НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Поводом позоришне представе „Свети Сава“

Из спаљеног праха Светог Саве израста пред нама величанствени храм.
На Врачару васкрсава његово тијело послије толико вјекова, а у нама се обнавља његов лик. Да то није мило ни Синан-паши ни синанпашићима, онима, који су му при спаљивању, додавали угарак види се по лажидрами Синише Ковачевића, најновијем умјетничком упљувку на светозарни лик духовног Оца српског народа.
Претворити Зеницу у „пљуцу“ (како рече Антоније Ђурић) на Светог Саву, није тешко. Успјех је да се та пљуваоница пренесе у подножје самог Храма, у Југословенско драмско позориште, тамо гдје још и данас цвијет цвјета из спаљеног праха Светитеља. Љубитељи лијепе умјетности пљувања и блаћења, толико су се, кажу, одушевили, да су ријешили да отворе и нове пљуце по земљи Србији. Па нек пљују Срби свога рођеног оца до миле воље! Ионако су их томе занату учили њихови учитељи и нови усрећитељи већ читавих педесет година. А пошто је ово вријеме припрема уласка у европску заједницу, сво, има чиме да нас препоруче: нека види Европа и свијет, ко смо били, на чему смо градили и шта јесмо. Синиша је то умјетнички предочио и кратко дефинисао, свима разумљиво: пасја сорта Немањића нас је градила, вучји чопор Растков предводио, и вјековима крвожедношћу, подмуклошћу, лажју, властољубљем, обманама просвећивао.
Тако нам је портрет, коначно осликан. Оскар Давичо је код Стефана Немање, намјесто мироточивости, открио гонореју. Мимица, кроз „Бановић Страхињу“ у Лазарево доба инквизицију, Булајић, иза светости Светог Петра Цетињског скривене све гадости пакла; Миодраг Поповић, у књизи „Видовдан и часни крст“ открива како хришћани нијесмо никад ни били, а „Скупљачи перја“ проносе славу српског свештеника, пијандуре и блудника, широм свијета. И све то у име умјетности и њене слободе.
Па ето, у име те исте, „умјетничке слободе“, врли С. Ковачевић прикива на Стуб срама, како Светог Саву тако и сву „пасју сорту“ немањићку. А сви смо Немањићи.
Синан-паша је Саву спалио. Има у том чину и нечег херојског, спаљивао је свог највећег непријатеља и „лажног невјерничког светитеља“
Синиша синанпашић је ипак ситнија душа. Он је, забога, вјерник и слави славу св. Ђурђа, а Саву, српску (и своју) славу, највернијег свједока те вјере у овом народу, разоткрива као лажног свеца, подмуклог властољупца, мафијаша, варалицу Истока и Запада, развратника, убицу. Из мрачног подземља његове подсвијести изронило је једно чудовиште, коме је он дао име „Свети Сава“. Ако је судити по плоду, његов творац јесте вјерник али сатанског исповиједања.
Забуна је, уствари, само у имену. Да је писац ово своје минорно и псовачко дјелце насловио „Нерон“ или „Адолф Хитлер“ „Робеспјер“ или „Броз“, све би било адекватно и у реду. Но, сатанизам јесте у томе, што је он Антисаву прогласио за Светог Саву, и тиме постигао једино што је желио: да се о њему чује, макар закратко, да је постојао; кад већ не може да буде познат по добру и памети а оно нека буде по злосмрадију и беспамети. Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси!
Овом новом синанпашићу је стало до истине и до умјетности мање него ли Синан-паши до човјечности. И право рећи, ова псовачка тричарија од драме, без даха, духа и садржаја, не заслужује сама по себи, ни помена а камоли писања о њој. Не зачуђује ни писац – таквих Херострата и мазохиста одувијек је било у сваком народу. А ово наше вријеме им нарочито погодује. Злосмрадија такве врсте данас су на цијени. У нашем вијеку све се може продати и све се може купити. Уосталом, сам писац је више за жаљење него за осуђивање. Јер, он је типичан производ дугогодишњег идеолошког прања мозга и духовног тровања и пустошења душа новијих покољења.
Њима је све загађено, одузето и обесвећено, на никако чудо што неки од њих, као на примјер, наш добри Синиша, изведу закључак: да им је све и дозвољено.
Оно што подстиче да се дотакнемо ове псовачке „тричарије“, јесте чињеница што је она једна од појава много ширег покрета нашег времена, који под плаштом умјетности и демократије, заговара деструкцију саме умјетности, и мање или више прикривену, али очевидну демонкратију.
То је велика, можда једина права тема нашег времена, а ово је само повод да се на њу укаже. Сатанско се од самог почетка облачи у рухо „анђела свјетлости“ да обмане лаковјерне.
Велики пјесник Бодлер је, вођен пјесничким прозрењем, указао у „Цвијећу зла“ на страшну истину: највећи успјех Сатане је, да увјери људе, не да Бог не постоји, него да њега ђавола нема! Отворено зло и насиље увијек су се скривали под плаштом добра и слободе. Више него било који други, о тиме свједочи и наш вијек. „Велике“ идеје и идеале, које су својом Љепотом и добротом многе преластиле, уродиле су плодом човјекоубилачког зла и незапамћеног насиља. Достојевски и друге, њему сличне видовите душе, знали су од почетка да ће тако бити, јер су знали унутарње скривене темеље и покретачке силе тих идеја и идеала. Но, ко се тада освртао на пророштво тих „мрачњака“ и противника људског напретка и слободе!
Као некад, тако и данас бива, само се мијењају сцена и актери! Зло је најгенијалнији виртоуз моде и модни креатор. У древном „Отечику“ се приповиједа за пустињака Макарија Великог, како је видио Сатану у пустињи, с безбројним тиквама обешеним о врату. На питање пустињака: шта то носи, одговорно је разноврсна јела, сваком човјеку према његовој жељи и укусу.
Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се ломе!
Двије ђавоље тикве нашег времена су: „слобода умјетности“ и „демократија“. „Слобода умјетности“ био је и соцреализам, а „демократија“, којој су милиони жртвовани стаљинизам! Пасја гробља и голи отоци, нијесу ли они „генијални“ изум демократије зване – титоизам, у коју се, не мало њих, и данас заклиње? Никакво онда чудо, што из истих „тикава“ ђаконије куса и писац „Светог Саве“. Медени колач самог назива драме прикрива ђавољу њушку нихилизма, деструкције и самоубилачког мазохизма.
Из исте, или сличне тикве, пију, изгледа, неку „луду воду“, и сви опи, који уз помоћ невидљивог диригента Воланда, хорски и здушно, уз заглушујућу буку масмедија, бране синишинску синанпашинску „умјетност“ и њену „демократију“.
Баш би било занимљиво сазнати из које ли је тикве кашу кусао онај врли књижевник који је, Синиши вјернику и волшебнику, додијелио једанаест награда у херојском граду Јајцу…
Слобода умјетности и демократија, нијесу ништа мање свете ријечи и стварности од ријечи и стварности лика Светог Саве. Зато су, као и Свети Сава, толико на удару.
Убити и обесмислити светињу, тамо гдје још има, и то у њено име и под њеном маском, управо је то оно, у шта демонско и човјекоубиствено зло улаже, од памтивијека, највише напора. Кад се то постигне, све ће остало лако бити. Са Светим Савом, и њему сличнима, није се, међутим, лако обрачунати. Он је реални светозарни лик и личност, историјом, плодовима, чак и врачарским огњем провјерени алем камен златни. Ко га пљује – на себе пљује, а њега открива још свјетлијим и љеполикијим.
Са слободом и демократијом није увијек тако. Поготово не кад се оне схвате као идеје, одвојене од носилаца и њихових остваритеља у историји, који су, уствари, њихова мјера и стварна провјера и коначни критериј.
Но, ипак, и умјетност и демократија, односно људско достојанство, лично и заједничко имају своју историјску провјеру. Једино истина ослобађа и даје слободу: цијелосно жртвовање себе за друге, мјера је свога достојанства и поштовања достојанства других.
У тој свјетлости гледана умјетност, чија је основа лаж, а устројство и пројаве бестидна неморалност, у шта спада и шта представља?
Нијесу ли још древни Хелени знали да је права љепота пројава и сјај љепоте и добра? Зато је и најумнијима међу њима и сам идеал био „љепотодоброта“ (калокагатхиа). Оно што је само по себи поробљено лажју и злоби, како може ослобађати и како може да буде вјесник слободе?
Ако је мудри Платон и саму умјетност, умјетност у правом смислу ријечи, стављао под знак питања, као вјештачку слику стварности, шта ли би тек рекао за умјетност која је привид, или чак антипод и одрицање саме стварности!
Ужаснут пред тим стравичним опасностима умјетности и умјетничког чина, Ричард Бартон је, као већина великих глумаца, мрзио глуму и стално живио у увјерењу „да је душу продао ђаволу“. По свједочењу његове ћерке, усамљен и несигуран, говорио је: „Глас ми долази из хаоса“. Прошавши исто трагично искуство, велики Тарковски је оставио иза себе једну од најсветијих порука и овом и сваком времену: „Стид ће спасити свијет!“ Било би добро кад би ова порука била исписана на свим глумиштима овога свијета. Боље рећи – на свим срцима! Јер, по чудном Тарабићу, и цвијеће губи мирис кад људи изгубе стид… Стид пред Богом, светињом људског лика и чудесном творевином.
Умјетност која убија душу и разара памћење људи и народа – ропкиња је и ропству води.
Умјетност су биле и – гасне коморе! У име слободе масовно су убијани милиони људи! „Мајп кампф“ је умјетничко дјело! Зар је духовно тровање и убијање људи мање зло од физичког?
Кратко речено: умјетност која одриче истину и не јавља добро ту, демонско је служење, сатански ритуал, ма како примамљива и чудесна била.
Таква умјетност „храмове културе“ претвара у храмове сатанизовања свијести и у мртвачнице савјести и душе. Претвара их у синанпашинске душегупке.
Синишина лажидрама, само је један, и то мали шегрт прошлих и овог времена – душегупки.
Но, ипак је добро да се то зна. И да се то каже – своје савјести ради, других ради и истине ради.

(Експрес политика, јун 1990)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *