Поводом годишњице упокојења епископа браничевског Хризостома
Септембра 24, 1989. г. уснуо је у Господу племенити и тихи епископ Хризостом. Још у Богословији је био оцијењен од својих школских другова као ученик – најбољег срца. Такав је остао до свог последњег даха. Зрачио је добротом и једноставношћу. Тих и ненаметљив, али веома проницљив, образован, паскаловски удубљен у себе и свијет око себе (није случајно што је он први код нас препео чувене Паскалове „Мисли“), као да се читавог живота држао древне мудрости:“Ништа што је сувишно!“Као и оне друге, старе животне истине: „Мјера је од свега најбоља!“
Кротак у срцу, био је кротак и у односима према своме свештенству и вјерном народу Божјем, према себи равнима и према потчињенима. Сувишна ријеч није прелазила преко његових усана, ни у разговору ни у бесједи, а ни преко пера. Људе није потчињавао себи и својој вољи – памећу, још мање – влашћу. Освајао их је срцем и зрачењем свог милосног присуства.
Какав је био он, такав је био и његов „Православни мисионар, “ који је уређивао читавих 25 година. Народски једноставан, али духовношћу и еванђеоском једноставношћу прожет и испуњен. Преко св. Јеванђелистара (Празнична и недјељна Еванђеља на српском) први је код нас вратио народу слово Божје, и открио му га, на њему разумљивом језику.
Из његове преводилачке радионице, изашла је “ Невидљива борба“ Св. Никодима Светогорца, прво издање „Казивања једног поклоника свом духовном оцу, “ (у новом преводу: „Казивања једног боготражитеља“, два допуњена издања у Крњеву његове Епархије), као и изузетно значајна књига Оца Софронија: „Старац Силуан“.
Све су то биле прве ласте нашег буђења у временима безбожне море и духовне збуњености, шездесетих година, као и временима запањујућег недостатка духовне књижевности.
Круна свега тога било је издање његових бесједа и чланака, под називом „Тихи глас“ (два издања, прво 1986.) Несумњиво ради се о једној ријеткој збирци бесједа на нашем језику, која ће наџивјети свога аутора.
Иако „тих“, или управо зато што је тих: Што кроз њега провијава „тихи повјетарац“ Божјег присуства, сличног оном које је доживио Пророк Илија на Гори Хориву – овај бесједнички глас Владике Хризостома допираће до ума и срца будућих покољења, плијенити их и надахњивати својом надвременом животношћу и простим сазвучјем мисли и примјера из свакидашњице.
Надахнут личношћу и ријечју Владике Николаја, понесен и подстакнут као ученик, огњеним примјером о. Јустина Поповића, остао им је духовно близак цијелог живота. При том је ходио Божјим путем по својој мјери, вјеран своме дару и нарави, живећи свој богодани и непоновљиви живот, трезвено и смјерно.
Код блаженог спомена Владике Хризостома, еванђеоско духовно и човјечна трезвеност, били су изнад законског и јуридичког. До те преваге еванђеоске човјечности и над законичарским „цијеђењем комараца“ дошло је у њему не само његове нарави ради, него, без икакве сумње и због унутарњих распињања његових, само Богу знаних, распињања, која су уродила духовном зрелошћу и преврелошћу.
Навешћу један примјер те његове еванђеоске трезвености, који ми остаје неизбрисив у сјећању, а кроз њега и доживотна благодарност овој племенитој души.
Наиме, дошао сам код њега по благослов за упис на Богословски факултет (1958). Тада је био администратор Црногорско-приморске митрополије. У то вријеме је за свршене богослове важила саборска одлука: или у војску, или – рукоположење, па тек послије војске и рукоположења, упис на факултет. А мени ни једно ни друго ни на крај памети није било. Зато сам био чврсто одлучио: не добијем ли благослов, одох бестрага…
Но, добри Владика, као да је у тренутку продро у бездан мога искушења, без ријечи објашњења, машио се пера и полутабака на свом столу и оног тренутка написао: „Дајемо благослов за упис на факултет…“
Нека је благословен зато и на овом и на оном свијету. Јер признајем и исповиједам: Тиме ми је спасао душу од сигурне пропасти…
Сјећајући се дивног лика Владике Хризостома, зато постоји још један разлог: Он је у два маха био помоћник и мјестобљуститељ трона Банатског епископа. Први пут је то било за вријеме администрирања Банатском епархијом Патријарха Гаврила и Патријарха Викентија (19471952), а други пут послије упокојења блаженог спомена Епископа Висариона, његовог доживотног друга и пријатеља (1980/81). О томе стоји записано и у једној од његових дивних бесједа, објављеној у поменутој збирци „Тихи глас“, под насловом „Једне вечери у Вршцу.“
Биљежећи ових неколико редака, као знак молитвеног сјећања и љубави према овом ријетком Јерарху наше Цркве, објављујемо и једну његову бесједу.
Господ да га упокоји тамо гдје сија свјетлост лица Божијег.
(Банатски весник, Октобар-новембар 1990)