О Његошевој капели
– Будући да сте прихватили да будете почасни предсједник Одбора за повратак капеле, сигурно, вјерујете у успјех те акције. Кад очекујете испуњење овог светог и свечаног чина?
– Не сумњам да ће се то десити, мада је тешко да се говори о конкретним роковима. Вјерујем, свакако, да ћемо ми бити савременици тог догађаја. Моја генерација, која је допринијела и присуствовала скрнављењу Његошевог гроба на Ловћену (а сни смо ми, на свој начин, помало одговорни, ко мање, ко више) да доживи отрјежњење и извјесно очишћење. То ће се десити оног тренутка, када у цјелокупном народу црногорском, превлада свијест о томе. То није тако далеко, јер свако насиље мора, кад-тад, да се разоткрије. А случај Ловћена је отворено насиље против светиње, против завјештања, против природе, против народног памћења. Треба разоткрити лаж, и народу ће се вратити и памћење и самопоштовање. Ослободиће се – брозоморе.
– Каква ће бити процедура за припремање терена за повратак капеле?
– Процедура је већ почела, тиме што се то питање све чешће јавно поставља, а и формирање Покретачког одбора за обнову капеле, значајна је карика утом ланцу. Ја, као митрополит, мораћу у најскорије вријеме да поставим имовинско питање црквишта на Ловћену. Оно припада цркви по божјим и земаљским законима и чак, ни формално, од ње није одузето, тако да је и са тог становишта, тамо бесправно постављен Мештровићев маузолеј. То није једино питање, али је једно од првих. Што више буду правда и правна држава хватале коријене, то ће и Црква бити прије обештећена, не само када је у питању Ловћен. А учињена јој је, посебно у Црној Гори, изузето велика неправда. За посљедњих 50 година овдје је запуштено и оскрнављено преко 600 цркава. У некима и данас пландује стока, другима се једва темељи назиру, и све то треба да се обнови. Али, народ се буди. Нема дана да код мене не дође нека делегација или појединац, са жељом да обнове неку од цркава. Чак се обнављају и оне што су прије триста година, у вријеме велике сеобе Срба, срушене.
То је добар знак да долазе бољи дани, па ће се и свето камење, поново вратити на Ловћен.
– Разговарали сте са предсједником Предсједништва Црне Горе Момиром Булатовићем. Да ли је било ријечи о повратку капеле?
– Предсједник је желео да чује моје мишљене о томе и пажљиво ме је саслушао. Мислим да је он човјек с којим може да се разговара. То је добро, и надам се да ће олакшати повратак црквице на Ловћен. Истина, треба да се разбије и још много предрасуда, треба ослободити људе страха, па зато и кажем да не треба журити док све добро не сазри. Треба пустити да код свих Црногораца сазри свијест да је цркви а не маузолеју мјесто на Ловћену. Сам чин постављања капеле биће најлакши дио посла. Наравно, нормално је да се очекује да ће они који су поставили маузолеј, наћи за њега прикладно друго мјесто. Он ће и тако на Ловћену пропасти, пошто га је немогуће одржавати.
– Постоје идеје да се капела „укомпонује“ у маузолеј и тако сви задовоље?
– Капела мора да буде враћена тамо гдје је и била и ту компромиса не може да буде. А што се тиче сапостојања капеле и маузолеја, из много разлога то је немогуће. Не могу двије капе, истовремено, на једну главу код нормалног човјека, а Црногорци никад нијесу били двокапићи. Ловћен је замишљен да буде саборно мјесто појединаца, народа и народа. Што маузолеј на њему дуже остане, Ловћен ће све више бити мјесто раздора а не саборности. Што прије то схвате Црногорци и остали Срби, то боље за њих, за цио српски народ а и за све друге народе с којима живимо. А то мора да буде посљедица духовног сазријевања самога народа. Маузолеј на другом мјесту, гдје се може одржавати, у природнијем амбијенту, може да постане истински симбол заједништва. На Ловћену он то никако није и не може да буде.
– Присутно је мишљење да би премјештање маузолеја био варварски чин раван рушењу капеле…
– Ако би се прихватила та теза, онда би све, на чему почива славна црногорска историја било сулудо: истрага потурица, број на Вучјем долу, Царевом лазу, Грахови… Ријечју, све што је рађено за одбрану Црне Горе и њене слободе било би варварско, бесмислено, нехумано. Неће бити баш тако и не може да буде тако. Народ се увијек од зла бранио и браниће се. А премјештање маузолеја није рушење, па су и са те стране поређења неумјесна.
– Да ли Вас је изненадило оволико гласова за повратак капеле?
– Ја сам дубоко увјерен да огромна већина народа никада није ни одобрила рушење капеле, али многи тада то нијесу смјели јавно да кажу. Много их је и рекло, па опет властодршци тадашњи нијесу их послушали. Сада када је народ осјетио да смије да говори, проговорио је прилично гласно и све ће гласније. Видите, Мештровић је свом Степинцу подигао одговарајући, сасвим прикладан хришћански споменик, а Његоша је извадио из његовог духовног контекста. Приказао га је као мислиоца, али је потпуно занемарио чињеницу да је он православни владика. Преко тог Његошевог споменика он је исказао однос према Православљу, као шизматичном свијету, кога треба стално подучавати, просвјећивати.
– Прича се да у маузолеју и нијесу сахрањене Његошеве кости?
– Не бих се изненадио да је неки храбри Црногорац, а Црна Гора је имала увијек храбрих људи, има их и данас – када је видио шта се дешава, негдје, на сигурно мјесто, склонио Његошеве мошти и да чека тренутак да их поново врати у капелу. Немам о томе конкретних сазнања, али сама прича нешто говори. Тај отпор у свијести људи, који се није смио јавно изразити, нашао је утјеху и израз у прижељкивању да владичине кости нијесу у здању које му ни по чему не приличи.
– На Цетињу је стотинак особа тражило аутокефалну црногорску цркву, носећи, поред осталих и транспарент: „Ловћен и маузолеј су кров дукљанске земље. “ Како то коментаришете?
– Доласком у Црну Гору, за митрополита, запањио сам се постојањем групице људи, која мисли да Богу службу чини и Св. Петру Цетињском, тражећи некакву аутокефалну црногорску цркву. Ради се о својеврсној милитантној секти, склоној чак и насиљу. Народ их је с правом, назвао „аутокефалисти-црнолатинаши.“ Они суштински немају ничег заједничког са Црквом и хришћанством. Ето, оно бране маузолеј, који је многобожачки храм, а Његош је владика Православне цркве, који је оставио завјештање, да почива у задужбини Св. Петра Цетињског, коју је лично подигао. То је прва задужбина, први споменик Светом Петру Цетињском, а они сад бране злочин који је учињен према том споменику, а све тобож у име Светог Петра Цетињског!
(Вечерње новости, март 1991)