НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

МОЈЕ ИСКУСТВО СА ВРАЧАРОМ

Живео сам, као и већина данашњих младих људи, непобожно, и нисам знао ништа о било ком свету, осим овог који ми је пред очима. Поготову нисам знао ништа о свету духовном. Срео сам се са тим светом преко оне мрачне, зле стране – враџбина и гатања. Сада, кад сам православни верник (а Богу сам се обратио у манастиру Хиландару, на Светој Гори, после једног поклоничког путовања), све јасније могу да сагледам… Јасно ми је где сам био и шта сам радио. За ово што бележим већ сам се исповедио код свештеника, искрено се покајавши. Износим то на увид неупућенима, да би знали шта може да им се деси ако залутају попут мене.
Године 1993. живео сам у Котору, као представник једне фирме. Упознао сам девојку, римокатолкињу, и почео са њом да живим невенчано, верујући да ћемо се касније венчати. Изненада, она је, без икаквог видљивог повода, са мном раскинула. Било ми је тешко.
Кад сам се вратио у родно место, решио сам да одем код неке жене која „погађа“. И то сам решио по наговору једне своје пријатељице, која је такву жену – врачару знала. Била је чувена у читавом граду. Свекрва, која ју је научила свему, била је Влајна.
Мада се код ове врачаре дуго чека на ред, мене је примила – ваљда сам јој се учинио симпатичан, а поправио сам јој и лустер. Прво је почела да ми гата у шољу:
У комшилуку имаш неку удовицу… На мртвачкој глави ти је очитан запис код хоџе, и зато немаш cpeћe у животу… Што се веридбе тиче, то је, на захтев твоје мајке, учинила једна жена – мајци се није свидело да се жениш католкињом.
Одлучио сам да се „разрешим“ коби. Да би се човек „разрешио“, треба да прође ритуално купање. Претходно се врачари носи пет флаша воде – три изворске и две кућне, јер од улазних врата и белега од одеће у којој се спава. Она над тим баје.
Флаше морају бити стаклене, са затварачима. Врачара је, кад сам јој воду донео, у једну чашу сипала из сваке боце помало, а онда над тим бајала. Затим је ту воду сипала у флаше и преврнула чашу. Боце се онда распоређују, заједно са ивером од врата, белегом од ноћне одеће и једним записом који је био на станиолу. Баје се поново, а затим се боце окрећу на грлић, да би се видело кад су чини „набачене“. Веома је занимљиво да ми је баба рекла да ово не може да ради кад је у православном календару црвено слово.
На крају се добијају три флаше „обајане“ воде. Оне се сипају у суд вруће воде и тиме се човек купа, с тим што се када затвори, да ништа не истекне. Врачара ми је нагласила да, чим отворим боцу, поред ње ставим одговарајући затварач, јер су затварачи „главе, а „главе се не смеју побркати“. Вода од купања се, после свега, враћа у флаше (амајлија која се прави од станиола, са црвеним троуглом и заливена воском на себе се ставља после купања – и она, вели врачара, има посебну моћ.)
Са три флаше воде од купања одлази се, у глуво доба ноћи, на раскрсницу или мост. Затварачи се скидају и бацају, а три боце се разбијају једна о другу. (Да не заборавим: успут не сме ни са ким да се прича.) Када сам разбио флаше, доживео сам нешто стравично. Чуо сам најразличитије гласове – почев од воза који пишти до мијаукања мачака, иако нигде није било ни воза ни мачака…
Следећи обред за „разрешење“ звао се „смерење“. То сам јој дозволио да ми ради на једном плацу у околини града, под плодним дрветом (био је орах). Три пута у току ноћи стављала ми је црвени конац под ноге, подизала га у висину главе, стезала око шака и пазуха, док сам ја стајао раширен у виду, да Бог опрости, крста. Све време је бајала. После је тај конац замрсила у клупко и окачила га о орах, да би према замршеном концу гледала у будућност и разрешење ситуације. Све време сам чуо разне страшне гласове – рецимо, јата гусака, које као да су хтела да кидишу на мене. На огради плаца сам видео великог златног лептира. Врачара ми је причала да се ђаво у тренутку „смерења“ веома љути, и да тада не сме да се говори. Њу је, рецимо, много пута гађао камењем – камење лети, а нико се не види да гађа…
Чему сам све присуствовао кад сам се ближе упознао са овом врачаром?
Много чему. Пре свега, видео сам да највећи број људи код тих врачара долазе због проблема: муж пијаница, напустио жену, син не може да се ожени, кћи да се уда… Неко је банкротирао, неко се разболео. Што се каже: мука их гони! Врачари то знају, и користе. Врачара коју сам познавао имала је асистента заједно су се бавили овим послом, а нарочито тзв. „ископавањем мађија“. А стварно су налазили штошта закопано у земљу. Ђаво им је откривао. Његове слуге закопале, његове слуге откопале. Кад су ишли тамо где им је било сумњиво, носили су кадионицу и тамјан, ваљда мислећи да „Богу служе“. Кад би дошли до сумњивог места, кадили су, а затим читали своје бајалице и копали. Налазило се штошта: јаје, земља са гроба у смотуљку, књига закопана у гроб – да ђак не може да учи, фотографије и предмети онога против кога се баје – да се разболи и не може да мрдне… Од ње сам сазнао да се за врачање користи мртвачка вода (вода којом су прали мртваца, нап. прир.), крв, менструална крв за тзв. „љубавне чини“…
Баба и асистент су тврдили да помоћу одговарајућег магијског цртежа може да се изазове саобраћајна несрећа. Знали су шта ко прича о њима. Како су погађали? Па, ево – дођеш код њих, кад „ординирају“, асистент бабу чешка по глави, и све прича за шта је ко дошао – погађа. Знао сам неке врсте њихових бајања. Рецимо, кад ђак не може да учи, баје се над килограмом шећера у коцкама и књигама. После дете то једе, и кажу да боље учи… Да би ђак редовно ишао у школу (ако бежи), подсечени нокти се обају и бацају се испред школе – касније, дете трчи на наставу.
Знам за једно дете које је лајало. Његови родитељи су отишли код врачаре. Она и асистент су мађије, у виду јаја, нашли закопане испод њиховог псета, које, док год је дете лајало, од себе није пуштало ни гласа.
Једнога што је био полудео баба је откупљивала над водом.
Ставила га је на неки сплав. Баба и помоћник су бајали над водом, и користили су ланце и живу из топломера.
Једна жена је родила сина. Беба је сву ноћ плакала. Није знала шта да ради, па је ишла код хоџе у Зворник. Хоџа јој је рекао да тражи од православног свештеника да јој освешта кућу у поноћ(?), да приложи уље у неки манастир и да уљем из кандила помазује дете. Када јој је син напунио 38 година, а још се није оженио, и непрестано настављао да пије, она се обратила мојој познаници – баби. Она их је упутила да открију извесне „смрсе“ (неко им „смрсио конце“), али сину није било ништа боље… Знам да један човек из Немачке њу сматра за светицу држи њену слику на вратима, и непријатељи му „не могу ништа“, а и посао му боље иде…
Једном сам бабу водио на Златибор, код неке уседелице, да јој баје да се уда. Све време уз пут сам имао страшна привиђења. Имао сам прилике да чујем како се врачара хвали како у једном селу за ноћ мож да измузе краве, без физичког додира; краве мучу, а људи не знају шта им је; млеко тече. Неко невидљив их измузује.
Врачара је иначе била велика приложница храма Светог Саве у Београду. Све паре које је у Италији зарадила врачајући и гатајући, приложила је цркви, ваљда мислећи да ће тако да се искупи. Једна је ствар веома занимљива: на све велике црквене празнике баба и њен помоћник су се свађали, и те свађе су биле страховите. Ваљда им благодат Божја, присутна на те празнике, није давала мира; нарочито њиховом господару ђаволу.

Хвала Богу, од када сам се обратио Цркви и постао православни Хришћанин разумео сам суштину ових појава. Видео сам да ђаво не воли ни своје слуге, и да их непрестано кињи иако зарађују, иако су слави због својих „подухвата“, врачари су несрећни, нервозни, непрестано незадовољни…
Дај Боже да се наш народ окрене Цркви! После ће бити и врачара мање, а и штетних последица по народну душу и дух…

Н. П.

Један коментар

  1. Славко

    Изузетно корисна прича. Игра са тим злим духовима може да буде опасна и погубна и за душу и за тело. Нема договарања са њима. Они само хоће да натерају човека да изврши самоубиство!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *