О расколу
Као што су октобарска револуција и међуратно насиље над црквом у Русији проузроковали расцјепе у њеном организму, како у земљи тако и међу милионским избјеглицама; расцјепе, који ни до данас нијесу залијечени, то се догодило, мање више по истом сценарију и у Српској цркви послије овога рата.
Познато је да су још педесетих година стизали предлози из Америке о повећању броја епархија у дијаспори, и стварању неке врсте српског заграничног синода, попут оног руског, који је настао у Сремским Карловцима прије рата, под покровитељством Српске цркве.
Крвави братоубилачки обрачун у току рата, послијератно идеолошко насиље над црквом, праћено одузимањем елементарних средстава за живот и рад, проузроковали су несигурност и неповјерење унутар народа, па и саме Цркве, нарочито међу онима који су се принудно расијали по свијету.
Побједнику није била довољна побиједа: он је, ради учвршћења своје власти, гонио противнике до саме истраге. Све је то стварало још дубљу психозу неповјерења и страха, па и сумњичавости чак и у најдобронамјерније одлуке. Начин којим је ријешено македонско црквено питање 1958, односно 1959. године, и силе које су у томе учествовале, јошје више допринио стварању увјерења, да одлуке црквених органа у земљи, тешко да могу бити самосвојне и слободне.
Ако томе додамо чињеницу да је код великог дијела Срба социјално-идеолошка свијест већ одраније потиснула дубљу еклисиалну свијест, онда ће нам бити јасно, што је рашчињење епископа Дионисија послужило само као погодан повод да се у дијаспори, свом силином, појави већ присутни раздор и расцјеп.
Истине ради морамо рећи, да је ова неприродна подјела створена у Српској православној цркви с обје стране, свјесно или несвјесно условљена политиком и политичким притисцима или опредјељењима, и већ постојећим и укоријењеним диобама.
Тешко је рећи која је од ове двије стране (федерална или расколничка) у трагичнијем положају: они, који бранећи светињу јединства Цркве и њен канонски поредак, морају да покривају и свјесно или несвјесно бране лаж и порочност насиља које притиска Цркву; или они други, који у бојазни да и сами не постану жртва тог насиља или лажи, оптерећени својим ранама и диобама, у увјерењу да се одупиру том насиљу, то чине по цијену жртвовања јединства Цркве и народа, доводећи тиме себе у опасност да се једном за свагда отцијепе од коријена и стабла Светосавске цркве. Уствари, у трагичном положају су и једни и други, јер сва та несрећа пада на главу једне и исте Цркве и једног и истог народа.
Остаје да вјерујемо да све ове подјеле у нашој новијој историји и њихове страшне посљедице могу да имају и једну добру страну, а то је сагледавање стања у коме се налазимо, искрено преиспитивање себе и својих поступака у светлости еванђелске истине: ослобађање од самозадовољности и вјечитог самооправдавања. Јер не заборавимо, бацање кривице на другог је, како се у Цркви вјерује, прагријех човјеков.
Црква посједује истинску исцелитељску моћ за све расколе и раселине у човјековој души и људској заједници, било на црквено-народном, било на општечовјечанском плану. Међутим, само они који су спремни и духовно пробуђени, да увијек држе по Пророку, свој гријех пред собом, и који су спремни да праштају брату своме, Бога ради и у њему непролазне светиње брата ради који су спремни да мјере себе и свијет дубинама Божијег милосрђа и човјекољубља на мјесто плићака свога себељубља и духовне заслијепљености, у стању су да себе исцијеле тим заносним лијеком Цркве Божје и да његово исцјелитељско дејство пренесу на друге.
Тај свети лијек у коме је и свето јединство српског и сваког Божјег народа, откривен је нама као народу и једном за свагда остварен у нашем бићу кроз светосавско-лазаревско предање укоријењено у ћирило-методијевским основама и новозавјетном виђењу човјека и свијета.
Зато је само кроз повратак њему, кроз њега и њиме и у његовој еклисијално-саборној свјетлости и смиреноумљу, могуће пребродити све наше расколе, старе и најновије.
А о томе – Господу се помолимо!
(Политика, 21. април 1991)