НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

ЗАШТО СРБИ СТРАДАЈУ?

Село Пољна, 1948. године

Кафана или продавница места су, као по правилу, где се претресају сви значајни догађаји. Тако је, углавном, по селима Србије, па и овде у Пољни у трстеничком крају, селу које последњих недеља живи у препричавању „сахране“ обављене још 1948. године.
А сахрањен је нико друго до – Бог! Тако су нам причали мештани окупљени тог дана пред месном продавницом. Ко је и како Бога „сахранио“?
Властимир Ђорић овако говори о том догађају. Он је, вели, заробљен у рату 1941. као војник санитетске службе XII пука. После праве одисеје обрео се са другим заробљеницима у околини Хамбурга. Савезничке јединице су их ослободиле, али уместо у Пољану, Властимир се запутио у Америку. Провео је тамо пуних тридесет година, радио у Кливленду, а онда се негде крајем 1975. вратио у родни крај.
Првог дана када сам дошао у своје село, кренуо сам у цркву – сећа се старац.
Пошао сам са братом Станимиром и кад смо били близу порте, он је рекао да даље не сме, да власти замерају онима који иду на службу и исповедају веру и да ће ме сачекати у винограду. Било ми је то чудно, а поготову када сам у цркви затекао само попа Јована и мештанина Тила Ђекића.
Доцније су му у селу причали да је после рата спровођена акција “ отрежњења народа“ и сузбијања сваког религиозног исповедања. Говорили су да је за вернике већи откуп, већи порез, теже обавезе, а за оне који иду у цркву постоји и мера слања на рад у руднике, или сечу шуме по планинама.
Тих дана, како вели, чуо је причу да је група сеоских активиста организовала – сахрањивање Бога! Лепо су организовали поворку, направили мали ковчег, прошли кроз село, на Мицковој тресави ископали раку и ту сахранили – Бога! После су се вратили у центар Пољне и свима причали да је Бог покопан и да је са Њим завршено.
Тако прича Властимир Ђорић. Божидар Дачић – Дидо све то потврђује. Он је био очевидац тога догађаја и памти све детаље, имена учесника, њихове судбине и даље животне стазе.
Кад сам се вратио из заробљеништва, као верујући човек, изабран сам за члана савета Црквеног одбора. Доцније сам постао и председник тог одбора за парохије у Пољни и Риљцу. Имао сам грдних невоља са властима. Прогањали су ме, вршили на мене притисак да се манем Цркве и вере, али ја то нисам могао да учиним.
Узоран домаћин, богат сељак и познати прегалац, уживао је велико поверење својих мештана у Пољни, па су га изабрали за свог делегата у скупштини општине Трстеник. Убрзо су га позвали у град и саопштили: или да одустане од функције у црквеној општини или да се одрекне представљања свога села у Већу месних заједница.
Одговорио је, како рече, да од Црквеног одбора не одустаје, а ако га његови мештани смене, јер они су га и изабрали, нема ништа против, поднеће оставку на делегатско звање.
Мештани нису хтели да га смене. Остао је и одборник, али и председник Црквене општине. То је и данас. Сећа се и он живо „сахрањивања“ Бога. Све су то, вели, извели активисти села, они који су се борили против вере и радили на „отрежњењу народа“.
Како се живело у тим временима у овим крајевима, сликовито описује и пензионер Васо Брадић: – Ја сам по повратку из заробљеништва био овде у селу на разним дужностима. Стално сам из Комитета добијао директиве да се спречава народ и омета да не иде у цркву, а посебно да се у школама појача рад са децом око тврдње да нема Бога. Велики притисак је био на нас да се говори о беспотребности слављења славе и спречавању мештана у вези са обележавањем крсног имена.
Прича Васо како су двојица мештана Пољне, Жика Марковић и Милун Васић скинули крст са цркве и бацили у бунар Љубише Тумића. Убрзо је Жика страдао у саобраћајној несрећи а Милутин је умро од тешке неизлечиве болести.
Много невоља, како рече, било је и са ношењем бадњака. Кога је милиција око Бадњега дана ухватила макар са гранчицом у руци, привођен је судији за прекршаје и кажњаван.
А што се тиче сахрањивања Бога, тачно је, то смо сви знали, каже. Глас о томе је пукао истога дана широм моравске долине и свет се чудио што се то догодило у Пољни. Занимљиво је да је данас од актера тог ружног и примитивног чина жива само једна жена коју сви помињу, иако избегавају и име да јој изговоре. Кажу: тачно је, она је била у тој поворци, много је зла нанела селу и данас живи презрена и одбачена.
Нисмо успели да разговарамо са њом. Никоме на отвара на позиве. А на прагу љути пас бесно лаје на придошлице.
Нико се у тој кући гостима не радује.
Чак и у оно време у селу се о овоме полугласно разговарало. Свака интерпретација овог догађаја могла је да има обележје и „непријатељске пропаганде“, па су се људи устручавали да то помињу.
А зна се тачно шта је било.
Васа Брадић прича како су негде нашли неко залутало сеоско куче и убили га. Склепали су сандук од нерендисаних чамових дасака, убацили унутра мртвог пса, направили и крстачу, написали на њој „Господ Бог“ и поворка је кренула селом.
На Мицковој тресави су се зауставили крај ископане раке. Спустили су сандук и затрпали га земљом, поболи крстачу…
При повратку, сећа се Брадић, рашири се глас по селу да су били на погребу, да су Бога сахранили и да Њега више нема.
Тако је Пољна 1948. сахранила Бога.

Воја Благојевић
Илустрована политика, 6.2.1993. бр. 1788. стр. 18.

Један коментар

  1. Славко

    Изузетно корисна прича. Игра са тим злим духовима може да буде опасна и погубна и за душу и за тело. Нема договарања са њима. Они само хоће да натерају човека да изврши самоубиство!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *