Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Само Бог зна ко је отпао, а ко није

– У последње време, многи се враћају вери, како то тумачите?
– Духовном глађу. Још је старозавјетни пророк рекао да ће Бог послати глад на народ. И ово наше вријеме је вријеме духовне глади, духовне испошћености. Читава покољења су била лишена духовне хране и то захваљујући идеологији која је човјека свела на једну димензију – тијело сам и само тијело. И сад вапије душа уцвијељена и рањена за својим дубљим захтјевима. То се очекивало. У свијету се духовна глад јавила раније него код нас.
– Један румунски књижевник је рекао за свој, али и за све народе Источне Европе, да су, због дугогодишњег живљења у владајућем атеизму, духовно болесни и да им треба лечење.
– Тај књижевник је потпуно у праву. Душа народа на Истоку је загађена, она је разбијена, минирана изнутра. Тиранија која је владала, оковала је духовне силе и форсирала оно што су властодршци од памтивијека форсирали, када су хтјели да загосподаре људима – хљеба и игара. То је било основно начело идеологије која је владала на овим просторима, а то је имало и моралне консеквенце – дошло је до дубоке моралне кризе, до унижења људског достојанства, свођења човјека на димензије производних односа.
Одвајање од предања, од коријења, став да историја почиње са Лењином или с Брозом, све је то збунило људе, пореметило духовну равнотежу, духовно угрозило читава покољења. Позив повратку на духовну равнотежу је нешто што је насушно за живот.
– Не чини ли Вам се, да је у том погледу, од Православне цркве много више отпало, него од Католичке цркве?
– Само Бог зна ко је отпао а ко није! На први поглед чини се да се много више људи отуђило од Цркве на православним него на католичким просторима. Међутим, другачије је васпитање човјека на Истоку. Он је вјековима учен да своја осјећања не износи пред свијет, да их задржава у себи, поготову кад су у питању вјерска осјећања. Ово духовно буђење код нас, показује да су таква осјећања постајала у народу, али су била прикривена или силом потиснута.
Имао сам случај једне жене из мог краја, која у цркву није ушла сигурно од ’45. Пита ме – кад ћу доћи. Ја јој кажем да им не требам, пошто они у Бога не вјерују, попа не поштују. “Неће бити тако”, – каже опа. – “Молим се ја Богу, али не пред овим пасјим поганима, да се смију и Богу и мени!” И почела је да рида.
То је најдубља вјера коју сам срио. Оно библијско: “Не бацајте бисер пред свиње!”
Православни народи се васпитавају у том духу, и то је један од разлога притајености вјере. Али, постоје и други разлози насиље, које је извршено, и људске слабости оних који мијењају вјеру за вечеру, каквих има сада и каквих је било увијек. И биће их!
– Многи црквени веледостојници били су на црним листама тзв. народних непријатеља: владика Јосиф, Николај, отац Јустин… Чиме су се то огрешили о народ да буду проглашени за његове непријатеље?
– Цијела Црква и цијело исконско предање овог народа, било је на црној листи. А нарочито они, који су хтјели да то креда! ће јавно освједоче, не питајући за цијену. Такви су били они које сте поменули. Треба поменути и владику Варнаву Настића, који није много познат, али који је једна изузетна личност. Он је одбио да буде епископ под усташама, иако је било питање живота и смрти, чак је неко вријеме морао да проведе код партизана, у шуми. Али је, послије рата, у једној својој бесједи, јавно изнио партизанске злочине, рекавши да је скоро милион жртава пало на срп и чекић, невино побијених. Зато је био осуђен на робију, а кад је изашао, пребијених ногу, био је у сталном притвору у манастиру Крушедол да би, под веома мистериозним околностима окончао живот 1964. године, у манастиру Беочину.
– А шта кажете за проту Смиљанића, који је био свештеник другог типа? Власт га је веома хвалила, за пример истицала…
– Прота Смиљанић је представник једног типа нашег човјека који је настао у турском ропству, типа човјека које се довија без прекида – ” Помоз’ Бог чаршијо на све четири стране!” А није био једини. Није ни вријеме било лако, него, Бог нека му суди!
Удружење свештеника, на чијем су челу били и он и други, одиграло је веома негативну улогу у животу Цркве и народа, посљедњих четрдесетак година, да не кажем издајничку улогу, улогу тројанског коња.
Власт је искористила економску угроженост нашег свештенства, а свештеници су породични људи, па су многи принудом и не знам на које све начине уцијењени. То је умногоме ослабило присуство Цркве у животу народа, јерје дошло до поларизације унутар црквених редова. Ту поларизацију створила је власт, да би могла да остварује своје циљеве. Ту је свештеничко Удружење одиграло веома неславну улогу.
Смиљанић је блатио, рецимо, владику Николаја, као издајника! И све што је од њих власт тражила, они су извршавали. они су били испружена рука власти и по питању македонског и америчког раскола. Тек када се отворе књиге, видјеће се негативна улога Удружења.
– Отац Јустин, који је после рата био хапшен и протеран с Богословског факултета и из Београда и до краја живога остао у манастиру Ћелије, одигра је значајну улогу у геолошком и интелектуалном формирању групе младих теолога, међу којима сте и Ви. Како оцјењујете његов утицај?
– Јустин је, заиста, један од ријетких личности у нашој новој духовној и културној историји. То је личност изузетног обима, прво као човјек, а онда и као духовник, и као мислилац, и наравно, као богослов. Ми нијесмо имали богослова тако свеобухватног, посљедња два стољећа, какав је био отац Јустин, који је играо значајну улогу између два рата и послије рата.
Власт је, додуше, покушала да га уклони. Био је конфиниран од ’46., прво у затвору а онда протјеран и из Београда. Примио га је владика шабачко-ваљевски, Симеон, и благодарећи томе и манастиру Ћелије, успио је да опстане. Он је заслужан за “Житија светих” у 12 томова, енциклопедије, за коју није била способна цијела Академија.
– Јустиновци, међу којима сте и Ви, важе за оштрију и непомирљивију струју СПЦ, противнике помирљиве политике Патријарха Германа. Да ли је то тачно?
– Назив “Јустиновци” је бесмислен, и он је подметнут од некога ко је блатио Јустина, па сада и сваког ко је долазио у додир са њим. Јустин није желио да неко буде “јустиновац”, а то што је подстакао неколико покољења, само му служи на част.
Не знам шта то значи – непомирљива струја. Ако је непомирљива према злу, дај Боже да што више буде непомирљивих, да буде више оних који се не мире са свим што ужива људско достојанство.
– Власт је посебно мотрила на вас који сте долазили оцу Јустину, и веза са њим није јој била по вољи.
– Њему су долазили и други, не само ми, теолози. Посјећивали су га књижевници, пјесници: Милош Ђурић, Димитрије Богдановић, Слободан Марковић, Матија Бећковић… Претпостављам да су и они, на неки начин, били обиљежени. Кад би се зачепркало по полицијским архивима…
Што се мене тиче, био сам нарочито на удару након сахране Јустинове. Због посмртног слова, које сам му одржао, био је покренут поступак за моје кривично гоњење, али се на томе завршило.
– Чује се да ће отац Јустин бити проглашен за свеца?
– Светац се не проглашава. Човјек својим моралним, светачким духовним ликом оставља свједочанство за поштовање. То осјете они који су му били најближи, о томе почне да се говори, рашири се у народу, и прихвати цијела Црква и тек онда упише у именик светих. Јустин ужива велико поштовање и ван наше Цркве, у Грчкој на примјер, на Светој Гори су му већ писали службе, иконе су му сликали Руси у Паризу, Америци… У Православљу то иде спонтано, не намеће се. Кад год се покушало проглашавање, није успјело: Тако је неко хтио да прогласи Његоша за свеца, али нико то није прихватио, иако сви поштујемо владику Рада као великог пјесника и мислиоца. А његовог стрица Петра, иако га је Његош прогласио за свеца три године послије смрти, сви су прихватили, сем Стратимировића, вјероватно, под утицајем аустријске политике. Петар И спада у најзначајније духовне личности Српске цркве од времена Светог Саве.
– Говорило се да властима не би одговарало да на чело Цркве дође неко из редова блиских оцу Јустину…
– Питање чела Цркве је врло дискутабилно. У Православљу је сваки епископ са својим свештенством и са народом и пуноћа Цркве. Улога патријарха у Православној цркви није као улога римског папе. Код нас је глава Цркве сам Христос, а код Римокатолика је папа Христов замјеник на земљи, а бискупи широм свијета његови делегати, а ниједан не може да буде изабран без његовог благослова. То је код нас незамисливо. Патријарх је само први међу једнакима, и за одлуке мора да пита сабор епископа Цркве.
– Без обзира ко буде изабран за патријарха, наследиће две велике муке – раскол у Америци и Македонску православну цркву…
– Да, заиста, то су двије велике ране на организму наше Цркве, и мораћемо сви, не само будући патријарх, да се ухватимо у коштац с тим проблемом. Треба наћи најбоље рјешење да се те двије ране зацијеле, рапе које крваре и које погубно утичу на цјелокупни и духовни друштвени живот нашег народа.
– Да ли је морало да дође до раскола у СПЦ? Да ли је владика Дионисије морао да буде рашчињен, обзиром да се није огрешио о Цркву већ о Тита, против кога је демонстрирао у Њујорку у време кад је Тито тамо боравио?
– У сваком случају до тога није смјело да дође. А дошло је, због личности самог Дионисија, уто не треба сумњати. Он је имао својих моралних недостатака, али ово што сте ви навели играло је и одиграло и те како велику улогу. Лично мислим да Црква, односно они који су одлучивали, није била на висини своје историјске одговорности. Они нијесу схватили какве то може да изазове посљедице. Свако које иоле трезвен, и ко има имало увида у историјска збивања посљедњих педесет година, већ је унапријед морао да зна шта ће се догодити. Поготово што смо ми живјели у времену, кад је идеологија која је побиједила, гонила, као Бог ђавола, своје противнике по бијелом свијету. На срећу, то питање ће брзо бити ријешено на Ванредном сабору који ускоро треба да се одржи.
– А питање македонске цркве?
– То је, заиста, комплексно питање. И ту је политика играла пресудну улогу, прије свега, у креирању ситуације у Македонији, а затим кроз непрекидне притиске на Цркву и на црквене људе у Македонији и овдје код нас, да би преко њих остварила своју замисао о мјесту Македоније у Југославији.
– Помирење са Слободном црквом у Америци је ту, да ли је могуће враћање Македонске цркве у крило СПЦ?
– Дубоко сам увјерен да је могуће, али све док буду на власти они који су довели до тога, не треба се надати. Треба прво да се створи духовна, друштвена и политичка клима, да избију здраве снаге и на тлу Македоније, а да се код нас ствари рашчисте, да се то питање из основа преиспита, па тек онда да се изнађе најбоље рјешење.
То је још један од апсурда нашег времена, да једна атеистичка идеологија ствара цркве, а на основу припадности једној религији, ствара нације. Нико од памтивијека, није правио такве ирационалне потезе.
– Ватикан здушно подржава Македонску цркву, као да им није јасно да као тиме служе само за разбијање СПЦ, да их користе у рагу против Православља и да, као православци, не могу да имају друкчију судбину од наше?
– Зрелијим и духовно здравим свештеницима, као и народу, то је потпуно јасно. Нажалост, онима који су сада на кормилу Цркве у Македонији није. Али надам се да ће и они схватити у какав ћорсокак воде и Цркву и народ. Ватикан има своју вјековну политику и римоцентрични универзализам. Рим не би био Рим кад би се одрекао свог универзализма; а Рим је одувијек жалио што је средиште словенске културе и писмености остало ван његовог домашаја. Рим је и у прошлом вијеку покушао да се домогне Охрида, тог огњишта словенске писмености и културе. Да поменем само случај Кукушке уније, гдје су, уз помоћ француских амбасадора, лазариста, материјалних средстава и емисара, успјели, да око сто хиљада људи у Македонији преведу у Унију. Но, већина тих људи брзо се вратила Православљу.
– Власт годинама покушава да створи Црногорску цркву, заговорници идеје како је она била аутокефална, помињу и некакав документ, који наводно, то потврђује.
– Чињеница је да је Цетињска митрополија била и остала у саставу Пећке патријаршије, још од времена Светог Саве. То, што је уједном тренутку била и центар световне власти, а митрополит бивао и црквени и државни владар, утицало је на то да црногорски митрополит добије самосталност де факто, не де јуре. Али, сви митрополити сматрали су себе и називали “егзарсима Пећког трона”. Његош је, на примјер, предлагао Александру И Карађорђевићу: “Ти у Призрен, за краља, ја у Пећ, за патријарха!”
– Вјековима се на овим просторима води битка између Православља и католицизма. Не чини ли Вам се, да Православље губи ту битку: Далмација је била православна, па покатоличена, такође и Конавље, затим део Славоније, Херцеговине. Босне… С друге стране, добар део Срба је исламизиран. Они нису променили само веру већ и нацију…
– Историја није коначна мјера судбине људи и народа. Коначна мјера је Страшни суд. То је велика срећа за нас. Тек онда ћемо видјети ко је изгубљен а ко нађен. Православље носи свој крст и оно остаје вјерно јеванђеоском схватању живота и свијета. Кроз сву историју било је и биће људи који ће да припадају и да отпадају. Некад милом, некад силом, некад се “потурчи плахо и лакомо”. Није ли марксизам врста новог потурчењаштва, чак много трагичнијег и опаснијег од оног првог? Православна црква је била и остала распета Црква.
– Шта мислите о најновијем цепању српског народа – после рага од њега су створена још три – црногорски, македонски и муслимански?
– Изгледа да је то у природи словенских народа, да се цијепају и дијеле. Ми то, чини се, нисмо са собом. Иако изгледа чудно, у томе има нечег доброг. Овај народ Црква је вјековима васпитавала у духу личне одговорности, а лична одговорност је ризик. Кад ослаби изворно, светосавско опредјељење у животу народа, а оно је у наше вријеме ослабило, долази до овакве диобе.
То се овдје догодило, управо са стварањем тих непостојећих нација, основаних на принципима локалне обичајности или вјерске припадности… Шта значи муслиман – Муслиман? Сад и у Босни виде да то није нормално и покушавају да изнађу други назив за нацију, да буду Бошњаци. И то је једно од зала које нам је идеологија оставила у насљеђе.
Велико зло од стране Броза и његових трабаната учињено је и хрватском народу, тиме што су скривали од тог народа шта је у његово име учињено Србима. Хрвати су неспособни да учине оно што је, рецимо, Аденауер учинио – изнио је пред њемачки народ истину и свједочанства о срамном Хитлеровом периоду, а Вили Брант био је спреман да клекне пред спомеником јеврејских жртава. Тиме су показали да њемачки народ има будућност, јер само народ који зна да се каје, достојан је свог историјског призвања… Најтеже је народу који је лишен тога, и бојим се да су браћа Хрвати, ја пуним срцем кажем: браћа, лишени могућности да се покају.
– Има теорија о Црногорцима, по којој су они били Срби, па онда престали то да буду…
– То је најбоље формулисао један Брозов генерал, одмах послије рата. Причао ми је покојни пјесник Радован Бећировић, да је питао генерала: “Откад ти, чоче, постаде Црногорац по нацији? ” Генерал му је дословно одговорно: “Моја партија ми је наредила да будем Црногорац а не Србин, и ја сам Црногорац!”
Е, од тада су Црногорци постали посебна нација. Кажу ми, а изгледа да је то и тачно, како је Милован Ђилас добио наређење да историјски образложи и документује постојање црногорске нације, и да је он то урадио на основу Марксовог учења.
Међутим, тај исти Ђилас се 1954., одрекао тог свог “копилета” и сада се пише и осјећа Србином.
Али, то зло је остало. То је једно од несрећних насљеђа овог система, који је хтио да нас збратими на мајмунском поријеклу.

(ТВ Београд, март 1988)

Comments are closed.