НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Игуман Александар (Милеант)
САБЛАЗАН ОКУЛТИЗМА

„А Дух изричито говори
да ћe у последња времена одступити неки од вјере,
слушајући духове преваре и науке демонске „.

(1. Тим. 4, 1).

Као дете мајци, тако човек инстинктивно стреми Богу нарочито у тешким животним тренуцима. У Богу Он види Свог Небеског Оца, Који му жели добро и може учинити чак и немогуће. Господ Исус Христос је обећао: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Мт. 7,7). Неко тражи физичко исцелење, помоћ на послу, оснажење породице, добро својој деци. Неко иште оснажење вере, да научи молити се, да стекне Духа Светога, – сваки по мери свог духовног раста. Бог прима свачије молбе, само ако се с искреном и пламеном вером Њему обраћају.
Поред тога, што молитва привлачи Божју помоћ за нас, она је карактеристична и по томе што садејствује унутарњем човековом растењу. То је зато што молитва – није монолог, него разговор, у коме Господ души одговара и озарава је благодаћу Духа Светога. Обасјавајући човеков унутарњи свет, Бог га учи да не тражи само материјално, привремено, него, што је главно, оно вечно, заиста вредно. Човек, који у молитви са Богом разговара дознаје да је Бог – највише и свемогуће Биће, пуно љубави, али и праведно, према Коме се треба односити са страхопоштовањем. Њиме се не може манипулисати, као да је у питању некаква слепа сила. Он је – Отац, Кога треба слушати. Тако лично молитвено искуство, које се на почетку јавља као резултат ових или оних конкретних потреба, садејствује моралном усавршавању човека и води га ка највишем благу – Царству Небескоме.
Потпуна супротност таквој здравој религиозности, заснованој на вери и послушању Богу, јесте нездрава, „црна духовност“ окултизма. Овде такође постоји елеменат натприродног и тражење помоћи, – али се она не тражи од Творца, него од некаквих сумњивих духова или од тајанствених нефизичких сила. Ако здрава вера у Бога оплемењује човека, нездрава окултна вера га духовно обогаљује. Она је у потпуности усмерена ка земаљском, тривијалном и греховном. Циљ окултних упражњавања је чисто утилитаран: сазнати тајне, стећи животне успехе, освојити нечију љубав, ојачати здравље, стећи биоенергију, проширити свој потенцијал, осветити се непријатељу или се напросто „поиграти“ са тајанственим. Многе заводи чињеница да се ово постиже без икаквог физичког труда и без нарушавања грађанских закона.
Ако обраћење Богу буди савест у човеку и наводи га да се каје и исправља, окултно упражњавање га, напротив, не везује никаквим моралним обавезама: узимај и наслађуј се! У тој тобожњој слободи од моралних обавеза налази се, очито, главна привлачност окултизма. Али, као што ћемо у наставку чланка видети, услужни онострани дуси уопште нису алтруисти, и човек пре или касније врло скупо плаћа за добијене услуге. Само на почетку све изгледа просто и лако.
Окултизам је стар као и само човечанство. Окушање забрањеног плода у рају било је први покушај човека да добије нарочита знања и способности окултним путем (види Књигу Постања, 1. глава). Врачеви, шамани, призивачи умрлих – увек су постојали, али углавном у „подземљу“. За наше доба је карактеристична све већа популаризација и занимање за разне форме окултизма, о чему сведочи читав низ озбиљних савремених истраживања. Један од научника који се бавио упоредним религијама и окултизмом, Мирчеа Елијаде, у својој књизи „Occultism, Witchcraft and Cultural Fashions“ вели: „Kao историчар религије не могу а да не будем запањен огромном популарношћу магије у савременој западној култури и подкултури. Уз то, занимање за магију је само део много ширег правца, то јест: повећаног интереса за све могуће окултне, езотеричне науке“ (The University Press, Chicago, IL 1976). Под утицајем сада помодног покрета „Новог Доба“ хиљаде људи у САД назива себе „channelers“ (медијуми) и „psychics“ (предсказивачи), а милиони им се обраћају за савете и услуге и занимају се за њихову литературу. Неки од таквих „ченелера“ добро су познати у уметничким и телевизијских круговима. У Европи, Канади, Бразилу, Русији и другим земљама такоће се примећује повећано занимање за онострано. Утицај окултних наука почео је да продире чак и у озбиљне науке какве су медицина, психологија, философија, археологија итд. Почеле су да се јављају псевдохришћанске секте које шире древне окултистичке идеје, одевене у псевдонаучну и хришћанску терминологију. У књижарама се налазе посебна оделења посвећена учењу „Новог доба“. У очи падају наслови какви су, рецимо, „Вештице у Средњем веку“, „Древна египатска магија“, „Историја тајних друштава“, „Змија и дуга“, „Тајне речи шамана и зомби Хаитија“, „Енциклопедија древних и забрањених знања“, „Од кабале до астралних светова: умна енергија и тајне интимних односа“, „Књига свете магије: неопходни црни извор окултних знања“, „Савремени речник вештице: све што ти је потребно да знаш да би могла да опчињаваш“, „Достигните жељено окултном енергијом“, „Левитација – шта је то и како се ради“.
Др. Валтер Р. Мартин, угледни познавалац култова у Америци, тврди да 60% Американаца у овој или оној мери упражњава окултне методе или се занима окултним. Постоји више од три хиљада издавачких кућа окултне литературе и часописа, чији се општи промет мери милијардама долара годишње. Чак и традиционални часописи, који се у начелу не занимају за ту област, штампају текстове о окултним методама, астролошким вештинама, лечењу кристалима, итд.
У Русији занимање за окултизам такоће добија размере епидемије. Те жалосне чињенице говоре у духовном изроћавању савременог друштва и наговештавају близину Другог Христовог доласка.
Реч окултизам потиче од латинске речи „occultus“, која значи: нешто скривено и већини недоступно. У сферу окултизма улазе разни необјашњиви феномени и деловања, која покрећу тајанствене, нефизичке силе. Окултна упражњавања имају следеће циљеве:
стећи знања, недоступна обичним физичким средствима;
ући у контакт с духовима или са натприродним силама;
научити се манипулисању тим духовима и силама. Ево делимичног прегледа окултних учења и занимања: професионално гатање, астрологија, хиромантија, нумерологија, теософија (друштво Блавацке), кабала, антропософија, спиритизам, астрална путовања, неки видови мистицизма, трансцедентална медитација, медијумизам или „ченелинг“, јога, екстрасензорно (нетрадиционално) лечење, лечење биопољем, ритуално кодирање, шаманизам, враџбине, сви видови беле и црне магије.
У наше време велику популарност стиче окултно учење „Новог доба“, које је у себе упило многа древнија окултна учења. Неке савремене секте – култови су или настале по “ откривењу“ духова, или у себи имају елементе окултизма и служе се окултним методима. Мећу њима треба поменути: ред розенкројцера, учење Рериха („Жива етика“ или „Агнијога“), „Бело братство“, друштва Јелене Блавацке, покрет „Новодоба“ („Њу Ејџ“), секта „Аум Шинрикјо“, кришнаизам, „LucisTrust“ (Alice Bailey), Eckankar (Paul Twitchell), The Children of God (David Berg), Unification church (Moon), антропозофско друштво (Rudolf Steiner), Астара (Earlyne Chaney), друштво („црква“) мормона (Joseph Smith са својим „Angel Moroni“), Christian Science (Магу Baker Eddy) и остали.
Шта гура просвећене људе XX века да се обраћају таквим ненаучним и сумњивим занимањима, какво је призивање духова? Одговор на то питање се састоји у томе што ниједна наука и материјалистичко учење не могу да одговоре на највиша човекова питања. Нешто у сваком од нас тражи оно вишње, духовно, жедно је одговора на начелна питања: зашто живимо, да ли постоје други светови и савршеније форме постојања, шта нас чека с оне стране гроба, да ли постоје нефизичке силе које човеку могу да помогну у надилажењу физичких закона и налажењу трајне cpeћe? И људи, не знајући или игноришући хришћанско учење, обраћају се езотеричким учењима. Та учења претендују на то да одговарају на дубока принципијелна питања постојања и отварају приступ нефизичким силама. Али ти одговори су лажни, а рецепти – погубни. Најстрашније је то што они у човеку гуше страх Божији и осећање одговорности за своје поступке. Пали дуси сугеришу почетнику – окултисти да нема ни суда Божјег, ни вечних мука, него да је, напротив, тамо све лако и пријатно. Зато се богати знањима и упијај силу која ти се нуди. И, заиста, неки пут се, као резултат окултних делатности, код човека јављају необичне способности – телепатија, визионарство, способност лечења „биопољем“ или покретања предмета на удаљености (телекинеза), итд. Али, као што видимо, те способности се у њему нису развиле самостално, него у сарадњи са нечистим духовима, и зато су оне врло опасне и штетне. Истина, да не би уплашили наивног почетника, демони вешто скривају своје присуство и издају се:
а) за безопасне духове – луталице, или
б) за безличну нефизичку енергију, разливену по космосу или скривену у самом човеку. Погледајмо колико одговарaју стварности те представе окултиста.

а) Природа окултних духова

Општење са духовима остварује се или путем спиритизма или путем медијумнизма. Историја призивања духова (спиритизам) почиње у дубокој древности. Оно се помиње и у Библији као Богом забрањено и греховно занимање: „Не обраћајте се онима који призивају духове, и чаробњацима не одлазите, да се не скрнавите о њих“ (Лев. 19, 31). „Ако се нека душа обрати ономе који призива мртве и чаробњацима, да би блудно за њима ходила, окренућу лице Своје од те душе и истребићу је из народа њеног“ (Лев. 20, 6; 20, 27). У спиритистичким сеансама дух се јавља или у виду привиђења, или дејствујући на разне предмете, на пример – померајући тањириће, куцкајући по столу, љуљајући клато („Ouijaboard“), итд. У медијумнистичким сеансама, медијум у стању транса предаје своје тело на употребу духу, који усељавајући се у човека, овладава његовим органима, преко њега обавља разна дејства и јавља разна „откривења“. Савремено учење „Новог доба“ ( Њу Ејџ, New Age) подстиче тај други вид комуникације с духовима (или „силама“), називајући га „channeling“ („channel“ – „проводити“, на енглеском). У мери тога колико медијум упада у стање транса, мишићи његовог лица и усне почињу принудно да се покрећу. Кад дух сасвим овлада медијумом, долази до промена у ритму његовог дисања, и израз лица се мења, неки пут до непрепознатљивости. Мења се такође и његов глас, па женски глас почиње да звучи као мушки бас. Изашавши из транса, човек се не може сетити шта се дешавало са њим и шта је говорио у медијумнистичком стању. Спочетка дух не сме да се усељава у човека без његове сагласности, и неопходно је да га сам медијум позове да уђе у њега. Па ипак, после поновљених медијумнистичких сеанси, улазак духа може да добије недобровољни, спонтани карактер, и медијум постаје потчињен свом духу.
Очито је да међу спиритистима и медијумима има много шарлатана. Па ипак, постоји и не мали број професионалаца који заиста опште са оностраним светом и добијају од њих „откривења“ и способности недоступне просечним људима. Највећи број обичних „channelers“ и спиритиста ни не подозревају колико су покварена и опасна бића којима се они препуштају. То уопште нису безазлене лутајуће душе, нити је реч о безличним природним силама. Напротив, према сведочењу многих професионалних медијума и шамана, духови с којима су они имали посла су их свесно обмањивали. Они су се претварали да су добри да би њима овладали и озледили их. Тако је, на пример, Сатпрем, ученик окултисте и индуског гуруа Шри Оробинда, писао: “ Свим окултистима је добро познато да су духови кадри да узму било какав облик – који год пожеле“ (Satprem, „Sri Aurobindo or the Adventure of Consciousness“, New York, Harper and Row, 1974.).
Роберт Монро je живо описао случај кад је једном, у току својих „астралних“ путовања, био снажно нападнут од злих духова. У најодлучнијем тренутку борбе два духа су изненада узела обличје његове две вољене кћери. Они су то учинили тако неочекивано и толико су изгледали „стварно“, да је Роберт изгубио моћ супротстављања и умало није погинуо (“ Journeys Out of the Body“), Garden City, New York, Anchor Books, 1973.).
Познати медијум Емануел Сведенборг, који се посветио општењу са дусима и кога многи признају као озбиљног стручњака за окултизам, каже да су духови толико лукави и лажљиви да је човеку који им се обраћа немогуће да установи њихову праву личност и циљеве. Сведенборг упозорава окултисте – почетнике следећим речима: “ Кад ти духови говоре било шта, никако им се не сме веровати, зато што они све измишљају и вечито лажу… Уз то, они ово чине са таквом самоувереношћу и безочношћу, да се човек потпуно изгуби. Зато сви морају да се чувају духова и да им нимало не верују“ („The True Christian Religion,“ New York, E. P. Dutton 1936.).
Слична сведочанства чујемо чак и од Uri Geller, познатог по својој способности да савија кашике и ножеве телепатским путем. Он и његов учитељ, парапсихолог Андрија Пухарић, су приликом општења с дусима осећали узнемиреност, примећујући нешто чудно и сумњиво у њиховом понашању. Обојица окултиста су се, не једном, уверила да су се дуси понашали прилично двосмислено, као да се играју с њима (Andrija Puharich, „Uri“, Bantam 1975). Слично осећање узнемирености имали су и други професионални спиритисти и медијуми.
Према томе, ако дуси лажу окултисту, онда је јасно да они нису добри ангели, и да не служе Богу. Они не могу бити ни душе умрлих људи зато што, према Светом Писму, душама није дозвољено да самовољно лутају светом. Напротив, после смрти човека Бог одређује извесно место његовој души – у рају или аду, где душа мора да обитава до дана свеопштег суда („Људима предстоји једном умријети, а потом суд“ – Јевр. 9, 27). Зато, ако духови окултиста нису ангели и ако нису ни душе умрлих то су, што је од свега вероватније, они духови који су подвлашћени ономе за кога је Спаситељ рекао да је “ он – лажов и отац лажи“, то јест ђаволу (Јн. 8, 44). Према томе, спиритисти и „channelers“, поверавајући себе оностраним духовима, и себе и друге доводе у велику опасност (у наставку ћемо то подробније објаснити.) Тешко је схватити како људи, који никад не би поверовали незнанцу, тако наивно указују поверење оностраним бићима, о којима ниша не знају и која често бивају ухваћена у лажи.

б) Да ли је духовна енергија – безлична?

Сад да размотримо друго, у наше време популарно мишљење, да окултне методе у покрет стављају нефизичку енергију разливену по космосу или скривену у нама самима. То је мишљење нарочито привлачно за савременог скептика, који не признаје ни личног Бога, ни духовни свет. Мисао да само својом жељом може покренути моћну нематериј алну енергију и принудити је да му служи веома ласка свести таквог гордељивца. На претпоставци о постојању безличних нефизичких сила појавио се читав низ савремених окултних теорија, које су одевене у квазинаучну теминологију, а читаоцу се нуде као корисни рецепти за све животне случајеве.
Успех тих савремених окултних учења огроман је стога што она пред очима тражитеља, али духовно необразованих људи, као да отварају нове светове: све до тада тајанствено и немогуће одједном постаје објасниво и достижно. Немаш чега да се бојиш, немаш пред ким да дрхтиш – све је просто и оствариво за онога који је научио да управља нефизичким силама.
Нарочита опасност за душевно здравље је онај правац у окултизму који рекламира начин да се извор енергије отвори унутар самог човека (А. Клизовски, “ Основе погледа на свет Новог доба“). Према том учењу, сваки човек, који усвоји нарочиту методику, може у себи да развије узајамно прожимање спољашњих и унутарњих светова, да сачува и успостави здравље код себе и других, да се научи укључивању на било који извор информација, да отвори треће око, обавља астрална путовања, да отвори своје чакре. Отварање чакри посебним методама са циљем ослобађања психичких енергија нуди бескрајне могућности. Човек може да постане сличан боговима – да стекне визионарске способности, да овлада телепатијом, телекинезом, итд. Али у исто време сами специјалисти у тој области (А. Клизовски) упозоравају да је раскривање биосиле у себи бременито многим опасностима. Детаљно разматрање ове проблематике превазилази оквире ове теме. Да кажемо само да људи који се баве раскривањем чакри често непоправљиво обогаљују своју психу.
Занимљиво је да сами дуси који оперишу иза кулиса савремених квазинаучних окултних огледа нимало не љуте што „channelers“ игноришу њихове напоре и прећуткују им заслуге. Напротив, дуси се радо издају за безличне нефизичке силе, зато што тако лакше достижу свој главни циљ: поробљавање људи. И то је веома доследно с њихове стране, јер је сам њихов кнез, ђаво – многолики и искусни демагог. Човеку с интелектуалним тежњама он каже: „Даћу ти натприродна знања“, човеку с мистичким стремљењима: „Открићу ти тајне постојања“; ономе ко је жедан власти обећава славу и моћ; човеку који тражи земаљску срећу обећава сва животна добра; неверујућем сугерише: „Ја не постојим, ја сам – измишљотина!“
И тако, обманувши човека оним што човек највише уважава, ђаво га потом све даље и даље одводи од Бога, док га не гурне у понор паклени. Захваљујући својој способности да се прилагођава мишљењу човека, ђаво је успео да многе савременике обмане древним окултистичким бајкама, преодевајући их у квазинаучну терминологију. Тако је у наше дане настала посебна научна област – парапсихологија, која изучава и настоји да објасни древне шаманске и медијумнистичке методе.
Али остаје начелно питање: да ли постоји нефизичка, морално-неутрална енергија, и ако постоји, каква је њена природа? Да бисмо на ова питања одговорили треба уочити да је свака енергија или сила, без обзира на то да ли је реч о материјалној или духовној енергији, увек повезана са извором, из кога истиче. Тако је, на пример, свака физичка енергија или поље (електромагнетно, гравитационо, итд.) нешто што не постоји само по себи, него исходи из одређених субатомских честица (фотона, гравитона, итд.). Пошто су све те физичке честице безличне, и поља, која оне формирају, такође су безлична и морално-неутрална. На сличан начин, и духовна енергија (духовне силе) не постоје „саме по себи“, него такође происходе од овог или оног духовног бића. А пошто су духовна бића (ангели, људи, демони) личности, самим тим енергија која од њих произилази јесте обележена њиховим духовним стањем – добрим или злим. Искусни екстрасенси то одлично знају, и настоје да се заштите од злог дејства сила које имају зао извор.
Зна се да у свету у коме ми живимо, поред белог и црног, постоји још и сиво; осим светлости и таме, постоје полусенке. Али у безваздушном простору нема сенки, него постоји или потпуна светлост или потпуна тама. На сличан начин ни у свету духова нема морално – неодређеног стања. Дуси (кад се упореде с људима) – проста су бића; они могу бити или сасвим добри (ангели) или сасвим зли (демони). У складу с тим у духовном свету постоје само два стања: рај или пакао. Нема средњег, неутралног постојања. Схвативши то, морамо се сложити да је сила (енергија) која исходи од Бога или ангела увек добра и привлачи добру, а сила (енергија) која исходи од демона, увек зла и гура у зло. Вишестолетно искуство Цркве то потврђује. Сила, која од Бога происходи, или, речима Светог Григорија Паламе, „нестворена божанске енергија“, јесте сила просветљујућа, која душу оживљава. „Учитељу, добро нам је овде са Тобом бити“, узвикнули су ученици када их је на Тавору озарила Божанствена светлост (Мт. 17, 113).
Али људи су много сложенији од простих духова (ангела и демона). Зато се они извесно време могу налазити у морално неодређеном стању и кадри су да се нагињу час на страну добра, час на страну зла. Управо због моралне подељености и непостојаности човека, добро и зло у њему неутралишу једно друго, и зато је његова духовна енергија слаба и неефикасна у поређењу са енергијом чистих духова. То је слично стању атома, у коме негативно наелектрисане честице електрона неутралишу позитивно наелектрисано језгро. У духовном свету нема никаквих морално-неутралних нефизичких сила, зато што оне проистичу од већ морално опредељених бића – ангела или демона. Зато, сваки пут кад човек дође у додир са енергијом која происходи од тих бића, он осећа како га привлачи или добро или зло.
(Наравно, првоизвор свих тих видова енергије – јесте Бог. Али пали ангели ту се енергију окренули на зло, као и остале дарове, које им је Творац пружио).
Према томе, окултисти греше што се тиче неутралности и безопасности нефизичких енергија. Пошто ни Бог, ни ангели Његови, не дозвољавају да се њима манипулише, на услугу окултистима радо долазе демони. Они окултисте и снабдевају потребном енергијом. Али они то уопште не чине некористољубиво. Енергију дају на зајам, и то са великим каматама. Врачари, вештице, сатанисти и многи професионални окултисти бивају свесни тога, али то прикривају. Да овај наш исказ не буду празне речи, наведимо неколико ставова стручњака.
Професор Michael Harner држи предавања на Колумбијском и Јејлском универзитету. Уз то, он предаје антропологију не New School for Social Research и аутор je књиге „The Way of Shaman“. Његова истраживања у области окултног довела су га до уверења да основни извор шаманових сила јесте свет духова. „Без духа који усмерава немогуће је бити шаман, зато што је њему неопходан снажан извор енергије“ (New York, Bantam 1986).
Индуски и будистички гуруи такође признају да њихова сила потиче од света духова. Тако, на пример, Индриес Шах примећује: „Гуруи сами по себи немају нарочиту духовну силу. Они је добијају од духова. Гуруу само припада могућност концентрације“ (Oriental Magic, NY, Е. Р. Dutton, 1973.). У књизи „The Adventures into the Psvchic“ дугогодишњи истраживач парапсихичких појава Jess Shearn, износи следећи резултат: „Скоро без изузетка сви велики медијуми су осећали да су били оруђа оностране силе која је кроз њих текла. Себи нису приписивали никакву силу“ (NY, Sign^t982.).
Колико год да би окултисти желели да се каткад похвале својим нарочитим способностима, они ипак бивају принуђени да признају да у самој ствари ти онострани духови делују кроз њих. Тако, на пример, позивајући се на парапсихолошког истраживача Лоренс Ле Шах, који је изучавао низ источњачких и западних екстрасенса – исцелитеља, Чарлс Панати пише да „ако постоји нешто заједничко тим исцелитељима које је он изучавао – то је признање да нико од њих није лечио својом силом. Напротив, свако је од њих схватао да је кроз њега дејствовао „дух“. Себе су доживљавали као пасивна оруђа духа. Да би исцелили, сви исцелитељи су морали да претходно уђу у стање транса“ („Supersenses“, Garden City, NY, Anchor/ Doubleday, 1976.).
Једно од најпотпунијих истраживања питања екстрасензорног лечења може се наћи у зборнику „Healers and the Healing Process.“ У том десетогодишњем истраживању у коме је учествовао велики број стручњака, читамо: “ Било какво изучавање аномалног лечења тренутно доводи истраживача да појма разумних духова (који се називају било „руководитељи“, било „контролори“, било „заштитници“), који делују на ум исцелитеља и снабдевају га сазнањима о којима он до тада није имао свесну представу“ (Cheaton, III, Teosophical Quest, 1977.). То истраживање такође је доносило закључак да је аномално лечење било најраширеније у земљама у којима су популарни спиритизам и вера у духове. Детаљније податке о томе најлакше је наћи у књижицама The Facts on the Occult и The Facts on Spirit Guides, које су издали John Ankerberg и John Weldon (Harvest House Publishers, Eugene, Oregon, 1991.).
Стога можемо рећи да, какву год терминологију користили, окултисти улазе у општење са реалним духовима, који их снабдевају сазнањима и нефизичком енергијом.

в) Плодови окултних делатности

Већ смо наводили податке који показују да ти дуси – нису ни ангели, ни душе покојника, него пре свега демони. Али да бисмо се сасвим уверили у то, да видимо до каквих последица доводи општење с њима. То је најнепогрешивији метод истраживања духовних појава, на који је указао Сам Спаситељ, говорећи: „По плодовима ће их познати… Нема добра дрвета да рађа зао род нити зла дрвета да рађа добар род“ (Мт. 7, 10). И многобројне чињенице из живота људи који се баве окултизмом уверавају нас у то да:
а) дуси наводе људе, који су у општењу са њима, на свемогуће грехе и злочине;
б) ремете здравље тих људи и обогаљују им живот. Заиста, људи који се баве окултизмом после извесног времена примећују психичке поремећаје, падају у депресију, одају се алкохолу, узимају наркотике. М. Lamar Keene провео је 13 година међу професионалним медијумима. У својој јавној исповести он пише: „Сви медијуми, које сам знао или лично, или преко других, трагично су завршили свој живот. Сестре Фоџ, које су то почеле, живот су, на пример, окончале као очајне пијанице. Виљем Слејд који се прославио читањем мисли, изгубио је ум и умро у мичигенској душевној болници. Медијум Маргери умрла је као очајна пијаница… Куда год погледам – видим исту слику: своје јадно живовање медијуми завршавају још јаднијом смрћу. Био сам потпуно утонуо у сав тај медијумски глиб – у обману, подли разврат, пијанство до бесвести, наркоманију…“ („The Psychic Mafia“).
Уз то, дуси на сваки начин муче оне којима помажу, чиме откривају своју злу, садистичку природу. Али то лукаво чине: да не би пре времена испрепадали жртву, они постепено и плански повећавају дозу страдања. Човек који се бави окултизмом почиње да пати од повећане нервозе, физичке немоћи, дешавају му се несхвативе хаварије и разне непријатности, повремено осећа паничан страх и почиње да помишља на самоубиство. Када он почне да нагађа да, вероватно, све те несреће њему доносе дуси, настоји да се од њих ослободи и прекине своју окултну делатност, тада дуси утростручују своју свирепост и потапају га морем других несрећа са тим да га испрепадају и принуде га да им се врати. Тако, притежући и попуштајући им, они постепено поробљавају окултисту и на крају крајева га убијају.
Тај закључак потврђује доктор Нандор Фодор, аутор ауторитативне „Encyclopedia of Psychic Science“: „Покушаји да се у себи угасе медијумске способности резултирају разним болестима. А кад се човек врати окултним делатностима, симптоми ишчезавају“ (Secaucus, NY, Citadel, 1974.). Познати парапсихолог Edgar Саусе је живописна илустрација. Joseph Millard пише да је он „фактички био убога марионета оностраних сила“ („Edgar Саусе: Mystery Man od Miracles“, Greenwich, CT, Faucett, 1967). Бивши медијум Рафаел Гасон пише из личног искуства: „Многи су јако пострадали од тога што су почели да истражују медијумнизам и искусили су велике јаде кад су покушали да га се ослободе. Породице су се распадале, покушаји самоубиства и психичке болести надвладавају оне који су се занимали тим упражњавањем. Они који су се спасили морају благодарити Богу за Његову милост“.
Спиритиста и гуру Шри Ћинмој, саветник при организацији Уједињених нација, примећује: „Многи, многи магови и људи који су општили са духовима били су удављени или убијени. Ја то лично знам, пошто сам се суочио са неколико таквих случајева“ („Astrology, the Supernatural and the Beyond“, Jamaica, NY, Angi Press, 1973). Професор Курт Кох који је 45 година посветио изучавању паранормалних појава сведочи да „мећу људима који се баве окултизмом постоји огромни проценат самоубистава, трагичних хаварија и лудила“. Он и много других стручњака из области парапсихологије тврде да вишегодишње бављење окултизмом сигурно руши човеково физичко здравље: као да неки унутрашњи вампир исисава снагу из окултисте.
Људи у мреже окултизма упадају зато што спочетка не виде опасност: напротив, све им се чини занимљивим и пријатним. Малахи Мартин у књизи „Hostage to the Devil“ описује судбину извесног „Карла“, дипломираног физичара и психолога са живим занимањем за религију и парапсихологију. Карл је запрепашћивао своје познанике необичним психичким способностима. Следећи свој „призив“, озбиљно је проучавао доктрину о реинкарнацији и астралним путовањима. По мери усвајања тих окултних наука, пред њим су се стално ширили све нови и нови хоризонти. Карл је био уман и обазрив. Био је уверен да ће његова истраживања донети користи науци и човечанству. Добивши катедру на једном од универзитета САД, наставио је да прави огледе у области парапсихологије и мистичких појава. Па ипак, постепено је почео да примећује неке негативне промене у свом карактеру и настројењима. Затим је стало да га мучи осећање неповерења, па чак и страха, у вези са духовима с којима је општио. И гле, Карл је дошао до уверења да се из корена мора променити начин његовог истраживања и да се он мора одрећи својих почетних теза. Али тада га сналази парализа, и он у „вегетативном“ стању бива смештен у болницу. Тек након једанаест месеци, после интензивног лечења, које су пратиле молитве рођака и познаника, Карл оздравља. Изашавши из болнице, одриче се парапсихологије и открива важну тајну своје болести: „Свечано и добровољно сам се предао злом духу. Мада ми се тај дух представљао као добар, обећавајући ми помоћ и усавршавање, ипак, од самог почетка, унутарњим сам осећањем схватио да је он зао“.
Међутим, без обзира на то, што су десетине хиљада људи страдале од бављења окултним делатностима и што постоји толико документованих чињеница о опасностима окултизма, многи се и даље држе мита по коме је, тобож, окултизам или безопасно шарлатанство, или невино убијање времена, или чак афирмативна духовна потрага. Оно није ни једно, ни друго, ни треће. Такође, постоји неправилно мишљење да, тобож, поред „опасне“, постоји и „безопасна“ форма окултизма. Неки верују да се из окултизма, уз известан опрез, може извући некаква корист. Нажалост, све чињенице говоре о томе да се у било којој форми окултне делатности нешто негативно и рушилачко “ прилепи“ човеку, а од тога он не може да се избави без помоћи одозго. То онострано почиње да манипулише човековом судбином и гура га све дубље и дубље у глиб окултизма. Дешава се нешто слично оболелости од СИДЕ. Тај вирус, ушавши у организам, вара здраве ћелије на тај начин што се представља као „њихов“, и безопасан. Ћелија уклања своје одбрамбене механизме, и вирус у њу уђе као „тројански коњ“. Тек унутар ћелије вирус показује своју разорну силу. Додуше, човек и после инфицирања живи неколико година релативно нормалним животом, и можда ни не слути да су му дани избројани. Тек у последњем стадијуму болести постаје очито присуство погубног вируса. Али већ је касно…
Постоји још један важан фактор који се ретко помиње у научним истраживањима окултизма, па ипак, крајње битан, који открива истинску богоборну природу окултних духова: то је необјаснива одбојност према Богу и свему светоме, коју човек oceћa пошто је од њих добио помоћ или биоенергетску „залиху“. Верник нарочито јако oceћa оштру промену у духовном настројењу. Чим добије било какву помоћ од екстрасенса или окултисте, код њега бива уништена свака жеља да се моли, чита Свето Писмо, иде у цркву, итд. При том је ова одбојност директно пропорционална сили која је окултним путем добијена. Поновно обраћење човека окултним чини га богоборно настројеним.
Курт Кох прича о следећем случају. У једном тајландском селу живео је сељак – урођеник, који је био активан члан своје хришћанске цркве. Једном је нечим повредио руку, и створила се гнојна рана. У тропској клими упала се брзо ширила, и ускоро се део руке прекрио великом, тамноцрвеном, скоро црном, мрљом. Па ипак, пошто је био прилично удаљен од најближег лекара, сељак је почео да вида руку домаћим лековима. На крају, кад је гангрена стигла скоро до рамена, отишао је доктору. Лекар му је рекао да рука мора да се ампутира, да не би умро. Тајланђанин је панично узвикнуо: „Па шта да радим с једном руком? Ко ће ми пиринач жњети и сакупљати?“ Био је сав слуђен. Сетио се неког старог Индуса који је људе лечио тајанственом силом. Мада је знао да хришћани не смеју да иду код врачара, очајан положај га је ипак навео да се Индусу обрати са молбом за помоћ. Показало се да тај Индус уопште није био шарлатан, и да су његове магијске моћи чиниле и немогуће. Гнојна упала је заустављена, и рука је била спасена. Али ускоро, после добијања помоћи од врача, Тајланђанин је престао да иде у цркву и вратио се паганској вери својих предака. Тако је за спасење руке платио душом („Occult Bondage and Deliverance“, Kregel Publications, Grand Rapids, Michigan, 1970).
Одмах затим професор Кох пише да је најмоћнији врач кога је икад срео био ескимски шаман Алуалук. Његове су окултне силе биле тако велике да је он чак из клиничке смрти вратио неколико пагана. Један од њих је после тога живео још десет година. Па, ипак, шаман је био поучен од неког проповедника, поверовао у Христа и крстио се. После тога је изгубио сву магијску моћ. Кад га је Кох питао каквом је силом чинио чуда, бивши шаман је изјавио: „Наравно, ђавољом!“. Томе је додао да није имао никакве моћи над искреним хришћанима.
У наше време опасност окултизма повећава се и због тога што се он предлаже, често, као религиозно, па чак и хришћанско делање. Окултисти некад нису крили своје антихришћанство. У наше дане од екстрасенса и других окултиста може се чути да дају и овакве савете: „Иди да се крстиш“, „буди у храму“, „пиј свете водице“, „причести се“, итд. Неки од екстрасенса у оквиру својих сеанси чак призивају име Божје, читају молитве, крсте се, чиме стварају утисак да кроз њих дејствује сила Божја. Све је то ужасна обмана! Сваки вид окултизма, какву год одећу да обуче, по природи је својој антихришћански.
Заиста, сви основни знаци окултизма присутни су у савременим „христијанизованим“ екстрасензорним сеансама: покушај да се манипулише натприродним силама ради користољубивих циљева. Религија тражи покоравање Творцу, веру, покајање, моралну поправку, стремљење небескоме, некористољубиво служење добру. У окултизму је циљ: прожети се „светлим енергијама“, постићи успех у овосветским пословима, познати тајне – и то без икаквих моралних обавеза према Богу. Човек, који се бави окултизмом, а иде у цркву, тамо не тражи Христа, него силе биопоља. Гледајући на иконе, он не види Бога, него извор енергије. Он самовољно пружа руке према светим предметима, да би се „напунио енергијом“ за своја нечиста дела, чиме врећа величанство Творца.
А шта екстрасенси кажу сами о себи? Ево разговора с Јуријем Тарсејвим, који носи наслов „Ја сам врач у четвртом поколењу“. На питање новинарке: „Ево, ухватила сам вас да сте врачали над човеком болесним од остеохондрозе, уз помоћ вашег биопоља, мануелне терапије и психотерапије. Све је то јако познато. Неке представнике нетрадиционалне медицине знамо Џуну, Кашпировског, рецимо… А ви сте се то у три личности! Шта је врачање?“ Тарасјев: „У вашем питању налази се и одговор. Зашто себе не зовем екстрасенсом? Управо зато што екстрасенс може да уради само десети део онога што чини просечни врачар. То исто се може рећи и за хипнотизере, бајаче, психотерапеуте… Сваки од тих праваца само је врх леденог брега“. Јасно речено. То је врх леденог брега чије је подножје у паклу.
Због богоборне природе свих видова окултних делатности, Свето Писмо строго забрањује бављење истим. Наведимо неколико текстова. „Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни који гата по звијездама, ни који се договара са злим духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом који год тако чини, и за такве гадости тјера те народе Господ Бог твој испред тебе. Држи се сасвијем Господа Бога твојега“ (Зак. Пон. 18, 1013). “ Ако устане међу вама пророк или који сне сања, и каже ти знак или чудо, па се збуде тај знак или чудо које ти каже, и он ти рече: хајде да идемо за другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо, немој послушати што ти каже тај пророк или сањач, јер вас куша Господ Бог ваш да би се знало љубите ли Господа Бога својега из све душе своје. За Господом Богом својим идите и Њега се бојте; његове заповијести чувајте, и глас Његов слушајте, и Њему служите и Њега се држите. А онај пророк или сањач да се погуби, јер вас је наговарао да се одметнете од Господа Бога својега, који вас изведе из земље мисирске и искупи вас из куће ропске, и одвраћао од пута који ти је заповиједио Господ Бог твој, да идеш њим; тако истријеби зло из себе“ (Зак. Пон. 13, 15).
Према томе, док здрав религијски живот просвећује и морало оплемењује човека, нездрава псевдорелигијска окултна делатност га морално сакати и убија. Сви видови окултизма обавезно воде у општење са палим дусима. И мада спочетка те делатности стварају утисак да се пред човеком отварају неограничене могућности, у коначном исходишту човек мора јако много да плати за услуге које је добио од палих духова. „Каква је корист човеку ако сав свет задобије а душу своју упропасти? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мт. 16, 26).

са руског: В. Димитријевић

2 коментар(а)

  1. Славко

    Изузетно корисна прича. Игра са тим злим духовима може да буде опасна и погубна и за душу и за тело. Нема договарања са њима. Они само хоће да натерају човека да изврши самоубиство!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *