НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

„КРЕМАНСКО ПРОРОЧАНСТВО“

Најпознатије србско народно пророчанство дакако припада браћи Митру и Милошу Тарабићу, родом из ужичког села Кремана. Пророчанства је својевремено бележио прота Захарија Захарић… Ко их не зна? Од онога о убиству краља Александра Обреновића 1903. године до онога да ће „Срба остати толико да стану под једну шљиву“. Шта је са рукописом проте Захарије, не зна се; пророчанства Креманаца код нас су позната пре свега преко књиге „Креманско пророчанство“ Драгољуба Голубовића и Дејана Маленковића („Нова књига“, Београд 1986.), које нам је прилично сумњива из разлога које ћемо навести… Дакле, не знамо шта су Тарабићи стварно рекли и учинили, али знамо да је књига о њима у најмању руку веома проблематична.
Милош Тарабић је, кажу аутори, био човек кога су посећивале „виле и вилењаци“[1]; говорио је да у „гори гледа и све види и чује“, а није знао да објасни како и шта. Милош је чуо гласове, а касније му је покојни стриц Митар долазио око поноћи и казивао шта ће бити у будућности.
Нарочито су занимљива наводна пророчанства о судбини Срба у II светском рату, у коме је Стаљин најављен као црвени цар, а предвиђени су и људи са звездом на челу. У грађанском рату, говорио је, према Голубовићу и Маленковићу, Милош, док буде трајао: „Душмани ће ово гледати и смијати се српској омрази. Ондакар ћe се у народу појавити један човек плавијех очију па бијелом коњу(подвлачење наше, нап. аут.). Он ће, мало-помало, сјединити завађену браћу. И на његовом челу сијаће звијезда. Он неће бити по вољи душманској војски, те ће га она гонити ђе гођ стигне, по шумама, ријекама и морима. Но, тај ће човек скупити велику војску и ш њоме на Биоград ударити. Протјераће душманина из земље, те ће нам царевина бити већа него икад што је била“.
Голубовић каже да Србија није постала царевина, али се ујединила са браћом са севера и југа, а Тарабић је имао „реално виђење“ Титове улоге у братоубилачкој борби, пошто је Тито окупио људе под геслом „братство и јединство“. Оваква верзија пророчанстава сасвим се уклапала у верзију СУБНОР-а, који је 1981. године у Чајетини издао књигу „Златибор у рату и револуцији 1941-1945.“ Борци су објавили да је на питање проте Захарије има ли народу спаса у II светском рату, Милош Тарабић одговорио: „Ваља им пресјећи јабуку напола, „попречице“, па ће ондакар угледати ђе им је спасење“. Кад се јабука пресече попола, угледа се, наравно, петокрака – „знак спасења“ за Србе.
Тарабић је још говорио: „Вријеме мира и изобиља трајаће дуго. Водиће се много колена који ће живјети и умријети у миру, а да рат буду дознавали само преко мудријех књига, ријечи и разних приказа… Наша царевина ће ојачати, и ђе год се буде чуло име наше, сви ће нас цијенити и вољети…“ А кад ће Србија најбоље живети? „Србија ће најбоље живјети када се на њено престоље попне човек плавих очију, на бијеломе коњу, који будне у Србију дошао и донео у њу неку нову вјеру“.
После трећег рата, који ће бити страшан, Тарабићи су, наводно, наговештавали долазак „аранђела Мијаила“ (кога је Милић од Мачве насликао као Михаила Горбачова). Земља ће у то доба бити „права рајска башча“, и сви ће људи бити једног језика и једне вере…
Када се све ове „пророчке поруке“ дешифрују, добија се следеће: Грађански рат међу Србима спречио је Тито, човек чије су јединице само 1944. и 1945. у Србији убиле око 150 000 људи, представника „трулог режима“ и „сарадника окупатора“, човек чији су измећари у Црној Гори направили „пасја гробља“ и отворили јаме – безданице да би у њих бацили на хиљаде људи; „мир Србима“ је донео онај чији су следбеници убили око три стотине православних свештеника, онај чије су слуге „сахрањивале Бога“ и школа направиле кланице дечјих душа, изгонећи веру и поштење из ђака, онај чији су идеолози пропагирали „слободну љубав“ и брак као „интересну заједницу“, онај који је отео земље Србима и исцртао кобне границе, онај који је спречавао сваку пројаву србског родољубља, надахнитељ Устава из 1974, покровитељ свих србских непријатеља – са звездом на челу, древним сатанским символом, онај за кога се не зна да ли је заиста био то за шта се издавао да јесте, човек из нигдине који нас је одвео у нигдину… Књига Голубовића и Маленовића се тако показује као обична прокомунистичка пропаганда, што се нарочито види из визије „хиљадугодишњег титоистичког мира“, када ће многе генерације на нашем простору живети лепо, а о рату ће дознавати само из књига… Није прошло ни педесет година од рата у коме је страдало преко милион и по Срба, и после кога је Тито настојао да затре све трагове усташког и комунистичког геноцида над овим народом, кад је опет избио рат, у коме су углавном гинули синови јединци и у коме су на стотине хиљада Срба протерани са својих вековних огњишта. Србија је „најбоље живела“ у доба „пророка нове вере“, безбожника Тита, пророкују Голубовићеви и Маленовићеви Тарабићи, када се, по цену тупо ситог живота, многи одрекоше свог имена и своје крсне славе, пљујући на све свето и честито у историји свог народа. То је било „срећно доба“ – када се вера продавала за вечеру, и поштење за печење, и крсти за масне прсте…
Последња визија „новотарабићеваца“ је хилијастичка слика некаквог царства „аранђела Мијаила“ (не Христа), када ће свуда бити „једна вјера и један језик“. Да то можда није „нови светски поредак“, који није успео комунистима, а који ће, вероватно, успети новим мондијалистима, творцима „Њу Ејџа“? Уосталом, и њихов знак је петокрака…


НАПОМЕНЕ:

  1. Мада су виле у нашем народном предању синоним лепоте и узвишености, и мада је Митар Тарабић говорио да су оне честите девојке које су рано умрле, реч је о прилично „сумњивим“ бићима. У књизи Тихомира Ђорђевића „Вештица и вила у нашем народном веровању и предању“ наводи се да се и у Грчкој и код нас виле описују као прелепе девојке које уместо људских имају магареће ноге (или коњска, магарећа, мазгина копита), због чега их нико не сме гледати у ноге, да га не би сатрле. Личани су сматрали да, поред тога, виле веома смрде. Такође, ова бића завиде лепим девојкама и младићима који умилно певају, па девојке уричу, а младиће у грло стрељају (у песми о Марку Краљевићу и његовом побратиму Милошу.) Уз ово, виле не воле кад им неко испитује трагове, и веома су осветољубиве. У једној народној песми, вила – старешина обећава пола старешинства вили која успе да завади браћу Јакшиће. Вили – седмакињи то полази за руком, пошто се претворила у лепотицу око које су се браћа посвађала, те је Митар убио Стјепана. У Славонији се о њима прича као о људождеркама… Познате су по томе што хватају лепе младиће, обљубљују их и уништавају, нарочито ако са њима играју „вилино коло“. После љубависања са вилама се или луди или умире. Из свега што је речено очито је да су у питању демони који су се некада, у складу са временом, маскирали у лепотице (наравно, одавао их је смрад, магареће копите и зло које су наносиле), као што се данас, у доба „научне фантастике“, маскирају у „ванземаљце“ и „космичке пријатеље човечанства“..

2 коментар(а)

  1. Славко

    Изузетно корисна прича. Игра са тим злим духовима може да буде опасна и погубна и за душу и за тело. Нема договарања са њима. Они само хоће да натерају човека да изврши самоубиство!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *