Повратак памети
– Нешто неосјетно, али веома крупно се десило у историји свијета – опет се враћа универзализму хришћанске културе…
– Догодило се заиста нешто превелико у историји свијета, и тај догађај, није данашњи, боље рећи, он јесте данашњи, у смислу свевремености. Тај догађај који дијели историју на два дијела јесте улазак Бога у свијет. То је догађај рођења Христовог. По ријечима Апостола Јована: “Логос постаде тијело.” И то рођење било је и остало једино ново под сунцем. Још су древни хришћански мудраци о томе говорили. То је оно што је потресло људску судбину, и што је и сад потреса.
Увијек изнова тај догађај се открива као мјерило историјских збивања и догађања: он је увео драматику у историју, драматику у напетост између добра и зла. Од тог времена човјек не може да буде задовољан малим: он хоће све! Он хоће све, било у потрази за свеобухватним добром, било у смислу задобијања зла и негације свог постојања.
Наше вријеме изнова открива драматику на којој почива овај свијет. Криза модерног свијета свједок је те драматике и није чудо што данас изнова долази до потраге за оним универзалним вриједностима, како их Ви називате, хришћанске културе, које су се оприсутниле у судбини човјека и свијета, управо кроз тај божански продор у свијет.
– Владико, Ви сте први указали на дубоку повезаност побуне српског народа на зборовима, са оним што је суштина православља – саборношћу Цркве?
– Потпуно је природно да српски народ учествује у тој драматици модерног свијета. Хтио не хтио, он је укључен у историјска збивања, тако да се оне преламају и на његовој судбини.
Као што је српски народ учествовао у перипетији потраге за Китеж-градом, за неким новим, срећним друштвом, тако се он данас, када је дошло до кризе те потраге и сам враћа неминовно изворним вриједностима присутним у његовој историји. То враћање изворним вриједностима српскога народа појављује се на разне начине у посљедње вријеме: попуцале су стеге идеолошке, долази до ослобађања од “шизофрености свијести”, којој је овај народ подложан, да не кажемо само посљедњих деценија, и отуда се кроз новија збивања у народу, која су на први поглед идеолошке природе, открива нешто дубље.
Српски народ је васпитан у духу саборности: о томе свједочи и онај сабор, први свесрпски, у манастиру Студеници 1196. године, а онда редом – сва српска зборовања кроз вјекове, уткана у српску историју и судбину. Све велике историјске одлуке доношене су на саборима, тако да је саборност ушла у све поре духовне српског народа. И није чудо да су и нове промјене, које се код нас догађају, промјене које долазе “из главе цијела народа”, по ријечима владике Његоша.
То, што су наши интелектуалци, многи, изгубили из вида тај традиционални израз и то предањско својство српскога народа, показатељ је њихове отуђености од тога истога народа.
– Можда су га једноставно заменили неким другим вредностима?
– Или изгубили. или презрели та основна својства народа, или превидјели и замијенили другим вриједностима. Оно што се, међутим, код нас сада догађа, показује управо супротно: да су начела која су усвојена са стране, заправо осиромашила и народ и интелигенцију тог народа, и да је био посљедњи тренутак да се тај народ праћа себи и својој памети.
– Да, али питате ли се, зашто је тај наш народ толико дуго чекао на побуну, зашто се није супротстављао?
– Давно је речено: патњама се памет стиче! Мјера патње је мјера знања. То важи за појединце али то важи и за народе. Мора да прође период сазријевања, па чак и неког удаљавања од себе самога, да би онда, кроз то отуђење човјек схватио праве вриједности.
Као што је јеврејски народ, послије египатског ропства, лутао 40 година по пустињи, тако је требало и српском народу 40-50 година, да се врати својој земљи обећаној, своме Јерусалиму. Ми смо ту, негдје, на граници новог почетка, гдје су заиста ова покољења призвана да крену у утемељивање нове будућности, али на провјереним основама светосавског и лазаревског опредјељења за оно што је вјечно и непролазно.
– Подразумева се да се зна шта је догма. Ипак, реците нам, које су основне догме хришћанства и отклоните извесне недоумице око значења овог појма?
– Ријеч догма изведена је од ријечи докео, што значи – мислим, односно мишљење, одређено мишљење. Само, теолошко значење ријечи догма, често се схвата на погрешан начин, као нешто што је окамењено, петрифицирано. У изворном значењу, догма је мишљење које има свој зачетак у човјеку. Међутим, мишљење које обуима собом све људске моћи, али исто тако и мишљење надахнуто и нечим дубљим од човјека.
Мишљење које је безгранично, универзално јер хришћанска догма није идеја, хришћанска догма значи истину вјере и живота. Рецимо, догма о Светој Тројици је суштинска хришћанска догма. Дефинисана кроз историју Цркве, она није ништа друго него дефиниција, путоказ. Само је путоказ, јер оно што покушава да се дефинише људским језиком с оне стране је сваке дефиниције, оно је необухватно, не може да буде смјештено ни у људски ум ни у људско срце, нити може да буде смјештено у људску ријеч.
Дакле, проналази се најадекватнија ријеч, да нама, који јесмо овдје и ограничени, укаже на ту тајну, да буде путоказ “поред пута”.
Црква је покушавала вјековима да некако приближи људима догму о Светој Тројици, да ту истину формулише, потпуно свјесна своје немоћи у дефинисању.
Света Тројица: Бог Отац вјечно воли Сина, Син који вјечно воли Духа Светога, – узајамно прожимајућа љубав у Богу, најдубља тајна постојања се као таква открива у настанку свијета, у хармонији свијета, у јединству и хармонији свијета.
Један Бог – три лица! Јединство, разноликост; јединство и мноштво као основна тајна творевине као такве. У човјеку јединство ума, воље, осјећања, а у исто вријеме разноликост људских сила – тијело, дух, душа – тројичност у јединственом људском бићу. Једна људска природа као једна божанска природа, а разноликост људских личности.
Постизање те равнотеже, између општег и појединачног, једног и мноштвеног, то је основни проблем људске мисли, људског знања, људског понашања, људске судбине. А тај проблем се негдје открива или боље рећи – скрива, у тој вјечној тајни Свете Тројице.
Дакле, та света тајна, света истина, огледа се у тајни самог живљења. Човјек покушана да је дефинише да би једноставно открио дубљи смисао себе и свога постојања. Отуда ће Христос да каже: “Ја сам пут, истина и живот.” Он ће да каже: “Ко види мене, види Оца”.
Поимање догме, поготово хришћанске догме у наше вријеме, потпуно је неадекватно изворном смислу ријечи.
– Марксизам је, такође, покушао да једно мишљење о човеку и свету уобличи као догму?
– Ако догма значи одређено мишљење, онда је свако мишљење – догма. Нешто, међутим, има веома битно: нововјековна култура хуманистичког типа сакрила нам је једну велику истину и запетљала нас у једну велику лаж.
Шта мислим да кажем?
У свом порицању хришћанских догми, она је покушала да их замијени као нешто окамењено – мишљењем које је динамично! Које је отворено, стваралачко, које нема ограничења, као што се то обично каже.
С једне стране у томе има нечег позитивног, сама нововјековна европска култура то нам потврђује. С друге стране, у томе има велике забуне, велике лажи, коју смо сви ми прихватили и можда сли од ње болујемо.
Нововјековна култура, кад се ради о њеној философији, кад се ради о науци и сваком мишљењу које се на њеним темељима заснива, утемељује се на чулном знању и на разумском сазнању. Оно покушава да буде спој тога двога. Међутим, мисао мишљена на основу пролазне и променљиве стварности, а такав је свијет у коме живимо, чулни свијет са свим својим манифестацијама а и човјек, као тварно разумско биће – та и таква мисао на томе заснована, обоготворена и проглашена као једино мјерило, води нас једној великој заблуди – да се за вјечно, универзално и непролазно, за истински стваралачко, проглашава оно што је већ у самом свом зачетку осуђено на ограниченост.
Хоћу да кажем, да ако је свијет ограничен по својој природи, а и човјек биће ограничено, мисао мишљена на основу таквог свијета и човјека, такође је ограничена. Према томе, то су уствари догме које постављају границе, букагије људском уму, људској памети, људском стваралаштву. Оне ниште оно што је јуче стварано, јер су засноване на пролазном, промјенљивом, ограниченом, условљеном.
Марксистичка догма, коју сте поменули, заснована је на механистичком материјализму прошлог нијека и некој врсти дијалектике.
Кад се таква мисао прогласи универзалном и вјечно важећом, онда је то једна огромна лаж у односу на човјека и његово достојанство.
Они, који су без прекида трубили прогрес, будућност и стваралаштво, показали су се најмање креативним, а тај период најнезрелијим, најтрагичнијим и најнечовјечнијим, ако хоћете, дубље посматрано, периодом у историји рода људског. Ту се човјек показао сведен на једну идеју, једну мисао, једну философију, једну димензију економску, на једноумље, и тиме је у име слободе и стваралаштва окован једном од најбезумнијих догми којима је икада служио у својој историји.
– У контексту претходних питања, било би занимљиво да осветлите и појам ортодоксије у православљу, тим пре што сте теолошко образовање стекли на класичним изворима православне духовности, посебно грчким?
– Православље уствари значи ортодоксију. Право – славље-ортодоксија! Права вјера, право мишљење, право слављење! Право мишљење из кога се рађа право славље живота и право слављење Бога. То је основни смисао тог појма.
Ортодоксија се разликује од ортопраксије: ако је она право мишљење, права вјера, онда је ортопраксија право дјело које израста на том темељу, тако да основни став православља захтијева, с једне стране, полагање правог темеља као праве вјере, а с друге стране, грађење правих дјела на том правом темељу. Једна без друге не могу да постоје. “Пракса је узлажење, узвођење теорији”, гласи једна дивна изрека светих отаца с Истока, теорији схваћеној у смислу виђења тајне, у смислу боговиђења, сједињења са тајном.
Нема правог дјела, као ни рода, без правог темеља, без правог коријена; нема сазнања тајне без правог дјела, без дјелања. Зато и каже пророк: “Изађе човјек надјело своје, да вечера”. Човјек је биће призвано на дјело, на стваралаштво.
Дјелатност, пракса у природи је људског бића, она је призвање људског бића, али не било каква пракса. Постоји пракса која разара, разграђује, демонизује људско постојање и уништава; има пракса која гради, која зида, као што има ријеч која исцјељује или ријеч која убија. Тако постоји дјело које је демонско и има дјело које је учествовање у божанском стваралаштву, на које је, управо, човјек и призван самим својим настанком и постојањем кроз историју.
Марксизам је унио тврдњу да је рад створио човјека. Има у томе велике истине. Али марксизам превиђа, а то је пракса показала, велику његову заблуду, да рад, да дјело, не само ствара већ и разара, убија, рашчовјечује. Постоји бесмислено дјело које разара људску судбину, људско биће. Сва људска историја је, уствари, угрожена од дјела таме. Како постоје божанска и демонска дјела, ваља бирати између једних и других.
– Пробуђени православни словенски свет, у смислу овог Вашег враћања коренима, као да поново открива идеје великих руских мислилаца Берђајева, Флоренског, Флоровског, Толстоја, Достојевског?
– Тај повратак је потпуно природан, повратак тим руским мислиоцима прошлог и с почетка овог вијека. Сви опи су извршили, прије свега, један корјенити повратак изворним вриједностима свога сопственог историјског насљеђа. У сукобу са нововјековном западном културом, не негирајући њене вриједности, они су се, подстакнути друштвеним и научним збивањима овог вијека, враћали изворним предањима православне цркве и њима надахњивали, да наведемо Достојевског, који је један од изузетних зналаца европске психологије и европске мудрости и философије, на свој начин.
– Заправо је многе идеје антиципирао својим делом (Хесе је давно рекао, да смо сви ми у Европи, помало Карамазови?)
– Ишао је испред других стога што је прошао огањ и ватру кроз своје унутрашње страдање, кроз своју судбину; што се вратио и открио душу руског човјека, руског народа, народа богоносца, вриједности које није европска мисао могла да му да. И он је преко душе руског народа, руског мужика, назрио бисер, благо духовно у њедрима Православне цркве, тако да је цјелокупна његова књижевност надахнута опитом великих и умних мистика.
Од свих ових које сте ви овдје поменули, није случајно што је он надахнуо и Берђајева, и Флоренског и Флоровског, а на неки начин је паралелно и са Соловјевим дјелао у ондашњој Русији. Толстој ту представља посебан случај, он је ипак, човјек другог типа, у односу на Достојевског и његову школу.
Толстој је остао, да тако кажем, поред све своје генијалности, даровитости и доприноса руској књижевности, заробљеник морализмом свога времена или под утицајем мудрости Далеког истока, тако да није био у стању да допре до онаквих пророчких прозрења (тако га ја схватам) до којих је доспио Достојевски.
Толстој је можда тек пред смрт почео да схвата дубље трагику људску, да борба између добра и зла није само питање етике, већ да има метафизичку колијевку. А Достојевски је био на трагу те тајне. Зато је он био толико далековид, да нам не говори само о свом времену, већ и о нашем времену, и остаје да буде пророк, што се тиче људске судбине, и за будућа покољења.
– Кад читамо “Великог инквизитора, ” или уопште све руске религијске мислиоце, видимо да су размишљали о вјечно актуелном питању слободе. Како Ви видите проблем слободе у Православљу?
– Достојевски је поставио проблем слободе на најдубљи могући начин, и вјероватно је да је он први од европских мислилаца, који је управо кроз то постављање проблема слободе из темеља почео да потреса догме, да употребим тај израз, нововјековне европске културе. Те догме – као начин мишљења, заснованом на “здравом разуму” и чулном искуству. Та усмјереност европског човјека на чулно, на материју, на природу и на човјека, довела је онда усмјереност само на хљеб, на уживање, на устројење града који овдје остаје, за разлику од оног града који не остаје овдје, Јерусалима – вјечног града о којем говори Откровење.
То је постепено водило европског човјека и европску цивилизацију демонском искушењу, стављеном пред Христа у пустињу, искушењу хљеба, искушењу чула, и искушењу знања. Један други велики руски мислилац, јеврејског поријекла, Шестов, такође под великим утицајем Достојевског, проблем вјере и знања радикално поставља на изузетан начин (штета што код нас није довољно превођен, јер би био користан данас у нашим овдашњим трагањима).
Достојевски је једноставно схватио да је људско биће несводиво на било какве димензије иманентног типа – ма како се оне звале. Зато се супротставља логици људској, математичком закону, бунтује против еуклидовске логике, тродимензионалности, условљености људске мисли.
Разум претворен у догму, то је, уствари, основа мишљења европске просвећености. И данас ми видимо како се то, наводно, просветитељско мишљење показало као Прокрустова постеља за јадно и биједно и несрећно људско биће. Јер, човјек јесте оно што јесте, он носи у себи оно што носи, он је зеница васионе и твари, али он је и нешто дубље и по призиву, много савршеније. И не може се у свијету и у бићу, као таквом, грешном и ограниченом, наћи пуноћа; не може дати пуноћу оно што нема пуноћу, што вапије самим својим постојањем за том пуноћом. То је једна од тих лажи нововјековне културе и поткупљивање људске свијести и савјести, која је подметнута и Христу у пустињи.
Његош је дубоко осјетио, као и Достојевски, његов савременик, (што да питам Достојевског кад имам Његоша?) ту трагику европског просвјетитељства, и зато је био резервисан према добром Доситеју, чак је био тако оштар, у односу на њега, кад је говорио:”Ја бих њега поштовао да је он своје просвешћеније упутио на ползу народа словинског, ” него упућује на разврат!
– Поменули сте Његоша; заиста се чини, да наш генијални владика и песник, никад није био актуелнији него данас. А ми смо га, све до овог буђења духовне свести, потисли на маргине културе, у извесном смислу и заборавили?
– Тачно је да смо и њега заборавили, као што смо заборавили и ове његове сроднике и но тијелу и по духу, о којима је овдје било ријечи. Заборавили смо, управо стога, што смо уједном моменту слиједили друге путеве, од оних који припадају нашем историјском утемељењу.
– Слажем се, Владико, али морам да приметим, да се Његошево православље разликује, од православља како га Ви схватате?
– Не бих се сложио с тим!
– Мислим, конкретније, на идеју о царству небеском. Шта је са царством земаљским?
– Код Његоша има нешто недовршено. Он сам признаје да је “учио богословију по звијездама, ” али код Његоша има и нешто друго. Управо, стога што је свјестан да је учио богословију по звијездама, он је смјеран пред тајном, то је основна његова црта која се превиђа, и која је стопроцентно православна. Кад од њега Вук тражи савјет у вези превођења Новог завјета, Његош му вели: “Имаш ти тамо учених митрополита!”, не зато што је био мање паметан од учених митрополита већ зато што је имао скромност. Иако није имао прилике да током свог кратког и мукотрпног живота дубље проучи Светоотачко богословље, Његош је, по свом животном ставу, а то је најбитније, православни човјек.
– Да ли, по Вашем мишљењу, Његош поступа у православном духу, кад каже: ” Удри врага не остав му трага, али губи обадва свијета!” кад позива на освету?
– Пазите, и ту је Његош библијски човјек, али бисмо могли да поставимо питање: да ли је довољно новозавјетни човјек? Но, он је библијски човјек. Јер, Његош, како се поставља према освети, као “пићу небом освештаном”, па ту се враћа Мојсију! Његош је натјеран од ужаса, у трагичним временима, гдје нема другог излаза, да се врати Мојсијевом закону: “Око за око, зуб за зуб!”
Али, Његош, ја сам дубоко увјерен, то се и види, ко осјећа драматику његовог мишљења, да он није интимно за то, то није мјера његове човјечности. “Нек пропоје пјесма од ужаса, ” довољна је само та реченица. Он је у ужасу – шта да ради – с ким ћу, ја ли како ћу , “једна сламка међу вихорове, ” у “ад му се свијет претворио”. Он види и осјећа свој трагични положај, он мора да одбрани жену и дијете – “муж је бранич жене и дјетета, ” да одбрани светињу, јер види да је она угрожена. Види да нема другог пута до освете, али он сам дубоко плаче у себи што мора томе да прибјегне. У томе је Његош још трагичнији, јер мора да се понаша против свог најдубљег осјећања свијета и живота. И он то ради свјесно – у одбрану вјере, достојанства, слободе.
У том смислу он је веома близак, скоро истовјетан с Достојевским. И мало ко је правио паралелу између Његоша и Достојевског, али ја вјерујем да кад би се правила та паралела, да је по ткању, по начину мишљења, да је по дубљим ставовима антрополошким, теолошким, философским – Његош рођени брат Достојевског.
– Владико, да се вратимо на часак у прошлост. Мислим да многи данашњи европски сукоби вуку своје корене још из времена поделе на Источно и западно римско царство. Постоји, међутим, један несхватљив отпор Запада према Византији?
– Да, та предрасуда се скрива већ у самом називу: Византија. Не треба изгубити из вида да Византинци нијесу себе звали Византинцима, да је то назив који је њима наметнут, и не без разлога.
Запад никад није опростио цару Константину, што је престоницу пренио у Нони Рим, и заиста много шта у збивањима историјским, прошлим и садашњим, могуће је објаснити тим догађајем. Запад има један синдром – навикао је да буде Центар свијета, “пупак свијета”, како се Рим називао. Наједанпут, он је постао један периферни град, нарочито послије најезде Хуна, у петом вијеку.
А Нови Рим је постао хиљадугодишњи центар једне велике културе, која је скоро без премца у свјетским размјерама, и Запад се без прекида трудио, чак до 10-11 вијека, до раздвајања цркава, отпада Западне цркве од Православне, да умањи значај тог Новог Рима. А нарочито се то показало од времена када је Нови Рим, или Источио ромејско царство, како је оно себе звало, доживио декаденцију од пада Цариграда.
Тај западни синдром, у односу на Источно ромејско царство коријени се у римској еклисиологији, која његује увјерење о Византији као земљи шизматика. Отуда је и Гибон, прихвативши такав однос према Византији, допринио, као историчар, том негативном схватању Византије и њене културе. Тек у новије вријеме, западни историчари (Брије и многи други) откривају колико је неадекватно такво схватање Византије и колико је она вишеслојна и пребогата. Она не само да чини једну ненадмашну цивилизацију која припада прошлости, већ има у себи и “квасац” за будућност. Прво што је превиђено, свјесно или несвјесно, јесте то да је Византија легитимни насљедник хеленске културе и хеленске философије. Директан и непосредан насљедник. Њен носилац и чувар.
Одакле су стигли сви списи Аристотелови и Платонови него са Медитерана. А Западу је, нарочито приликом оживљавања хуманизма у XИИИ и XИВ вијеку, велики број византијских хуманиста, након пада Цариграда, и прије њега пренио и знање које су стекли, и рукописе.
И Петрарка, и цио тај покрет италијанске ренесансе незамислив је без доласка Византинаца на Запад. Тако је Византија тим путем умногом допринијела стварању тзв. нововјековне културе. Има нешто, међутим, још важније. Све тамо негдје од четвртог па до десетог, једанаестог вијека, Византија је била центар свих најзначајнијих догађања духовних уопште у Европи. Тамо су били велики васељенски сабори; тамо су били најдубљи сукоби философског типа, теолошки, почев од првог васељенског сабора па све до великих, иконоборачких, иконофилских сабора у осмом вијеку.
Византија је дала и велике мисионаре. Узмимо само Кирила и Методија. Она је и с те стране била од великог значаја за Европу јер је у орбиту те јудео-хришћанске и хелено-хришћанске традиције, увела и нове народе, на првом мјесту Словене.
Судбина и историја словенских народа незамислива је без Источноромејског царства. И балканских словенских народа, и Русије. Тако да је данас постало потпуно јасно, да Византија није била оно што се о њој мислило, да је остала неистражена. Тек ће вријеме показати какав је огромни значај Византије био, не само за Исток и источне народе, него и за збивања у оквирима цјелокупне западне теологије и западне културе. Историје цивилизације.
Има нешто што такође треба истаћи, што изгледа субјективно, али може да буде потврђено и неким историјским чињеницама. Све што је велико у историји ове јудео-хришћанске цивилизације, али и много шире, то није настало на извиканом Западу, већ је резултат рађања и покрета хеленског Медитерана и хришћанског Истока.
И ту очигледно важи она изрека: “Еx ориенте луx!” (С истока долази свјетлост).
Када се сада говори о нашем такозваном одласку у Европу, заборавља се да тај одлазак у Европу, уствари треба да значи повратак сопственим извориштима, а та изворишта су хеленско и јудео-хришћанско, источноромејско насљеђе, а ја га називам јерусалимско-светософијско, које је непролазно.
И нема одласка у Европу без повратка сопственим извориштима, нарочито не нама овдје. Али ми, као носиоци тог насљеђа, не идемо у Европу као просјаци, нити као лакеји. Ми Европи откривамо њен сопствени идентитет. Једино оправдање тог и таквог одласка у Европу, јесте да ми вратимо Европи, да јој откријемо оно што је била вјековима, оно што је она сама заборавила.
– Шта је светосавско насљеђе за српски народ?
– Од тренутка кад ми изгубимо то насљеђе, ми ћемо престати да будемо оно што јесмо. Ми губимо све. Срећа је што му се сад враћамо, а били смо у прилици да изгубимо све. Тим насљеђем, ми смо обликовани, преко нашег оца Светог Саве.
– Са Светим Савом почела је једна просвјетитељска епоха исто толико колико и ратничка, која је за собом оставила на само цркву већ и моралну стегу рекао је велики наш Црњански. Шта Ви мислите?
– Црњански је потпуно у праву. Само, ту би требало напрасити једну разлику. Не знам, колико је ту разлику Црњански правио, између просвјетитељства Светог Саве и просвећености новијих времена, тзв. европске просвећености. Ми смо се уједном моменту нашли у опасности да изгубимо контакт с нашим саборним и духовним предањем под западним утицајима.
Дошло је до поистовјећења просвјећености европског типа, тзв. ауфклерунга и те светосавске просвјећености. Једним дијелом се оне подударају, међутим, Православље је нешто много садржајније и слојевитије од просвјећености европског типа, чији је. носилац код нас био Доситеј Обрадовић. То су схватила двојица наших великих људи прошлог вијека – Његош и Вук Караџић, иако нијесу превиђали значај његовог труда на просвештенију. Схватање Црњанског је потпуно исправно, с том корекцијом да треба правити разлику између тог светосавског насљеђа, које је обликовало сву нашу духовну и културну историју, све тамо негдје до 18 вијека, и те просвећености јозефинизма, терезијанства, које доноси тзв. модерна култура.
Има она своје добре стране, али, она је по много чему једнострана и та једностраност је угрозила, управо, цјелокупно наше историјско биће посљедњих неколико вјекова, и све што се с нама збивало до јуче, и што се по много чему и дан-данас збива, посљедица је расцјепа између та два типа просвјећености.
Коме да се вратимо сада када се враћамо: Доситеју или Светом Сави? Мислим да ту нема двоумљења.
– Прилика је ово, Владико, да поменемо скоро хиљадугодишње зрачење манастира Хиландара, из дијаспоре на српску културу, зрачење из тог”ковчега Византије”, како се с правом назива Света Гора?
– Да. Света Гора је с правом названа Нојевим ковчегом Источноромејског царства. Она чува у маломе, оно што је то царство стварало вјековима. Оно што је Света Гора у односу на древно Источноромејско царство, то је Хиландар у односу на српски народ. Хиландар је срце овог народа, и то је једно од дивних чуда да то срце куца, не у сопственој земљи, већ у Светој Гори. Ваљда је зато оно и остало сачувано.
– У Грачаничкој поруци. коју су недавно потписали представници 14 странака и удружења, представници СПЦ и САНУ, Ви сте апеловали на дух витештва у страначком надметању, а не подметање. Да ми сте оптимиста?
– Јесам. Свјесни историјског тренутка и озбиљности времена којем припадамо, сагласили смо се да духовне и културне вриједности и национални интереси, за све нас морају да буду изнад свих различитости и појединачних усмјерења. Позвали смо на праштање и помирење гробова, јер без мира мртвих нема помире међу живима, на васпостављање историјски провјереног сагласја између српске државе и Цркве. Обновљено српство, уједињено и слободно, треба да стоји изнад свих страначких интереса.
– Шта бисте, Владико, на крају овог разговора рекли поводом догађаја у Петрињи, који су актуелни ових дана?
– Као што је и до сада носила крст и страдање свог народа, Српска православна црква ће тако чинити и одсада.
Распети српски народ увијек је био и распета Српска црква. Јасеновац, Јадовно и друге мученичке јаме, заједно са народом, чувају у себи и мученичке кости православних свештеника и епископа. Надам се, ипак, да ће разум и хришћанска савјест преовладати, како у Петрињи тако и на Косову.
(Интервју, 26. октобар 1990)
