НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

ЗАШТО ПЛАЧУ НАШЕ ИКОНЕ?

Beћ десетинама година иконе у православним храмовима плачу, распећа лију миро, а понегде и крв потекне. Неверне Томе не верују, научници врше анализе и кажу: немогуће, али истинито!
Из дрвета иконе теку мирисне сузе, чији је састав истоветан саставу људских суза, са још неким састојцима који се не дају анализирати, јер нису од овога света.
Највише плачу иконе у Америци, том светском средишту антихристовског безакоња и неправде, где, по подацима полиције, годишње бесповратно нестане на десетине хиљада деце и омладине, која великим делом бивају жртвована у сатанистичким обредима и где, од 1966., постоји званично регистрована „црква сатане“.
Плакала је Мајка Божја у албанској православној цркви у Чикагу;
Из иконе Мајке Божје Иверске у кући Канађанина Јосифа Муњоза, православног Шпанца, од 1982. тече целебно миро (Муњоз је, од стране једног зликовца, убијен у јесен 1997; тек после смрти сазнало се да је био тајни монах);
У Новосаровском манастиру у Тексасу из очију Богородице Владимирске сузе тако обилно теко да је, од 1985. кад је чудо почело, зову „Ридајућом“ (потписник ових редова је био у додиру са сузом Ридајуће Богородице – њен мирис је чудесан и не престаје)…
Плаче икона Христова у цркви Светог Јована, исто у Америци…
У месту Цицеро, држава Илиноис, у антиохијској православној цркви, Богородица лије сузе. Тако и на другим крајевима света.
Из распећа у месту Маунт Причард, Аустралија, тече миро од лета 1994;
Богородичина икона у Копенхагену, у храму Руске Заграничне Цркве, проплакала је почетком 1995.
Плачу иконе по Русији, где се крајем осамдесетих у Лвову на чудесан начин указала Пресвета Богородица и најавила будућа страдања.
У Грчкој, из једне Христове иконе у Атини потекла је крв, а из друге сузе; из иконе Светог Архангела Михаила миро.
Године 1997. из распећа у храму Солунске митрополије потекла је крв…
Из иконе Светог Нектарија Егинског у храму близу полицијске академије у Атини потекла је крв. Има још пуно сличних примера, и ко зна колико ће их тек бити.
Царство Божије плаче над грешним и у таму потонулим родом људским. Бог је Љубав, и Он је стално брижан ради нашег спасења: кад види како Га људи својим делима гоне, Он их на разне, а увек прво нежне, очинске начине опомиње. Један од тих начина су и сузе и крв који се појављују на светим сликама Христа и Богородице. Мајка Божја је жалостива Мати читавог рода људског: зар да не рида гледајући ратове и убиства, силовања и све могуће врсте злочина, којима човечанство угађа сатани, а не њеном Сину, Спаситељу света?
И код Срба је било и има знакова Божјег присуства, и то веома много; само Срби очи затварају, и, како каже једна богомолничка песма: „Али народ не хаје, за грехе се не каје“. Зато наша несрећа траје.
Ево неколико знакова и опомена Неба који би, да су на прави начин примећени и примљени, сигурно помогли потомцима Светог Саве да се опамете и врате Христу.
Крајем седамдесетих година, у доба шиптарског дивљања на Косову, у пределу у коме се налазе Високи Дечани било је велико невреме, и гром је ударио у крст куполе манастирске цркве. Ватра је испунила читав храм. Највише пламена је било око ћивота Светог краља Стефана Дечанског. Ништа није оштећено, ни ћивот, нити било шта у цркви. Игуман ондашњи, отац Јусин (Тасић) о овоме је одмах обавестио надлежног епископа, потоњег Патријарха србског г. Павла.
Исте године, у селу Медна код Мркоњићграда, четврте недеље Великог поста, при крају Свете Литургије пред свештеником који је служио и тројицом старијих људи, чланова Црквеног одбора, свети антиминс се три пута сам отворио и склопио (на антиминсу се служи Света Литургија.) О овом је извештен и надлежни владика и Свети Синод. Епископ рашко-призренски Павле, данашњи Патријарх, рекао је тада да овај догађај најављује велико страдање. Збивања у Босни то потврђују.
1990. године на завеси олтарских двери у манастиру Студеници појавила се суза у оку Светог Саве. Неки су је протумачили као обичну мрљу од влаге, али је била реч о правој, и то крвавој сузи. Отац овог народа, заборављен и одбачен од своје деце, плакао је над њиховом крвавом судбином у скорој будућности.
У зиму 1991, у Саборној цркви у Београду, из распећа Христовог крај улазних врата, трновог венца на Његовом челу и ране на ребру потекло је миро.
Рат и патње Срба у Хрватској најавио је следећи догађај:
У пролеће 1991, пред почетак несреће, у кући Србина из Бјеловара десило се да је копија Иконе Мајке Божје Лепавинске (из манастира у близини Крижеваца), која је преживела усташко бомбардовање 1943, почела да се крстолико креће по зиду. Чуду је претходила изненадно заблиставање собе која је била у мраку (човек је седео и гледао ТВ, а светла су била угашена), као и паљење кандила самог од себе. У соби се стално осећао мирис ружиног уља. Чудо крстоликог кретања иконе уочили су многи, а потврдио га је и Митрополит загребачко-љубљански г. Јован. Ускоро почиње распеће Срба – Славонаца, Крајишника, Банијаца, Кордунаша, Личана. Више нема Србске Крајине, осим у тужним успоменама изгнаника и историјским документима…
Мала црква манастира Савина, у Херцег-Новом, 1992. и 1993. била је сведок плакања Христове иконе; на Благовести 1992, у парохијској цркви у Севојну, заплакала је икона Богородичина. 1989. плакала је копија Тројеручице у Сланцима надомак Београда… Небо се, у пролеће 1993, над Радовањским лугом, местом где је убијен Карађорђе, жарило читаве једне ноћи, а многи, ником несхватљиви звуци, допирали су однекуда… И, наравно, у кобној 1995, години издаје Србе са оне стране Саве и Дрине, кад су, у име „мира“, продате стотине хиљада несрећника од београдских „миротвораца“, грмело је на Светога Саву, „усред зиме, кад му време није“. Два-три дана се о томе причало, а затим се прешло на свакодневно весело безумље и ситан, мишји живот који не види даље од носа и стомака.
Шта нас чека?
Сваком разумном човеку јасно је да нас не чека ништа што би се могло назвати радосним догађајима. Предстоји страдање можда небивало у досадашњој србској историји. Наша Црква је, преко својих виђених људи, а нарочито Патријарха Павла, позивала Србе на покајање, на пост, на молитву, на исповест, на Свето Причешће. Одазвали су се неки, али у веома малом, незнатном броју. (У Београду, у свим храмовима, недељом на Литургији тешко да буде више од три до четири хиљаде људи! У престоници од два милиона становника само толико људи се у недељу, дан Божји, моле Богу. А где су остали?)
Крајње је време да се пренемо. Јер, већ поменути знаци, поред тога што нас упозоравају на близину пропасти у коју себе водимо одричући се предачких завета, Крста Часног и Слободе Златне, у исти мах нам говоре колико Бог заиста воли Србе, и колико је Њему и Његовим угодницима стало до нас. Ако се покајемо и уразумимо, још има наде. „Ставио сам пред вас живот и смрт, па изаберите“, говорио је Господ преко пророка Мојсеја.
Дај Боже да изаберемо живот!

2 коментар(а)

  1. Славко

    Изузетно корисна прича. Игра са тим злим духовима може да буде опасна и погубна и за душу и за тело. Нема договарања са њима. Они само хоће да натерају човека да изврши самоубиство!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *