НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

Човек је виши од звезда – oкултизам, астрологија, магија

ИСПОВЕСТ САМОУБИЦЕ

Имам 38 година, вишег сам образовања. Живим у Сибиру, у Камеровској области. Радим у Томској области, у једној установи за добијање гаса. Посао ми је веома драг.
Увек су ме занимале аномалне појаве, читала сам чланке и о томе често размишљала. Затим су, у току неколико година, и са мном почели да се збивају чудни догађаји: мали полтергајст (кућни дух, нап. прев.) у стану, појављивање и ишчезавање предмета. Нисам се плашила, и подстицала сам „куцкање“, сматрајући га несташлуцима „симпатичног кућног духа“. Макар каква забава у не нарочито разноликом сибирском животу. Нисам тада ни могла ни да претпоставим у шта ће се за мене претворити та симпатија.
Родитељи моји, крштени у детињству, нису веровали у Бога, сматрајући црквени живот предрасудом прошлости. Па ипак, кад сам имала пет година, крстила ме је бака, једном ме кришом од родитеља одвевши у храм. Од тог часа душа је, негде у дубини, чувала веру у Бога, али сам ја настојала да не размишљам о Његовом постојању и у храм сам ретко ишла.
Благо речено, живела сам не нарочито праведно, што је било повод да ме уклоне са посла, где сам зарађивала прилично. То ме је потресло, спопала ме је несанице, скочио ми је притисак, једном сам имала тежак срчани напад.
И гле, усред несанице и чамотиње, почела сам да чујем гласове који су ме успокојавали, предсказујући ми сјајну будућност. Одмах сам помислила да сам полудела, да је почела шизофренија. Те „гласове“ нисам могла да повежем ни са чим другим, поготову не са нечистом силом чим су се јавиле мисли о лудилу, гласови су почели да ме уверавају у супротно, а да би ми доказали своје речи, показивали су ми, на пример, кретање тамоамо минутне казаљке на сату. Та кретања су виђали и моји пријатељи. Али су они мислили да је реч о триковима, које је правим помоћу магнета или других средстава (једно време сам радила као бравар за контролно-мерну апаратуру).
На почетку, „гласови“ су се представљали као „енерго-информативна бића“. Разговарала сам с њима ноћу. И разговарала сам, тобож, са “ централним компјутером енерго-информативног поља“ (таква имена су ми, чак и после учења у вишој школи, била загонетна, непозната.) „Они“ су ми причали како ноћу „ишчитавају“ информације из људи, при чему неким контактерима срце не издржи и они умру од инфаркта. Одбила сам да општим – није ми било стало до тога – посао сам изгубила, а сад ту некаква којештарија… Па и у „њиховим“ причама није било ничег новог, и ја сам почела да се подсмевам „бићима“, сасвим уверена да сам сишла с ума.
Тада су „они“ изабрали другу, ефикаснију, варијанту. Чула сам гласове баке, мајчине мајке, која ме је одгајила (крстила ме је бака по оцу), као и глас умрле другарице. Снажно сам заплакала, и беспоговорно поверовала да је реч о гласовима моме срцу драгих људи. „Ближњи“ су саопштили да се налазе у аду: бака због безбожништва, а другарица због лошег понашања (ја се нисам владала боље од ње). Прорекли су ми сличну судбину.
Тада су почели да од мене траже да добровољно напустим овај живот. Рекли су да ме више ништа не веже за земљу: кћи је смештена, с мужем ионако неће бити мира, маму ћу моћи да узмем себи кад зажелим… На крају крајева сам се сложила.
„Они“ су ми рекли да се напијем вотке и саопштили ми да ће ме ноћу, на крају, узети себи. И показали су како ће то да буде. По телу ми је одозго прошао неки талас, који је стигао до срца. И у том трену срце ми је стало. Покушала сам да крикнем, али нисам могла. За то време талас је прошао преко ногу, и отишао. Секунд касније, срце је опет стало. Тек сам тада схватила да сам смрт избегла за длаку. Они су само упитали: „Но шта?! Успела си да позовеш помоћ“. Затим су „они“ хтели да покажу шта могу, али не узимајући ме насилно. Да би доказали своју силу, показивали су трикове: лице ми је у огледалу постојало глатко, као детиње, а затим суво и наборано, као код дремне бабе.
Опроштајно писмо писала сам само по „њиховом“ диктату. И напила сам се и уснула. Пробудила сам се усред ноћи, око три сата, са страшном главобољом, али жива. „Глас“ је саопштио да је срце издржало. Тада сам се предомислила у вези са смрћу. У себи сам нашла снаге да устанем, дођем до стола и уништим писмо. Али „гласови“ нису престајали. У собу је с буком улазила некаква сива, смрдљива маглуштина. Притисак у глави ми је био такав да ми се чинило – сад ћу да се онесвестим. Уши сам покрила длановима, али бука није престајала.
И одједном сам „их“ видела. Бића су личила на стазицу од месечине на тек заталасаној површини плитког језерцета. Ту ми је пало на памет да их повежем са нечистом силом и да се прекрстим. Бића су одмах ишчезла, а утихнула је и бука. Поново сам легла и спокојно уснула.
Тако се завршило моје „дежурство“, и вратила сам се у нормалу. Док сам се враћала кући код мене се јавила некаква смиреност и уверење да се тако нешто више неће поновити. Али што се више приближавало вече, опет је почео да се јавља онај познати, дивљи страх, који обично претходи јављању нечисте силе. Морала сам чак да зовем хитну помоћ, да ми дају инјекцију за умирење. Те ноћи сам спавала као мртвац.
Следећег дана, у недељу, ја, сетивши се куме – бакице, реших да одем у цркву. Помолила сам се, како сам умела, из молитвеника, који ми је недавно поклонила сестра од тетке, купила сам икону Мајке Божје.
Нисам се усудила да сама заноћим – позвала сам две другарице. Запањујуће је да су и оне чуле буку које је пратила појаву нечисте силе, али јој нису придавале значаја: закључиле су да је то звук из цеви централног грејања. Нисам их разуверавала, нисам им причала о својим проблемима, – и сама сам сумњала у стварност онога што се збива. Далеко иза поноћи познанице су отишле, али су рекле да ће се за извесно време вратити.
Кад сам остала сама, поново сам почела да осећам стравичне нападе нечисте силе, која је изненада стала да разговара са мном у име Господа. Гвоздени „глас“ је набрајао моје грехе, а потом захтевао да бирам: или смрт, или лудило. У свом незнању сам им поверовала. Опет се јавила наметљива мисао о самоубиству. Па ипак, нисам хтела да окончам са животом. Тада је „глас“ запретио да ће уместо мене узети моју кћи или маму. Вртело ми се у глави од тешких мисли: „Ником не желим зло. Морам да изаберем. Да полудим? Коме сам таква потребна…“
И на крају, решила сам – са сузама, покоравајући се вољи „одозго“, узела сам нож. У тај час, личила сам на робота: свест се противила, али су се руке ипак покоравале неком другом, док сам се резала по грлу.
„Сада умири“, зачух. „После два дана ћемо те срести“. Губећи свест, упитах: „Где“? Одговор је био страшан: „У аду. Ти си самоубица“. После тога се зачуо хистеричан смех и последње клицање, које је јасно зазвучало пре но што сам упала у црни бездан. Ужасне четири речи: „Теби се смејао ђаво“. Још увек се чудим како сам успела да изађем на степениште, где су ме, искрварелу, и нашли суседи.
У болници сам без свести била три дана, да бих затим почела да долазим к себи. Чим ми је постало лакше, осетила сам нови напад погане силе. Нечист је опет почела да ми прети, принуђавала ме да извучем иглу за трансфузију из вене и тако да завршим са собом. Али, на моје запрепашћење, владала сам својим рукама и налазила у себи снаге да се борим са злим духом.
Па ипак, снаге су почеле да ме напуштају, уступајући место познатом страху, али је тада одједном, негде поред мене, известан тихи, нежни глас рекао да не слушам ђаволе. Њихове претње немају никаквог значаја без мог пристанка. Касније ми је свештеник објаснио да је то био глас мог ангела – чувара.
Нечисти су се дуго договарали, нешто се свађали, страшно кричали и решили… да ме оставе на миру. Кажу: „Сад ћемо да убијемо човека који те је отпустио с посла“. Не добивши моју сагласност, гласови су се удаљили, а одмах затим је утихнула и непријатна бука. И у пуној тишини се чуо радосни глас, а неки женски глас ми је рекао: „Наташа! Одлазимо. Само пази да те се не стидимо“. Обећала сам да више не грешим, и тог дана сам почела да се исправљам.
Пре но што сам изашла из болнице, посматрао ме је психијатар, али није открио поремећаје. После извесног времена сам се исповедила и причестила Светим Христовим Тајнама. Од тада идем редовно у храм, молим се Богу, читам духовне књиге. Као да су ми се очи опет отвориле и виделе ослепљујућу белу светлост после дугог низа година проведених у мрачном подземљу.
Прошло је више од годину дана, па ипак, понекад још увек у даљини чујем познату буку. Чим се прекрстим, како ме је научио свештеник, бука тренутно ишчезава.
Безмерно благодарим Господу што ми је живот продужио да бих се покајала.

Наталија М.

са руског: Владимир Димитријевић

2 коментар(а)

  1. Славко

    Изузетно корисна прича. Игра са тим злим духовима може да буде опасна и погубна и за душу и за тело. Нема договарања са њима. Они само хоће да натерају човека да изврши самоубиство!

  2. Pozdrav Gde bih mogao kupiti knjigu čovek je više od zvezda

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *