НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Беседе » Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

Враћање душе у чистоту – бесједе, разговори, погледи

НАРОД НЕЋЕ РАСКОЛ

– Симо два дана након петровданских догађаја, огласио се Одбор тзв. аутокефалности, са захтјевом да власти удовоље њиховој замисли…
– Народу је црква крадена, истина о њој и њеном устројству, свих педесет година, тако да није зачуђујуће, што се послије толико дугог временског периода одсуства Цркве, јављају појединци или групице, које у свом незнању, у потрази за својим идентитетом, западају у такве заблуде.
Црква има своју историју, дугу двије хиљаде година. Своје вјековно искуство. Бар што се тиче Православне цркве, она није никада допустила да њено уткивање у историју код појединих народа, поремети њену унутрашњу структуру. Тако се и код нас догодило. Црква је и те како уткана у биће Црне Горе, уопште у биће српског народа. Али она има своју самосвојност своје устројство, своја начела, која не могу да буду ничему жртвована. Јер, да су та начела жртвована, она не би могла да опстане двије хиљаде година.
Та група људи, која се сада јавља, очевидно не зна шта је Црква, суштински не вјерује у Њу, и хтјела би Црквом да манипулише – што није први пут, Црквом се манипулисало пуних педесет година, односно, не само што је уништавана, већ се њом и манипулисало. Народ је престрављен, одгоњен од Цркве, и то управо народ који је тако дубоко носио Цркву у себи.
Народ Црне Горе је био до те мјере поистовјећен с Православљем, па је утолико и распеће Цркве у њему, трагичније. Сада када се народ враћа Цркви, треба се што прије ослобађати незнања. Ја бих желио да и ти људи, они што каменицама гађају митрополију, Свето причешће и Ћивот Светог Петра, да и они мало стану и да се замисле, јер се све друго може опрати, али образ – никада!
Надати се, да ће то управо подстаћи Црногорце да почну дубље да проучавају своје духовно предање и да Цркву гледају кроз призму Православља а не кроз туђе наочаре.
Православна црква је од памтивијека била народна.
Убијати Цркву значи – убијати народ; убијати памћење о Цркви, значи убијати и саборно памћење народа. Ми смо се били нашли на једној таквој прекретници.
Када је у турско доба била разорена држава, Црква је носила бреме државе. она је остала једини обједињавајући фактор, чувар државности кроз све вријеме турског ропства. Свака црквена покрајина се у то вријеме сналазила како је знала и умјела и прилагођавала се условима, чезнући за изворним јединством и заједништвом у оквирима пећког трона. Зато се митрополит црногорско-приморски назвао егзархом српскога трона пећког. Ако неко не вјерује, нека оде па види да на гробу митрополита Василија Петровића, у Петрограду, пише да је митрополит скендеријско-приморски био и егзарх српског пећког трона.
Митрополит је овдје имао силом прилика, државну и црквену управу.
Сада ни на крај памети не пада никоме да преузме световну пласт, зато што су митрополити више од двјеста година били и световни господари Црне Горе. То је била историјска нужда и невоља. А чим је дошло боље вријеме, онда је „црна капа“ остала, како би Његош рекао, да се бави духовним и моралним унапређењем народа, а онај ко је задужен за државу, за поредак, нека се тиме бави.
– Колики је удио Црногорске митрополије у обнови пећког трона?
– Цетињски митрополит Сава Петровић трудио се да обнови пећки трон, па чак и давао предлоге Руској цркви ко би могао бити патријарх, како би се Пећка патријаршија ослободила цариградског туторства.
Чим се, дакле, створила могућност да се обједине све помјесне цркве српских земаља, онда се и митрополит црногорски, односно Црногорска митрополија, која је припремала то обједињење више можда него било која друга, укључила у саборни организам Цркве. Митрополит црногорско-приморски, Митрофан Бан, био је предсједник Средишњег одбора за обједињавање српских црквених епархија, и тиме је показао, као посљедњи митрополит Краљевине Црне Горе, свој став и став својих претходника.
Сада када се опет враћамо саборском памћењу, биће нам јасније шта је то било с нашом Црквом, зашто је Митрополија црногорско-приморска у последња два вијека имала своју аутономију, свој самостални живот, своју самосвојност у организационом погледу.
Јасно је да би Црква била аутокефална мора да има најмање неколико епископа, своје устројство, да њена помјесност буде потврђена од Мајке Цркве. У нашем случају то је била Пећка или Цариградска патријаршија. Не постоји ни један акт Цариградске патријаршије нити Пећке патријаршије, као Мајке Цркве, којим се даје аутокефалност Митрополији црногорско-приморској.
– Како цијените прославу Вучедолске битке?
– Ми смо овдје на ветрометини балканској, на распећу. То је најбоље мјесто за праве људе. Очигледно, Бог нас је волио кад нас је овдје поставио. Према томе, крст носити нама је суђено!
Наш народ има изузетан значај, и сва велика збивања модерног свијета преламају се преко овог народа. Не заборавимо да је Први свјетски рат овдје почео, други такође, и да су ова садашња збивања продужетак свега тога.
Ми смо народ који је прошао кроз страдања и распећа, стара и нова, и самим тим духовно сазрио и то већ у четрнаестом вијеку.
Прослава боја на Вучијем долу, једно је од сведочанстава нашег враћања самима себи. Сматрам да то може да буде од великог значаја, првенствено за нас у Црној Гори, а онда и шире, јер се први пут осјетила жеља код свих, да се превазилазе диобе, дубоки расцијепи и да се закопају ратне сјекире.
Душа овога народа је остала недирнута. То је коријен из којег већ изничу нови изданци. Ослобађамо се многих заблуда, па и оне из 1918. године. Сада нам се поново даје шанса да оградимо свој дом као народ. То што смо прокоцкали ипак нам служи на част, јер је и то показатељ да смо народ широке душе и великог срца, а на то нас је вјера васпитала, као и универзална свесловенска идеја.
Сада када смо стекли драгоцјено искуство, треба да се вратимо своме провјереном, историјском, духовном и државотворном искуству и својој зрелости коју посимо у себи.
– Косово? Космет?
– Косово, опредјељење, косовски завјет је показатељ да је наш српски народ, историјски зрио. То је народ који одавно уноси своје плодове у велике божје житнице, у Нови Јерусалим. Понекад га погазимо, хтјели би да побјегнемо од њега.
Није лако бити на распећу.

(Политика експрес, 31. 7. 1991)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *