Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Светост – мјера људског достојанства

Ваша Светости,
Уважена и честита господо хришћанска,
Нововјековље, нововјековна европска цивилизација посједује једну црту изузетно важну за њено дубље разумијевање. Та црта везана је, свакако, за појаву ренесансе и протестантизма, као и за развој европске мисли и науке, утемељене на ренесансним начелима. Та начела су свима позната, а та црта се састоји у тежњи и захтјеву, мање или више прикривеном, често и потпуно јавном и отвореном: свести постојање на природу, свијет, световност, на голог човјека. За такво схватање свјетлост природе односно космичког бића, пројављена кроз свјетлост људског разума или са њом обједињена и њоме прожета, једини је извор знања, али и темељ људског постојања и дјелања.
Световност је за њега исходиште човјека и човјечности, како на плану његовог бића, тако и на плану остварења његовог коначног смисла. Овдје и сада бити и дјелати, једино је људско: бити и постојати. Биће и вријеме су у својим дубинама истовјетни, али и у својим токовима, без обзира на њихово трајање.
Очевидно, овај став нововјековља, повратак је, у суштини, хеленском, кружном детерминистичком поимању стварности. Но, он има у себи и нешто битно ново, наслијеђено из јудео-хришћанског предања. Јудео-хришћанско предање утемељује овострано (биће и вријеме) на присуству у њему живог Бога односно Логоса и на стваралачком чину, продору и уласку вјечног Логоса Божјег у матицу живота и свијета. Тим стваралачким присуством и промислитељским продором и јављањем Логоса, космос и човјек, а онда и људска историја, задобијају линеарно усходно значење и отворено динамично усмјерење и смисао.
Сада свијет није више понављање вјечито истог, он задобија дар и способност „ка бољем напредовања“, тј. могућност изласка из себе самог и ослобођења из окова нужности и безизлазности. Управо насљеђем тог предања је објашњиво развијање у нововјековљу сазнања о напретку и прогресу, осјећање битног значаја постојања у времену, као могућности за ново, о значају материје и тијела, овог садашњег тренутка.
Но, ту долази до непремостивог парадокса и противрјечности. Јер, оног момента, када се та вјера у космички динамизам и историјски развој и напредак (лични и друштвени, стваралачки) лиши онтолошких претпоставки наслијеђених из јудео-хришћанске традиције и есхатолошке отворености за могућности иступљенија у онострану Пуноћу, као што се то у нововјековљу, управо, и догађа, – човјек се неминовно суочава с трагизмом, боље рећи, бесмислом свега што настаје, што се збива или ствара. Осјећање тог трагизма и бесмисла, утолико је дубље од древнохеленског, уколико је дубља свијест о свијету и човјековом мјесту у њему, а она је, по самој својој природи ствари, постала дубља и зрелија.
И заиста, што је човјек досљеднији ставу свођења постојања на свјетовност и овостраност, то је свјеснији чињенице да сваки напредак и прогрес личе на змију која се храни својим репом, гутајући себе саму. Човјек прије или касније постаје свјестан да се ту ради о динамизму исходећем из бесловесности и безличности, једном за свагда, детерминисаном самим собом, и завршавајућем са есхатоном, тј. збиром цјелокупног постојања и „раста“, као скоком у празно. Његошевски речено: „Вријеме земно и судбина људска“, овдје се заиста откривају и показују као „два образа највише лудости“.
Како се манифестује та „највиша лудост“ сизифовског прогреса у „воденици смрти“ (израз о. Јустина Поповића), заснованог на бесконачном космичко-онтолошком „пресипању из шупљег у празно“, покушаћемо да укратко покажемо на примјеру два изданка тог и таквог нововјековља, чијим плодовима се и ми хранимо, нарочито посљедњих времена, и на овим нашим просторима.
Први изданак, развијан и разрађиван, нарочито од времена европске Просвијећености до данас, јесте утемељење и поимање просвјетитељства без светитељства, тј. утемељивање људског достојанства без светости и мимо светости.
Други изданак и став, постављен трагичним мислиоцем и писцем Камијем, гласи отприлике овако: једини битни проблем за човјека нашег (и сваког) времена, јесте: како постати светитељ без Бога. У ствари, оба изданка су из истог коријена. И за један и за други став и захтјев, у крајњој анализи, свјетовност, „време земно“ – извор је и увир бића и постојања. Просвијећеност и из њега настало просвјетитељство нововјековља хоће знање и чулност свијета и разума, и умење: камијевско светитељство без Бога трага за савршенством и смислом живљења у оквирима иманентног овостраној и садашњег, прихваћеног као јединог стварног постојања.
Разлике, наравно, има: Просвијећеност се задовољава „совјетима здравог разума“ и наивним морализмом, коме је светост непотребна. Код Камија одзвања скривени крик за изгубљеном светошћу и светитељством, но затрован самозаљубљеношћу и солипсизмом.
Не наводимо случајно баш ова два изданка нововјековља. Они представљају, такорећи, квинтесенцу стремљења једне читаве цивилизације, у којој живимо и јесмо; које се прожимају и желе да прожму собом све области људског мишљења и дјелања. Далеко би нас одвело да речено провјеримо и потврдимо очевидним фактима и историјским збивањима на европским и ширим просторима, која свједоче уложени не мали напор примјене тих ставова у животу појединаца и друштва. Још би нас даље одвело утврђивање посљедица те примјене у животу и устројству модерног свијета. Зато ћемо се ограничити на нашу историју посматрану под призмом лика Светог Саве и онога што називамо Светосавље, као и промјена до којих је у односу према њему дошло у новије вријеме под утицајем тих изданака нововјековља. Мислимо да је то, и те како битно за нас у овом историјском тренутку, али и за нашу будућност. И не само нашу.
Личност Светог Саве, разумије се, једна је, али историјски гледано, доживљавана је, не увијек, на исти начин. Постоје кроз осмовјековну историју, углавном, два приступа Светом Сави и његовом дјелу.
Први је – гледање Светог Саве из њега самога, кроз поистовјећење са њим и уподобљење. њему, као и преко надахњивања њиме онаквим какав је био.
Други приступ је – стварање Светог Саве, да тако кажемо, по својој слици и прилици“.
Примљен, гледан и доживљаван онакав какав је стварно био, Свети Сава је несхватљив и незамислив без личности Богочовјека-Христа и његове Цркве. Да је Свети Сава био првенствено богочежњива и христочежњива душа, то потврђује цио његов живот, од младалачког бјекства у Свету Гору, до дана његовог упокојења у Бугарској. Основна покретачка и преображајна сила његовог ума и срца, његовог бића и дјелатности, многостране и многоструке, и сваког његовог стваралачког чина, али и скривеног уздаха и молитве, била је светозарна личност Христова, доживљена и доживљавана у Цркви као његовом богочовјечанском Тијелу.
Христос је за њега „истинити Бог и живот свима“, како сам записује у Хиландарском образнику (типику). Зато он у истом Образнику, позива, не само „у Христа љубљену и духовну браћу своју и оне“ хиландарске монахе, него све своје по духу и тијелу потомке, да се „уподобе прекрасним трговцима који све своје имање дадоше и купише једини бесцен-бисер Христа“. (Хиландарски типик, увод).
Тај позив на задобијање Христа, у ствари представља за Светог Саву позив на светост и светитељство, укоријењено на једином Светом, на „Свецу Израиљевом“. Јер и за њега је Бог, као и за пророке, апостоле и Свете прије њега – „Свети Израиљев“. При том је битно истаћи, да заиста светост није просто етичка категорија. Она није само чежња за нуминозним, божанским, својствена, по умном Рудолфу Оту, свечовјечанском религиозном искуству и сазнању (в. његову класичну књигу на тему „Свето“ – „Дас Хеилиге“).
Светост је свуда присутна сама божанска стварност, која својим присуством освјећује све и сва, и сваког човјека који долази на свијет. Сам Бог казује у чему је извор светости и освећења: „Осветите се и будите свети“, позива, „јер ја сам свет“. И за Светог Саву, дакле, сам Бог је свет, а сама светост – „воља Божја“. Светост, дакле за њега није само вјечно својство бића Божјег, она је воља Божја уткана у природу и призиву Његове творевине – на освећење и светост. Тако је Бог свет не само по себи, него је „свет у свим делима својим“ (Пс. 144, 17.)
Веома важно је рећи да је за Светог Саву творевина – светиња на свим ступњевима свог постојања, од простобитија преко добробитија до вјечног добробитија. Обзиром, да он за полазну тачку свега или за циљ свега има „бесцен бисер Христа“, Његову личност, која оваплоћењем и својим богочовјечанским дјелом обједињују у себи и Творца и твар, дух и материју, небо и земљу, овострано и онострано, прошлост, садашњост и будућност, – Свети Сава не познаје и не признаје онтолошки дуализам било какве врсте. Дуализам није и не може бити у самој природи твари, јер је она „веома добра“ твар Сведоброга Творца. Дуализам може да буде прихваћен само на плану слободе избора, тј. злоупотребе твари или самога Творца, појављиване као зло и гријех. Светост и добро је сама природа твари. Зло је лажно стање, лажни начин постојања творевине. Свети Сава је дубоко свјестан све трагике тог лажног начина постојања као злоупотребе твари и гријеха. Зато је борба против зла и гријеха и очишћење од огреховљености за њега основни императив живота.
С обзиром на ту светост и доброту твари од самог њеног настанка, Свети Сава не зна за подјелу стварности на „сакралну“ и „профану“ по природи, уколико се под профаним подразумијева материјални свијет и свагдашња стварност а не њихово лажно, огреховљено стање. Сљедујући библијско виђење стварности, он разликује нетварно и тварно биће, тј. нестворено и створено, али не супротстављајући их међу собом, него доживљавајући њихову утканост од искона, једног у друго. Отуда ни извор зла не може да буде тражен у материји или неком вјечном начелу, него у злом усмјерењу по природи добре, слободне воље разумних бића. То зло усмјерење воље има за својство обоготворење твари, употребу и однос према твари супротно вољи Божјој, која је – светост и освећење творевине и нас као створених бића.
Ко воли свијет и оно што је у свијету на неблагословен начин, тј. супротно вољи Божјој, разара светињу свијета и постаје непријатељ Богу. Тиме осуђује себе и свијет на ништавило, јер „свијет овај пролази, а онај који чини вољу Божју остаје на вјекове“ (Хиландарски типик, увод.) У сагласију, дакле, са вољом Божјом је светост и живот свијета и човјека; без и ван ње свијет и човјек су плијен насиља, пролазности, смрти и бесмисла. Воља Божја је у ствари вјечна љубав Божја, на којој све почива. Презир воље Божје је презир и одбацивање љубави, саможиво затварање у себе, човјека и преко њега свијета. Зато је мржња на светост, мржња на вјечну Љубав, која даје живот, па отуда неминовно – и негирање живота.
Сву светосавску философију живота можемо открити у тајни хљеба нашег свагдашњег и његове свете (благословене, благодарне) или проклете (несвете, неблагословене) употребе. Хљеб (=свијет) је храна за наш живот. Као такав он је јављање Божје љубави према нама и наше љубави према ближњима. Зато нам се и сам Бог преко њега открио као Хљеб живота. Хљеб, човјек и свијет су богојавни, отуда и могућност знања из природе и људског ума. Што је дубље осјећање за вољу Божју као њихову унутарњу светост и бесмртност, то је и сјај и свјетлост истине која из њих зрачи, јача. А најдубље што се у њима и кроз њих открива, јесте истина, величанствена и чудесна, да су они дар Љубави и да за љубав постоје. Престају ли да буду дар Љубави и у служби љубави, постају загонетно и мучно ништа.
Из љубави Бог „умножава“ свијет, као хљебове, и даје храну свакој твари, у своје вријеме. Отимање хљеба и свијета од Бога, знак је дубинске саможивости и отровне богомржње, која ће се прије или касније пројавити и у односу на људе као човјекомржња и у односу на друга бића у свијету. А саможивост и мржња, супротне су смислу човјека и свијета, представљају скрнављење светости свијета, кроз негирање њега као печата и дара љубави, створеног и датог за благодарно уздарје Богу и обдаривање ближњих.
Није ли човјек, као биће, запечаћен истим тим печатом и носилац исте те светости, и то на још савршенији начин? Отуда лакомост за хљебом и похлепа за стварима, саможивост и гордо обоготворење себе, рађају неминовно, прије или касније, у човјеку, разорно и саморазарајуће тројство: богоубиство, братоубиство и самоубиство. Обесвећени свијет пак се погружава у таму преисподњу, постајући „тиран тиранину, а камоли души благородној“ (Његош).
Ето, ради чега се Светом Сави у тајни хљеба свагдашњег, открива тајна неба и земље, Бога и човјека, времена и вјечности. Јер наш свагдашњи хљеб је створен да постане наш насушни (=надсуштаствени) Хљеб; Хљеб живота, дјејством и присуством и призивом на њега Духа Светога животворнога. У хљебу, преко хљеба и његовог ломљења и раздјељивања и непотрошивог једења, открива нам се и даје вјечни Логос, као Пут, Истина и Живот, као Хљеб Живота. По ријечи самога Христа, коју Свети Сава преко „Хиландарског образника“ оставља у животворно насљеђе своме потомству: „Који једе тијело моје и пије крв моју, у мени остаје и ја у њему“ (Јн. 6, 56) И опет: „Ако не једете тијело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи“ (Јн. 6, 53.) Овоме Свети Сава додаје и ријечи Апостола, као потврду: „Ко се прилепљује Господу, једно је тијело“ (1 Кор. 6, 17), као и обратно: „Који себе удаљује од Тебе, погинуће“ (рече кротки Давид, Пс. 72, 27.)
У тајни овог Хљеба, тј; у Светом Причешћу, открива се људима Бог као Отац и брат; у њему се открива човјек човјеку као брат и вјечни сабрат. Отуда све што је Свети Сава градио и стварао око Св. Причешћа и за Св. Причешће је градио и стварао. Сви његови храмови и списи, сва његова дјела и ријечи у служби су вјечне Ријечи Божје као Хљеба живота и њоме освећеног и осмишљеног свагдашњег хљеба и живљења. А циљ му је „да би смо сви били једно истомудрујући, исто помишљајући, пасени и вођени од једног истог Пастира и као једна златна верига везани једни за друге“, како би се „саудили у једно Тело, под једном Главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (ср. Еф. 2, 20-22) „Хиландарски типик“ гл. 17.) Бог који постаје Хљеб насушни, хљеб свагдашњи, који се од пролазне хране преображава и претвара и уздиже у храну која даје живот вјечни, неразориво заједништво оних који се око тога хљеба окупљају и њиме хране – то јединство Бога и човјека, оностраног и овостраног, Творца и твари, свагдашњег живљења на небесима, јединога Светога и онога што Њиме, Његовим стваралачким дјејством и промислитељским присуством постаје Светиња, (тј. цјелина твари) – то је суштина вјере и опита и поруке и опредјељења Светог Саве. На основу те вјере и опита, и он, као и Апостол, непрестано позива сва покољења на светост као темељ и мјеру достојанства свега, особито словесних бића: „По Свецу који вас је позвао и ви будите свети у свему живљењу“ (Петр. 1, 15-16).
То јединство у вјечној Љубави, за Љубав и заједништво створених бића, захтијева и призива на јединство душе и тијела, духа и материје, храма као тијела и садржаја као душе, божанског и људског стваралачког чина, заговара сагласије, неразоривост државе и Цркве (по узору душе и тијела). Могли бисмо рећи да је за Светог Саву као и за све њему сличне светитеље, земља по свом устројству и циљу огледало неба, небо је извор живота и плодности земље. Зато он не проповиједа бјекство од земље и хљеба и овостране стварности, него откривање и остваривање у земљи, тијелу и хљебу Пуноће живота. И његово „бјекство“ из свијета потрага је за том Пуноћом, као што је и његово враћање отаџбини, обасјавање народа свога свјетлошћу откривене Тајне. За њега као што су земља, тијело и хљеб пријемчиви за небеску росу и свјетлост сунца, која их оплођује и грије, тако су пријемчиви и за вјечну Свјетлост и топлоту Духа, за квасац вјечнога живота. Па као што њива окамењена, непријемчива за сунчану топлоту и свјетлост не може плода донијети, тако и људско биће, и свијет у цјелини, затворени у себе саме, самодовољни, одвојени од Духа живоносног и вјечног Сунца, постају неминовно потркалиште демона таме и плијен ништавила.
Све ово зна и отац Светог Саве, Стефан Немања. Зато и он, стварајући своју државу, својим двигом према Светој Гори чини је отвореном за небо, ослобађајући државу и државотворност од биолошко-социолошке детерминисаности, самозатворености и самодовољности. Али зато, с друге стране, и његов син, Свети Сава силази са Свете Горе у ту исту државу, да би њено устројство и земни хљеб освијетлио небеским поретком и Хљебом живота који силази с Неба. Светиња пак и светост које Свети доноси земљи, није нешто туђе у њој: то је оно за чим она чезне, на чему и ради чега постоји, што јој је сабитно и сродно. Светост је њен основ и призив, коначна мјера ње и свега што се збива на њој, првенствено човјека и његовог смисла. То је оно чиме је и сам Светитељ себе осветио и просветио, чиме живи и ради чега живи.
Одрекне ли му се или одузме то – њега више нема, он не постоји. Или постоји као варалица себе и других.
Светост је истовремено и просвета, просвјећивање вјечном Свјетлошћу. Отуда је светитељство једино истинско просвјетитељство, а светитељ, као цјеловита личност преображена и препорођена вјечним Знањем и вјечноживом Истином, – једини истински просвјетитељ. Није случајно да су у словенским језицима светост и свјетлост, светитељство и просветитељство, и језички једног коријена. Зато, заиста без те вјечне Свјетлости у себи, свијет и живот престају да буду светиња, остављени пролазности и ништавности, просвјета и просвјетитељство, без светости, кратког су даха и још краћих домета, сведени на плитку свјетлост природе и ума, заробљених солипсизмом и окованошћу собом.
Свети Сава, дакле, утемељен на личности Богочовјека Христа, тај христолики Светитељ, са светошћу као мјером људског достојанства, – управо као такав, постао је судбинска личност за српски народ и његово историјско опредјељење. По томе је он вечно наш и вјечно нов, али истовремено и васељенски универзални свечовјек. Као такав он је доживљаван од српског народа и приман кроз вјекове. Тек у новије вријеме, не без утицаја нововјековља, почело је да губи његово просвјетитељство своју онтолошку и есхатолошку раван, свођено на раван европског просвјетитељства моралистичког и тзв. „здраворазумског“ типа. На оно, што је за Светог Саву само једна од димензија човјековог постојања, и једно од изворишта знања и просвећења. То је већ било оно стварање Светог Саве „по својој слици и прилици“. напоредо с овим, јавило се и утилитарно-националистичко тумачење лика и улоге Светог Саве, нарочито у прошлом и у овом стољећу. И једно и друго тумачење је упростило, те тиме популарисало лик Светог Саве, али и сузило његову васељенску свечовјечност, умањивши њему својствену, благодатну дубину и универзалност. Тиме је, несумњиво, учињена неправда Светом Сави, а преко њега и самом његовом народу, на првом мјесту његовој светосавској саборној вјери православној.
У том преобликовању, да не кажемо унаказивању лика и дјела Светог Саве ишло се и даље. Дошло се чак и до покушаја његовог потискивања и брисања из народног памћења, нарочито из памћења младих покољења, поготово од рата до данас. У томе су најдаље отишли марксистичко-материјалистички заговорници „светитељства“, тј. човјековог савршенства, без Бога и против Бога, просвјете, без и против светости, просвјетитељства, без и против светитељства. Просто је здравоумски необјашњиво и запањујуће систематско послијератно игнорисање, чак негирање светитељства Светог Саве и светости као идеала и смисла његовог просвјетитељства. Од Светог Саве он је постао поново „Растко Немањић“, дакле оно од чега се он одрекао већ самим својим младалачким бјекством у Свету Гору! Тај негаторски однос према Светом Сави, скрива, у ствари, негирање цјелокупног хришћанског предања нашег народа, као и светосавске философије живота, којом се српски народ уписао у историјски зреле и плодотворне народе. А шта је за Светог Саву човјек без Христа Бога, просвјета без светости, култура без култа, људско слово без вјечног Логоса, човјеково знање без Божје Премудрости, земља без неба, хљеб без могућности претварања у Хљеб живота, просвјетитељство без светитељства, људско братство без вјечног Очинства? – Шта друго, ако не једно огромно – ништа! Исто оно што је за његовог духовног потомка „време земно и судбина људска“, а то значи – „два образа највише лудости“.
Крупна је и тешка ријеч, али мора да се изговори: у притајеној, свјесној или несвјесној мржњи на светост и бјекству од светости и светитељства Светог Саве, има нечег демонског, сатанизованог, савоубилачког, а тиме и самоубилачког. Тужно је да тог и таквог, мање или више притајеног или јавног бјекства од Светог Саве, и ниподаштавања његовог светитељства, а тиме и његове цјеловите свечовјечности и свечовјечанске личности, има још увијек у нама и међу нама. То потврђује и недавна одлука Просветног савета, тј. Министарства просвете Србије, којом се Свети Сава поново дијели и цијепа на „свеца“ и „просветитеља“, култну личност и културну личност, митолошку и историјску, па једна половина, мања, Светог Саве је за школе, а друга – није за школе. Деценијама избачен из школе, Свети Сава покушава опет да се у њих уведе, али на мала врата и стидљиво, и то не он него његов спољашњи привид, да не кажемо, нека врста његове карикатуре.
И опет питање: откуд то бјекство од његове светости и притајена мржња на његово светитељство?
Очевидно, није лако ићи за Светим Савом путем његовим који води у Живот. Зато је бјекство и ниподаштавање његове светости објашњиво и нојевским скривањем у пијесак просјечности и пролазности; али и као бјекство од свог сопственог богочовјечног вјечног достојанства и подвижничког, светосавског напредовања ка истински бољем, које има један крај – божански бескрај. То бјекство и стално избјегавање светитељства, знак је и сљепила за истинско људско достојанство, као и знак духовне помрачености.
Зато, помолимо се Светом оцу нашем Сави, нашем свенародном очињем виду: Поврати нам души вид, једини Световиду наш! Врати душу нашу у Христову богочовјечну чистоту! Светињом нас обнови и светошћу просвети и сабери! Светитељу оче Саво, моли Христа Бога за све нас.
Амин!

Бесједа на Светосавској академији,
27. јануар 1991. у Сава Центру
(Стварање, 12, 1991)

Коментарисање није више омогућено.