О живопису храма Светог Саве
Питање живописа Храма Светог Саве на Врачару неодвојиво је од његовог литургијског-теолошког утемељивања. Зато овај храм представља изузетно озбиљан испит, не само за савремене архитекте, него и за савремене сликаре и иконописце.
Како сликати Храм Светог Саве? Коме повјерити тај изузетно одговоран посао?
Кад би живопис имао само декоративни или естетски карактер, као што је то случај у религиозној умјетности Запада посљедњих вјекова, и у модерном сликарству, онда не би било толико тешко разријешити ову недоумицу. Много је модерних сликара који би веома радо искористили ову јединствену прилику да на тако огромном простору забиљеже своје умјетничко виђење човјека и свијета. Међу њима има и опих којима је блиска религиозна проблематика и чежња за доживљајем Вјечног.
Међутим, једино је непобитна чињеница: модерно сликарство је у већини случајева изгубило (или га није ни стекло) осјећање за оваплоћење Бога Логоса као основну истину хришћанске вјере и живота. Свеобухватно значење Христове Богочовјечанске личности, Његовог оваплоћења, преображења, васкрсења и вазнесења; Њене антрополошке, еклисиолошке, космолошке и есхатолошке димензије – или се потпуно игноришу и превиђају у модерном сликарском исказу, или само служе као повод за изношење субјективистичког религиозно-философских садржаја, понекад и огољено хуманистичких и космолошко-магијских виђења стварности, која у основи негирају срж Хришћанства, или је претварају у чисту апстракцију.
Изворна пак, хришћанска умјетност, вјековима стварана, брањена и опитно разрађивана, незамислива је без лика Богочовјека Христа; Његовом тајном се мјере, прожимају и освјетљавају сви догађаји и све личности: у свјетлости Његовог лица се види свјетлост и крајња мјера и смисао човјека и цјелокупне твари.
По свом утемељењу христоцентрична, а по природи и сврси богојавно-човјекојавна (теофанично-антропофанијска) та умјетност је одувијек била и хтјела да буде првенствено свједок преображеног човјека и свијета, откривање новог неба и нове земље, узвођене њима и вјечном Логосу Божјем као Прволику свега постојећег.
Измјерена безмјерном мјером Христовог лика, заснована на оностраној перспективи (оностраној кроз оваплоћеног Логоса овдеприсутној неописивој сведубини), она је само у периодима своје декаденције, попримила уске и сужене натуралистичке и субјективистичко-естетске форме, у којима се већ стољећима дави ренесансна и постренесансна световна и религиозна, декоративно-дидактичког типа умјетност Запада.
Ова, пак, православна умјетност, утемељена и одбрањена одлукама Седмог васељенског сабора (787. г.), до сада најбоље остварена у кругу византијског-словенског живописан иконописа, одувијек се одликовала изразитим симболизмом и усмјереношћу на унутарње наддубине. Управо је та њена сабраност и усмјерелост на пра – и на наддубину, била и остала главни повод и разлог што су је носиоци нововјековне, западне умјетности, засноване на заљубљеност у вријеме и пролазне форме и токове живота човјека и свијета • презрели као „статичну и окамењену.“
Њена есхатолошки обасјана богочовјечност и уравнотеженост, чини је, по много чему битно друкчијом, што се тиче начела, садржаја и достигнућа, у односу, било на древну, било на новију и најновију космоцентричну и човјекоцентричну умјетност.
Символизам ове умјетности, заснован на богочовјечној стварности и неизрецивом јединству овог и оног свијета, на „прозирности“ овога свијета за вјечну истину, спасава је, с једне стране од искушења натурализма и имитације природе, а с друге стране, од голе апстракције и самоуништења.
У њој као таквој, већ одавно постоји оно, што наш сликар Пеђа Милосављевић сматра основним својством модерне умјетности: потрага „за целокупном морфологијом овога света“, као и потрага за нечим „четвртим“, по истом, и највећим, за њега и модерно сликарство безименим, али за њу именованим Именом Исуса, које је изнад сваког имена.
„Венац Светог Саве“