НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Бесједа на опијелу у никшићком Саборном храму тринаесторици Граховљана побијених 1944. године

У име Оца и Сипа и Светога Духа.
Душе их во благих водворатсја. Душе њихове ће у добрима обитавати.
То су ријечи, драга браћо и сестре, и тужно-радосни скупе, којима данас, на овај свети, недјељни дан Христовог Васкрсења дочекујемо кости оних који су невино побијени од братске руке, и којима их данас освештавамо, праћајући мир праху њиховом и душама њиховим. И којима се молимо Господу да их упокоји, тамо гдје сија свјетлост лица Божија и гдје нема туге и уздаха.
Овај данашњи дан је – велики дан, и свети дан, не само за њих.
За њих, јер је то дан њиховог изроњавања из таме, из презира и заборава. –
Оно је велики дан и за све нас, јер је ово дан када се враћамо костима невино побијених, када се они нама враћају.
Ово је дан њиховог мира, али и нашег помирења.
Када је Каин убио свог брата Авеља, онда је света рука Божијег пророка записала, да крв брата његовог, невино проливена, вапије Небу. То је било прво братоубиство на земљи. А од тада до данас, само Бог зна колико је било братоубистава на земљи.
Уосталом, није ли свако убиство – братоубиство? Нијесу ли сви људи на овој земљи браћа и дјеца једног и истог Небеског Оца? Није ли Бог дао свим људима исти дар да се моле, не „Оче мој“, него – „Оче наш“! И то на свим земаљским језицима? И, ако се сви називајући Га Оцем, не значи ли то да су сви на земљи рођена браћа, од једног истог Оца? Није ли крв свих људи из једне крви? Није ли читав људски род из једног коријена? Од једног праоца Адама, и једне прамајке – Еве? И није ли стога свако убиство на земљи – братоубиство? Када човјек убије човјека он убије брата свога. А када човјек убија брата свога, он убија и скрнави свету икону Божију у човјеку и брату своме.
Нажалост, људска историја је препуна братоубистава. И не само историја других народа, већ и историја нашег народа. Није ли на братоубиству и почела наша новија историја? И намјесто да то буде драгоцјено историјско искуство, да се никада више тако нешто не понови, у наше вријеме многа братска рука убила је брата свога.
Многа кумовска рука убила је брата свога. Многа синовска рука убила је оца свога. Ви, који сте из Грахова, то знате да је син убио оца свога. А није само у Грахову.
Понавља се каиновско проклетство; то Каиново проклетство испртило се над Црном Гором, освештаном светињом Божијом; освештаном чојством и јунаштвом; освештаном костима предака који су животе своје полагали за крст часни и слободу златну; освештаном моштима Светаца.
Над том и таквом Црном Гором, испртило се у наше дане најстравичније и незапамћено братоубиство. Ни у временима, када су на овим просторима живјели многобошци није било таквог братоубиства. Ни у оним, када је овдје владао туђин, није било толико нечовјечног братоубиства. А гдје је некад брат брата убио, и сад земља на одуву дише.
Братска крв несмирена, лута!
Прошло је педесет, односно четрдесет седам година, откад је брат убио брата, а ми смо, ево, тек сада смогли снаге, да из јама повадимо кости ових својих предака, рођака, својих родитеља. Да те кости заборављене, презрене, оскрнављене, изиђу на свјетлост дана.
И шта се догађа са нама и пред нама? Догађа се оно што се догађало од памтивијека: спомен убијеног Авеља – остаје вјечити спомен. Спомен убице Каина, и он остаје вјечит, али као срам који покрива убицу Каина због његовог злочина. Без обзира у име којег идола или које идеологије учинио то непочинство.
Овдје се данас пројављују Правда Божија и Истина Божија, и истина народна, а народна истина каже: зло рађење – готово суђење!
Народна истина каже и још нешто друго: узми правду Божију, стуцај је у ступу па развиј прах на све четири стране свијета и легни да спаваш, и кад устанеш, видјећеш, како из оног праха израсла гора, велика, до неба. Не може се Правда Божија прогнати са земље. Не може се невино проливена крв сакрити. Невино проливена крв ће вапити до краја свијета и историје, без обзира ко је пролио, и у име којег идола и које идеологије је пролио. Она ће прије или касније наћи своју правду, а сакривене кости прије или касније изаћи ће на видјело.
Каже древна легенда како је убица – братоубица Каин скривао се од гласа своје савјести, но глас крви брата његовог, невино убијеног је непрестано вапила и подсјећала га на његов злочин. И на крају, предање каже, како је он молио да га сакрију у некакав гвоздени, подземни ковчег, гдје неће видјети ни сунца ни мјесеца, нити чути било какав глас. Међутим, тек тада је тај глас почео да одјекује у његовом бићу, уносећи немир и проклетство због учињеног злочина.
Невина крв, дакле, она ће прије или касније наћи своје оправдање и изаћи на свјетлост. Крв праведника, проливена потоцима кроз историју на крају постаје судија својим судијама и пресудитељ својим џелатима.
Тако је било од памтивијека, тако је и данас, то ће бити до краја свијета и вијека. Такав је закон Божији на овој земљи. И ево, нека је хвала Господу, да они, који су невино побијени на правди Бога, да су они данас дошли овдје, у ову велику светињу Црне Горе и српскога рода; у овај манастир грађен љубављу великога господара Црне Горе краља Николе.
Њима и припада, да овдје, на данашњи дан изађу на видјело. Да их видимо ми, и да виде они нас, да цјеливамо њихове ране и окове у којима су и овдје дошли.
Оно што се њима догодило, да се више никад не догоди; да никад више братска рука се не дигне против брата свога!
То нам данас поручују ове свете и часне и честите, богојавне и човјекојавне кости. Нијесу оне изрониле из таме данас овдје пред нас да би призивале на нова братска крвопролића. Оне нас позивају, не на освету, освета је Божја, него на освећење, праштање и братску љубав. Они су данас овдје, да својим немуштим језиком, оно што су говориле четрдесет и седам година, понављајући ријечи Голготског Мученика: „Опрости им Боже јер не знају што чине!“, да и данас понове те исте ријечи овдје пред нама, кроз моја уста и кроз уста ове светиње: Опрости Боже сваком оном који није знао шта је чинио и који је у свом незнању и својој распамећености дигао руку на брата својега. Опрости Боже и врати нам памет, јер нема веће казне него кад Бог неком памет узме. А нажалост, та и таква распамећеност била се разлила по горама Црне Горе. Због ње и злог и опаког каиновског братоубилачког сјемена и данас се браћа хране плодовима мржње.
Не дао Бог да се икада више на овим просторима понови оно што се догодило у току посљедњег рата, и након њега. А благо онима који издрже до краја у вјерности Богу и правди Божијој.
Ви сами гледате шта се догађа у наше дане: велика црвена аждаја, која је седамдесет година својим отровним пипцима тровала свијет и сисала људску савјест и помрачивала свијест, ево данас Јељцин и Горбачов јавно – урби ет орби – проглашавају да јој је дошао крај и да изумире.
Велики је то знак да ове кости излазе на свјетлост дана, баш у тренутку, када идеологија, сатанизована и крвожедна, која их је побила – издише.
А ко је то могао да вјерује прије три, а некмоли прије десет година? Није ли то још једно од великих чудеса што се догађају пред нашим очима?
Требало је ове кости да претрпе, не само мучеништво и страдање, већ и презреност и подземни мрак, и то четрдесет и седам година, па да изиђу испуњене миомиром и Правдом Божијом јер – побиједила је Правда Божија!
А оне демонске силе које су расчовјечивале луде и газиле по људским савјестима, оне полако али сигурно ишчезавају. Јер, у лажи су кратке ноге.
Уз то, пред Богом је хиљаду година као један дан! А један дан као хиљаду година! А моћници овог свијета мисле да је њихово вјечно царство…
Но, шта су деведесет година или сто година у односу на Божију вјечност? А сви ћемо изаћи пред Страшни Божији суд: и они који су добра чинили, поручује нам Ријеч Божија изаћи ће у васкрсење живота. Они већ овдје, иако унижени и одбачени, презрени и погажени примили су у себе сјеме вјечнога живота, па зато васкрсавају у људском памћењу прије или касније. А пред Богом су већ васкрсли и ушли у радост Господа свога.
Они пак, који су зло чинили и они ће васкрснути, али у васкрсење суда. А тај суд над њима и над њиховим дјелима, односно недјелима, започео је оног тренутка кад су то недјело учинили и кад су то непочинство направили.
Суд Божији почиње одавде, а завршава се у бесконачности.
Суд Божији који правду уздиже и показује је непобједивом, а неправду показује као нешто што је пролазно, потврђујући ;ш заиста ономе „коме закон лежи у топузу – трагови смрде нечовјештвом.“
Тим и таквим нечовјештвом су угашени ови животи.
Међу њима је и Лека, видимо, коме је било двадесет и двије године.
Међу њима је и Мирко, који је такође имао двадесет и двије године.
Међутим, ево од Бога њихове награде, и они васкрсавају у нама и пред нама, и позивају нас кроз своје мученичко искуство, кроз своје страдање и у смрти и послије смрти: Позивају и нас овдје сабране, и све Црногорце: У памет се, браћо Црногорци! Немој никад више да брат удари на свога брата! Немој нико и никада више да презре светињу брата свога, и друге светиње, које су преци градили, око којих су се окупљали, и за које су животе своје полагали.
Нека би Бог дао, да ово наше трагично искуство, искуство наше распамећености, искуство нашег зла, нашег упрегнућа у свјетско зло, кога смо постали свјесно или несвјесно, измећари; нека нам то буде велика поука. Не само за данас, него во вјеки вјеков. Да никада више не дозволимо да нам туђин вођа постаје; да нам лажне идеје трују нашу свијест и нашу савјест; да нам лажни идоли заклањају лице живога и вјечнога Бога; да нам неправда проглашена за правду заклони лице Божије Правде; да нам непоштење замијени поштење; да нам мржња против брата и против оца, братоубиство и оцеубиство замијени Љубав према оцу своме и према прецима својим, и братољубље, на којему почивају Небо и Земља и сва Васиона.
То је порука ових светих и свештених костију, и у то име ми смо се данас окупили да им пошту одамо, да се Богу помолимо, да их Бог упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Његовог, увјерени дубоко да ће душе њихове заиста у добру почивати и да у добру почивају, јер они су живот свој жртвовали, невино заклани на правди Божијој. А ниједна невино проливена кап крви неће бити од Бога заборављена; чак ни од људи, камоли од Бога, чије је памћење вјечно и чија је љубав бесконачна – љубав која грли собом и прошлост и садашњост и будућност. А изнад свега, прима сваку невино убијену људску кост у своја вјечна њедра, дајући јој свој сјај и обасјавајући је својим вјечним животом.
Нека Господ у добрима упокоји душе оних које данас испраћамо, и душе оних осталих који још нијесу из јама извађени, а треба да буду извађени. И нека би Бог дао, да сви, колико их има, по јамама побацаних, да у току ове године, када се сјећамо педесетогодишњице страдања наше Цркве и нашег народа, да сви они изађу на свјетлост дана, да се опоју њихове кости, да се окаде светим тамјаном. И да она светиња којом оне дишу, светиња невино проливене крви, да она и нас обасја и обнови у нама братољубље – обнављајући у нама богољубље; да обнови у нама оно чиме смо ми живјели вјековима и по чему смо били и остали славни, а без чега губимо и своје поштење и своју част и свој образ и свој овдашњи, и онај вјечни живот.
Бог да им душу прости, а онима који су њихови потомци, нека Бог и њима да награду за њихово трпљење. Јер, не само што су трпјеле кости оних који су невино поклани и побијени, већ сваки њихов потомак, и мајка и отац, и дијете и пријатељ, исто су тако трпјели с њима – презирани, гажени, проглашавани за издајнике, често и они које су Њемци затварали, и они које су усташе спаљивале у Јасеновцима, и који су расијани по бијелом свијету кости своје оставили.
Помолимо се, на крају, још једном, да Бог упокоји Ђура и Рама Андријина Булајића и Момира Николина Булајића и Данила Николина Вујичића и Павла Глушчевића; Лака, младе од двадесет двије године, сина Новичина Јаничића и Јеврема Белова Килибарду и Благоту Маркова и Саву Шћепанова и Гојка Драгова и Крста Лазарева и Мирка Ристова, такође младе од двадесет двије године, и Филипа Гаврилова.
Бог њих нека упокоји, а нама нека подари богољубље и братољубље и вјерност Истини Божијој и Правди Божијој.
Амин!

(25. август 1991)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *