног подвижника помоћи овом заблуделом несрећнику да појми сву погибељност своје преласти.
Овај миловидни, физички веома леп човек и његове усхићене ученице усрдно су се бавили магијом, али су се и молили, редовно исповедали и стално пред свештеницима скривали оне најгнусније грехе. Разуме се, духовници су им у незнању читали разрешну молитву, те су се ови, премда будући у стању непокајаности, причешћивали Светим Тајнама Христовим, да би све дубље и дубље тонули у живи песак монструозног разврата.
Како је тако нешто могло да се деси?
Овај окултиста поробио је несрећне жене магијским средствима (многе мећу њима доцније су се покајале), и, скривајући се под маском тобожње благочастивости, сугерирао им сатанске помисли: „Црква је нешто добро. Чините оно чему вас Црква учи. Али постоје и нарочита, тајна знања која вам само ја могу пружити. За њих нико не сме да сазна. Свештеници то ионако не би разумели, јер још нису доспели на тај духовни ниво. А ви морате да имате разумевања и да брижљиво чувате тајну, чак и на исповести!“
Лажни учитељ мислио је за себе да је истински православни хришћанин и да следи мистички пут духоносног Светог Серафима Саровског. „Ма шта људи говорили о мени, ја знам да чиним добро и да заблуделе душе приводим к Богу“, тврдио је прелашћени окултиста.
Заиста је фрапантна перфидност мислених нападаја злих духова! Светост великог старца, Преподобног Серафима Саровског, не да мира прелашћенима. Жртва демонске преласти, ма колико то ужасно звучало, може да постане и свештеник. Такав је, нажалост, већ исувише познати московски свештеник, присталица црквених реформи, Георгије Кочетков, који је увек спреман не само да прекорева великог светитеља (Серафима Саровског) због тобожње „некултурности“ и тога што „није умео да говори“, него и да у духовном искуству Преподобног види „механистичност и магизам“ („Православнаја беседа“, Москва, 1995, бр. 4. 1, ср. 39).
Авва Филаделф није подносио ни најмању нецеломудреност. Морална прљавштина обеспокојавала је његово чисто срце. Само је велико сажаљење према заблуделим душама и нада у њихово нелицемерно покајање дала овом аскети снаге да се сретне са слугом сатане. Разговор са овим окултистом трајао је веома дуго. Отац Филаделф учинио је све што је било у његовој моћи. Међутим, горди врачар није се дао уразумити: остао је при своме…
Еротски окултизам је адска звер последњих времена. Страшно је и помислити колико је душа упало у разјапљене чељусти тога незаситог дракона. Ваља знати да се тај злобни монструм у почетку људима обично јавља у „платонском“ обличју, као чист, нежан, бајковит лик. И тек касније, када жртва већ закорачи на праг ђавоиманости, демон скида маску „принца из бајке“ или „тајанствене незнанке“.
Један брат огорчено се борио са блудном страшћу. Напослетку је милошћу Божијом престао да упада у велике, смртне грехе. Једном приликом, само на трен, указала му се „приказа неизрециве лепоте“, додирнула уснама његов образ и ишчезла.
„Бог те је удостојио небеске утехе због величине твога аскетског подвига. Био си вазнет у рај. Твога образа дотакла се Светитељка Христова, једна преславна мученица“, говорили су му демони…
Никако није могао да заборави чудесан сан, и он постаје његова опсесија. Мисли су му незадрживо враћале „непоновљивим чарима“ девојачког лика који је уснио. Чинило му се да му је откривена древна, романтична тајна непролазне, астралне љубави, која је изнад овога света. И ко зна шта би се све десило да авва Филаделф није на време приметио опасност!
„Неки бесомучници који не одлазе у цркву, не исповедају се и не причешћују, често чине блуд са демонима, обично не будући тога свесни.
Демон блуда шаље им блудне помисли и представе, да би затим распалио њихово тело страстима. Занети блудним сладострашћем, они прихватају демонско дејство и почињу да се наслађују. Пут којим крећу води у пропаст: некима демон блуда успева да толико овлада да ови постају његове покорне слуге.
На једну жену често је наваљивао демон блуда. Нападао ју је и у кући, и на улици, и у градском превозу. У таквим моментима жена би осећала велику распаљеност, и сваки пут би се предавала, пристајући на сагрешење. Једаред је дошла свештенику да јој очита молитву, и већ после првог читања демон блуда је одступио, тако да никада више није са њом имао насилне блудне односе“ (Свештеник Владимир Јеменичев. „О ђавоиманим људима: изгоњење злих духова“, Москва, 1994. стр. 145, 133).
Књижаре и киосци пуни су најразноврсније лектире на чијим страницама се добро бори са злом и, наравно, односи победу. Што се зла тиче, чини се да је све јасно. Али шта рећи за сумњиво добро које нам се нуди? Каква покретачка снага стоји иза њега?
Узмимо, рецимо, веома занимљиве, крајње атрактивно написане књиге професора Оксфордског универзитета Џона Толкина „Дрво и лист“, „Тамо и назад“, „Господар прстенова“ и др. Шта можемо да запазимо?
Очарани читалац сазерцава дивне красоте „паралелног света“, машта га одводи у тајанствену „вилинску земљу“. Племенити патуљци и благородне виле боре са одвратним злим бићима. Свака књига има невероватно занимљив сиже. Приповедање је динамично, узбудљиво. Романтичарске фантазије очаравају читаоца, пред чијим очима се води жестока борба између добра и зла, да би на крају, дакако, победили позитивни јунаци.
Има оних који сматрају да оваква „ремек-дела“, заснована на нордијској митологији, изазивају истинска хришћанска осећања, те су стога препоручљива у васпитавању деце свих узраста. Међутим, све те бајке, легенде и фантазије никако нису тако наивне као што би се на први поглед могло учинити. Фолклор на коме се заснивају у себи крије повелики слој древног паганског демонизма. Али што је још значајније, аутор тих „симпатичних“ фантастичних прича добро зна да има посла са “ натприродним минијатурним бићима“ која одликује магијска снага. И даље: „паралелни светови“ и „вилинске земље“ јесу творевине палих, одбачених духова. Под маском племенитих патуљака и вила скривају се лажљиви, подмукли, сурови демони. Морамо да одамо признање Толкину на његовој отворености и искрености. Деси му се да ипак открије куда доспевају љубитељи његових фантастичних прича. “ Пут у земљу снова није исто што и пут у рајска насеља“, признаје учени списатељ („Дрво и лист“, Москва, 1991, ср. 14).
Међу многом мудровању склоним, медијумски настројеним интелектуалцима који се издају за хришћане велику популарност доживео је историјско-философски трактат Данила Андрејева „Ружа света“. То дело представља класичан пример перфидног окултизма. Како да човек не поверује у добре ауторове намере, када у томе делу насупрот „силама мрака“ стоје „силе светлости“, као што су и „световима освете“ супротстављени „светови Просветљења“! Ко се не би радовао чињеници да је ниском култу разуларених страсти аутор супротставио племенито и префињено поклоњење „вечној женствености“! Читаоцу који нема довољно свести о православном, црквеном поимању света, неће пасти на памет идеја да је ова видљива поларизованост зла и варљивог добра, ниских страсти и тобоже узвишених идеала, омиљени тактичко-стратегијски поступак Луцифера. Оваквим деловањем непријатељ је успевао да упропасти и духовно искусне подвижнике. Навешћемо овом приликом један догађај који се десио на Валааму у прошлом веку:
„Неки брат живљаше у одвојеној келији, удаљеној неколико врста од манастира. Једаред, пошто је свршио своје вечерње молитвено правило и свукао одећу, он леже у постељу и наједанпут угледа како мноштво демона силази к њему и почиње да га гуши. То гушење било је тако снажно да је монах једва долазио до даха. Тада се изненада појавише два светозарна младића и строго повикаше на демоне: “ Ах ви, мрзитељи рода хришћанскога! Како смете да давите овог слугу Божијег? Оставите га на миру!“ Затим му приђоше, ослободише га и рекоше: „Пођимо одваде у манастир, иначе ће те удавити“. Монах беше тако захвалан овим тобожњим Ангелима, које држаше за своје спасиоце, да без размишљања крену за њима онако како лежаше у постељи, дакле, само у кошуљи и босоног. А напољу беше страшан мраз. Ходећи тако три врсте до манастира, он те студене ноћи сав промрзну. „Избавитељи“ га доведоше до манастирске капије, па ичшезоше. И тада монах схвати да је исмејан: био је изнемогао, прозебао, само што се није смрзао… Он стаде лупати на капију, и докле успе да пробуди манастирског стражара и дочека да му откључа, несрећни монах само што душу не испусти. После овог догађаја поживео је још само два дана, а онда се упокојио.“ („Живот и подвизи јеросхимонаха Александра Гетсиманског“, стр. 1516).
А када дође час, и настане Данилова седмина (Књига Пророка Данила, 9, 27), како наводи протојереј Борис Молчанов у свом предавању о Антихристу, и како сведочи Триод посни (недеља месопусна, синаксар), сатанско лукавство пројавиће се у дотле невиђеним размерама. Изненада, у час знан Богу Јединоме, мутни таласи узбурканог житејског океана избациће мрачну прилику ваплоћене луциферијанске гордости. Биће то тобожњи богочовек (уствари човекобог), дошао међу људе да би донео спасење нашој већ потонулој цивилизацији, „месија“ већ одавно очекиван од јавних и потајних богобораца.
Пали духови ће се потрудити да његов тријумфални долазак изазове изванредан утисак. Јединствени глобални систем масовне комуникације који ће до тога доба свакако бити створен показаће запрепашћеном свету посредством директног кинотелефото преноса феномен који надалеко превазилази и највеће фантазије – идеалну имитацију Другог и Славног Доласка Христа Спаса.
Као одличан познавалац богонадахнутих пророштава о свепобедном доласку Праведног Судије, који ће Својом појавом уништити светску империју зла (в. 2. Сол. 2, 8), лажни месија, антихрист, узеће обличје Владара Неба и земље, Христа Господа, „да би преварио, ако буде могуће, и изабране“ (Мт. 24, 24). Због тога ће се „син погибли“ (2. Сол. 2, 3) показати у свој својој грандиозној, заслепљујућој, варљивој слави!
“ Посежући за страшним привиђењима, он ће се људима показати као подобан Богу“, упозорава Преподобни Јефрем Сирин. “ Летеће по ваздуху, и сви демони ће, попут Ангела, предстати мучитељу“ („Слово о доласку Антихистовом“).
Многи од оних који се данас тако лако прикључују на „базе космичких података“, који слободно путују „астралним пространствима“, одлазе у „друге светове“ и комуницирају са „врховним бићем“, лично ће дочекати долазећег лажног месију још док се буде приближавао земљи, лебдећи „околним просторима“, и посведочиће да је то натприродно, „метаисторијско“ збивање истинито. Гордељиви неопаганизам, заогрнут густом и непрозирном тамом еротске магије и технотронског окултизма, са радошћу ће му похитати у сусрет. Исту кобну грешку учиниће и гордељиво псеудохришћанство, заслепљено плотским мудровањем, масонско-екуменистичком идеологијом и јеретичким модернизмом. Интелектуална елита свих високоразвијених земаља доћи ће до јединственог и „несумњивог“ закључка да је једини прихватљиви, спасоносни облик државног уређења – планетарна теократска монархија. Апокалиптичка звер (Откр. 13), која ће у свему подражавати Господа Исуса Христа, издајући се за пророка, цара и првосвештеника, у својим рукама концентрисаће сву власт и испунити своју тројаку свепогубну службу – као учитељ читавог човечанства, император светске империје и врховни првосвештеник свих религија, захтевајући да му се сви клањају као Богу.
Демонска еуфорија од које се леди крв у жилама обузеће милијарде богоотступника. Секташи и јеретици, од којих је одузета благодат Божија, објавиће да је наступила дуго очекивана „епоха Трећег завета“, „ера Светога Духа“, односно, како уче хилијасти, да је дошло к нама „хиљадугодишње царство Христово“. Ликовањем испуњени безумници говориће да виде очигледно „озарење свега човечанства“ и „невиђени процват богоподобних земљана“.
Шта даље следи није тешко замислити, пошто су „генералне пробе“ доласка на власт и деспотског управљања лажног месије – антихриста у лицу његових по нарави звероподобних претходника већ више пута изазивале језу свег грешног човечанства и односила милионе људских живота.
После дугогодишњег подвизавања појединци почињу да размишљају у духу скоро неприметног самопоуздања и преузношења: “ Толико сам времена провео у подвизима, а на души ми је све више и више греха.
Тешко мени свејадноме! Али не треба да очајавам. Бог је милостив. Ипак није све тако лоше. Стекао сам драгоцено искуство невидљиве борбе. Колико је само било искушења на моме путу! Светоотачко учење о чулном и духовном виђењу духова проучио сам веома пажљиво, проверивши га у пракси. Зар би сада демони могли да ме преласте некаквим виђењима?“
Да видимо да ли је то баш тако тешко изводљиво.
„Демон се не стиди да напада чак и велике угоднике Божије, надајући се да ће успети да их обмане и победи у тренуцима душевне успаваности или недовољног стражења над собом,“ поучава Свети Игњатије Брјанчанинов. „Тако је нечастиви желео да улови Преподобног Симеона Столпника својим изненадним појављивањем, надајући се да ће га упропастити тако што ће му одузети и време, и могућност да размотри и расуди каква му је обмана припремљена. Зли дух преобразио се у лучезарног Ангела и у огњеним кочијама појавио пред подвижником, који стајаше на једном уздигнутом стубу. „Чуј ме, Симеоне!“ – рече. „Господ Бог, Владика неба и земље, посла ме к теби, као што видиш, са коњима и кочијама огњеним, да те узмем на небо као негда Илију, јер си достојан такве части због светости живота твога. Иде час, и већ је настао, у који ти ваља пожњети плодове свих трудова твојих и примити венац славе из руку Господњих. Похитај, добри и верни слуго, да угледаш Творца свога, Који те сазда по образу и подобију Своме, и да Му се поклониш. Нека те у свој слави твојој угледају Ангели и Архангели, пророци, апостоли Христови и преславни мученици који горе од жеље да предстанеш пред њих“.
Док кушач говораше ове речи (а демони су красноречиви и многоглагољиви), Преподобни не схваташе да има посла са лукавим. Уосталом, овај Светитељ по природи беше веома једноставан и вазда спреман на послушност, као што се да закључити из његовог житија. Зато, подигавши очи своје горе, Симеон одговори: „Господе, мене ли свегрешног позиваш на небо?“ Ово говорећи, он подиже ногу да се попне у кочије, осењујући се крсним знамењем. И гле, и ђаво и кочија огњене истога трена нестадоше“ (Четиј Минеј, 1. септембар).
После овог искушења Преподобни Симеон још се већма погрузи у смирење, бојећи се самопоуздања и гордости, због којих, премда их носећи у најмањој могућој мери, само што није изгубио главу.
Да закључимо: ако су се изабраници Христови налазили у опасности да буду обманути од злих духова, наша несигурност у том погледу свакако је далеко оправданија. Даље, уколико и угодници Божији нису увек били у стању да препознају демоне који су им се јављали у обличју Светитеља, па и Самог Христа, како онда претпостављати да ћемо моћи да зле духове на време препознамо и одупремо се њиховом кобном утицају? Једино средство да се од њих избавимо јесте одлучно одбацивање свих виђења и непристајање на општење са њима, утемељено на свести да смо неспособно за виђење и општење са духовним светом („Слово о чулном и духовном виђењу духова“, Коломна, Манастир Свете Тројице, 1991, стр. 45-46).

ГЛАВА 7

Духовна будност. – Прелашћени схимник. – Лажна виђења. Јављање Пресвете Богородице Светом Атанасију Атонском.

– Да бисмо водили правилан духовни живот, ми, православни хришћани којима је пало у део да живимо и стварамо у овом туробном, апокалиптичном добу, бременитом лажним знамењима, пророштвима и чудесима, дужни смо да чувамо несустајуће трезвење и нарочиту духовну будност. У разговорима са баћушком много пута смо се дотицали различитих страна овог питања од изузетне важности. И сваки пут сазнавали бисмо нешто ново.
– Просто је невероватно, оче Филаделфе, колико данашњих хришћана није свесно своје греховности, те се сматра достојним небеске утехе. Такви лако постају жртве демонске и сопствене преласти. Пребивајући у поробљености гордошћу, они су непоколебиво уверени да сањају пророчке снове, задобијају откровења и имају дар прозорљивости. Замислите шта се све може десити неком новообраћеном или духовно неискусном брату, потпадне ли под утицај каквог самозваног „пророка“ и „прозорљивца“!
– Ох, не дао Бог!
– А с друге стране, како је спасоносно општење са људима здравог, истински православног, чистог разума и духа! Каква је то радост и каква срећа када вам се пут укрсти са човеком на коме је благодат Божија, попут авве К. или Вас…
– Ех, синко, ја сам ти само за сметлиште… Али отац К. је ваистину сила од човека, огњени стуб Православља!
– Да поменем један догађај од пре неколико година. Тада сам тек ступао на пут монаховања. Приђе мени некаква побожна бакица. Загледала се у мене, онако испитивачки, па ћe рећи: “ Брзо ћеш умрети.“ Обузе ме туга и униније: није шала чути такво претсказање! Жалостио сам се тако неко вереме, па се запутих оцу К. Све сам му потанко исприповедао. А он ме утеши: „Није важно. Не обраћај пажњу на ово. Заборави све што си чуо. Много таквих долази овамо…“
И одмах се обрадовах и развеселих. И, као што видите, жив сам још увек!
Испричао бих Вам још нешто, оче Филаделфе. Једаред сам, налазећи се у удаљеном манастиру високо у врлетима Грузије, срео једног схимонаха – крупног, јаког, у пуној снази. Његова спољашњост одавала је утисак најдубљег смирења и постојаног расуђивања; мислио сам да он без престанка излива сузе покајања, да засигурно познаје до танчина демонска лукавства и замке – од лажних виђења, преко насртаја скверних (нечистих) и хулних помисли, до најразличитијих страховања, дуготрајног унинија или нечега сличног. Али, нажалост, у разговору се испоставило да су тежак живот у самоћи, прекомерни телесни подвизи и, што је најважније, немање непрелашћеног духовног учитеља, овога монаха довели до бескрајне гордости и самопоуздања, што је било добро скривено под маском смирења. Тај кукавни монах, када би каткад сишао у град, уопште не би ни крочио у храм Божији; он је потпуно заборавио шта су то исповест и причешће Светим Христовим Тајнама; једном речју, својом вољом отпао је од Цркве. И без обзира на све то, овај прелашћени схимник себе сматраше за представника и тумача истинског Православља, усуђујући се да разјашњава смисао Откривења Јовановог, да пророкује, да поучава друге (стекао је чак своје ученике и следбенике), па је у безумљу замишљао да ће на крају времена управо њему бити поверено да заједно са Светим Апостолом Јованом Богословом спасава последње хришћане од преласти антихристових.
– Сачувај, Боже, и саклони! Каква гордост! Ето, то су плодови самовоље. Из овог примера јасно видимо до чега доводи покоравање само сопственој вољи. Колико је значајно за нас присуство оца К.! Када њега не би било… Да се нешто деси, за њим бих пошао и на крај света!
– А његов љубљени ученик једном приликом је, обревши се по Промислу Божијем у неком другом грузијском манастиру, својим понашањем изненадио сву братију. Монаси, наиме, дуго нису могли да разаберу шта се то шумом пролама и какви би то крици били. Напокон се испоставило да је брат О. на тај начин „творио“ Исусову молитву! Када га запиташе зашто се тако моли, овај одговори: „Томе ме је научио мој духовник. Он је светац Божији! Удостојио се дара суза. Када душа плаче због својих прегрешења, мора да виче из све снаге.“ Монаси покушаше да убеде заблуделог брата да је прави дух Исусове молитве дух мира, благодатне тишине, срдачног спокојства, једном речју, да је плод њезин некаква тиха мирноћа, али се овај не могаде уразумити…
– Страшно…
Да. Безбројне су замке палих, одбачених духова. Узгред, мало је оних који знају да демони могу да се јављају у било ком обличју, изузев у облику крста. Али Свети Варсануфије Велики саветује да, чак и ако угледамо крст, отидемо каквом искусном духовнику који би нам дао разјашњење и поуку.
– Многи мисле да демон не може да поприма обличје Пресвете Богородице, али то, нажалост, није тачно. О томе податке налазимо код Светих Отаца – у списима Светог Игњатија Брјанчанинова (Петроград, 1905, 3. изд., том 5, „Допринос данашњем монаштву“, гл. 46, „О сновићењима“, стр. 347), затим у „Посмртним поукама Преподобног Нила Мироточивог“ (део 3, гл. 13, „Како је Кунав пао у преласт и погибао“, Света Гора, 1912, стр. 136139), у „Приручнику за свештенослужитеље“ (том. 4, Москва, 1983, стр. 270) и у другим изворима.
Једаред је к оцу К. дошао неки интелектуалац из Москве, – настави авва, – и почео да му прича шта је уснио. „Угледах Пресвету Богородицу са Богомладенцем на рукама. Пречиста ми приђе, пружи ми Богомладенца и рече: „Придржи Га мало.“
А богомудри отац К. истог трена узвикну: „Шта је теби, човече! Као да је ђаво у тебе ушао!“ И тако отрезни прелашћеног „духовидца“.
Заувек ми се урезала у памћење једна веома карактеристична и изузетно поучна епизода из житија Светог Атанасија Атонског. Када се сусрео са Пресветом Богородицом, овај велики аскета, који је у то доба већ досегао врхунац врлина и удостојио се сазерцавања неизрецивих тајни божанских, ипак је испољио највећи опрез, суздржаност и духовну будност. Заиста невероватно! Велики подвижник који је стекао огромно духовно искуство не усуђује се да верује себи, те много пута проверава своја чувства и опажаје. А то није случајно. Закон је аскетског живота: што је виши достигнути духовни ниво, то је потребнија строжа самоконтрола. У опису овог догађаја важна је свака реч, свака подробност, свака цртица. Ево шта о свему каже Атонски патерик:
„Док је Свети Атанасије градио своју лавру, деси се једне године по допуштењу Божијем неродица и глад, тако да се од мноштва братије која се ту била стекла многи стадоше разилазити, не могући да издрже строге подвиге и да се одупру искушењу. Најзад у лаври остаде само Свети Атанасије, и то без мрвице хлеба. И колико год он био силан у подвизима и крепак у духу, глад га је одолела: поколебавши се, подвижник реши да напусти лавру и оде некуда другде. Изјутра Свети Атанасије са гвозденим жезлом у руци, у унинију и нерасположењу, хођаше друмом који води у Кареју. Корачао је тако нека два сата. На крају га снага издаде, и он хтеде сести да предахне. Наједаред угледа некакву жену под плавим ваздушним покровцем где му иде у сусрет. Свети Атанасије се нађе у чуду и, не верујући сопственим очима, осени се крсним знамењем.
– „Откуд жена овде,“ упита се Свети Атанасије, „када женама није дозвољено да на Атос кроче ногом својом?“
Чудећи се веома због тога виђења, он пође у сусрет непознатој женској прилици.
– „Куда ћеш, старче?“ – са скромним држањем и кротошћу у гласу упита жена када јој се овај приближи.
Свети Атанасије одмери жену од главе до пете, погледа јој у очи, и, осетивши дубоко поштовање и мимо своје воље, обори главу. Скромност њене одеће, кротки поглед који одаваше чисту девственицу, мили глас – све је то показивало да се не ради о обичној жени.
– “ Ко си? Како си доспела овамо? И зашто би те уопште занимало куда идем? Видиш и сама: овдашњи сам монах. Шта ти још треба?“
– “ Ако си монах, дужан си да одговараш другачије од осталих – да будеш простодушан, скроман, искрен и отворен. Хтела бих да знам куда си се запутио. Добро ми је позната твоја несрећа и све што се с тобом збива. Могу да ти помогнем, али бих ипак прво желела да чујем куда си се запутио.“
Поражен оним што је чуо, Свети Атанасије повери тајанственој жени своју несрећу.
– „Па зар то ниси могао да издржиш? Зар ради парчета хлеба напушташ обитељ чија би слава ваљало да се преноси из рода у род? Помисли, да ли је твој поступак у духу монашких завета? Камо вера твоја? Врати се,“ рече „и знај да ћу ти помоћи: свега ћеш имати у изобиљу, само не остављај своју пустару која ће се прославити и бити прва мећу обитељима што на овом месту никну“.
– „Реци ми ко си?“ – опет упита Атанасије.
– „Ја сам Она чијем имену је посвећена обитељ твоја, Она Којој повераваш судбу своје сабраће – и своје властито спасење. Ја сам, дакле, Мати Господа твога“, – одговори незнанка.
Свети Атанасије је погледа са неповерењем и сумњом и изусти: „Бојим се да ти верујем, јер знам да се и непријатељ наш преображава у Ангела светлости. Како ћеш ме уверити у истинитост твојих речи?“
– „Видиш ли овај камен? Удари по њему жезлом својим, па ћеш сазнати ко је та што с тобом беседи. И још нешто: од сада па занавек бићу домостројитељница (икономиса) поверене ти лавре.“
Свети Атанасије удари жезлом о камен, а он као да беше громом погођен: из пукотине што се створи бурно се изли извор воде, која потече низ падину све до мора.
Запрепашћен таквим чудом, Свети Атанасије се окрете, намеравајући да се баци пред ноге Божанственој Незнанки, али она већ беше ишчезла, сакривши се попут муње од зачуђеног погледа подвижниковог. Од тога доба тече вода са овог лековитог извора који се налази на два сата хода од лавре“ (Атонски патерик, део 2, месец јул, изд. 7, Москва, 1897, стр. 25-27).

ГЛАВА 8

Неопаганизам као духовна смрт. – Ђавоимани квазипатриота. – Окултни Рајх. – „Војнонаучно друштво“ излази у астрал.

Једном приликом оцу Филаделфу дођоше два посетиоца. Један од њих, момак снажан и мишићав, који се раније борио у Авганистану, мирно заузе место крај стола, на столици коју му је авва понудио. Други дошљак, човек средњих година, растом невисок, представио се веома магловито. За себе је казао да је истински патриота, прави руски националиста, и обасуо нас бујицом речи. Његов монолог, по смислу патриотски, споља посматрано правилан и стилски беспрекоран, ипак је у себи крио нешто деструктивно и метежно.
Бивши ратник из Авганистана одмах је то осетио и сав се згрчио, као да се спрема на скок. А надахнути оратор красноречиво је распредао:
– Дошао сам у лавру са нарочитим циљем: да овде добијем благослов за свој програм и задобијем подршку за спасавање отаџбине…
– Сачекајте мало. Хајде да кренемо редом, – разложно је приметио отац Филаделф. – Ваљало би најпре да нас упознате са својим програмом. Изволите, седите. Сместите се онако како вам је најудобније. Тако… А сада нам прочитајте тај текст.
– Пажљиво сам слушао, узалуд се трудећи да схватим о чему је ту заправо реч. Али када смо дошли до поглавља посвећеног осмишљавању руске прошлости, много шта ми је постало јасније. Све чешће у тексту смо наилазили на паганске појмове: „ведска мудрост“, „аријевско начело“, „бог Сунца“ и слично. Незнабожачки поглед у свет овде се приказивао као апсолутна, несумњива и спасоносна истина.
Серјожа (ако се добро сећам, бивши ратник из Авганистана звао се тако) није прихватао ово опасно трабуњање. Међутим, пошто није имао довољно духовног искуства, и пошто није био у стању да појми најдубљу суштину свега што је чуо, младић није налазио начина да отворено искаже своје неслагање; само му се на лицу видело да је све туробнији. Напрегнуто је ћутао.
Наш авва, веома измучен болешћу, ћутке је лежао у постељи, и, како нам се чинило, већ тонуо у сан.
„Па тај програм је смртоносна творевина демона!“ синуло ми је у свести. „То је неопагански демонизам који људе одбија од Цркве и тако упропашћује њихове душе! Треба одмах одлучно прекинути овог ђавоиманог скрибомана и разобличити сву лаж његових болесних фантазија скривених под маском историјске науке! Не ступати са њим ни у какву дискусију! Он је под влашћу демона, а такав се род изгони само смиреном молитвом, силом животворног Крста и благодаћу Духа Светога.“
– Опростите што вас прекидам, – обратих се аутору програма – можете ли да се прекрстите?
– Све невоље донели су нам Јевреји! – настављаше ђавоимани посетилац. – Они су и хришћанство измислили. А шта ће руском народу јеврејска религија? Вратимо се ономе што је исконски наше! Словенској религији…
– Хајде, осените се крсним знамењем.
– Чекајте! Ваљда прво треба да завршим започету мисао. Знате, управо су многобошци…
– Прекрстите се! Шта, не можете? Плашите се? Не подносите крсно знамење?
– Није тачно да не могу да се прекрстим! И да знате, нимало се не бојим! Ми се крстимо овако: „во имја Сунца, и Месеца…“
Изговарајући магијску формулу, овај вајни „спасилац отаџбине“ подиже десну руку, и, наместивши три прста на одговарајући начин, додирну своје десно и лево раме.
– Погледајте, авва! – узвикнух колико ме грло носи. Тај није у стању ни да се прекрсти! Његове усне изговарају страшне речи! Он хули на Господа!
– Ако мислите логично и доследно, – успротиви се неопаганиста, – наћи ћете несумњив доказ…
– Оче Филаделфе! Чујете ли га? – прекинух свога саговорника.
Баћушка истог трена отвори очи и укључи се у целу ситуацију. Мора бити да је искусни молитвеник читаво време нашег разговора био погружен у Исусову молитву. Вазда љубављу испуњени подвижник овом приликом дугим и нетремичним погледом одмери ватреног оратора и строгим гласом, одмеравајући сваку реч, каза:
– Све је то од ђавола! Ви служите сатани! Да сте сместа изашли из моје келије!
Лажни патриота збуни се и заћута. Кроз неколико тренутака покупи своју фасциклу и, видно увређен, оде.
Тескоба коју смо осећали истог трена попусти. Неста мрака. У келији постаде светло. Сергеј одахну са великим олакшањем…
Фебруар 1995. Наши неопагани су дигли главу. Њихови лидери прокламују веома велике циљеве. Више се не крију: делују активно, енергично и одлучно. Сетимо се само господина Жириновског. А колико је само војних лица њему поверило свој глас!
Аналогно расположење својевремено је владало и у Немачкој. Од чега су, наиме, отпочели нацисти 20их и 30их година? Идеолози Трећег Рајха проучавали су старонемачку незнабожачку религију, уздизали аријевску расу и сва зла овога света сваљивали на Јевреје. А шта је уследило? Адски понори еротске магије и свих видова окултизма…
У елитном реду фашистичке државе – СС јединицама постојала су три степена иницијације. Поједини ритуали изузетно су наликовали на црну мису коју упражњавају сатанисти. „Високопосвећени“ есесовци су после дуже и свестране припреме усвајали и „технику комуникације са такозваним Тајним Учитељима,
Непознатим Надљудима који на невидљив начин управљају свиме што се дешава на нашој планети“ – пише Валентин Прусаков („Окултни месија и његов Рајх“, Москва 1992, ср. 22). Фирер, тај велики жрец тајне вере, као и његови најближи сарадници, био је у непрестаној вези са самим „кнезом овога света“, „краљем ужаса“, који царује у неком граду скривеном далеко на Истоку“ (исто, стр. 122). На језику православне духовности ово би значило: Хитлер, Хес, Химлер, Розенберг и други директно су општили са палим, одбаченим духовима на челу са сатаном. Плодови тога општења познати су целом човечанству: смрт милиона људи, незапамћена разарања, али и духовна смрт и вечне муке оних који су се тим непочинствима бавили. На нашу највећу жалост, нешто слично данас се дешава и у нашој, Богом благословеној и многострадалној земљи Руској. Тако, на пример, један тајанствени и веома утицајни „војно-научни“ центар на чијем челу се налази извесни генерал, регуларно се прикључује „на базу података космичких информација“. „Научни сарадници“ у стању су да се муњевитом брзином “ прикључе на канал и изађу у астрал“. Шта следи после овога није тешко претпоставити.[1]
– „Данас ћемо се повезати са Архангелом Михаилом“, изјавио је једном приликом зачуђеној публици руководилац центра. Сваком православном хришћанину јасно је да је научник успоставио контакт са демонима у обличју Архистратига Небеских Сила…
Једном приликом неки радознали посетилац поставио је питање научнику који слови за једнога од најупућенијих:
– Реците, молим вас, да ли општите са Џуном Давиташвили или са Кашпировским?
– Ах, па то је смешно! – снисходљиво одговори овај окултиста. – Они су за нас мала деца.
– А да ли су Џуна и Кашпировски долазили у ваш центар?
– Јесу. Навраћали су.
– И каква је њихова реакција?
– Па, када смо им показали тек понешто из богатог арсенала којим располажемо, морали су да признају да заостају: „Ви сте далеко испред нас. Ми не можемо да вас стигнемо. Морамо још много тога да научимо!“
Покушајмо да се замислимо над пророчким речима богомудрог пастира архимандрита Кирила, духовника лавре Свете Тројице у Сергијевом Посаду, према коме је јеросхимонах Мојсије осећао синовску љубав и трепетно поштовање:
„Седам Хананејских народа беше збрисано са лица земље само због тога што су се поклонили демонима. Људски греси последица су слабости наше, и Господ то зна. Али када су људи почели да се клањају мрачној демонској сили, Господ, Који је толике грехе у безмерном човекољубљу Свом превидео и многомилостиво опростио, то више није могао поднети.
У нашој земљи демонизам ужива пуну слободу. Свуда унаоколо јављају се чаробњаци, врачари, биоенергетичари, секташи свих боја. То, разуме се, изазива гнев Божији. Господ се са тим не мири.
Ако народ не дође себи и не узнесе покајање, можемо очекивати само погибао. Стојимо на ивици живота и смрти! (Архимандрит Кирил Павлов, у часопису „Рус державнаја“, бр. 79 (19), 1995, стр. 5).
Ваистину је дуготрпељив и многомилостив Господ, Који нам свуда и у свако доба пружа многомоћну помоћ Своју у невидљивој борби коју водимо. Само Господу можемо да заблагодаримо због тога што окултистички јуриш на нашу армију још не даје очекиване резултате, већ, напротив, наилази на одлучан отпор. Многи припадници оружаних снага Русије, укључујући и генерале и адмирале, напуштају пут погибли и прилазе Христу.
Првог децембра 1995. године збио се догађај од велике духовне и историјске важности: у војној академији при Генералштабу оружаних снага Русије Патријарх Московски и све Русије Алексије Други у саслужењу више архипастира и пастира Руске Православне Цркве освештао је храм подигнут у част Светог Архангела Михаила и у њему одслужио прву свету литургију.
У сећање навире још један догађај чији смо сведоци били: 21. октобра 1992. године начелник Академије, генералпуковник Игор Николајевич Родионов и његов заменик пуковник А. В. Черкасов први пут су ушли у келију јеросхимонаха Мојсија, да би у духовном разговору, са великом пажњом и побожношћу, размотрили питања од највећег значаја за руску армију, задобивши мудре савете и аввин благослов. Истог дана под сводовима лавре Светог Сергија потписан је Договор о оснивању Сверуског православног комитета „Црква и армија“.
„На оштрици ножа!“ – овако је наш авва исказао суштину времена у коме живимо. Одбрамбена способност земље изазивала је веома озбиљну бојазан. Када се распао Совјетски Савез, и када су непријатељи руске државе распарчали јединствен систем оружаних снага земље, Русија је за само једну ноћ изгубила 17 пешадијских и тенковских армија, две армије ракетних снага за стратегијско деловање, 3 армије противваздушне одбране и 5 армија морнаричких снага („Завтра“, бр. 48,1995, стр. 4).
На духовним фронтовима силе зла такође су предузеле свеопшту офанзиву. У војне јединице, војне школе и академије продрли су проповедници, секташи, биоенергетичари и окултисти свих врста.
Дужни сте да им се супротставите! Морате их победити! – говораше авва Мојсије, лежећи у болесничкој постељи и обраћајући се високим гостима из армије. – Ако се руска армија сједини са Црквом, Русија ће бити непобедива!
Много шта код људи оданих Цркви Христовој и верних руском заветном предању изазивало је озбиљну бригу и зебњу. Чинило се да ће вртлог апокалипсе збрисати најбоље руске војнике и официре. Али, по милости Божијој, најчаснији представници официрског кора остали су чврсти и уверени да постоји само једна неосвојива тврђава – Свето Православље!
Муслимани и Хрвати су, вешто користећи огромну помоћ са Запада, успели да направе огњени обруч око православних Срба, који се сваким даном све више стеже. САД шаљу своје елитне трупе на Балкан. НАТО незадрживо напредује на Исток, приближавајући се руским границама. Воде се борбе у јужном Таџикистану и у Чеченији…
И у таквом времену смуте и безакоња доживесмо преславно духовно торжество! На литургији у Војној академији окупио се цвет руског генералитета. Чинило се да је лучезарни Архистратиг тајанствено и невидљиво присутан међу нама, и да већ постројава славом овенчане пукове духовно препорођеног христољубивог војинства…
Надахнута беседа првојерарха Руске Цркве. Честитке, радосни осмеси, просветљена лица, живост – свуда унаоколо осећа се празнична атмосфера.
Свим својим бићем осећали смо да нисмо сами: са нама су војске Светих Угодника Христових, легиони Небеских Сила, са нама је Пресвета Богородица и Сам Свепобедни и Свемогући Господ! Неће нас они напустити, неће заборавити наше невоље и немоћи и пружиће нам многомоћно заступање своје, само ако ми Бога не заборавимо.
Данас је јасно и очигледно: дивни подвижник сазерцавао је будуће сједињење армије и Цркве, веровао у реалну могућност њиховог спрегнућа и свепобедног савезништва.
Амин, Боже дај!

ГЛАВА 9

Самоубиство – почетак вечних мука.

Замислите, авва у једном престижном московском књижевном часопису („Иностраннаја литература“) представљен је опус Јукија Мишиме, јапанског писца који је живот окончао самоубиством. Десетине година он је „стварао“ у стању ђавоиманости, понајвише ноћу. Био је медијум за тзв. „аутоматско писање“, тако да је „своја“ дела стварао невероватном брзином, записујући заправо оно што му је било диктирано од демона. Никада му није био потребан концепт – прва варијанта било ког дела редовно му је била и последња. Драму од три чина био је у стању да заврши за једну ноћ.
– То је заиста страшно! – изговори подвижник са негодовањем.
– А сада га код нас величају као изванредног новелисту, одличног зналца људских душа. Главни уредник часописа, један познати писац, изјављује да гаји добронамеран однос према хришћанској вери, али да не разуме…
– Морамо да учинимо нешто. Без оклевања!
– Мислите…
Треба покушати да се ово страшно зло сасече. Морамо их зауставити.
– Да, али како?
– Написати чланак у коме би се разоткрила суштина демонског лукавства и показао сав ужас тог најтежег и неопростивог греха.
– По правилу, потенцијални самоубица обузет је оваквим мислима: „Нека све иде до ђавола. Доста ми је трпљења. Не могу више! Убићу се, и готово. Идем у гроб. Барем више нећу доживљавати никакве патње!“ А такве мисли исходе од демона. Оне нису ништа друго до најгнуснија демонска лаж.
– Без сумње!
– Да се латимо писања. Најбоље одмах…
– Одлична идеја. Али бојим се да ће нам требати доста времена док саставимо чланак.
– Кренимо онда од писма. Замолићемо брата А. да га што пре достави редакцији.
– Сјајно!
– Дакле, где ми је перо? И да узмемо хартије…
Кроз двадесетак минута писмо је већ било стављено у коверат, на коме је баћушка написао: „Главном уреднику“. Лајтмотив његове кратке посланице био је: „Штампајући чланке и приче који рекламирају самоубиство директно се стављате у службу сатани! Узмите се у памет док још није касно! Бога се бојте!“
– Знате, оче Филаделфе, у редакцији су листом веома познати и угледни књижевници. Када ти „цареви стилистике“ отворе Ваш скромни коверат са назначеном адресом пошиљаоца – лавре Свете Тројице, свакако ће показати занимање за писмо и прочитати га. Али када виде да сте тако одлучно, громовито разобличили њихов страшни грех, казаће да је Ваше обраћање часопису израз крајњег мрачњаштва, затуцаности и примитивизма. Сигурно ће ипак осетити страх…
– То не би било лоше. Ако се уплаше, можда ће поразмислити коме служе.
– Касније смо, са благословом нашег старца, написали три чланка против самоубиства. Прошло је неколико година, али ниједан од тих прилога, и поред свих наших настојања, није угледао светло дана. Изгледа да некоме није у интересу објављивање таквих материјала. А јасно је и зашто…
– Сва кризна раздобља у светској историји неизоставно су била праћена приметним порастом декадентних расположења.
– Данас се приближавамо завршници светске историје: већ сазерцавамо почетак глобалне апокалиптичке кризе која претходи тријумфалном доласку лажног месије – Антихриста. Декадентно неприхватање живота све је више у моди. Тегобна атмосфера свакидашњег живота сатераног у ћорсокак још више оптерећује и иначе тешку духовну и моралну климу, која је најнездравија мећу интелигенцијом и младима. Злосмрадни таласи еротске магије и технотронског окултизма запљускују и нашу земљу. Развратни дух масовне, сатанистичке псеудокултуре (рока, диско-музике, репа, видеофилмова) гуши неискусне и духовно непросвећене умове и срца људи. Опустошене душе већ су изнемогле од адских мука, премда не знају шта је узрок пустошности коју осећају. Депресивна стања данас се поимају као нешто сасвим нормално. Несрећници лишени живоносне Светлости Христове, људи који нису познали духовну радост пребивања у Господу, навикавају се на осећање „васељенске туге“. Осећај безизлазности више никога неће зачудити. И када се и последње нејасне наде топе пред нашим очима, као што нестаје фатаморгана у Синајској пустињи, некоме се деси да доспе на ивицу очајања…
Пали, одбачени духови, чији је главни циљ да нас спрече у покајном обраћењу Христу Господу, да нас онемогуће да доспемо под окриље Свете Православне Цркве и тако нас лише вечног спасења, чине све што је у њиховој моћи да данашње декаденте увере у бесмисленост постојања, да их очарају злокобним култом смрти те да их наведу на самоубиство.
Истаћи ћемо са највећом могућом категоричношћу: свесно самоубиство представља најстрашнији преступ против воље Творца нашег и Саздатеља, као безмерни и неопростиви грех хуле на Духа Светога. „Хула на Духа Светога неће се опростити људима… ни у овоме вијеку ни у будућем,“ казује Господ Сведржитељ (Мт. 12, 3132). Сагласно канонима Цркве Христове, самоубицама се ускраћује право да буду опојане и погребене по православном обреду, да се њихово име помиње у молитви за покој душе. То злодело повлачи за собом вечиту духовну смрт, односно бесконачну и непролазну агонију у загробном нашем постојању, поробљеност у царству најкрајњег, пакленог, сатанског мрака. Овако учи једна, света, саборна и апостолска Црква. То је духовни закон који се неизоставно испуњује.
Најтрагичније је то што самоубица, жељан одласка у небиће, жељан свога нестанка или преласка у други, бољи свет, лепши од онога који напушта, не успева да оствари ни један ни други циљ. Он доспева у бездан ада, где, на свој највећи ужас, спознаје (авај, исувише касно!) да га је земаљски пакао из кога је побегао, одузевши себи живот, сустигао овде, иза границе земаљског, а да је ту вечито мучење у огњу свирепих и безумних страсти бескрајно теже него тамо, на грешној земљи, где постоје ограничења и у простору и у времену. Може ли се замислити нешто кошмарније од удела самоубица на ономе свету?
Покушајмо сада да разјаснимо скривену природу самоубиства у светлости учења Православне Цркве. Обратићемо најпре пажњу на Христове речи којима се дочарава суштина палог, одбаченог Луцифера, онога првог међу Ангелима Божијом који се, умисливши да је раван Богу, погордио, да би затим отпао од Творца, био лишен вечног живота и повукао за собом у погибао војске ангелских сила. Луцифер се од лучезарног Херувима који је сијао умном красотом и небеском славом претворио у мрачног, непокајаног ђавола, односно сатану, који предводи читаву јерархију демона – носилаца непоправљивог зла. Господ, разобличавајући лукавога, казује: „Он бјеше човјекоубица од искони, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори; јер је он лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44).
У контексту свега изложеног уочавамо следеће:
Свесно самоубиство представља непосредно приношење жртве сатани. Управо је сатана био први самоубица.
Свака мисао која наводи на свесно самоуништење плод је демонског наговора.
Свака одбрана добровољног лишавања живота заснива се на лажној логици сатане.
Истинска, духовна природа свесног самоубиства јесте богоборство једног лажног погледа на свет који је човекужртви наметнут од демона током вољног или невољног, тајног или јавног, активног или пасивног општења са демонима.
Самоубиство је последње ваплоћење смртоносне, демонске лажи које се дешава за човекова живота, његов последњи трагични избор, последња бесмислена и кобна опклада са улогом на „идиотску, измишљену бесконачност“. Суштински узрок сваког самоубиства јесте делимична или потпуна демонизација личности.
„Истинска смрт дешава се у унутрашњости човековог бића, у срцу“, учи Преподобни Макарије Велики. „Она је скривена, и од ње умире наш унутарњи човек“ (Добротољубље, том 1, 4. изд., Москва, 1905, стр. 269).
Историјски посматрано, мотиви одбацивања живота, који су потпуно страни истинском хришћанском погледу на свет и ставовима Православне Цркве, јасно се уочавају у древним незнабожачким религијама, а нарочито у учењима потеклим из Индије, која су извршила велики утицај на извесне западне философе новијег доба. У арсеналу песимистичке философске и религијске мисли Запада истиче се „апсолутни песимизам“ А. Шопенхауер, чија метафизика има своје корене у негативном будистичком поимању света и у демонском појму нирване, која се схвата као потпуно ослобођење, растворење и уништење личности (А. Фулје, „Историја философије“, Петроград, 1901, стр. 336). Веома су карактеристична и учења О. Шпенглера о „тежњи према небићу“ („Сумрак Европе“), С. Фројда (истраживања у области психоанализе о танатосу) или, рецимо, Ж. П. Сартра.
Дешава се да богоборачку побуну која је у основи сваког свесног самоубиства лукави проглашава (већ према приликама) за стоички изазов судбини, за победу над кобним околностима, за духовни хероизам непобедивог „ја“, за продор у ново бивствовање, блажено усхођење према „највишим јерархијама разумних бића“ или посмртно „сједињење са Божанством“. У време искушења овакве помисли и представе, које иначе човеку ретко долазе и лако се одбацују, вишекратно јачају свој утицај. Понекад, приликом изненадног, магновеног јуриша и ураганског притиска беспоштедног противника, овакви демонски наговори задобијају невероватну моћ. У помрачену душу надиру мислене звери. Потпуно опипљиво човек се приближава страшној, последњој граници, иза које је само „плач и шкргут зуба“ (Мт. 24, 51). У таквој ситуацији потребније је него икада успоставити контролу над собом, сабрати се и остати чврст. Задатак број један је не прекинути животну нит, остати на овом свету. Ако се то успе, човек је постигао славну победу над ђаволом и посрамио нечисту силу. Наиме, „у невидљивој борби не губи само онај ко не престаје да се бори и да се нада на Господа“ (Преподобни Никодим Светогорац, „Невидљива борба“, Москва, 1892, стр. 29). Неки људи се наслаћују активностима и игром своје свести, све више тонући у осмишљавање грандиозних богоборачких идеја, да би најзад постали жртве самоанализе, наметнуте им од демонских сила. Није мање опасно ни посматрање прелашћујућих унутарњих илузија, које одводе човека у далеку земљу неостварљивих и душегубних фантазија. Потребно је увек бити спреман за пружање отпора неочекиваним нападајима невидљивог непријатеља нашега спасења.
Најбоље средство одбране је да унапред, једанпут за свагда, предамо анатеми сваку идеју аутодеструкције (самоуништења), ма каквом маском стоичке врлине и херојског пркоса она била прикривена, и сваки пут када се појави одсецамо је и удаљавамо од себе без оклевања. Циљ нашег краткотрајног земаљског бивствовања јесте припрема за прелазак у блажену вечност. Благородно, узвишено, спасоносно стремљење према достизању тога циља, које налази свој израз у стицању благодати Духа Светога, у постојаном молитвено-литургијском, православно-црквеном општењу са Господом, нити има, нити може имати ма шта заједничко са било којим песимистичким светоназором, да и не говоримо о свесном самоубиству, чије су последице страшне и непоправљиве.
Из есхатолошке перспективе нама хришћанима дато је да видимо потпуну и коначну победу над злом (2. Сол. 2) и лучезарно преображење свега света. Очи вере наше већ сазерцавају ново небо и нову земљу, неизрециву хармонију Вишњег Јерусалима, безмерну радост општења са Тријединим Богом и живот вечни у Христу Исусу Господу нашем (Откр. 21). Њему нека је слава сада, и свагда, и кроза сву вековечност. Амин.

са руског: Ксенија Кончаревић


НАПОМЕНЕ:

  1. Наше читаоце подсећамо да је код нас постојала (и још увек постоји?) извесна Трупа 69″ при Војсци Југославије, чији је циљ био вођење рата „парапсихолошким средствима (обарање непријатељских авиона снагом мисли, и томе слично). Ови, вероватно добронамерни људи, нису ни слутили да се у свом „патриотизму“ уствари баве окултизмом…

Један коментар

  1. Славко

    Изузетно корисна прича. Игра са тим злим духовима може да буде опасна и погубна и за душу и за тело. Нема договарања са њима. Они само хоће да натерају човека да изврши самоубиство!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *