НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Шта је Ловћен без капе небеске

– Ваше Преосвештенство, господине Владико, као што Вам је вјероватно познато, опет је оживјела идеја о враћању Његошеве капеле на свету планину Ловћен, иако никоме није јасно на основу чега и по каквој злој судбини су послијератни црногорски моћници присвојили себи право да руше гроб Владике – пјесника, да би на његовим темељима саградили споменик властитој таштини. Шта Ви мислите о поменутој идеји?
– Па, та идеја и тема о Ловћенској капели ће нам се враћати из дана у дан, из године у годину, из деценије у деценију, све док не док се не врати на Ловћен храм Светог Петра Цетињског, и док у њему не буду похрањени земни остаци Петра П Петровића Његоша, господара и митрополита Црне Горе.
Историја има своје духовне законе. Они су више него непогрјешиви. А дубоко сам увјерен да ће и ту функционисати духовни закони и да ће доћи до праве равнотеже. Ловћен се зна шта је, зна се какво је завјештање владике Рада, зна се да је оно погажено, зна се да је то био и остао неморалан чин, како у односу на највећег пјесника српског народа и у односу на саму планину Ловћен, тако и у односу на културу овога народа, на његово историјско памћење.
Овај чин мора да буде окајан, опран, очишћен јер то је љага на Црну Гору и на образ цијелог народа.
Прије или касније, оно што је недавно дограђено, што је уљез на Ловћену те личи на самар постављен на њега, на еполете неког њемачког генерала – мораће да се врати на мјесто које му одговара. Ловћену треба да се врати његов првобитни изглед. Он мора да буде украшен оним симболом, који је симбол не само Црне Горе. Треба да превазиђе тај нонсенс да један народ који у свом грбу има ту и такву капелу, најсветији симбол свога постојања, хоће да га уништи, немоћан да очува свој сопствени грб.
То је могло да се догоди само овдје, на овим просторима, код људи који су, очевидно, били увјерени да имају памет много већу него што су је имали, да могу да буду господари живота и смрти, да су мудрији од Његоша. Међутим, зна се, даје, како владика Раде рече, „вријеме мајсторско решето“, и прије или касније, без обзира на све отпоре, то ће доћи на своје мјесто.
– Православна Црква, по свом духу, није властодржачка. Настоји да оствари јеванђелско начело, даје Царство Божје на небу, а не на земљи. На Косову пољу се свети цар Лазар између „два царства “ одлучио за оно небеско, и тиме можда одредио цјелокупну судбину свога народа. Како објашњавате, да Православна црква успијева да помири та два царства у човјеку?
– Лазар је на Косову одредио духовно опредјељење читавог српског народа. Лазар не негира земаљско царство. Он је само извредновао два царства, па каже: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!“ Човјек или народ, увијек су пред избором зашта ће се опредијелити – или за оно, што данас јесте а сјутра га више нема, или за оно што је вјечно, и на чему почива човјек и његова судбина, његова прошлост, садашњост и будућност. “
Уман човјек ће се у сваком тренутку опредијелити за оно што је непролазно, знајући при том, да не губи оно што је пролазно, већ га уствари афирмише на најбољи могући начин. То је антиномија постојања откривена у Јеванђељу, дефинисана Христовим ријечима: „Ко изгуби душу своју – наћи ће је, а ко нађе душу своју – изгубиће је!“ То је, тако да кажем, антиномија самог живота. Онај који се опредијелио за оно што је вјечно, он пролазном даје праву мјеру, осмишљава га и овјековјечује.
Лазар који се опредијелио за небеско, и те како је остао присутан у земаљском царству, описив, реалан, до дана данашњег. Управо тим својим опредјељењем, за иманентно, али у свјетлости космичког, вјечног, он је постао камен темељац, међаш историје цијелог српског народа. Тачка, којој се тај народ увијек враћао у одсудним моментима, опредјељујући се на његов лазаревски начин, чувајући свој образ и успијевајући да одржи своје историјско постојање, кроз те силне промјене, сеобе, које пуне вјечне, непролазне, житнице Царства небеског.
– Косово је наша најдубља рана. Рана која је пробудила свијест васколиког нашег народа. У којој мјери је, по Вашем мишљењу, егзодус српског и црногорског народа, допринио његовом освјешћењу, враћању првотним и основним врлинама?
– Тек када се човјек удаљи од свог огњишта родитељског, тек онда је у стању да схвати његову топлину и његово достојанство. Ја нијесам нешто овдје, у земљи, људе, који са таквим жаром воле своје родно тло, као наши људи у туђинству. Памет сваки детаљ мјеста од којих су историјском судбином, одавно одбачени. На најбољу љубав према своме тлу сам наишао код људи у далекој Аустралији, Америци, Канади, тамо гдје човјек уопште такво што не би очекивао. Шта хоћу да кажем? Све сеобе, представљале су, с једне стране, заиста трагично распеће народа, а с друге стране, оне означавају мјеру везаности за оно што је истински вриједно и непролазно у његовом бићу. Јер, само ако се за то буде држао, моћи ће да опстане. Према томе, сеоба буди, васкрсава, показује шта је заиста вриједно, шта је, у правом смислу отаџбина, шта је народ и његова култура.
Онда када се права вриједност изгуби, тек тада се увиди шта је права а шта лажна вриједност. Сеоба је распеће и крст, а крст извориште многих прегнућа: „Васкрсења не бива без смрти“, казао је Његош и тиме изразио дубоку библијску истину, уткану у живот сваког народа и сваког појединца.
– Шта мислите о игнорисању, чак и потирању и негирању хришћанске културне традиције, која је у европским просторима ипак била одређујућа? Дуго година Православна црква је, малтене, била изопштена стадно на удару тоталитарних режима, који су најчешће имади атрибут комунистичких уређења…
– То је дјело милитантног атеизма, у земљама тзв. реалног социјализма, а ја не бих ни нашу земљу искључио из тог круга, иако се она повремено искључује. Тај милитантни атеизам показатељ је да су његови носиоци, уствари, били заговорници једне нове псеудорелигије. Утопистичке религије. Религије иманентног типа. Носиоци једне идеолошке свијести, која функционише по свим принципима религиозне свијести. Само да наведем један примјер, примјер култа личности, који се, као по правилу, појављивао у некадашњим многобожачким народима, а исто тако и у модерним временим, када су почели да васкрсавају нови култови многобожачког, религиозног типа. Почев од култа Лењина, Стаљина, Броза до култа Мао Це Тунга, чак на тлу кинеске цивилизације која је против култова личности. Ето, до које мјере је ишао тај псеудорелигиозни систем.
Обзиром да је марксизам, својим захтјевом за рјешавање социјалних проблема претендовао на рјешење метафизичких проблема, свеукупне људске судбине иреалности, као такав он није могао да трпи другу религију. Једноставно, није могао да опстане као религија, као религиозна, тј. псеудорелигиозна свијест а да не уништи трагове сваке друге религије. Иначе не би ни постојала толика његова офанзива против религије, нарочито према православним народима.
– Како тумачите чињеницу да се комунизам појавио прво у земљама у којима је управо православна црква, вјековима, на религиозном плану. играла доминантну улогу?
– То је једно питање, веома, веома комплексно и озбиљно. Дуго времена сам о томе размишљао и немам другог одговора, до оног који је дао у древним временима хришћански пустињак Макарије Египатски, који је казао: „Тамо гдје је Дух Свети, тамо је и гоњење.“
Требало је, ваљда, уништити оно што је остало, као посљедњи носилац и чувар непатвореног људског достојанства. Јер, другдје зло је успјело, на овај или онај начин, да разводни добро разори светињу. Тако да није било разлога за борбу против онога што је већ било подлегло.
Требало је, дакле, уништити оне оазе у којима је још увијек постојала (и гдје још увијек постоји) очувана светиња.
Ту се потпуно слажем с Достојевским: Православље је очувало изворно, библијско поимање Христа – Богочовјека, изворног људског достојанства. Зато је требало, да баш ту угаси, та „куга историјска“, Свету Лампу као што је, рецимо, требало убити Христа на Голготи, како би се у коријену сасјекла идеја хришћанства. Зато је Христос и разапет и сахрањен. Међутим, оно што се догодило са Христом, догодило се и са његовом Црквом. Дошло је до васкрсења, показало се да је добро неуништиво.
Чак је и смрт послужила као удица, тако да кажемо, врхунској сили. Као мамац, да буде побијеђена. Исто то се одиграло на овим просторима.
– Колико данас религија може да помогне у рјешавању историјских питања?
– Све зависи од религије! Марксизам, као псеудорелигија, као идеологија, да би за себе сачувао статус једине и спасоносне псеудорелигије и идеологије, стрпао је све друге религије у исти кош. А нијесу све религије исте. Има и сатанских религија. Има религија које окупљају много свијета, али која имају и дискутабилна начела. Сјетимо се само Руждија и напада на његове „Сатанске стихове“, и то у наше вријеме, а да не говоримо о примитивним религијама, о сектама које су се увијек појављивале, о религијама магијским… Према томе, све зависи од тога каква је која религија: колико је она чиста, чедна, и колико су њени носиоци спремни да из ње остваре оно што је заиста човјечно.
– Дуго времена, на овим просторима, па и шире, цркве су затваране, рушене, претваране у руине и непримјерна здања. Древни, сакрални храмови, били су препуштени зубу времена, а о изградњи нових, готово да није смјело ни да се мисли. Чини се, да је у посљедње вријеме много тога промијењено. Недавно је и од најширих друштвених слојева подржана и прихваћена идеја о изградњи велике саборне цркве у главном граду Црне Горе?
– Црква у Подгорици ће бити посвећена Васкрсењу Христовом. Васкрсењу, које је централни хришћански празник у суштини хришћанства, а то је свакако и симболично васкрсавање вриједности, које су биле одбачене. Она ће имати два параклиса. Један посвећен Јовану Владимиру, Светом мученику, првом зетском, српском краљу из десетог вијека, а други параклис Светом Симеону Мироточивом (Симеону Немањи), који је рођен овдје, на Рибници. Био би, доиста ред, да се овај народ одужи једној од највећих личности у историји балканских земаља и народа. Дакле, то подизање храма, у сваком случају је велики догађај, у много чему, ништа мањи од подизања храма Светог Саве на Врачару. Ја га бар тако доживљавам, тако размишљам о њему, и радујем се што је све присутнија свијест о његовом значају. Види се да тај храм народ осјећа као насушну потребу.
Тиме ће ово покољење да искупи гријехе оних који су педесет година толико храмова оскрнавили, порушили, претворили у пландишта за стоку. Сви ти храмови биће, ако Бог да, очишћени, обновљени, а преко њих ће бити обновљена и душа овога народа: храмови су одувијек представљали барометар њеног достојанства.
Кад год се газио један народ, прво су се газили његови храмови. И гробља. Није случајно што су шиптарски сепаратисти 1981. године, прво ударили на Пећку патријаршију и на гробове, а тек онда на живе људе. То је веома значајна чињеница. Изгледа да је тако било и овдје, у Црној Гори.
Није случајно што су нам многи гробови дуго времена били запуштени, што су храмови претварани у клозете, што су их потомци оних који су их градили – препуштали пропадању. Био је то показатељ њихове унижености, неслободе и заслијепљености.
Сада је, ево, дошло вријеме повратка суштини и достојанству, а храм је тај који нам враћа то изгубљено достојанство!

(Побједа, 18. март 1990)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *